Leaderboard

hehe... McL is doing his thing

Kakva seta kad gledam ovu TD akciju Tomica -> Gronk...

Pročačkala sam malo po Tviteru, izgleda da je zbog MTO za Lasla pred kraj prvog seta. U svakom slučaju bravo za Đerea što je prvo protivniku čestitao, taman da se vidi razlika. Mogli su se baš malo više isprsiti za trofej, na čelendžerima se dobijaju bolji. Razumem da je fond tanak, ali mogli su aranžirati nešto makar od kamenja s plaže, kao oni u Gštadu.

Deda je umr'o kad sam imao 14 godina. Meni je ostavio auto - Trabanta mog vrsnjaka, svetloplavog, sa 6V strujom (sto ce mi kasnije praviti nevidjene probleme, noviji su svi 12V) koji je za sve te godine mirisao kao nov, ali tako da ga ne vozim dok ne polozim vozacki. Taj Trabant nije nikada (do tada 😉 ) isao brze od 75 km/h, deda ga je neverovatno pazio i uvek je vozio 5 ispod. Ja sam naravno odmah krenuo da treniram voznju po kvartu a cackao sam i po motoru, da vidim sta i kako radi, pa malo i da "nabuzdim" da bolje ide. Jednom za 1. maj, imao sam 16-17 moji su otisli kod maminih u Novi Sad a mene ostavili da sa drustvom proslavim. Drugar je imao vikendicu kraj Tise i tu smo rostiljali, cugali pivo, glupirali se kako to vec tinejdzeri rade. No, kad je nestalo piva krenemo ja i jos dvojica s praznog gajbom da napunimo, guramo na biciklu. E sad, kad smo kupili pivo, ja se dosetim a zasto bismo gurali bicikl kad mogu ja Trabantom da ponesem. Krenemo mi kolima ali treba proci nasipom a svako malo spustena rampa (rampe su obicno dignute no u ovakvim situacijama kad puno sveta ide na vikendice omladina se cesto zajebava pa pospusta rampe). E sad, ko ce stati, izaci, dici rampu, uci nazad u kola i proci dalje - i tako tri puta? Ja ne! 😄 I krenem ja da obilazim rampu - znaci postrance nasipa, jel'da, i samo osetim auto postrance kliza dole! Ja navrnem volan uzbrdo, a ono umesto da skrene podne da se naginje na dva tocka, sad cemo se prevrnuti. Ja brzo namotam nizbrdo, tresne auto nazad na sva cetiri ali sada nekontrolisano juri dole u sumu! Nekako uspem da promasim drvece ali ostanem zaglavljen izmedju dva drveta da ne mogu vrata da se otvore da izadjemo napolje a tockovi slajfuju, ni napred ni nazad ne moze. Na srecu tu naisla neka dva lika na motoru, stali da podignu rampu, primetili auto u sumi i sisli da pogledaju o cemu se radi. Pomognu nam da se izvucemo, mi konacno doneli pivo, ubise nas drugari od zajebancije "brze peske ides nego Trabantom", "drvosece" i slicno. 😄 (dobro aj' to, nego sto se proculo po selu, pa je i moj cale saznao i uzeo mi kljuceve od Trabanta 😐) Kad sam konacno dobio vozacku, krenem ja regularno da vozim, malo do Novog Sada, malo do Subotice, malo vikendom u izlazak. U medjuvremenu krenuo anlaser da crkava, jbg svako malo mora na gurku, a nigde da se kupi novi 6V. I onda gdegod krenes moras nekog da vozis sa sobom da ima jedan da gura dok drugi pali. 😄 Jednom tako krenemo ja i brat do Subotice, i ja da vidim koliko ce Trabant da izvuce (malo sam busio kanale 😉), i dam mu gas do daske, 95, 100, 110, trese se sve, tandrce, i taman da dotakne 120 kad se cuje BUM nesto lupi po haubi i motor odjednom izgubi snagu i pocne cudno da zuji - ja odmah stanem i imam sta videti - jedna svecica izletela napolje! 😮 OK, nije frka imam rezervu ali jbg ojeo se navoj na glavi nece da uhvati. Ja skinem sa svecice plotnu i taman bude dosta da uspem da je zategnem i fino bez divljanja polako dovezemo se do kuce... E onda sam otisao u vojsku, a Trabanta je uzeo da arci moj cale (jer sto bi vozio svoj auto kad ne mora) i on mu je i dosao glave. Dok sam se skinuo iz vojske vise nije bio u voznom stanju, caletu bila uzana garaza jednom prilikom (hoce to kad si pod gasom) pa oderao celu vozacevu stranu, odvalio retrovizor i bravu na vratima, otkinuo prednji branik, struja je jos vise podivljala pa su zmigavci poceli neuredno da rade i na kraju je jos i stublina motora pukla pa je komplet crk'o. Takvog sam ga zatekao kad sam stigao kuci, a to je bilo '93, hiperinflacija, besparica, imao sam vecih briga nego da vijam delove i popravljam sada vec tesko izraubovanu krntiju. I tako je moj prvi auto zavrsio karijeru...

Potvrdjen trejd

Najlepsa kombinacija za kraj sezone

Ne brini se, nije ni on

Iz prve 🙂

Nemojte spustati raspravu na licni nivo!

Devedesetih, moj tata nam je doneo tablu usoljene i ocedjene slanine i rekao da je okacimo na terasu sa severne strane koja je prakticno u krosnji velikog platana i da je ostavimo da se sushi na mrazu nekoliko dana a onda da je damo komsiji koji ima pusnicu. Malcice sam zaboravila na to, zima je bila bas jaka, nisam svaki cas izlazila na terasu a kad sam se setila - slaninu su pojele ptice. Tatu smo slagali da je slanina pravi delikates a meni je bilo drago sto su pticice bile site te hladne, duge zime.....

Jetsi i plejvi vezani za zadnjicu. Ima neka tajna veza. Neverovatan INT:

Budes postem... platis porez .... Onda od tvog poreza drzava sufinansira medijske projekte i daje novac iz budzeta lokalnim medijima ... na primer Studiju B ... Da ti oni lepo objasne koliko si govno i izdajnik jer ne podrzavas "vodju" ... Moreeeee....

King Henry... kakav je ono dasa. A jos mi draze sto je usrao bas one odvratne Texanse

Hvataci su ogroman problem, ali to smo znali odavno. Cam je imao 2 prilike da ukrade pobede protivniku i ima 0/2. To je sasvim solidan znak da li je clutch ili nije. Patsi ce ove sezone igrati neizvesne utakmice i ovakve sanse se moraju iskoristiti. Od QBa se trazi da pruzi sansu hvatacima da naprave plej. Cam to u poslednjem driveu nije uradio. Dozvolio je sack i na 4. downu je promasio hvataca za jedno 3-4 jarde. I da, da ne zaboravim, egzekucija screenova mu je uzasna. Prespora mehanika, spora lob lopta, koja dopusta defanzivcima previse vremena da skapiraju o cemu se radi.

Mhm, sta li je koristio? Nadal otkrio šta je koristio za finale sa Đokovićem

6-6, u najgorem slucaju 7-5 za Lopeza. Ovo zasluzuje jedno Teddy Atlas rant-ovanje. Predugo je cekao Loma, zakasnio je 2 runde sa preuzimanjem inicijative. Previse je respect-ovao prednji krose Lopeza, zato i nije pokusavao da zalazi footwork-om u desno Nezgodno je to mnogo Lomi ako protivnik moze komfornije da roka prednji krose prilikom pivotiranja oko zadnje noge. Loma nema punching power, a Lopez ima brzinu da dovoljno pobegne od levice Lomachenko u tim situacijama. U sustini Lopez je dobro skrojen da pobedi Lomachenka. Veliki frejm, brz, mocan prednji krose. Za ozbiljnije udarce je loma morao skroz da ulazi u dzep. U svakom slucaju, nije boksovao dobro. Bio je Lopez overwhelmed, i u 10oj i u 11oj, morao je tu da nagazi jos. Dozvolio mu je da se sabere dovoljno za 12. rundu. Mislim da je 12. runda bila odlucujuca (u ove rezultate bodovanja ne verujem ni promil, tj ne verujem da se to stvarno uzivo radi u boksu). Nahvatao ga je Lopez u jednoj kontri dovoljno da se to nahajpuje. Ocekivano je bilo da se navlaci za Lopeza. Cela ESPN masinerija je presrecna sto Ameri konacno imaju lightweigh champ-a. Jebeno su pristrasni. Sad su kao poceli i UFC da komentarisu, do pre godinu dana, samo su Jones-a komentarisali. A i Jones-ovi postupci su razlog sto ESPN mediji ne posvecuju vise mainstream paznje UFC-u. Imaju samo Stipe-a.

Ako Laslo završi kao 50. posle turnira, mi i Ameri ćemo jedini imati 5 igrača u top 50, a objektivno su naših 5 bolji, tako da jasna je računica 😄

Bravoooooo

Bravo Laslo Sta se zbiva, otkud ovo?

Bravo, Djerasime!

Sve 5. Država i ide na sitne ribe, jer privatnike na jedan ili drugi način prevede u "sponzore", pa ne sme da ih previše gnjavi. Koliko to strašno freelancer zarađuje da tako teško oštećuje državu? Većina verovatno tu negde oko 1,5 do 3k, mnogi i manje, poneki i više. I koliko to freelancera ima uopšte u Srbiji? Par hiljada možda. Ma silne pare su to za koje je država oštećena. Naspram tome, od kada ima privatništva kod nas, ništa se ne radi na tome da se privatnici, kod kojih je neviđena retkost da prijave radnike a kamoli da plaćaju sve dažbine na pun iznos plate, uvedu u red. Što manji privatnik, to gori. Proizvodna firma sa 15 zaposlenih ima prijavljena dva radnika - vlasnika i predradnika. Ostali su ortaci u slučajnoj poseti, ma kako da ne. Pa par desetina hiljada takvih "firmi" sa tri do 20 zaposlenih, od koje retko koja plaća sve šta treba da plaća (da ne računamo tu pored dažbina za zaposlene i nabavku repromaterijala na crno, i toga ima masovno), njima već tri decenije ne može da se doskoči, ali sada će državu da spase udar na zle freelancere. How yes no. Riba od glave smrdi i od glave i treba da se rešava. Kada se poslovni subjekti dovedu u red , mogu i freelanceri, a ne obratno.

Pa ono sto se kod nas prodaje kao panceta u najvecem broju slucajeva i nije panceta vec slanina. Panceta se ne dimi, a sve ovo sto imas po prodavnicama od domacih proizvodjaca je dimljeno.

Bologna-Sasuolo - 2(2.5)

Ozmo kaže da je imao problem sa nogom, tako da nije baš lepo sprdati se.

Slanina se dimi na dimu, a panceta na vetru - osnovna razlika.

Ne čudi...

Svaka cast Ortegi, bas je napredovao

2.sezona Drzavnog sluzbenika dosta bolja od 1. po meni za sad. Danas bila 3. epka. Sutra 4. epka od 21:00. Doduse ja to gledam na vrati unazad.

Videh ja ta silna porodilišta, kako da ne. Pre će biti fontane, Vesićeve zastave, Sokolovo oko i džipčine, nabavke oko Corone bez iikakvih tendera i transparentnosti, i slično tome. Lista beskonačna. Pa čak i ako treba meni da uzme pare da bi kojekakvim privatnicima dao subvencije i olakšice, zabole me. Za to me čak posebno zabole. Jedino čime se on bavi je marketing za svoje nepismene krezube pristalice. Za cenu onog rugla od fontane na Slaviji je sigurno mogao bar jedan mamograf da se nabavi. Da li je to učinjeno? Malo morgen. BTW, domaći privatnici su me i naučili odnosu prema državi i prema obavezama prema državi i zaposlenima. Dobrim delom sam imao relativno visoke plate za naše uslove, a prijavljen ili na minimalac ili čak bez ikakve prijave. Čak su me i naterali da osnujem zanatsku radnju odnosno agenciju pa da im naplaćujem "konsultantske usluge". Ono kad i što pretekne od plate pa do granice neoporezivosti paušalca su koristili da im perem pare. Ne samo jedan, već na više radnih mesta. Nagledao sam se "poštenog i odgovornog odnosa prema državi i zaposlenima" kod naših privatnika bilo u radu za njih, bilo u radu sa njima bilo kroz privatne kontakte, gde su se osećali slobodni da se hvale, samo tako. To što možda ti sve plaćaš, kako tvrdiš, ne menja činjenicu da ih većina to ne čini. Evo, ajmo ovako, kad naši domaći privatnici budu svi prijavljivali sve svoje saradnike bez izuzetka na pune iznose plata i plaćali sve dažbine bez izuzetka, slažem se da i freelanceri plaćaju porez. Dotle ću razliku da koristim da rasteretim naše zdravstvo i koristim i nadalje isključivo usluge privatnog zdravstva, da obilato plaćam sva aplicable sredstva zaštite u ova doba Corone i da time opet rasteretim državno zdravstvo i pored sebe štitim i druge, da uplaćujem privatnu penziju ili stavljam u štek za penziju, jer je zahvaljujući domaćim privatnicima praktično neću ni imati. Ako treba neki sitan porez da platim državi za infrastrukturu, može. U državno zdravstvo i u penziono nemam nameru da uplaćujem. Ne koristim ga i neću da ga plaćam. Ne zanima me ikakva solidarnost sa većinskim "narodom". Ako će neki penzos, koji je glasao prvo za SMrada pa za pi*koustog zbog toga da bude uskraćen, baš mi je drago. Koju sam Nemačku u ovom kontekstu pomenuo, leba ti? Samo sam tamo živeo i napravio grešku da se vratim u debilanu zvanu Srbija. BTW, kad je već pominješ, u Nemačkoj je porez za Freiberuflere/Frelancere 19%, a šta Nemačka nudi svojim građanima za to a šta Srbija za 45%? Možda ti i u Nemačkoj izađe na 45% ako dodaš neko privatno zdravstveno i penziono, ali makar znaš tačno šta dobijaš. Ovde dobijaš nepotrebne fontane, Vesićeve zastave i tonu smrdljivog partijskog kadra i manje otvorenih partijskih prirepaka. Tamo nema potrebe da se baviš utajom poreza. A ako se privatnik tamo time bavi, kao što je kod nas masovna pojava, gadno nahebe. Nema partijskih veza, nema rupa u zakonu i kreativnog zaobilaženja istog, nema flajka viskija poreskom inspektoru, ... Još nešto, u Nemačkoj država odgovara svojim građanima i treba prvo nešto da ti pruži pa ti onda naplati. Kod nas ako uvodiš novu telefonsku liniju, masno ti se naplati. Tamo ti ne obračunavaju metražu kabla pre uvođenja, nego uvedu, pa ti ako želiš, plaćaš samu uslugu a ne i njeno uvođenje, bar ne tako seljački otvoreno kao kod nas. I da, građani nisu robovi države, koji imaju obaveze prema državi, nego država ima prvenstveno obaveze prema svojim građanima. Građani su tamo poslodavac države, kako i treba da bude. I itekako se pitaju u šta se ulivaju porezi, koje plaćaju. U Švajcarskoj čak za maltene svaku sitnicu, uključujući postavljanje nekog novog semafora, na lokalnom nivou (za ozbiljnija pitanja na državnom) raspišu referendum. Pa mogu i da traže odgovornost građana. I time završavam diskusiju. Agree to not agree, nemamo šta dalje da pričamo.

@Referent Hvala na preporuci, ali dobar deo ovih sastojaka ili baš ne volim ili ne smem (alergija) da jedem. Na kraju sam napravio salatu sa leblebijom, integralnim pirinčem, spanaćem i čeri paradajzom. Nije nešto specijalno ukusno, ali može da prođe 😀

Pa u mom slucaju vrlo tesko, posto ja moj ''restoran'' nisam izgradio zahvaljujuci uslugama drzave, nego sam samcat, bas kao sto je to uradilo jos na hiljade drugih frilensera koji su prisli takvoj delatnosti pa uostalom i zbog ovakve nakazne drzave koju imamo. U teoriji svaka drzava ovoga sveta od neolita pa do ovamo jeste entitet organizovanog kriminala koji reketira stanovnistvo. A da bi to reketiranje uspesno obavila, drzava je izmislila teoriju o sebi po kojoj porez nije pljacka, nego nekakva obaveza i dobrocinstvo, sto vodi ka zakljucku da onda to nije nikakva teorija nego ideologija i ispiranje mozga. Dublje diskusije o tome ne bih da vodimo ovde da ispostujemo Akirovu temu za ovu sada situaciju, nego moze neka generalna tema o porezima, podrzavam njeno otvaranje.

Mozemo to da gledamo i na drugaciji nacin kao prinuda iliti grublje receno pljacka. Placanje poreza je kao i placanje reketa lokalnom kriminalcu koji dodje u recimo tvoj restoran i kaze ''druze, vidim obavljas ovde lep posao, da ti dobro ide, ajd sad daj meni 45% onoga sto zaradis, ako to ne uradis, sledi ti metak u celo (ili tako neka nasilna radnja)''.

BoB je nekako više priča o jedinici kao celini, sa posebnim osvrtom na nekoliko likova. Pacific je obrnut slučaj, tu je kroz lične priče par vojnika prikazan haos rata a njihove jedinice nisu tako detaljno predstavljene kao Easy company. Po meni BoB je više za one koji vole akciju, dok Pacific ima odličnu priču, pogotovo deo pisan po memoarima i dosta je brutalnija, nema šminkanja rata.

Marijan❤️ https://www.novosti.rs/sport/tenis/926326/marijan-vajda-novosti-bicu-novakom-dok-obori-sve-rekorde

Deda je majstorski ispit polozio 1927. godine (ako se dobro secam - imam negde fotokopiju njegove majstorske diplome, ako nadjem provericu tacno) i od prve majstorske plate kupio je par golubova - brinera i Saksov motor. Bio je veliki ljubitelj malih zivotinja, ceo zivot je gajio golubove i zeceve. A motor je sredio za trke i s njime ucestvovao pre rata u trkama na otvorenim putevima posutim sljunkom koje su se organizovale na trasi Subotica-Novi Sad-Subotica. Posto je bio mehanicar i poznavao svoj motor "u dusu" uvek je sa sobom nosio sta mu moze zatrebati od alata i delova (rezervne gume uglavnom) i bio je kadar da masinu brzo osposobi posle svake havarije. A havarija po onakvim putevima nikad nije nedostajalo. I dok su ostali vozaci, medju njima je bilo i internacionalnih profesionalaca morali da cekaju da ih sustigne timski kamion sa mehanicarima, deda je umeo sam da opravi i tako ustedi vreme pa mu se desilo par puta i da pobedi zahvaljujuci tome iako ni po vozackoj vestini ni po kvalitetu opreme nije bio ni blizu najboljima protiv kojih se takmicio. Slicne trke su, samo u manjem obimu, nastavili da organizuju i posle rata, deda je i tu ucestvovao sve dok nije imao jedan tezak pad na ulazu u Becej s petrovoselske strane (nezgodna krivina na uzbrdici, danas su je malo zaravnali ali ko zna taj kraj znace tacno na sta mislim) kad je slomio butnu kost (i sjeb'o srebrni dzepni sat koji ide s oca na sina u nasoj familiji od koznakad i sad je kod mene). Nakon toga se man'o trkanja a Saksa bi isteriv'o na avliju samo na nedelju kad nije radio u radionici, da prekrene motor da radi par minuta da se ulje ne slegne i da klip ne zapece. Ponekad, jako retko, provozao bi ga oko kvarta, a jos redje bi se neko od nas klinaca ogrebao da nas poveze na rezervoaru. Taj Saks je bio cudo jedno, jednocilindrican motor ali velike kubikaze (ne secam se tacno, ali ostalo mi 300 kubika u pamcenju), na malim obrtajima sav se tresao na svako "paljenje" u cilindru, sediste je bilo nisko postavljeno, nize od vrha zadnjeg tocka, sirok korman a skoro potpuno ravan k'o letva i bas velik rezervoar. Deda ga je na kraju prodao, jos sam bio klinac. U to isto vreme kad je polozio majstorski ispit polozio je i vozacki, u Novom Sadu na Fordu T. Pricao mi je kako Ford ima "obrnuti gas", kad ga pustis on ide a pritisnes ga da usporavas. Nisu imali zmigavce tada nego se na raskrsnicama trubilo jednom za skretanje u desno, dvaput za u levo. Kaze da je Ford bio raspisao nagradu od 1000 dolara tadasnjih za izumitelja koji izmisli sirenu koja bi se oglasavala sa "Ford! Ford!" sto danas verovatno ne bi bilo narocito komplikovano izvesti ali 20-tih godina je verovatno zvucalo kao naucna fantastika. Deda je ubrzo otvorio svoju mehanicarsku radionicu a usput je pre rata bio i zastupnik Singera (sivace masine) pa je i to ne samo prodavao nego popravljao i odrzavao. Uopste jako je voleo tu sitnu mehaniku, satove i slicno, to mu je bio hobi da cacka i popravlja. Jednom je tako nabavio neki starinski zidni sat i nedeljama se petljao oko njega dok moj cale, tada balavac oko 10-tak godina nije resio da "pomogne" - i dok je deda negde bio odsutan on ga skroz rastavio do najsitnijih delova. Stg'o deda u radionicu i ima sta i da vidi, a na to ce moj cale "ja sam ga popravio a ti samo treba da ga sklopis!" Deda uzme metlu i kantu za smece i samo surdukne komplet rasklopljen sat u nju. Radio je bukvalno do smrti, i taj dan kad je umro ustao je kao i uvek ujutro i u 8 otvorio radionicu, pozlilo mu je, baba zvala hitnu ali dok su stigli vec je bilo kasno...

On je 100% bio ubedjen da ce zavrsiti u Sibiru

Bio tamo dolazio i jedan cika-Zara, komsija, voleo da popije pa onda krene da prica. Nevezano za mehaniku, ali imao je neverovatnu zivotnu pricu. Imao je stakleno oko i cesto je znao kad bi se mi deca igrali klikera da ga izvadi, prisunja nam se i zakotrlja to svoje oko kao kliker na nase opste zgrazavanje i bezaniju . (inace imao slatku unuku tu mojih godina i bas se jako bio upeo da nas spoji a i mi se bili zagledali jedno u drugo, no prvo se ona pravila jako fina dok sam se ja trudio a onda kad se predomislila ja se zainatio i na kraju propao cika-Zari plan) Pricao je dogodovstine iz rata - govorio je da mu je vojni rok trajao 10 godina s pauzama kad bi se vojska u kojoj je sluzio raspadala ili kad bi bio zarobljen. Kaze krenuo je da sluzi krajevu vojsku u Nisu i bio je pred kraj vojnog roka kad su napali Nemci. Nakon kapitulacije umesto da se preda u zarobljenistvo on sa nekim seljakom u Srbiji istrguje uniformu i pusku za civilno odelo i nesto hrane i krene pesice kuci, predje u Banat i onda prepliva Tisu (to je tada bila granica izmedju onog sto su okupirali Nemci i Madjari. Kad se pojavio kuci svi su se sokirali jer im je javljeno da je poginuo. Tu je bio neko vreme, a onda su ga pokupili Madjari na prisilnu sluzbu na istocni front. Bio je s Madjarskom vojskom na Donu kad su Rusi udarili u ofanzivu, kaze poklopili su ih kacusama zemlja je gorela, samo ga nesto udarilo u glavu i probudio se u ruskoj bolnici bez oka. Rusi su mu ponudili posto je Jugosloven i ocigledno na silu mobilisan da bira hoce li s Madjarima u zarobljenistvo u Sibir ili u Crvenu Armiju kao dobrovoljac (posto mu je otislo levo oko kazali su da je sposoban za vojsku jer se na to oko i inace zmuri dok se nisani). Tako on predje kod Rusa i sa njima se tuce kroz Ukrajinu i Bugarsku i stignu opet u Nis - gde mu se Rusi zahvale na sluzbi i demobilisu ga. Preuzmu ga Partizani i sa njima ucestvuje u daljim borbama ukljucujuci Sremski Front gde biva ranjen u ruku i tako doceka kraj rata. I onda kad je konacno stigao kuci (a opet su ga svi prezalili kad su Madjari javili da je nestao u Rusiji), stigne mu poziv da sluzi redovni vojni rok u JNA - jer iz nekog razloga da nemaju u dokumentaciji da je to odradio. I sta ces, opet u uniformu. I tu mu jos zapadne produzenje zbog frke oko rezolucije Informbiroa i moguce invazije SSSR na Jugoslaviju. Tako da kad se na kraju konacno skinuo iz vojske proslo 10 godina otkad je prvi put obukao uniformu. Sakrivao je rakiju od tetka-Mice (njegova zena, niska a debela, lakse preskociti nego zaobici sto se kaze) i posto je dedin cardak za kukuruz bio naslonjen na medju s njegovim dvoristem on pomerio jednu letvu i gurnuo u kukuruze flasu. A mi deca to pronasla pa prosuli i napunili vodom. I krene cika-Zara krisom da se pricesti, kad se iznenadi - "pu boga vam bozijeg detinjeg mene ste nasli da zajebavate!"

Eh da, sad tek vidim da sam postovao u pogresnu temu, ovo je bila reakcija na Zokin video od pre koji dan sa onom crvenom Skodom na Nirburgringu. Inace su se kod dede u mehanicarskoj radionici skupljali svakakvi likovi, bio tu neki Madjar sto se zvao Duc (nemam nasa slova na poslu, c kao Cuprija, curan, celav) sto je stalno donosio neku gvozdjuriju da mu se zavari, isece, ostruze, pita ga deda za cega je to, a ovaj mu kaze da pravi avion na pedale! I tako to islo godinama, tek jedan dan Duc objavi po selu da je avion spreman za prvi let, da svi dodju kod njega. Skupilo se selo, a on na vrh velikog stoga sena stavio nekakvu skalameriju, na glavu kacigu i popeo se u to svoje cudo i poceo da vrti pedale. Naravno, ni da se mrdne. Kad se vec pomalo umorio od vrtenja, vikne on svog sina da se popne gore da pogura malo da krene. Kad je ovaj gurnuo, cela skalamerija se strmopizdila odozgo sa sve Ducom i to pravo u poljski klozet ispod. Od tog dana sve do svoje smrti Duc je u selu bio znan pod nadimkom "Duc u klozet buc!" Takodje bio i jedan cika-Nova koga su u selu zvali Tesla, samouk, jedva je umeo da se potpise, ali stalno nesto cackao oko struje i izumljavao razne elektricne uredjaje, pravio radio-aparate sopstvene konstrukcije... Inace bio frik totalni, uvek nosio koznu pilotsku kapu i naocare (ono kao Grunf u Alan Fordu) a svako rano jutro bi samo u gacama trcao kroz selo i radio jutarnju gimnastiku 😄 E pa on tako jednog dana dodje sav uvezan nekim kablovima ono k'o vojnicki uprtaci, s nekom kutijom punom elektro skalamerije i kaze da je izmislio antigravitaciju, da kad to ukljuci odmah postane 30% laksi. Deda mu naravno ne poveruje, i ovaj da dokaze kaze dedi da uzme veliki cekic - macolu i da ga drzi a ovaj ce da projektuje antigravitaciju na njega. Ukljuci on to svoje, drzi deda onaj cekic i naravno nista se ne dogadja, Nova Tesla nesto mase rukama oko njega i govori "jel' vidis da radi, jel' vidis?" Kad je dedi vec dosadilo da stoji tako, a imao je i posla, on konacno kaze "pazi stvarno je cekic postao laksi!" Nova sav srecan iskljuci svoj uredjaj a u taj isti mak deda pusti cekic - pravo Novi na nogu! Ovaj jaukne, a deda mu se izvinjava "uh kad si ga iskljucio cekic odjednom postao tezak, ja se iznenadio i nisam uspeo da ga zadrzim, izvini!"

Jopet secanja. Bio pre par dana u servisu kolima, kupio nove gume. Sedim, cekam, pa idu misli oko guma... Elem, druga polovina '70-ih. Jos 4. godina gimnazije. Raspomamili se drugar i ja, A kategorija vozacke vise nije ogranicena na 125 kubika nego kad napunis 18 mozes da vozis sta hoces. Odmah po MZ 250, ima ih novih a moze i na kredit. Nisam bio kreditno sposoban, naravno, pa je umesto banke uskocila moja majka - a ja pomalo zaradjivao trgujuci delovima i praveci te prodavajuci neke delove od fiberglasa, pa joj otplacivao. Ma, dopizdilo. Jeste MZ fin, ali nije to "motorcina" i ja kupim Triumph 650 Thunderbird iz '61. A moj drugar misli "ne's ti mene zajebavat" i odmah nadje Triumph 650, ali "noviji" - iz '63. I dodje meni da ga sredimo. Izmedju ostalog, trule gume, straznja poderana skoro do platna. To u Jugoslaviji, nema delova ili opreme za neke "zapadne luksuze." Ode on autobusom u Trst i kupi gume. Njegov motor kod mene u radionici, pa on dodje da ih montiramo - i kao pravi drugar, donese i 6 flasa piva. Pocnemo normalno. Skinemo tocak, pazljivo maknemo staru gumu i krenemo da stavimo novu. Ej, stara bila neka nepoznata marka a nova najskuplji Dunlop. Al' zbog necega ne ide. O's pajser, o's srafciger, o's 'vakvu il' 'nakvu polugu, ne ide. I ode 6 piva. Ode on (trgovina iza coska) po jos 6. Popijemo jos par piva, mucimo se k'o Isus na krstu, pizdimo i psujemo - i, bog te ne heb'o, stavimo gumu na tocak. Samo, nikako da "sedne" - tj. da dodje na ivice tocka, nego sedi stisnuta u sredini. Ma, daj jos jedno pivo, sa'cu ja to. Odgodimo, vec pijani, sve do sutra. Sta je mnogo, mnogo je. Dodje on ujutru da nastavimo i zavrsimo. I vidimo: montirali smo 18-colsku gumu na 19-colski tocak! U procesu, sjebali i gumu i felnu, trebalo je sve novo. Naravoucenije: ne mesaj pivo i promenu gume!

Ovo je vrlo netocno. Dapace, Vjekoslav nikad (a njegovo pisanje citam punih 20 godina) nije pridjev srpski koristio u pejorativnom obliku osim ako je kontekst razgovora bio - srpski nacionalizam tj. palanacki mentalitet u Srba. Objasnjavati/dokazivati kako se istim "arsinom" odnosio svakim svojim upisom i prema npr. albanskom, hrvatskom, makedonskom ili slovenskom nacionalizmu je nepotrebno jer tko god ga je citao zna da covjek Vjekoslav zastupa iskljucivo gradjansku opciju. Eto A sade, toliko o Vjekoslavu. I bilo bi jako lijepo od tebe da izbrises ovu tvrdnju - stalno (pa jos pejorativno) jer je to uvreda, javno nanosenje nepravde.

Jbm li ga, opet cu kvotovati samog sebe. I dosadjivati podugackim postom. Moj heroj i (znam, prepotentno je reci, videli smo se samo nekoliko puta, a ipak) prijatelj, Dave Roper. Dave je prvi Amerikanac koji je ikada pobedio na Isle of Man TT, u bilo kojoj klasi. Vozi trke vec skoro 50 godina, moj idol, nikada nije stao. Elem, sredinom '90-ih, ja krenuo da se takmicim u AHRMA (American Historic Racing Motorcycle Association) konkurenciji. Izabrao sam Sportsman 500 klasu. "Sportsman" je klasa koja je ono sta su danas Superbike motori - dakle, "nabrijane" drumske masine. U AHRMA, za masine iz '60-ih. Sastavljao sam motor skoro godinu dana, ispao je BSA hibrid. Kupovao sam delove iz malih oglasa, interneta nije bilo. Okvir B44Victor, masina B34 Gold Star, Dell'Orto karburator sa nekog Ducatija, menjac Quaife sa 5 brzina, prednja viljuska i kocnica A65 Lightning, gomila delova napravljenih u sopstvenoj garazi. AHRMA ima regionalna i nacionalna takmicenja. Vozio sam samo u regionalnim trkama, izuzev kad su se bodovala i za regionalni i nacionalni sampionat. Godina je bila '96. Steamboat Springs, Colorado. Godisnji AHRMA rusvaj, nedelja dana, sve klase i oblici - trial, enduro, cross, roadracing, sve. Otprilike veteranski ekvivalent Daytona Bike Week. Dosao sam pick-up kamionetom sa prikolicom i postavio sator (motel bi bio iznad mog budzeta) - osigurano nam je veliko parkiraliste, samo za takmicare, domoroci su bili privremeno isterani. I roadracing staza je bila ulicama zatvorenim za saobracaj. Odvezem open practice, postignem veliku buku ali slabo vreme, vratim se i parkiram. A Roper, gospodin i entuzijast, seta, zastane, pogleda moje hibridno cudo, pita sta sam i zasto montirao, i zapocnemo razgovor. Naravno, cuvsi moj engleski, pita odakle sam i pocne mi se obracati sa "commie" ("komunjara") - naravno, u zajebanciji, posto sam iz socijalisticke zemlje. Razgovor skrene u razlike u kulturama i prehrani i picima. I ja ga pozovem na rucak, posto sam imao mali portabl rostilj. A u blizini je bio supermarket sa svim sta mi treba. I napravim cevape. Somune nisam imao, ali sam ih nadomestio meksikanskim tortillama. Njegov komentar? Ma, to je isto kao i hamburger, samo iseckano, i ima viska luka i crvene paprike a nema sira... Sreli smo se jos nekoliko puta. Ja sam vozio regionalne trke a njegov Team Obsolete se takmici po citavom svetu. Retko su nam se putevi ukrstili. Ipak, gentleman i silno prijatan covek. I sad, prave film o mojem prijatelju. Pogledajte trailer: https://www.motorcyclemanfilm.com/ iz opisa filma i Ropera, citat:

Eh, jesam budala, da te bog sacuva! Odem u sud ("courthouse"), tamo se ovde obavljaju razne stavari, nesto slicno kao "skupstina opstine" ili kako se vec zove kod nas. Oni treba da provere brojeve pre nego mi izdaju ppapire i tablicu, pa trazim nesto privremeno da vozim neregistrovani motor do njih. A covek se smeje, kaze da je ovo ruralni kraj, nece me niko zajebavati, samo neka se dovezem. Za registraciju se niko ne uzbudjuje, samo je bitno da imas osiguranje. Stvarno, odem i sve prodje po crti, bez problema. Dobijem papire i novu tablicu. Dodjem kuci i idem da stavim tablicu. A u 3PM, neoprezno se nekako naslonim - i prevalim motor. Sad, noviji motori su tezi nego stari, a i ja sam slabiji nego pre 30 ili 40 godina, i nisam mogao da ga podignem! Jbt, nikada mi se to ranije nije desilo. Sad, sta cu, ne znam da li da se smejem ili placem, pa nazovem rodjaka da dodje i pomogne mi, a taj kaze da mu treba par sati jer nesto radi. I jebiga, onako smesno jadan, uzmem pivo i zapalim cigaru, pa okinem "selfie". Evo ga: Covek je dosao, smejao se, mi podigli "testeru" i ja montirao tablicu. Od onda, presao sam motorom oko 1500 milja. Zazeleo sam se mora, pa mi je najduzi pojedinacni "djir" bio do Panama City, AL. Izabrao sam najkrivudaviju rutu, ovako: Jedan dan tamo, dobra vecera i pivo, pa drugi dan nazad. Ostalo su bile nesto krace voznje. Utisci: bogtemaz'o, motor "lezi" odlicno a ide k'o opareni panter. Nije cudo, vise od 50% je jaci od mojeg starog. Kocnice - da se smrznes! Jebote, ima ABS i servo - nikada ranije to nisam probao na motoru. Usjebace me to, a zena ce popizdeti - posla oko kuce koliko hoces, a ja ne stignem, moram da se vozim...

Elem, Džoni me podseti na moje početke u MB svetu i dogodovštine sa jednim autom. Iako kao diplomirani mašinski inženjer, karijeru u Mercedesu sam počeo kao tehničar u servisu. Zašto? Vratio sam se iz vojske, i to iz specijalnih jedinica i iz onog "nezvaničnog rata" na jugu Srbije, koji kao da se nije ni desio a ljudi izgiboše bzvz. Ali o tome nekom drugom prilikom. Rasturen, razvaljen, pod priličnim problemom sa alkoholom i ostalim sranjima. Devojka koja je bila sa mnom 4 godine i koja je istrpela sve moja PTSD sranja više nije mogla da me gleda takvog i ja ostadoh sam ko panj. Uz sve to, posao u BMW- u u kom sam radio pre vojske me, naravno, nije sačekao. I tako ja popizdim, oteram sve u q i zakopam se u pure mehaniku. Drugar sa trka koji je vozio i motore je poznavao tadašnjeg šefa servisa u MB koji je bio manijakalni harlijevac i pure Nemac, i ispriča mu za mene. Čovek se zaintrigira i pozove me na razgovor. Nakon pola sata, dobri moj Dirk ponudi mi posao mehaničara. Ja onako lud ga oteram u q, a tip mi mrtav ladan kaže rečenicu koju nikada nisam zaboravio. "Nikada nećeš imati uspešnu karijeru ako počneš od najvišeg stepenika, jer odatle možeš samo na dole." I tako ja postanem mehaničar sa sve faksom. Dve godine sam proveo u hardcore radionici, otvarajući motore i menjače, baveći se elektronikom i stičući iskustvo koje je apsolutno dragoceno i koje me je, između ostalog, dovelo do toga gde danas jesam. I malo pomalo,postadoh zadužen za sve dijagnostičke procedure u servisu. Kada je izbila frka s SBC-om po difoltu prvi auto je pao meni u ruke. Prokletinju sam ispitao, zaključio da je problem predugo vreme odziva hidraulične pumpe što je bunilo računar jedinice i što je dovodilo da paljenja upozorenja na instrument tabli. Zamenim ja prokletinju, ozračim sistem, ispitam pritiske preko dijagnostike, proverim sile na valjcima. Sve ok. A meni đavo ne da mira. Sednem u auto, izađem na auto put, odradim testove parcijalnih kočenja. Sve ok. Hm, opet meni đavo ne da mira. Zaletim auto na otprilike 140 km/h na sat i pritisnem pedalu simulirajući interventni kočenje. BAM! Tabla pocrveni, pedala ko kamen, sistem ode u safe mode.Stisnem pedalu sa oba stopala punom snagom. Jedva nešto krene da koči. Wow. Idem oko 120 km/h po prilično prometnom putu praktično bez kočnica. Ok, menjač. Krenem da obaram brzine šaltajući menjač na dole pomoću manuelnog moda, ali elektronika ne dozvoljava jer su obrtaji preveliki. E sad sam već krenuo da se znojim. Upalim sva 4 migavca, legnem na sirenu, sve vreme malo po malo obarajući obrtaje i šaltanući menjačem nadole. Na kraju, zakočio sam -bankinom. Epilog priče,sjebano desno krilo i felna, pregrejan menjač i ja kraći za kilo živaca. Čovek koji je dovezao ovaj auto u servis je dobio nov auto, a meni Dirk nikada nije rekao ni jednu jedinu reč o kolima, jedino što ga je zanimalo da li sam ok. Auto smo popravili i godinama koristili kao kompanijsko vozilo. Nismo hteli da ga prodajemo dalje i nakon cca 200k km smo ga otpisali. Nikada više ni jedan problem nije imao sa kočnicama, a ekspertizom dela koji je ugrađen je zaključeno da je postojao bag u softveru koji se odnosi na interventno kočenje. Ovo je imalo posledicu da su softver izmenili, tako da moja zadnjica nije džabe oznojila sedište tog dana. A i o mome dobrom Dirku ću vam pričati u posebnom postu. Takvo i toliko srce bar to zaslužuje iako, na moju veliku žalost, više ne kuca na ovom svetu...

Evo jedna moja dogodovstina ili bolje reci prvi i poslednji susret sa dvotockasima... Ratne godine u bosni su bile poprilicno jednostavne za nas decu, struje nije bilo ili je retko dolazila pa se celi dan svodio na igranje fudbala, tako i ja kao klinac trenirao, bio perspektivan golman cija je karijera obecavala da nije bilo dvotockasa. Kao sto rekoh struja je retko dolazila, a tih ranih 90-ih sam poceo pratiti F1, jer smo imali satelitsku i izmedju ostalih euro sport (koji je tada prenosio trke), pa sam u momentima kada bi struja bila dostupna u periodu trka iste gledao i zavoleo. Nakon rata u BiH se i struja ustabilila, ja nastavio gledati F1 i trenirati fudbal, sada vec dosta ozbiljnije jer su imali velike planove u klubu za mene. Ali uvek je bila prisutna zelja za moto trkama, a jedina dostupna mogucnost da kao klinac od 14 godina osetim uzitak samostalne voznje je u komsiluku, kod drugarice koja je imala tomos a35 automatik. Kao i vecina klinaca uvek trazis krug da napravis po naselju i meni se osladilo, posle prvog kruga, pa sam trazio repete. Drugi krug je bio manje uspesan, prilikom okretanja na kraju ulice, zadnjim tockom sam stao na plasticnu flasu (crna flasa optima ulja i danas se secam), zadnji tocak proklize pri brzini od 5km/h i ja padnem sa motora. Posledice: otvoren prelom obe kosti desne podlaktice, tri operacije, 3 meseca gipsa (komplet ruka u obliku slova L) u letnjem periodu, i jos 3-4 meseca rehabilitacije. Kao rezultat toga, kraj fudbalske "karijere", jer je zbog komplikacija i nezgodnog preloma bilo zabranjeno da se bavim bilo kakvim sportom, a da budem golman je strogo zabranjeno bilo. Sedao sam kasnije par puta na motor, doduse kao suvozac. Roditeljima nije padalo na pamet da mi omoguce polaganje za motor, a pogotovo da nabave jedan, a u ovim kasnim tridesetim nemam petlje da se upustim u to (citajte ne da zena 😄 ). Tako je tragicno zavrsila moja prva ljubav, mada i dan danas balavim za BMW RS1200 koji nikada necu imati i sve to zboj jedne prazne plasticne flase motornog ulja marke Optima modrica. Danas zaigram fudbal i rado stanem medju stative, to me jos uvek ispunjava srecom, jedno vreme sam trenirao i floorball (ako neko zna sta je to) gde sam bio golman i bilo je super ali su kolena stradala i tu sam morao da batalim karijeru. Anegdota vezana za taj pad sa motora: ja kao klinac u strahu jer sam slomio ruku pa jos sa motora, slazem da sam pao na fudbalu, dodjem na operaciju i hirurg uporno tvrdi da je vrsta povrede nekarakteristicna za fudbalsku povredu i da je pad bio sa neke visine i iz neprirodnog polozaja, ali sam ja terao svoje u strahu od kazne (kao da prelom nije dovoljna kazna). Jedan dan meni starci i stariji burazer dolaze u posetu i ja onako prilazim tuzan kao svaki ranjenik zeljan paznje i brat me pozdravlja sa Gde si motorista... U tom trenutku je tlo nestalo ispod mene, pokusao sam da ih ubedim da je pad na fudbalu, ali nisam uspeo. Kasnije sam saznao da je burazer postrojio klince i maltretirao ih dok nisu priznali da sam pao sa motora. Burazer je preuzeo na sebe da ganja osiguranje, dobismo tada lepe pare pa se pocastismo sa original i u to vreme skupim Nike patikama i dali starcima jos toliko para. Cenim da smo dobili novca u iznosu od bar 2 prosecne plate jer je povreda bila poprilicno teska.

Dakle, u ranijem postu sam donekle objasnio svoju vezu sa motociklima en general i specificno BMW. A sada cu malo zajebavati i objasniti svoju skoro pa genetsku vezu sa auto-moto sportom. Ludnica, drogirasi bi rekli "trip". Deda je bio prvi. Cale i ja smo se vec verovatno nadisali vise benzina nego sto smo popili majcinog mleka. Elem, deda je bio zaljubljen u mehaniku i aute, ali siromasan. Njegov domet je bio bicikl, a i to je bio luksuz u Kraljevini ranih 1930-ih. Ali, onda su na trkama skoro uvek sudelovala dvojica. Vozac i mehanicar. Tako je deda nekako nasao ekipu, bolje stojece ljude koji su imali para za aute, a on se vukao kao mehanicar pa tokom trke menjao probusene tockove i opravljao sta je vec puklo. Cale nije imao para za trke. No, upisao je medicinu. Onda je sve jos bilo improvizovano, pa je stari kao nekakav "medicinar" (vec kao student) volontirao na trkama kao neki dezurni i pomocni kadar. Tako je besplatno gledao trke, ulaznice su bile skupe. I, jebiga, vodio i mene. Imao je prijatelja, taj je zavrsio elektrotehniku, inzenjer, i bio sef komunikacija, razglasa i tih pizdarija na GP Jugoslavije kad se trka vozila u Opatiji. Onda je jos bio obicaj da se pobednik proveze po stazi u kabrioletu sa lovorovim vencem oko vrata i sa par devojki u bikinijima i svi su mahali gledaocima. Taj caletov drugar je uvalio svoju cerku da bude jedna od tih bikini-devojki, mislim da je cak i dobila neke neke pare za to. A cale je bio "dezurni medicinar". Tako sam se vrzmao po stazi, sa sve propusnicom. Zajebavao sam i dosadjivao, radoznalo dete. I nekako smo zavrsili za stolom sa Rossijem (Grazianom) i ocem danasnjeg Valentina. Naravno, postao sam navijac. Tesko je to objasniti, no medicinska "zajednica" na trkama je mala. Svi se poznaju. Vozaca i gledaoca ima u ogromnim brojevima, a "medicinari" se broje tucetima. Tata je stekao "veze" i poznanstva. Poceo je da se (tj. nas) vuce i po Evropi, po svetskim sampionatima na 2 i 4 tocka. Volonterski, onda to jos nije bilo placeno, ali dobili smo ulaznice i propusnice. Tako sam krajem '60-ih video uzivo i Monzu i Zeltweg i Nurburgring. Bez previse razumenja, danas vise znam nego onda. I tako je '69. neki cupavi decko, zvao se Jackie Stewart, mene 10-godisnjaka pomazio po glavi. Nista ja nisam znao ni razumeo, ali je taj jebivetar postao sampion F1 te godine. Ma, bio sam budala i dete, pa sam se cak i sapleo preko noge Kena Tyrrella koji je onda bio sef Matrinog tima. Naslusao sam se prica koje su nekako ostale, a tek sam ih godinama i decenijama kasnije razumeo. I tako sam kasnije poceo da vozim trke. Samo amaterski. Nisam imao ni para ni talenta de se profesionalno bavim time, ali jesam uzivao i zajebavao se (i druge). Nisam nikada i nigde pobedio. Spadao sam u onu grupu takmicara koji sacinjavaju drugu polovinu dospelih do cilja. Nasa imena se mogu naci samo u opskurnim biltenima, u rubrici "popis ucesnika". Jedina sansa za osvajanje nekog poena se pojavi ako vise vodecih izlete sa staze ili imaju mehanicke probleme. Ali prijateljstva koja sam stvorio, pa i sa sampionima, to je nenadjebivo i nenadoknadivo. Zamisli, Dave Roper (googlaj ko ne zna), majstor i sampion, nikada nije nije cuo za cevape dok mu ih nisam ja spremio. Kel Carruthers, svetski sampion '60-ih i kasnije ucitelj Kena Robertsa seniora, je sedeo za stolom sa mnom i objasnjavao mi kako da bolje i brze vozim. Majko mila, ja amaterska budala a ovaj me tretira kao da smo ravnopravni! Opet se pokazujem kao sentimentalni emotivko. No, da sam ziveo "obicni" zivot, bilo bi bedno. Auto-moto "zajednica" je bliska, tu se stvaraju zivotna prijateljstva i veze, racunamo jedni na druge i uvek cemo si medjusobno pomoci. Ovde na forumu, nisam stekao prijatelje na Politici. Tamo seremo i lajemo. Ovde, jesam. Hertzog, kako se zove cerka? Moze na PM, ne treba javno. Hteo bih da joj nesto posaljem za rodjendan, a ni taj datum ne znam.

Kome dosadjujem, neka preskoci. Ipak je deo naslova teme "secanja". Hteo bih da objasnim svoju zivotnu vezu sa BMW motociklima. Deci nista ne znaci, to je svakodnevica, a matorcima izgleda kao hvalisanje jer je to u Jugoslaviji bio luksuz. Ispasce kao neki esej, podugacko, pa kazem - koga ne zanima, neka preskoci. Bice cak i "politike". Jebiga, mi matorci gnjavimo pricama od nekad. Deda, rodjen 1911., je bio ratno siroce. Otac mu je poginuo u WW1, a majka umla od tuberkuloze. Postao je sluga kod drugih seljaka. Tako je dospeo kod seoskog kovaca i dogovorio - u radno vreme, bice segrt u radionici, a ostatak dana sluga. Spavao je na senu, u stali. Imao je 15 godina kad je polozio majstorski ispit, za kovaca. Ta beda njemu ambicioznom nije bila dosta pa je pobegao i zaposlio se u Shell rafineriji (danasnja INA) u Sisku. I tamo je ucio i ubrzo polozio majstorski ispit prvo za varioca a onda za masinbravara. Kao "bogat" covek, kupio je bicikl. Vozeci do posla kroz selo, zapela mu je za oko moja baka i nekako ju je zaprosio i ozenio. Zivotnim putem, onako siromasan, postao je komunista. Bio je jedan od organizatora famoznog strajka u Shellu 1936. i fasovao zatvor i otkaz. Nakon toiga, selio je po Kraljevini "trbuhom za kruhom" i tako je moj otac rodjen u Beogradu 1938. a deda je radio u zelezari u Niksicu, CG, i kupio svoj prvi motocikl, NSU Quickly, polovni, iz '36. Onda je dosao rat. Deda se prikljucio kao partizan i izasao kao major OZNe. Demobilisao se rane '48-e, taman pre rezolucije Informbiroa i razlaza sa Rusima. Kao partizanski kadar i predratni komunista, dobio je posao kao direktor IKOM-a (Industrija i kovnica Oreskovic Marko). Tamo su se, medju ostalim, pravila sva odlikovanja i znacke itd. u SFRJ. Pojma nije imao, seljacko dete i komunista, firmu je vodio predratni kadar, par prezivelih Jevreja, a deda je "vodio firmu" hodajuci po partijskim sastancima. Ali, tako je dobio pristup tada najmodernijim masinama - svas-aparatima, glodalicama, drebankima i svasta, ni ja ne znam. Nekako je nabavio Matchless 600 koji je ostavila neka saveznicka vojska u WW2. Nekako ga je sredio i sredjivao do smrti, 1969., praveci delove od nule, izlivajuci ih u improvizovanim kalupima, fino ih obradjujuci na tim nekim masinama. Uspeo je i da napravi finu kucnu radionicu, gde sam i ja ucio. Ja sam slucajno, nezeljeno dete. Majka nikada nije ni zavrsila srednju skolu. Tata je na brzinu odsluzio vojsku koja je tada trajala duze. Navodno, po pricanjima, posetio nas je par puta i ja sam, kad me majka nosila u rukama, za svakim vojnikom u uniformi na ulici vikao "tata!" sto je mamu smetalo... Prekinuo je studiranje. Po povratku, radio je u miliciji (zahvaljujuci dedinim partizanskim vezama). Onda se vratio, gimnazijalac i sav sjeban. Unajmili su sobu (ma, kakav stan, to je bilo nedostizno!). Imali su malo elektricno kuhalo i limenu kadu, a vodu su nosili iz cesme u dvoristu. I onda su, kao zaposleni par sa detetom, digli prvi kredit u zivotu. Tata je kupio NSU Maxi 175, po nemackoj licenci ih je pravio Pretis u Bosni. Odmah ga je prodao. Onda su postojale liste cekanja, proizvoda je bilo manje nego kupaca, pa je cak i nesto malo zaradio - i za te pare kupio polovni BMW 250. Naravno, mnoge detalje ne pamtim. No cale me stavio na saputnicki sic, sa posebnom ruckom, i provezao. Secam se da sam se usr'o jer se stari naginjao a to je bilo potpuno suprotno mojem horizontalnom svetu. Onda je starcima dopizdilo. Ne znam detalje, ali je nekako deda pristao da nas uzdrzava dok stari ne zavrsi fakultet. I otisao moj svet u picku materinu. Studiranje medicine je zahtevno, trazi citav dan. Tata je nasao nekakvu koleginicu. A majka je nasla nekakvog jebaca (svojeg sefa) u firmi gde je radila. Razveli su se, katastrofa za dete koje ne razume. Onako sjeban, nasao sam utociste u dedinoj radiionici. Deda me je strahovovito voleo, a i ja njega. Naravno, smetao sam. Ali... "Zorane. ovo je engleski gevint, treba drugaciji kljuc od metrickog..." i slicno, to necu nikada zaboraviti. Moj mili deda, umro je vec davno, ali je moja dusa ostala u toj radionici. Nisu me roditelji vaspitali, deda je. No, da ne zajebavam emocijama. Jesam osetljiva dusa, placem k'o mlada cura na svaku sitnicu, a tome nema mesta na auto-moto temi. Deda je cuvao svoj ratni Matchless do smrti. Gde je zavrsio, ne znam. Valjda ga je cale prodao. U medjuvremenu, kupio je Skodu 1000MB, #6 prodanu u Jugoslaviji sredinom 60-ih kad ih je pocela uvoziti Balkanija iz BG. Ne znam gde je zavrsila. Tata je prodao motor, praveci se da je ozbiljan, taman toliko rano da ga se jedva secam. Kupio je auto, Fiat Topolino iz 39. "Sportski dvosed" sa pomocnim sedistem, mozda 15-ak konja... Jedini motor u porodici je bio dedin. Kad je diplomirao (ja bio cca u 6. razredu osnovne), uz rane fice je kupio i BMW 250, star 20-ak godina, da se vrati u mladost. A onda i BMW 500 (R50/5) da se "modernizuje". Kad ga je spopao rak, obecao je sam sebi novi motor za inspiraciju, ako ozdravi. Izgledalo je kao izlecenje, stari je kupio BMW R850 i malo ga vozio. Onda se rak vratio, stari je ubrzo umro, a moj brat se napio i napravio totalku tatinim BMW-om. Jebiga. zivot ide dalje. Ja sam promenio milion auta i motora, jedina konstanta je barem jedan BMW motocikl. Nikada nov, nisam pun para, ali kupujem polovne. Pre "kacenja upravljaca" sam vozio neke trke veterana. Sada, u penziji, mozda opet probam. Nisam jos odlucio. Sta kaze narod, "lud pa zivi". Nista ne znam. Ali dok postoji svest ili neko stanje pre smrti, pamticu i imati jasnu sliku caletove voznje na BMW 250 sa mnom za ledjima, kako mi nikako nijs jasno zasto se tata naginje.

Pre.pola sata smo stigli kuci: Posto do ponedeljka ne mogu izvaditi novu tablicu, stavio sam privremenu: