All over the world

[Mama_mia]

On 5/29/2024 at 2:29 PM, Selina said:

Izbori u Indiji

 

 

haha pa svi su za Kamalu...

 

(slucajno sam videla tvoj post inace sam htela da obavestim kako svet stoji sa zlatnim rezervama u bankama)

 

Evo kako.

1. Srbija ?t.

2. SAD 8,133 t.

3. Nemacka 3,352 t.

4. Italija 2,452 t.

 

... ostale nisu toliko vazne, samo sam navela prve tri. 

[Nek grmi jako]

Turska podnela zahtev za punopravno članstvo u Briksu.

 

https://apnews.com/article/russia-turkey-brics-bloc-developing-economies-525b68836de1301187c5805ead872b65

 

To je valjda prva članica NATO koja je ušla u pregovore sa Briksom oko članstva, osim ako ne postoji još neka članica koja pregovara a da se o tome ne zna. Uz Tursku, Azerbejdžan i Malezija su zvanično podneli prijavu, a Saudijska Arabija je u fazi dogovora pred apliciranje.

[Mama_mia]

 

 mozda ih odbiju - jer BRICS prima u clanstvo putem inicijacije, prethodno se odrices javno pripadnosti NATO.

 

Ili Erdogan ima neke neostvarene zelje pa ucenjuje.....

[Selina]

10 minutes ago, Mama_mia said:

 

 mozda ih odbiju - jer BRICS prima u clanstvo putem inicijacije, prethodno se odrices javno pripadnosti NATO.

 

Ili Erdogan ima neke neostvarene zelje pa ucenjuje.....

Primice Tursku sigurno, a Turska se nikada nece odreci NATO, zna savrseno dobro da je vrlo vazna clanica.

[Mama_mia]

1 minute ago, Selina said:

Primice Tursku sigurno, a Turska se nikada nece odreci NATO, zna savrseno dobro da je vrlo vazna clanica.

 

Salim se to sto kazem za inicijaciju i odricanje od NATO....ali u svakoj sali ...

 

Licno ne bih primala natovce da sam brics zbog kontraspijunaze 

[Kronostime]

Niti ce se NATO odreci Turske, a ni Turska NATO.

EU ih je vecito odbijala iako su ekonomski jaci od vecine novoprimljenih clanica u zadnjih 20 godina - eto im sada BRICS u najblizem komsiluku.

[Nek grmi jako]

To za odbijanje Evropske unije da primi Tursku u članstvo, koje traje još malo pa skoro pola veka, svojevremeno me je zainteresovalo da pogledam prve ankete koje su s kraja osamdesetih objavljene posle ispitivanja Turaka, a da ih zatim uporedim sa našim anketama u Srbiji po istom pitanju.

 

U prvim godinama pošto je Turska objavila da želi članstvo, nešto manje od 90 odsto Turaka je u pojedinim anketama iskazivalo želju da postanu deo EU, što je neverovatna brojka kada se suprotstavi našim ovdašnjim brojkama, koje nikad nisu bile ni blizu turskog profila... Koji lje skoro pa aklamacija..

 

A Briks će oberučke prihvatiti Tursku, kao uostalom i NATO što ih je prihvatio, iz gomile razloga, te osigurati svoje jugoistočno evropsko krilo kada je reč o trgovinskim putevima, sa idejom da Turska postane ozbiljan hab u smislu evroazijskih integracija po modelu Briksa.

 

Pored turskog apliciranja, juče je upućen poziv Mongoliji. I kad sam okretao i obrtao zašto je do toga došlo i čime je Mongolija to zaslužila, setio sam se reči ser Vilijama Gledstona, koji kaže da kada se dve sile fizički približe jedna drugoj na nekom mestu planete u smislu interesne sfere, važno je da taj region uvuku u zajedničku saradnju da ne bi došlo do neprijatnih frikcija.

 

Pa s obzirom na to da i Rusija i Kina gledaju na Mongoliju kao na dete iz svog dvorišta, poziv u Briks i u zajedničko delovanje je najjdnostavnije rešenje kako bi se raspetljao neželjeni eventualni čvor...

 

 

Edited September 4 by Nek grmi jako

[Div]

Zajebano je za EU da primi Tursku, imali bi najveću zemlju članicu,istovremeno najmanje kompatibilni sa EU idejama i standardima. Da je tu žabu EU progutala pre tri decenije, možda, samo možda, danas ne bismo znali za Erdogana.

 

[Klotzen]

Turska se nikad nije demokratizovala niti je radila išta na usaglašavanju zakona sa EU. Mislim da su to njihove vlasti samo koristile jer znaju da je to popularno kod raje. Kao što to sad Vučić radi dok polako menja javno mnjenje protiv EU. Skoro je negde rekao da mu je put u EU bitan samo zbog EU fondova za nas.

[Constantin]

On 9/5/2024 at 7:22 AM, Div said:

Zajebano je za EU da primi Tursku, imali bi najveću zemlju članicu,istovremeno najmanje kompatibilni sa EU idejama i standardima. Da je tu žabu EU progutala pre tri decenije, možda, samo možda, danas ne bismo znali za Erdogana.

 

 

1 hour ago, Klotzen said:

Turska se nikad nije demokratizovala niti je radila išta na usaglašavanju zakona sa EU. Mislim da su to njihove vlasti samo koristile jer znaju da je to popularno kod raje. Kao što to sad Vučić radi dok polako menja javno mnjenje protiv EU. Skoro je negde rekao da mu je put u EU bitan samo zbog EU fondova za nas.

 

Turska je tek 2005.g ukinula smrtnu kaznu, čije je ukidanje bilo jedan od preduslova za pristup EU. Ali ono što je najgore, Erdogan ponovo razmatra uvodjenje. Više u stvari njegovi koalicioni partneri, ali sila Boga ne moli. Kako je ukinio, tako će možda i da je vrati.

[Selina]

17 minutes ago, Constantin said:

 

 

Turska je tek 2005.g ukinula smrtnu kaznu, čije je ukidanje bilo jedan od preduslova za pristup EU. Ali ono što je najgore, Erdogan ponovo razmatra uvodjenje. Više u stvari njegovi koalicioni partneri, ali sila Boga ne moli. Kako je ukinio, tako će možda i da je vrati.

Smrtna kazna tu nije igrala i ne igra nikakvu ulogu. Uostalom u USA postoji pa niko ne prica da nisu demokratija.

POstoji i u Japanu pa su i oni demokratija.

 

[Constantin]

2 minutes ago, Selina said:

Smrtna kazna tu nije igrala i ne igra nikakvu ulogu. Uostalom u USA postoji pa niko ne prica da nisu demokratija.

POstoji i u Japanu pa su i oni demokratija.

 

Mislim da USA ne može u EU...verovatno ni Nipon

Edited September 6 by Constantin

[Selina]

1 hour ago, Constantin said:

Mislim da USA ne može u EU...verovatno ni Nipon

Ali bi mogle, ne bi ih smrtna kazna u tome sprecavala, a mogle bi jer su demokratije za razliku od Turske.

Samo sam to htela da kazem.

[Div]

14 hours ago, Nek grmi jako said:

  Reveal hidden contents

Malopre smo na drugoj temi pomenuli ideju Rusije i, pre svega, Kine, da isteraju Ameriku sa Bliskog istoka ili da joj umanje uticaj na najniži nivo još od osnivanja Izraela.

 

Pomenuli smo i kineski meki uticaj, budući da su pustili Ruse da se krevelje i krive, da reže i prete, dok su oni sami za sebe predodredili suptilnije i diplomatski elitističke metode sateravanja Amerike na sve uži manevarski prostor u tom delu sveta.

 

Dva primera takvih radnji posebno se izdvajaju u poslednjih nekoliko godina: prvi je posredovanje Pekinga između Irana i Saudijske Arabije, koji naravno nije bio slučajan ili izolovan potez i koji je direktnan udarac interesima SAD, o čemu smo već ovde pisali i izvrnuli taj sporazum na postavu.

 

Za one koji pak ne znaju o čemu je reč, Kinezi su se bukvalno postavili kao najuticajniji baja u kraju, koji je priveo dva nestašna deteta. Jedno kaže: ovaj je meni rekao ovo; drugo kaže: nije tako bilo, on je meni uradio ono... A onda je Kina oba nestašna deteta postavila jednog naspram drugog, i rekla: sad lepo da pružite ruku jedan drugom i da se pomirite. U fazonu, kad vas je Amerika svađala, gledali ste se kao besni psi, a sad ćemo da vam pokažemo kao je lepo kad se sporazumete... 

 

Drugi primer svakako je uticaj Kine u Egiptu, koji otvoreno koketira sa idejom da mu Kina bude glavni strateški saveznik. Ogromna većina, među kojima su i oni koji prate dešavanja na Bliskom istoku, zapravo nema pojma o razmerama takvog dila jer je on skrajnut čak i van margina svetskih događanja.

 

A o čemu je u stvari reč uvodni ton daju rezultati ankete Vašingtonskog instituta, koji pokazuju da većina Egipćana odnose sa Kinom smatra važnijim od odnosa sa Sjedinjenim Državama. Što se bukvalno podudara sa rezultatima iz studije koju je sproveo Egipatski centar za istraživanje javnog mnjenja (Baseera), po kojima je Kina još pre nešto manje od deset godina bila rangirana kao najveći prijatelj Egipta među nearapskim zemljama.

 

U istoj studiji, Izrael i Sjedinjene Države su rangirani kao najveći neprijatelji Egipta prema ispitanicima, što pokazuje da taj proces datira odavno i da nije od juče.

 

Naravno, nije stotinjak miliona Egipćana ustalo jednog jutra i ispijajući čaj odlučilo da je super ideja da im Kinezi budu najbolji drugari. Naprotiv, istorijski gledano, odnosi između Pekinga i Kaira imaju duboke korene.

 

Recimo, pod Naserom, Egipat je postao prva arapska ili afrička zemlja koja je uspostavila diplomatske odnose sa Narodnom Republikom Kinom 1956. godine. Nešto kasnije, Kina je zauzvrat Egiptu pružila značajnu finansijsku pomoć protiv trojne agresije Velike Britanije, Francuske i Izraela tokom Suecke krize.  Obe države su takođe bile ključni igrači u pokretu nesvrstanosti, koji je, za one mlađe što ga nisu doživeli, nastao kao protivteža hladnoratovskoj dihotomiji američkog i sovjetskog opredeljenja. 

 

Taj odnonos Kine i Egipta toliko je takoreći bio decenijama čvrst da se održao uprkos različitim političkim sistemima u Egiptu tokom poslednjih pola veka, čak i nakon izbora Muslimanske braće na vlast 2012. godine.  Tadašnji predsednik Mohamed Morsi posetio je Kinu svega nekoliko meseci nakon njegovog izbora, kao i sadašnji predsednik Abdel Fatah El-Sisi kada je došao na vlast.

 

S druge strane, nakon dolaska Si Đinpinga na vlast i pokretanja kineske inicijative Pojas i put 2013. godine, veze Egipta sa Kinom postale su još značajnije, probijajući ekonomski zvučni zid i stvarajući dotad neviđeni iznenadni finansijski prasak u arapskom svetu. Dve zemlje su 2014. godine potpisale i Sporazum o strateškom partnerstvu, obećavajući jedna drugoj saradnju u oblastima odbrane, tehnologije, ekonomije, borbe protiv terorizma i borbe protiv sajber kriminala. 

 

Tokom posete Si Đinpinga Egiptu 2016. godine, potpisan je još 21 sporazum — uključujući Sporazum o kineskom ulaganju od 15 milijardi dolara u različite projekte. 

Od 2017. do 2022. kineske investicije u Egiptu porasle su za - 317%. Da, dobro piše - 317%.

 

I tu dolazimo do onoga što seksualno opšti sa vašingtonskim kokama, a nije petao - tokom istog perioda, američke investicije u Egiptu smanjene su za 31%.

 

Podaci Centralne banke Egipta otkrili su prošle godine da je Kina stekla najveći udeo u egipatskom uvozu, po stopi od 10,1% i u iznosu od oko dve milijarde dolara, tokom fiskalne 2022. godine. Podaci su takođe pokazali da su SAD spale na toj listi kao četvrti izvoznik u Egipat, sa stopom od 6,2%. Štaviše, Kina je prošle godine rangirana kao drugi najveći trgovinski partner Egipta posle Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok su Sjedinjene Države u istom periodu bile na trećem mestu.

 

E, tako se SAD izgurava sa Bliskog istoka... Lagano i metodično... Pri čemu je aktuelna američka administracija apsolutno nemoćna da se odupre tim trendovima.

 

Infrastrukturni i građevinski projekti u egipatskim gradovima privukli su posebnu pažnju kineskih investitora. Podizanje kultne kule, najveće u Africi, izvršila je, na primer, Kineska državna građevinska inženjerska korporacija po ceni od 3 milijarde dolara. (https://english.ahram.org.eg/News/523661.aspx). 

 

Takođe, prema rečima kineskog ambasadora u Kairu Liao Likianga (mrzi me da proveravam da li je "preživeo" poslednje ambasadorske smene ili je još u Egiptu), koga je svojevremeno zapad nazvao "diplomatom na steroidima", Pojas i put je blisko povezan sa egipatskom vizijom 2030 – ambicioznim razvojnim planom koji je pokrenuo Sisi.

 

U tom petogodišnjem periodu zabeležen je i rast trgovine između Egipta i Kine koji je bez presedana. Uvoz Egipta iz Kine se udvostručio sa približno 8 milijardi dolara u 2017. na 14,4 milijarde dolara u 2022. Izvoz Egipta u Kinu, s druge strane, koji je iznosio približno 693 miliona dolara u 2017. godini, dostigao je 1,8 milijardi dolara 2022. godine. 

Podaci Centralne agencije za javnu mobilizaciju i statistiku pokazuju da je vrednost trgovinske razmene između dve zemlje porasla na 14,9 milijardi dolara samo tokom pomenute godine, u poređenju sa 14,5 milijardi dolara tokom istog perioda 2021. godine, što je povećanje od 2,6%. 

 

Mašine, električni uređaji, kotlovi i mehanički alati obično čine najveći udeo kineskog izvoza u Egipat, a slede hemijski i organski proizvodi, automobili, traktori, bicikli, proizvodi od gvožđa i čelika i tekstil.

 

Naravno, apdejtovani podaci će, pretpostavlja se, pokazati još veći skok trgovnske razmene, a na listi roba iz Kine značajno će odskočiti - automobili, koji u izveštaštaju iz 2023. godine još nisu uhvatili zalet. 

 

Kao rezultat toga, Kina je bezmalo deset godina uzastopno najveći trgovinski partner Egipta. Od 2018. do 2019. Egipat je privukao oko 28,5 milijardi dolara kineskih investicija, postavši najveći primalac kineskih investicija u arapskom svetu.

 

Međutim, tokom poslednje dve godine kinesko učešće u Egiptu nije ograničeno na građevinske projekte, već se proširilo kako bi obuhvatilo i kulturnu sferu, pa tako diskredituje široko rasprostranjeno uverenje da su kineski planovi u Egiptu isključivo ekonomski. 

 

Mnogi mediji — posebno vladini — postali su megafoni za propagandu Komunističke partije Kine. U vreme kada se neki medijski izvori oslanjaju na reprodukciju materijala o američkim kršenjima ljudskih prava u Gvantanamu ili Abu Graibu, na primer, izbegnut je razgovor o kineskom kršenju prava Ujgura. I ne samo to, nego su egipatski bezbednosni zvaničnici uhapsili jedan broj ujgurskih studenata u Egiptu. 

 

Po pitanju Tajvana, Sisi i državni mediji su više puta isticali da je politika Egipta nepromenljiva. Sisi je u govoru pred vojnim studentima izjavio da je "Egipat podržao politiku Jedne Kine jer je to u interesu svetske bezbednosti i stabilnosti".

 

Druga oblast uticaja su napori Kine da angažuje sledeču generaciju egipatskih lidera i administratora, prvenstveno kroz velike programe obuke koji se nude vladinim i izvršnim rukovodstvima širom Egipta. 

 

Bukvalno isto ono što je godinama radio Švab u Svetskom ekonomskom forumu: dođite malo da se družimo, malo da učimo zajedno, malo da spoznamo kako se upravlja velikim sistemima... A kad se vratite u domovinu, nemoj da ste čak i otvorili prozor ako vam je sparno, a da prethodno nas ne pitate da li smete.

 

Po sopstvenom nahođenju, egipatsko ministarstvo za međunarodnu saradnju radilo je sa Kinom — koju predstavlja kinesko ministarstvo trgovine — na približno 55 virtuelnih obuka još u u 2021. godini, da bi izgradilo kompetencije u oblasti zdravstvene zaštite, tehničkog obrazovanja, e-trgovine, poljoprivrede i modernog navodnjavanja, tehnologija, planiranje grada i transformacija zelene energije. 

 

Kao nekakav kinesko-arapski mini Davos...

 

Ministarstvo za međunarodnu saradnju je prošle godine takođe organizovalo nekoliko programa za Egipćane da steknu diplome magistra i doktora na kineskim univerzitetima i obrazovnim institucijama. U periodu od 2018. do 2022. godine, održano je više od 1.100 programa obuke u saradnji sa Kinom, koje je koristilo više od 4.000 zvaničnika egipatske vlade. 

 

Kina je takođe negovala široku mrežu odnosa sa egipatskim političkim partijama. Kineska ambasada u Egiptu održavala je periodične sastanke i funkcije sa egipatskim političkim partijama kako bi ojačala njihovu saradnju sa KPK.  I ti sastanci nisu ograničeni na socijalističke ili levičarske partije, već se održavaju sa strankama iz čitavog političkog spektra...

 

Što znači da Kina šapuće u uvo slatke i zavodljive reči bukvalno svim političkim činiocima u Egiptu. 

 

Isto tako, Odeljenje za međunarodnu vezu KPK komunicira i organizuje sastanke i funkcije u Kini sa egipatskim političarima, omogućavajući im da se sastanu sa kineskim kolegama na višem nivou. Kineski ambasador u Kairu takođe redovno piše članke u najčitanijim egipatskim novinama.  Ovo su izuzetno efikasni kanali za širenje propagande KPK, usađivanje pozitivnog pogleda na Kinu i opozicionih stavova prema Zapadu, posebno prema Sjedinjenim Državama.

 

Osnivanje Konfučijevog instituta na Univerzitetu u Kairu je još jedan primer kineskih alata meke moći u Egiptu. Osnovan 2007. godine, institut ima za cilj da podučava egipatske naučnike kineskom jeziku i deli kinesku kulturu. A prošle ili pretprošle godine, direktor Konfucijevog instituta u Kairu izabran za najboljeg direktora među 500 filijala i 3.600 stranih direktora Konfucijevih instituta širom sveta.

 

Slučajno? Naravno da ne.

 

Kineska propaganda je već uspešno izbrisala objektivnu stvarnost. Na primer, kineske poruke privukle su pažnju egipatske javnosti višestrukom teorijom zavere o ulozi Sjedinjenih Država i Izraela u podršci Etiopiji na predloženoj Velikoj etiopskoj renesansnoj brani (GERD) — projektu koji bi ozbiljno ugrozio vodne resurse Egipta. U međuvremenu, aktivna uloga Pekinga u podršci predloženoj brani, kao i drugim branama na izvorima Nila, uspešno se ignoriše. 

 

Kina je dala 1,2 milijarde dolara za izgradnju električnih vodova od brane do etiopskih gradova, a potrošila je dodatnih 1,8 milijardi dolara za Etiopiju da proširi svoje obnovljive izvore energije. Kineske kompanije poput Sinohidra takođe su igrale vodeću ulogu u procesu izgradnje brane. 

 

I to će Egipćani u njihovim medijima videti, čuti ili pročitati u onoj meri u kojoj će Amerikanci u mejnstrim medijima saznati da je i Kamala Haris masno lagala na predsedničkoj debati.

 

Oblast od posebne brige je oblast telekomunikacija. Egipat je pozdravio dve kontroverzne kineske kompanije, Dahua i Hikvision, koje ne samo da imaju veze sa KPK, već su i umešane u onaj čuveni izveštaj o širenju mreža za nadzor širom sveta, koje predstavljaju ozbiljnu pretnju privatnosti i bezbednosti civila. Takođe, Telekom Egipat je svojevremeno izdavao svojim zaposlenima USB modeme i rutere koje su jedino i samo proizvodie kompanije ZTE i Huavej u Kini.

 

I ako bismo se sad mi ovde pitali - jbt, koji je andrak tim Egipćanima, argument Egipta može biti da najbolji interesi zemlje zavise od pronalaženja ravnoteže između velikih svetskih sila. Što je svakako lekcija izvučena iz istorijskog iskustva Egipta; tokom perioda Hladnog rata, zemlja je imala koristi od svog nesvrstanog stava između Istoka i Zapada. 

 

Zato su, kao umiljato jagnje koje dve majke sisa, pre neki dan dobili od Bajdena više od milijadu dolara pomoći, jer Amerika ne sme sebi da dozvoli da baš toliko zaostaje za Kinom kada je reč o upumpavanju para u zvanični Kairo.

 

Pa iako ovaj argument u početku može izgledati logično, posebno imajući u vidu ponekad uočenu neodlučnost Vašingtona u odnosu na njegove bliskoistočne obaveze i odnose, Egipat mora da bude svestan rizika koji donos inherentnost sa Kinom. 

 

Vašington i njegovi zapadni saveznici dugo su, s tim u vezi, kritikovali promenljiv stav Egipta o osudi ruske invazije na Ukrajinu. Drugim rečima, malo su za poštovanje međunarodnog prava, a malo bi da se izmaknu od prave osude Rusije (jel vam to liči na nekoga čije ime počinje sa A, a prezime sa V?). I za očekivati je da će Egipat zauzeti isti stav u slučaju kineske invazije na Tajvan, čime bi pomogao da se uguši međunarodni pokušaj odbrane tog ostrva. 

 

SAD su trenutno fokusirane na odbranu američkih interesa pred usponom Kine u Aziji i Tihom okeanu i postepeno se povlače u defanzivu na Bliskom istoku, čemu su Huti, koji kontrolišu važan trgovinski pravac sve noseći one sandale, najbolji mogući dokaz. 

 

Ali Kina uvek može da otvori novi front protiv Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, a Vašington treba dobro da se pripremi za ovu mogućnost.

 

Jer, kada je reč o međunarodnim odnosima Kaira, Egipat ima najvažniji geografski položaj na Bliskom istoku, a i prrodna je poveznica između Afrike, Azije i Evrope. Poseduje Suecki kanal, najvažniji vodeni put na svetu, koji je jedan od ključnih regionalnih delova kineske slagalice zvane Pojas i put. 

 

Pa nisu Kinezi ušli u drob Egiptu jer vole Arape, nego zašto što vole Suecki kanal i ogroman trgovinski hab koji pride ima više od 111 miliona ljudi...

 

Egipat nesumnjivo ima veliki ugled u arapskom, islamskom i afričkom svetu i izuzetne i dugogodišnje odnose sa većinom svetskih zemalja. Veći uticaj u Egiptu će poboljšati poziciju Kine u odnosu na Sjedinjene Države, a rastuće kineske investicije imaju največu svrhu u planu da ugroze ekonomske interese Sjedinjenih Država u narednoj deceniji.

 

Kao, uostalom, i na svakom delu planete gde Kinezi budu kadri da to ostvare.

 

Prenosim ovaj post sa druge teme jer, pored toga što ne dobar način odslikava odnose na BI, predstavlja i sliku odnosa i kretanja u celom svetu, jedan trend koji postoji već decenijama a da svet nije pripremljen niti ima dobar odgovor na njega.

Do raspada SSSRa, u vreme hladnog rata za koji se smatralo da je završen pobedom USA, sad postaje upitno da li je to baš pobeda, dakle u to vreme bipolarne podele, tenzije su rešavane dogovornim ili prećutnim priznavanjem zona uticaja, jedna strana nije mogla da izdrži ekonomski trku u naoružavanju, urušila se, ostala je nekakva vojna sila koja ne može svetu da donese ništa dobro, ali može da nanese, i nanosi, mnogo zla. Svet, onaj koji je pobedio u hladnom ratu nema rešenja za krize uzrokovane novim odnosima u svetu, kao da ga je pobeda iznenadila, nije se na vreme pripremio.

Još manje je pripremljen za ekonomski razvoj Kine koja je u vreme hladnog rata muku mučila da prehrani stanovništvo, morakla da ograniči rađanje da bi smanjila broj gladnih usta. Sada, generacija kineza koja nema braće i sestara zbog politike "jednog deteta" ima problem demografije na suprotnom polu, malo rađanja, nedovoljan priraštaj što znači manje radno aktivnog stanovništva, više starih izdržavanih što je, bez obzira na skromnost, male zahteve, jedva da prelaze šaku pirinča dnevno ipak postaje problem za jedno brojno društvo sa ogromnom proizvodnjom, i dalje velikim potencijalom za rastom i proizvodnje i potrošnje.

Usa je u vreme kada je bila jedina ekonomska, politička i vojna supetrsila, zazirala od Evrope kao potencijalnog konkurenta, taj "problem" je rešen, Evropi kao i Kini nedostaje radne snage, priliv legalne i ilegalne radne snage stvara unutrašnje probleme, ekonomske i političke, unutrašnje u smislu podela i needinstvo među državama , a takođe i unutar pojedinih država, posebno najjačih.

Da uprostimo, danas imamo dve sile koje se izdvajaju, USA i Kina, uticaji se menjaju, interesi su često suprotstavljeni, ima i drugih jakih ili potencijalno jakih igrača, može li se uspostaviti neka ravnoteža bez sukoba, može li iko da pobedi ako neko drugi bude poražen?

[Dragan]

Ko će spasiti siromašne u Šri Lanki?

U subotu će građani ostrvske države izabrati novog predsednika.

Ima 38 ljudi za glasanje – a u establišmentu postoji strah da bi radikalni levičar mogao da pobedi.

 

Spoiler

Pre samo dve godine narod Šri Lanke je srušio svoju vladu u vremenima najvećih ekonomskih teškoća. Sa ljutitim masovnim protestima, oni su oterali svog predsednika Gotabaje Rajapaksu iz zemlje. To je značilo da je najmoćnija politička dinastija u zemlji za sada bila marginalizirana, sav bes je bio koncentrisan na nju. Usred bede, Ranil Vikremesinghe je preuzeo kormilo da upravlja bolesnim i teturajućim brodom na pola puta bezbedno kroz oluju.

Sada će građani ostrvske države u subotu izabrati novog predsednika. I zapanjujuće je da klan Rajapaksa – uprkos svom gnevu koji je izazvao tokom krize – već radi na svom političkom uskrsnuću.

 

Mreže Rajapakse i dalje imaju veliki uticaj

Namal Rajapaksa (38), potomak patrijarha Mahinde Rajapakse i nećak bivšeg predsednika Gotabaje, koji je pobegao u krizi 2022. godine, ulazi u trku. Mahinda je takođe vodio zemlju dugi niz godina kao predsednik i premijer, i on snosi značajnu odgovornost za prezaduženost koja se na kraju pokazala kao propast Šri Lanke. Pod Mahindinim vođstvom, zemlja je prikupljala jedan upitni kredit za drugim od kuma Kine.

Simbol njegovog neuspeha je aerodrom u Hambantoti . Sa njim, klika Rajapaksa je želela da podigne spomenik sebi. Ali oni su izgradili na pogrešnom mestu, plan nije bio dobro osmišljen, a sada aerodrom, kao beli slon, simbolizuje oholost klana koji je blokirao mnoge mogućnosti za zemlju.

Uprkos široko rasprostranjenom besu na establišment, Rajapaksasove mreže, koje su decenijama sedele na novčanim slavinama i sistematski osiguravale sledbenike, i dalje imaju uticaja. Porodica pokazuje odlučnost, žele da se vrate na političku scenu.

 

Svakodnevni život je teška borba za opstanak za mnoge građane

Međutim, samo nekolicina veruje da bi Rajapaksa junior sada mogao da pobedi na izborima. Rane izazvane krizom su suviše sveže. Većina stručnjaka se slaže da je patnja stanovništva u velikoj meri ukorenjena u lošem upravljanju, lošem upravljanju i prezaduženosti. Istovremeno, beda je izazvana i pogoršana drugim faktorima, posledice pandemije su odigrale glavnu ulogu.

Za sve veći broj građana, svakodnevni život se pretvorio u tešku borbu za opstanak: u 2022. godini hrana, lekovi i gorivo postali su oskudni, a inflacija je ponekad bila i do 70 odsto . Država nije mogla ni da plati kamatu niti kupi hitno potrebnu robu iz inostranstva.

 

Čini se da tri od 38 kandidata imaju dobre izglede

Politička situacija je zbunjujuća sada kada se zemlja oporavlja samo sa poteškoćama. Čini se da se malo oslanja na prognoze. 38 kandidata se kandiduje za najvišu funkciju, što je rekord. Svi su oni muškarci.

Neposredno pre glasanja, izgleda da trojica od njih imaju najbolje šanse: Pre svega, tu je aktuelni Vikremesinghe (75), koga je parlament imenovao za predsednika nakon što je Gotabaja Rajapaksa pobegao. Vikremesinghe je već šest puta bio premijer. Sada se kandiduje kao nezavisni kandidat, ali neki ga odbacuju jer veruju da je previše blizak porodici Rajapaksa.

Najveću opozicionu stranku predvodi Sajith Premadasa (57), koji je poražen na izborima 2019. godine. Tada je osvojio 42 odsto, a njegove pristalice se nadaju da će ovaj put stići do vrha.

Nedavno je jedan kandidat posebno dobio zamah koji pokušava da se proslavi kao protivnik establišmenta: Anura Kumara Dissanaiake (55). Uzdigao se u marksističkoj stranci JVP i vodi levičarski izborni savez. Sa njim bi moglo doći do najvećih, možda drastičnih promena. S jedne strane, ovo hrani nade među najvećim gubitnicima krize, ali s druge strane, takođe hrani strahove, posebno u establišmentu, koji se plaši za svoju moć i uticaj. Ali oni koji generalno nisu ubeđeni da radikalna levica može da organizuje održivi ekonomski uspon su takođe zabrinuti.

Ekonomska situacija je u središtu predizborne kampanje, a mnogi se žale da plaćaju visoke poreze i da se moraju zadovoljiti niskim platama. U tom smislu, kako piše analitičar Chietigj Bajpaee iz think tanka Chatham House, izbori su takođe "referendum o teškim rezovima" koji su nedavno određeni.

Međunarodni monetarni fond (MMF) je 2023. godine sastavio paket spašavanja od 2,9 milijardi evra, a predsednik Vikremesinghe pokrenuo je bolne reforme. Nijedan predsednik verovatno neće moći da priušti da raskine sa MMF-om.

Ali ko god pobedi u subotu, pod ogromnim je pritiskom: od 2019. godine, udeo siromašnih ljudi u Šri Lanki se udvostručio; svaki četvrti tamo živi u bedi. I verovatno će biti potrebne godine da se država vrati na noge.

 

Na selu im nedostaje država koju je Milei ukinuo

Većina stanovnika Corcovada ovdje nije mislila ništa kada je Javier Milei rekao da će uništiti državu. Izabrali su njega.

Sada nema pošte, nema novca, a uskoro neće biti ni radija - ali postoji otpor.

 

Spoiler

Prije nekoliko mjeseci, Javier Villoldo je upravo odlazio s posla kada je faks u pošti u Corcovadu počeo zujati. Bio je petak, 26. travnja, posljednji radni dan prije produženog vikenda.

Villoldo kaže da sve to vrlo dobro zna jer je bio voditelj poslovnice, ali i poštar, skladištar i jedini zaposlenik. "Zapravo, bio sam poštar", kaže.

Ali onda je stigao ovaj faks: "Dragi gospodine Villoldo", pisalo je. Argentinska pošta mu je zahvalila na uslugama, ali ih više nije trebala. Mjere restrukturiranja. Učinak: odmah. “Odjednom više nisam imao posao”, kaže Villoldo. A Corcovado nema pošte.

 

Pošta je važna za Argentinu - ne za Milei

Mala zajednica nalazi se u Chubutu, u Patagoniji, na samom jugu Južne Amerike. Ulubljeni kamioneti, razbarušeni psi i šarene kuće između surovih planina. Odavde do sljedećeg većeg grada ima 70 kilometara, cestom koja je tek napola asfaltirana, ali o tome kasnije.

Mnogo je takvih gradova u Argentini, zemlji koja je gotovo osam puta veća od Njemačke, ali ima nešto više od polovice stanovništva. Gotovo trećina ih živi u i oko glavnog grada Buenos Airesa, ostali su raspoređeni po manjim gradovima, selima, zaseocima i usamljenim farmama, negdje u prostranstvima Pampasa, visoravni Puna ili u Patagoniji.

Nije lako ostati u kontaktu. Kad pada kiša ili snijeg, staze postaju neprohodne. Mreža mobitela je često slaba, internet je u najboljem slučaju trzav, a ponekad vlada potpuna radio tišina: nestanak struje, ništa više ne radi. Dobro je da postoji pošta. Ili bolje: dao. Jer, kao iu Corcovadu, poslovnice se trenutno zatvaraju diljem zemlje.

Javier Milei, novi argentinski predsjednik, smatra da oni nisu potrebni, kao što nema potrebe za državnom radiodifuzijom, državnom zrakoplovnom kompanijom ili sustavom javnog zdravstva. Ovaj 53-godišnjak sebe naziva "anarho-kapitalistom" i libertarijancem. Što manje vlasti, smatra, to bolje. Neka tržište učini svoje.

 

Milei želi "uništiti državu iznutra"

Javier Milei preuzeo je dužnost u prosincu. Vlasti se sada zatvaraju, subvencije se ukidaju, a svi javni ugovori o izgradnji se stavljaju na čekanje. “Ja sam krtica koja uništava državu iznutra!”, kaže Milei.

A bodre ga obožavatelji iz cijelog svijeta. Viva la libertad, carajo: Živjela sloboda, dovraga.

U Argentini, međutim, ljudi polako počinju sumnjati, možda ne u Buenos Airesu, milijunskoj metropoli, ali u mjestima poput Corcovada: Ovdje već možete vidjeti što se događa kada državni neprijatelj postane šef države.

Corcovado ima oko 2500 stanovnika, a Javier Villoldo kaže: “Sve ih poznajem.” Uostalom, svi se kad-tad moraju suočiti s poštom: jer moraju poslati pismo, žele preuzeti paket ili svoju mirovinu. “Učinili smo sve”, kaže. Mi. Kao da je još uvijek poštanski službenik.

52 je Villoldo. Na njegovoj fotografiji profila na WhatsAppu možete ga vidjeti kako rafti, s brkovima i uredno zavrnutim vrhovima. Danas ima punu bradu oko lica i mjesecima se ne bavi sportom. “Ponekad ne mogu ni stići do vrata.”

Nakon svega: Villoldo se sada odmiče do štednjaka, stavlja kuhalo za vodu s vodom, ulijeva mate čaj u ogromnu šalicu i pada na stolicu za drvenim stolom za blagovanje. Zapravo, on uopće ne bi trebao biti ovdje. Stan pripada pošti, a s poslom je ostao i bez doma. Gdje bi sada trebao ići? "Nemam pojma", kaže, otpivši gutljaj gorkog čaja.

Villoldo je pola života proveo u pošti. Nakon završene škole počeo je raznositi pisma u Esquelu, gradu u podnožju argentinskih Anda. Nije to bio posao o kojem je sanjao, ali plaća je bila u redu i osjećao se ugodno. Ubrzo je radio na šalteru, potom su ga pozvali u administraciju, au nekom trenutku netko ga je pitao želi li voditi svoju poslovnicu: ona u Corcovadu trenutno je slobodna.

Ponuda je bila primamljiva: više novca, poslovni stan. Ali dolazak je bio šok: "Ovdje čak nije bilo ni računala", kaže Villoldo.

Kakvo mjesto. Želio je ostati najviše dvije godine.

"Prošlo je već 20 godina."

 

Poštar isprva nije bio zabrinut za Milei

Nekada je bilo tako: Corcovado okružuju kristalno čiste rijeke, u jesen lišće južnih bukava oboji čitave planine u krvavocrvenu boju, a vani, pred Villoldovim prozorom, oko pojila lepršaju kolibrići. "Gdje možete pronaći tako nešto?" kaže Villoldo.

S druge strane, postojao je i posao. Napravio je puno posla, kaže Villoldo, nema sumnje. Podružnica za jednog čovjeka: "Nema vremena zatvaranja." Često su kupci dolazili tek nakon zalaska sunca, ali ponekad i prije izlaska sunca. U jednoj su ruci držali uzde konja na kojem su do njega dojahali iz jednog od okolnih zaselaka, a u drugoj komad mesa kao zahvalu što su im odali poštu prije početka posla.

"Uvijek prvo stavim vodu", kaže Villoldo. Ovdje, u kuhinji, sjedili su i pili mate. Villoldo gladi ploču stola. “Volio sam svoj posao.”

Naravno, u retrospektivi, trebao je vidjeti zlo koje dolazi. Milei nikada nije skrivao što planira učiniti, naprotiv: tijekom predizbornih kampanja volio je mahati motornom pilom kao simbolom kako će rasturiti državu ako pobijedi. Villoldo je također vidio slike: "Jezivo", kaže, ali nije bio zabrinut: "Mislio sam da ništa od ovoga ne utječe na nas." Tko u Buenos Airesu gleda selo u patagonijskoj pustinji?

A Villoldo je vjerovao da njegov posao nije u opasnosti: bio je jedini zaposlenik u pošti - i to marljiv. Kaže da je zahvaljujući njemu u jednom trenutku u podružnici Corcovado bilo računala. A kad je trebalo, donosio je pisma i pakete i na najudaljenija imanja. “Po kiši, vjetru i snijegu.”

 

Milei je pobijedio i na izborima u Corcovadu

U svakom slučaju nije bio Ñoqui. U Argentini tako zovu državne službenike koji primaju dobre plaće, a ne rade. Za Mileija, oni su oličenje države koju mrzi, te, po njegovom mišljenju, “zločinačke organizacije”. Jedno od njegovih obećanja bilo je “Ñoquis afuera”: Riješite se besposličara. A dobro je prihvaćen iu Corcovadu: Milei je i ovdje pobijedio na izborima, a za njega je glasalo točno 566 stanovnika.

Naravno, čovjek bi volio razgovarati s ljudima koji su glasali za njega. Kako se osjećate zbog činjenice da u Corcovadu više nema pošte? Je li Javier Villoldo bio neradnik - ili je jednostavno bio kolateralna šteta u Mileijevoj velikoj bitci protiv Ñoquisa?

U malom supermarketu blagajnica mu odmahuje: “Ostavi me s politikom.” Slično je i na seoskom trgu, u željezari iu jedinom otvorenom restoranu u Corcovadu: sve tobože neglasači ili pristaše oporbe.

 

Nitko ne priznaje da je glasao za Mileia

Koincidencija? "Gluposti", kaže Alejandra Ocampo: Svi bi se samo sramili. “Tko još ovdje voli priznati da je glasao za Milei?” Ocampo to nema, a nije joj problem pričati o politici. Morate ih usporiti. "Imam puno energije", kaže ona, ali molim te uđi prvi. “Ispekla sam tortu.”

Ocampo ima 57 godina, sijedu kosu, drvenu ogrlicu, odlučan glas. Tri desetljeća predavala je u osnovnoj školi i dječjem vrtiću u Corcovadu, a sada je u mirovini. Dosada? Šališ se sa mnom? Daje instrukcije i suizdala je knjigu: “Corcovado – priče i sjećanja”.

Ocampo ima 57 godina, sijedu kosu, drvenu ogrlicu, odlučan glas. Tri desetljeća predavala je u osnovnoj školi i dječjem vrtiću u Corcovadu, a sada je u mirovini. Dosada? Šališ se sa mnom? Daje instrukcije i suizdala je knjigu: “Corcovado – priče i sjećanja”.

Trenutačno je zauzeta i poštom: ona i nekoliko susjeda podnijeli su pravnu tužbu za ponovno otvaranje podružnice u Corcovadu. Ne radi se samo o pismima ili paketima, kaže Ocampo - radi se o državi u cjelini. "To nam treba ovdje", kaže ona. Uostalom, ona još uvijek zna kakav je bio život ovdje bez njega.

Ocampo vodi u njezinu kuću. Sagradili su je sami ona i suprug. Puno drveta, ručno rađena keramika, pleteni držači za posude. Ocampo zapravo dolazi iz Buenos Airesa. Još kao dijete znala je, kaže, da želi postati učiteljica, i to po mogućnosti na selu.

Tek što je završila sveučilište, prebačena je u Patagoniju, u početku u selo udaljeno oko 100 kilometara od Corcovada i nešto više od nekoliko kuća uz cestu. “Bio je to kao neki drugi svemir”, kaže ona i da je shvatila ono što mnogi ljudi u glavnom gradu još uvijek nisu razumjeli: koliko je Argentina ogromna i nejednaka.

Dok je televizija u boji odavno bila dostupna u Buenos Airesu, neki odrasli u selu nisu ni znali koji su dani u tjednu ili mjeseci. “Samo su ovisili o godišnjim dobima”, kaže Ocampo: kada sijati, kada žeti, ostalo nije bilo važno.

I sjeća se kako je jednom studentima pokazala fotografije koje je snimila. Nitko od njih nije se prepoznao, a tek je kasnije shvatila zašto: nikada prije nisu vidjeli svoja lica, uostalom, u selu nije bilo zrcala.

“A mi govorimo o kraju 1980-ih”, kaže Ocampo.

 

Struje u Corcovadu ima samo do ponoći

Pali svjetlo iznad kuhinjskog stola i reže tortu. Ovdje, u Corcovadu, gdje je sljedeći put premještena, život je bio malo progresivniji, kaže ona. Ipak, neka djeca zimi nisu dolazila u školu jer nisu imala obuću. I struje je bilo, ali samo do ponoći: općinski generator više nije radio. Ponekad nisu ni primijetili da je u ostatku zemlje praznik, toliko su bili odsječeni.

Zato je nekoliko veza s vanjskim svijetom bilo toliko važno. Prvo, radio: Postojao je jedan poseban program koji su tada uvijek slušali, kaže Ocampo: “Mensajes al Poblador”, poruke stanovništvu, koje je proizvodio lokalni ogranak javnog radija.

U njemu se čitaju poruke stanovnika tog kraja, a postoji i danas, jer mnoga sela u Argentini još uvijek nemaju mrežu mobitela, telefonske veze ili internetsku vezu.

Mali primjer u srijedu u 18 sati: izvjesni Juan želi reći svom bratu da nije mogao pronaći lanac za motornu pilu. Horáciovi unuci čestitaju mu rođendan. Nicolás je izgubio konja i Nestor mora ostati još nekoliko dana, gdje god bio: posjetitelj još nije došao.

Alejandra Ocampo također kaže da i dalje uživa u slušanju, iako u Corcovadu odavno imaju telefone, a čak i internet nekoliko godina. "To je važno za ljude", kaže ona. Patagonija je ogromna, uz radio se osjećaš manje sam jer znaš da su tu susjedi, ali i država. Javier Milei ne mari. Želi zatvoriti lokalne radio postaje, ali i male pošte. Nikome ne treba, smatra.

 

Kako sada šalje pakete na sjever Argentine?

Ocampo sada udara po stolu, tako je ljuta. Prije svega, kaže ona, radi se o principu: nedugo nakon što se preselila u Corcovado, selo je dobilo svoju podružnicu, a time i svoj poštanski broj, 9204. Tome je sada kraj: s poštom je Corcovado izgubio i poštanski broj . "Kao da smo izbrisani s karte", kaže Ocampo.

Postoje i praktični problemi: Ocampova kći, primjerice, živi u Córdobi, gradu na sjeveru Argentine. Voli mu slati pakete s odjećom i pekmezom, domaćim od šumskih jagoda.

A njezin suprug, kaže Ocampo, također ovisi o pošti za posao: ima malu radionicu dijagonalno nasuprot kuhinje. Između iverja i dasaka rezbari tanjure i figurice životinja koje jednom mjesečno šalje kupcima diljem zemlje.

Prije je sve što je trebao učiniti bilo sići do pošte. Tada je Javier Villoldo stao iza pulta: Pa, kako si?

Danas se moraju voziti do Trevelina, sljedećeg većeg grada, 70 kilometara tamo, 70 kilometara natrag. “Znate li koliko tako nešto košta?” kaže Ocampo. Otkako je Milei ukinuo subvencije za gorivo, benzin je tri puta skuplji nego što je bio. A kad padne snijeg, često se ionako ne može proći, cesta je u tako lošem stanju - i za to je Milei kriva. "Ali najbolje je razgovarati s gradonačelnikom", kaže Ocampo, pružajući vam staklenku domaćeg džema za oproštaj.

 

Pume u okolici

Gradska vijećnica Corcovado jednokatna je funkcionalna zgrada sa zelenim krovom od valovitog lima. Na ulazu stoji upozorenje: U okolici ima puma. "Ne okrećite leđa životinji." A ako ništa od ovoga ne pomogne, molim vas glasno vrisnite.

Ariel Molina, gradonačelnik, pozdravlja ljude u svom uredu. Stvar je u tome, kaže on: "Buenos Aires i Corcovado dva su potpuno različita svijeta." Može biti da im država u glavnom gradu ne treba. “Ali mi ovisimo o njemu.”

Cesta je dobar primjer: dugo je, kaže, bila tek nešto više od makadamske ceste. Prije nekoliko godina prošla vlast odlučila ju je asfaltirati. "Prekretnica", kaže Molina, i da je posao u to vrijeme dobro napredovao. Ali tada je Milei pobijedio na izborima i nedugo nakon toga svi javni građevinski projekti stavljeni su na čekanje. Ako vozite od Corcovada prema Trevelinu, asfalt prestaje na pola puta. “Samo tako”, kaže Molina, i da to nema nikakvog smisla.

Naravno: privatna tvrtka može dovršiti građevinske radove i ostvariti troškove plus dobit kroz cestarine. To je otprilike Mileina ideja: neka tržište to riješi. U Buenos Airesu, s njegovim milijunima stanovnika i još više automobila, to bi moglo uspjeti, kaže Molina. Ali ovdje? – Nema šanse. Ponekad ovuda ne prođe ni 100 automobila dnevno.

Molina je gradonačelnik gotovo devet godina. Kaže da razumije ograničenja kojima je čovjek kao političar izložen: novca je malo, zahtjevi su veliki. Istovremeno, dugo je bio i poduzetnik. Brojke su važne, on to zna. “Ali oni nisu sve.”

 

Potrošnja je pala

Tu je, na primjer, inflacija: nedavno je pala na oko četiri posto, što zvuči sjajno, ali uglavnom zato što ljudi više nemaju novca da bilo što kupe. Otkako je Milei preuzeo dužnost, potrošnja u Argentini je pala, ai ovdje u Corcovadu, kaže Molina, mnogi su vlasnici trgovina očajni.

"Na kraju nemaju izbora nego sniziti cijene."

Tada pada i stopa inflacije.

A naravno da je čuo i da se Milei sada hvali kako je Argentina konačno opet ostvarila proračunski suficit. Ali: "Koja je cijena za to?", pita Molina. U Buenos Airesu stariji ljudi sada izlaze na ulice jer im mirovine više nisu dostatne, a vlada ih ne želi povećati. Molina je vidio slike s demonstracija na televiziji: suzavac, vodeni topovi i policija koja tuče stare ljude. "Ludo", kaže on. Država mora brinuti o svojim građanima.

 

Pošta kao simbol države

Umjesto toga, potrebitima u Corcovadu moraju dijeliti pakete hrane, koji se plaćaju iz ionako oskudne općinske blagajne. Sve više stanovnika traži i drva za ogrjev: većina ih u kućama ima priključke na plin, kaže Molina, za grijanje i kuhanje. Ali mnogi si to više ne mogu priuštiti jer je i ovdje vlada smanjila subvencije. “Na kraju, sve što je ostalo je stara peć na drva”, kaže Molina.

Što se dalje događa? On sliježe ramenima. Osigurali su da će se cesta nastaviti graditi i da će novac dolaziti iz pokrajine, a ne države. A trgovac bi ponudio stanovnicima da svoja pisma i pakete odvezu do najbližeg većeg grada. “Ali košta tri puta više nego prije u pošti”, kaže Molina.

Ostaje zatvoreno. Prije nekoliko godina Javier Villoldo postavio je jarbol za zastavu ispred male grane. Svako jutro je, kaže, isticao plavo-bijelu državnu zastavu i svaku večer je ponovno skidao. "Mislio sam da je to dio toga", kaže. Pošta nije samo pružatelj usluga, već i simbol države, a trebala bi biti prisutna i ovdje, u Corcovadu, 2000 kilometara od glavnog grada.

Nekoliko šarenih krpica visi na ogradi ispred zgrade pošte. Tu su transparenti: “Ne zatvaranju pošte!” kaže jedan. I na drugom: "Ovako počinje čista sječa Milei."

Jarbol još stoji, ali na njemu više ne visi argentinska zastava.

 

 

Covek koji gleda u ljudske duše

Venčanja, usvajanja, razdvajanja – u Kolumbiji, ulični službenici pomažu ljudima sa starim pisaćim mašinama da dovedu svoje živote u red.

Jairo Lasprilla Jimenez je jedan od poslednjih "tinterillosa".

 

Spoiler

Kada se vrućina nadvija nad gradom poput nemilosrdne peći i samo još golubova prolazi pored njegove kancelarije na otvorenom dok ljudi traže pomoć, Jairo Lasprilla Jimenez, 70 godina, belih brkova, okretnih prstiju, prelazi u režim prodaje. "A la orrrrden!", On zatim tutnji na ljude sa svoje plastične stolice.

Na malom drvenom stolu ispred njega je stara pisaća mašina sa metalnim polugama. Brat Deluke 1350, moćan uređaj. Uz to, on može da reši imovinske sporove, spasi penzije, omogući brakove, pa čak i topla srca.

Pored zvaničnih i poluzvaničnih dokumenata, Lasprilla takođe upisuje ljubavne pesme u ključeve. Sve je prilagođeno željama i potrebama svojih kupaca. Nažalost, trenutno nema nikoga da se vidi.

 

Kolumbija je zemlja puna birokratije

Parque de los Poetas, Cali, Kolumbija. Na trgu u centru grada, Lasprilla sedi pod suncobranom. Ne treba mu kablovska, internet, studije, obuka. Ono što treba da zna naučili su knjige i život u proteklih 34 godine. Toliko dugo radi ovaj posao, sastavlja kupoprodajne ugovore, piše memorandume, dela, poreske prijave ili deklaracije o registrovanom civilnom partnerstvu.

Ponekad pomaže mladiću sa dugovima da ne bude izbačen iz stana. Ponekad dve žene da podnesu zahtev za naknadu za nezaposlene, ili starija dama da dokaže svoj radni vek – tako da ne provede svoje penzione godine u siromaštvu.

Umetnost življenja i preživljavanja u Kolumbiji, zemlji punoj birokratije i agilnosti, gvožđa i genijalnosti, zakona i kršenja zakona – Lasprilla to savladava kao niko drugi. On je neka vrsta zagovornika običnih ljudi, bez diplome prava, ali sa unutrašnjim kompasom.

 

U svojim srednjim 30-im, on se prekvalifikovao kao "tinterillo"

Pomalo kao pisari u starom Egiptu, samo sa papirom umesto papirusa i bez zvaničnih kvalifikacija. U svom prethodnom životu, Lasprilla je čuvao krave, čistio ih na palubi i vukao pesak na gradilišta. U svojim srednjim 30-im, on se "prekvalifikovao" – za profesiju koju je njegov brat radio u to vreme.

Oni koji to mogu priuštiti radije plaćaju pravog advokata za takav posao. Ako to ne učinite, samo idite na "tinterillo". U Kaliju je ostalo još oko petnaest. Grad u jugozapadnoj Kolumbiji je jedna od poslednjih tvrđava analognog Lebenshilfea.

Siromašni, mladi, stari, ponekad čak i bogati ljudi koji su u žurbi – presek društva dolazi do njega, po mogućnosti usmenom predajom. Baš kao i sledeći kupac.

 

Lasprilla takođe pomaže u usvajanju

"A la orrrrden!" Žena oko 30 godina prilazi Lasprili i podiže glavu. Pod njenom rukom je debela fascikla. Lasprilla želi da zna kako može da pomogne. Radi se o usvajanju. Želi da se uda za svog partnera, ali joj je potreban papir da postane maćeha čovekove ćerke. Roditelji moraju dati zvaničnu izjavu za to.

Lasprilla, koji voli da deli igre reči i životne savete, sada je prilično iskusan sluga naroda. Lična karta? Starost ćerke? Adresa?

Rutinsko pismo za Lasprilu, pohranjeno ne u fascikli, već u njegovoj glavi. Postoji dosta pravnih tekstova koji spavaju tamo. Kolumbijski ustav, zakon o radu, saobraćajni propisi, poreski zakon, on je jednom kupio sve to da pokaže ljudima put na ključnim interfejsima njihovih života.

 

Kolumbija, zemlja advokata

Tako je postao pilot u kolumbijskoj pravnoj džungli, koja je divlja i viša nego u drugim zemljama, jer regulatorna manija iz kolonijalnih vremena nikada nije bila obuzdana. Danas je Kolumbija jedna od zemalja sa najviše advokata po glavi stanovnika.

Kada niko nije mogao da preuzme obrasce javnih pisama sa Interneta za nekoliko sekundi ili sastavi AI CV-ove, oni su bili jedina nada za mnoge. Naročito ovde, u dolini Kauka, gde se sve više i više interno raseljenih lica selilo sa Pacifika, od kojih mnogi nisu mogli ni da čitaju ni da pišu.

Danas je tiše. Ponekad nijedan kupac ne dolazi ceo dan, ponekad desetak. Lasprilla zarađuje između 20.000 i milion pezosa po porudžbini – ekvivalent između 5 i 250 evra, na primer za velike porudžbine. Na primer, ako neko želi da otvori biznis i daje mu punomoćje za formalnosti. Zatim on takođe radi potrčko i trči od autoriteta do autoriteta.

 

"Tinterillos" ostaju u pozadini

Inače, Lasprilla i njegovih desetak kolega imaju tendenciju da ostanu u pozadini. Nijedna marka ne otkriva da recept dolazi od poluprofesionalnog hobi advokata sa starom pisaćom mašinom – na kraju, kupci potpisuju, laknulo im je što je neko formulisao njihovo pismo za njih na najboljem zvaničnom španskom.

Kao i žena koja želi da se uda sa fasciklom ispod ruke. Kada je njegov posao završen, Lasprilla ga izvlači iz mašine trzajem i ponovo joj sve čita. Ona klimne glavom i pažljivo sprema papir u fasciklu. Sve što sada treba da uradi je da ode kod notara po pečat. Ako sve prođe dobro, ona može postati maćeha ćerke svog muža. Ona plaća 20.000 pezosa za pismo – dobra 4 evra.

I, šta naučite o ljudima i životu kada pogledate u dušu ljudi tokom decenija? "Madre mia", kaže Lasprilla, tako veliko pitanje. Onda je na trenutak ućutao. Morate da upoznate sve u visini očiju, kaže on, bilo da je prosjak ili baron.

 

"Danas je najbolji dan u tvom životu"

Ko je on da osuđuje ljude? Svako ima svoju priču. Stisne se za stomak. "Na kraju, svi smo isti." Zato morate da živite život u trenutku. Budite zahvalni, zadovoljni, uživajte svaki dan. "Danas je najbolji dan u mom životu."

Životni moto sa kojim je imao dobra iskustva. Imao je sedmoro dece sa četiri različite žene. I svi su oni na dobrom putu, kako on naglašava, ne samo zahvaljujući njegovom marljivom spisateljskom životu. Kao i uvek, jutros je bio jedan od prvih i biće jedan od poslednjih koji će otići. Mora biti toliko discipline.

"Hvatanje novca, prijatelju." To je ono o čemu se radi u njegovom Lebenshilfeu, u svakodnevnoj radničkoj borbi Kolumbije. Pored toga, on i dalje vodi brzu trgovinu starim pisaćim mašinama od kuće – 62 u broju, pažljivo upakovane u kutije.

 

Takođe možete imati ljubavne pesme napisane

Na taj način on čuva staru tradiciju – s vremena na vreme i ljubavnim pismima i pesmama. Otprilike jednom mesečno, on pozajmljuje svoje srce kupcu za nekoliko pezosa. Prvo pita: Koliko dugo se poznajete? Šta je posebno kod drugog? Šta osećaš? Zatim ključevi zveknu. Ljubav, kaže Lasprila, mora da teče kao reka.

I oni ga imaju sa svojim srcima ovde u jugozapadnoj Kolumbiji ionako, gde čak i pomfrit tezge i dalje zvuče romantične salsa zvuči. Zatim mu se ruka pomera prema srcu, a Lasprila počinje da recituje. "Ti si kao jutro, sveže, sa osmehom koji se budi i greje moje biće." Baš kao i gradski pesnici, koji su ovde ovekovečeni kao bronzane statue.

Poređenje protiv kojeg se on odlučno brani. U poređenju sa njima, on je nepismen. Ali poezija ne pokreće ekonomiju, najviše duše, kulturni luksuz za koji mnogi Kolumbijci jednostavno nemaju vremena, dok izvlače hranu na motociklima tokom špica ili idu na čišćenje na svom trećem poslu tokom vikenda.

 

Lasprilla je upoznao svoju ženu dok je pisao

Stres koji je Lasprilla pošteđen. On uvek sedi na istom mestu, broj četiri, okružen žutim oznakama. Ali najbolja stvar u njegovom poslu je da mu duguje i svoju sadašnju ženu. Kada je prošla pored njegovog drvenog stola pre mnogo godina u dugačkoj, šarenoj suknji u potrazi za papirom za njen razvod, on je bio navučen.

Bila je "Una pepita", dragulj. Pomogao joj je pismom u kojem je tražila da se razvede od muža u SAD-u. Zatim je čekao tri godine da se vrati. On pokazuje fotografiju na svom mobilnom telefonu: on u fudbalskom dresu, ona u šarenom cvetnom vrhu, ruku pod ruku, oboje se smeju kao tinejdžeri.

Ali koliko dugo će njegov posao nastaviti da postoji? Veštačka inteligencija? Lasprilla podiže ruke: "Marija Hermana!" Na kraju, čovek će biti žrtva sopstvenih izuma. Ima jednostavan, stariji Samsung pametni telefon. Ako želite da mu napišete VhatsApp poruku, jedini način da to učinite je preko njegovog sina.

Dakle, ako bi u nekom trenutku usluge "tinterillosa" trebalo da budu gotove, jer ih je digitalna revolucija odnela i u Kaliju? Lasprila odmahuje glavom, slegne ramenima. Tako stvari idu. Onda bi se samo povukao u svoju malu finku. Do njegove tvrđave, njegovog rajskog vrta, nekoliko sati izvan grada. Već ga je stvorio svojim rukama sa mastilom.

 

Kina će ostariti prije nego što se obogati

Šef države može sanjati o "pomlađivanju", ali posljedice politike jednog djeteta su očite. Državi ističe vrijeme.

Posjet selu u kojem su samo starci i kokoši.

 

Spoiler

Teško za povjerovati, ali da: još uvijek postoje mjesta u Kini gdje možete platiti gotovinom. Malo selo u okrugu Suihua u provinciji Heilongjiang jedno je od njih. Većina ljudi ovdje je prestara da bi se navikla na usluge digitalnog plaćanja kao što su Alipay i Wechat , kaže vlasnica male trgovine, koja ne želi otkriti svoje ime. Nije da će imati problema s vlastima.

Sjeveroistok je nekoć bio jezgra kineske industrijalizacije, zbog japanske okupacije 1930-ih i kasnije zbog sovjetskih razvojnih radnika. Danas je regija jedan od najvećih gubitnika kineskog gospodarskog čuda. Poput mnogih regija Kine izvan metropola, ona stari i postaje napuštena.

Svjetlucavi neboderi u Pekingu ne mogu biti dalje ovdje u četvrti Suihua. Kokoši trče po ulicama, duboke rupe do vrha pune od kiše. Kuće posvuda propadaju, smeće je zatrpano ulicama.

 

Xi Jinping govori o "pomlađivanju nacije"

Većina kompanija preselila se na jug 1990-ih, kada su državne tvrtke razbijene i kada je počeo uspon u izvoznu naciju koju pokreću privatne tvrtke. S njima su otišli poslovi, a s njima i mladi, radno sposobni ljudi. Ostalo je nekoliko farmera koji obrađuju beskrajna polja kukuruza, starci i ono malo beba koje su tu jer ih moraju čuvati bake i djedovi.

Na takozvanom Trećem plenumu, na kojem Komunistička partija (KP) odlučuje o ekonomskoj politici za idućih pet do deset godina, šef države Xi Jinping upravo je ponovno laprdao o “pomlađivanju kineske nacije” i “oživljavanju kineske nacije”. ruralna područja”. Vrijeme ističe. Jer okrug Suihua pokazuje što prijeti ostatku zemlje ako Komunistička partija ne pokrene ozbiljne reforme.

Demografske promjene i ruralni egzodus pogađaju regiju, koja je tek neznatno manja od Švicarske, jednako teško kao malo gdje drugdje u Kini. Prema službenim popisima, okrug je između 2010. i 2020. izgubio trećinu stanovništva. Ovdje je 23,7 posto ljudi starije od 60 godina, u usporedbi sa 17,9 posto u ostatku još uvijek relativno mlade zemlje. Ali ostatak zemlje će slijediti; do 2070. udio starijih osoba u Kini će vjerojatno biti veći nego u njezinom gerijatrijskom susjedu Japanu.

 

Tajnik stranke kaže da su otišli gotovo svi ispod 40 godina

Brzo starenje prvenstveno je posljedica politike jednog djeteta. Do 2015. većina žena u Kini smjela je imati samo jedno dijete, što je bilo provođeno kroz prisilne pobačaje i sterilizacije. Kad je vlada shvatila što je učinila, bilo je prekasno: oko 300 milijuna ljudi napustit će tržište rada u sljedećih deset godina. Dok je 2020. godine na svakog umirovljenika dolazilo oko 3,6 osoba u radnoj dobi, 2040. će ih biti samo 1,7. Kina će ostarjeti prije nego što se obogati: To je izraz koji se ovih dana često čuje među ekonomistima.

Bijeli SUV sada prolazi malim selom u Suihui. Mickey Mouse visi s unutarnjeg ogledala, a unutra sjedi stranački tajnik zajednice. On ima više riječi u stranci od gradonačelnika; danas želi pogledati što su obilne padavine učinile poljima kukuruza. Kad ugleda strance, stane i izađe. Stranac? U ovom području?

Kao član Komunističke partije zapravo ne smije razgovarati sa stranim novinarima. Ali prije nego što starci samo pričaju o "glupostima", on bi radije rekao "istinu". Anonimno, jer kad bi nekog stranačkog tajnika citirali s “lošom viješću”, to bi za njega moglo biti opasno. Stoga vas molimo da ne spominjete ime svoje zajednice. I da, to možete odmah napisati: “U usporedbi s drugima, mi smo tu nazadni.”

Oko tri tisuće ljudi još uvijek ima prijavljeno prebivalište u općini, kaže tajnik stranke, ali zapravo ovdje živi manje od trećine. “Gotovo svi ispod četrdeset su otišli.”

 

Hukou često određuje status u Kini

Hukou, ili registrirani domicil, je sustav koji datira iz Mao ere koji određuje gdje stanovnici mogu pristupiti kreditima, državnim poslovima, školama, javnom smještaju i drugim socijalnim uslugama. Djeca primaju hukou svojih roditelja i teško ga kasnije mijenjaju.

Ovo cementira nejednakost u zemlji jer, unatoč nekim reformama, ljudi s Pekinškim hukouom i dalje mogu puno lakše dobiti pristup dobrim školama ili jeftinim zajmovima nego ljudi sa Suihua hukouom. A kasnije će dobiti puno veću mirovinu. U gradu je to minimalno između 3000 i 6000 juana mjesečno, na selu je to 123 juana, što je ekvivalent nešto manje od 15 franaka.

Osim toga, stanovnici sela ostvaruju prihode i od obrade ili zakupa obradivih površina koje im je država dodijelila. U zajednici u Suihui svaka obitelj u prosjeku ima nešto više od jednog hektara, za što godišnje dobiva oko 2000 franaka rente. Međutim, otkako je zemlja počela uvoziti jeftini kukuruz i žitarice iz SAD-a, cijene su pale.

Tajnik stranke kaže da je od poljoprivrede praktički nemoguće išta zaraditi. A svi strojevi mnoge bi radnike jednostavno učinili nepotrebnima. Zato bi većina mladih morala otići. U zemlji ima oko 300 milijuna radnika migranata.

 

Petina stanovništva su radnici migranti

KP je na svom Trećem plenumu ponovno krenula u poboljšanje njihove situacije. Otprilike petina kineskog stanovništva živi kao radnici migranti u gradovima bez puna prava. Kad bi ih se izjednačilo s gradjanima, mogli bi ispregovarati bolje plaće, kupovati stanove i djecu tamo školovati.

Jedini problem je što bogati građani imaju nešto protiv toga, jer bi to moglo oslabiti njihovu pregovaračku poziciju i dodatno opteretiti lokalne društvene sustave. Zato su takve reforme do sada bile samo usitnjene. I tako se depopulacija na selu nastavlja.

Sekretar stranke vjeruje da će se za deset-petnaest godina ovdašnja sela spojiti jer više neće biti dovoljno ljudi. Mnoge su kuće već prazne.

Postavlja se i pitanje tko će čuvati starije osobe. U njegovoj generaciji, kaže tajnik stranke, normalno je jedno dijete po obitelji. Ako njegovim roditeljima u nekom trenutku zatreba skrb, morat će se sam brinuti o njima - a također i o vlastitoj djeci. "Vrlo je teško učiniti oboje."

 

Puno sprovoda, nema vjenčanja ni rođenja

Ako partijskog sekretara pitate kako izgleda selo njegovih snova, on odmah kaže ime jednog od susjednih sela. Ovo je “najbolje u cijeloj Suihui”, s lokalnim grijanjem, asfaltnim cestama i kanalizacijskim sustavima. "Ovdje nemamo čak ni odvodne kanale", kaže on. Drugo selo izgrađeno je kao ogledni projekt vlasti kada visokopozicionirani stranački kadrovi žele ponovno posjetiti neko selo.

Pa idemo u ovo uzorno selo, koje zapravo izgleda prilično lijepo: ograde i zidovi kuća su svježe obojani, cvijeće posvuda, a na uličnim svjetiljkama vise propagandni transparenti: "Zaštitite demokratska prava poljoprivrednika."

Deseci ljudi upravo su se okupili u selu na sprovodu. Glazbenici sviraju tradicionalna puhačka glazbala. Puno je ovdje sprovoda, ali gotovo da i nema vjenčanja i rođenja, kaže žena koja u cvjetnoj haljini stoji i bere trešnje. Sa svoje 62 godine i dalje je jedna od mlađih u selu.

Gleda imanje nasuprot, dvokatnicu, također obojenu u žuto, s balkonom i terasom. “Ovo je najveća kuća u selu”, kaže ona. Sagradio ju je stranac, vjerojatno gradski stanovnik koji vikendom uživa u seoskom miru i tišini. “Mirovine u gradu su rasle i rasle, ne možete sve potrošiti.” Ona prima samo minimalnu mirovinu u iznosu od 15 franaka mjesečno. Umirovljenici iz grada dolazili su ovdje radi zabave. A seljani? Samo bi čekali da umru kod kuće.