gerijatrija? za nas matore...

[Div]

12 hours ago, Helena said:

Ja sam sad ovo videla, tako da sorry, ALI moram biti partibrejker i pored lajkova 

Ako sam ja dobro shvatila, ti gaziš sedmu deceniju i  stvarno nije pametno pentrati se po meredivinama i raditi ovakve stvari.

Rizikuješ pad bespotrebno i sve što uz taj pad ide.

Okej je biti dole, poraditi na tlu šta se može i zna, mesiti i kuvati.

 

Naravno da treba izbegavati rizike, ali ne možemo izbeći svaki rizik, a povećana pažnja, oprez, umanjuju rizik. Najvišu pregradu u plakaru ne mogu dohvatizi ni ja, žena još manje, moramo na merdevine ili stolicu da bi odande nešto uzeli ili ostavili, uz i niz stepenice moram svaki dan, da ne nabraja sve rizike na svakom koraku, zato imamo ono čuveno: Neće valjda. Dosad se pokazalo kao tačno.

[Helena]

Ma jedno je pokupiti nešto sa police, ali menjati plafonjeru je sasvim drugo i znaš o čemu govorim.

 

Lepo je osećati se vitalnim, ali ja sam videla mnogo vitalnih sa polomljenim kukom.

 

 

[Div]

20 hours ago, Helena said:

Ma jedno je pokupiti nešto sa police, ali menjati plafonjeru je sasvim drugo i znaš o čemu govorim.

Znam o čemu govoriš , znam i d se svi mi u mnogim situacijam ne ponašamo baš razumno i zuvek imamo nekakvo objašnjnje nekad mislimo i da je to opravdanje. Ubeđen sam da ogromna većin apušač zn da je pušenje štetno . ne smo da može da bude štetno nego je izvesno štetno, opet  imamo milione objašnjenja i opravdanjai isto toliko pušača.

OK, nije isto pušiti i stajati na merdevinama i  menjati plafonjeru.

[mladenvzz]

...stariji sam nešto od diva i što se mene tiče,radim u kući i oko kuće iste poslove kao i ranije.Jasno,ne istim intenzitetom.Negdje ranije,je to dobro opisao div.Radim polasata,eventualmo sat vremena pa odmor.A ovo,da li stajati na lojtri ili ne,je irelevantno.Iz iskustva znam,da bi veći problem bio da je stajao na stolici sa rukama iznad glave.Ja koristim lojtru uvijek i kad mijenjam žarulje i ne vidim tu neki veći problem.Meni zapravo je veći problem kad moram raditi na podu.Nekada sam samo čučnuo a danas moram kleknuti.E sad,ako nešto zaboravim pa se moram dizati,i to nekoliko puta ....

Evo,sada se pripremam da ofarbam dnevno boravak sa kuhinjom i još jenom sobom.nekada mi je za to trebalp dan dva,a sada će to biti četiri pet dana.Treba razmaknuti namještaj pa vratiti na mjesto.Još uvijek sam u dovoljnoj snazi da to mogu sam odraditi.Jednostavno se moram zaposliti da ne mislim na ovo što se u životu može desiti.Ženi s kojom sam u vezi zadnjih desetak godina je nađen rak na plućima i to onaj agresivniji koji metastazira na mozak.

[Helena]

Žao mi je zbog kancera, imam iskustvo u kući sa rakom pluća.

Mestaze u mozgu će ti objasniti neki od forumskih lekara, ako želiš, ali koliko ja znam, to više veze ima sa lokacijom u plućima, nego sa agresivnošću.

Sve najbolje želim.

[Kronostime]

 

Kada bi sastavili gerijatrija ekipu na mobi.

[Stiletto]

[Constantin]

https://twitter.com/DaZivimSan/status/1783519671485870474

 

[Pletilja]

Prenecuu celini tekst objavljen juce u nasim novinama:"Doktor Ezekijel Emanuel je jedan od najboljih i najprizanijih američkih doktora; onkolog, bioetičar, predsednik Odeljenja za medicinsku etiku i zdravstvenu politiku. Jedan je od vodećih ljudi američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, a bio je i jedan od 16 članova američkog tima za borbu protiv pandemije korona virusa. Dr Emanuel je još 2014. godine napisao dugačak esej koji je izazvao mnogo bure, a o kome se i dan danas aktivno polemiše:

"75. Toliko želim da živim: 75 godina"

"Sedamdeset i pet. Toliko želim da živim: 75 godina. Moja želja izluđuje moje ćerke. Izluđuje moju braću. Moji prijatelji misle da sam lud. Oni misle da je nemoguće da stvarno mislim to što kažem; da nisam jasno razmišljao o tome, jer ima toliko toga na svetu da se vidi i uradi. Da bi me uverili u to da grešim, oni nabrajaju bezbroj ljudi koje poznajem, a koji imaju više od 75 godina i drže se prilično dobro. Sigurni su da ću, kako se budem bližio 75. godini, željenu dob pomeriti na 80, pa na 85, možda i na 90.

Siguran sam u svoj stav. Nesumnjivo, smrt je gubitak. Uskraćuje nam iskustva i prekretnice, vreme provedeno sa supružnikom i decom. Ukratko, lišava nas svih stvari koje cenimo.

Ali, evo jednostavne istine kojoj se mnogi od nas, čini se, opiru: predug život je takođe gubitak. To mnoge od nas učini, ako ne onesposobljenima, onda posrnulim i slabim, stanje koje možda nije gore od smrti, ali nas ipak lišava mnogo toga. Ono nam oduzima našu kreativnost i sposobnost da doprinesemo poslu, društvu, svetu. Transformiše kako nas ljudi doživljavaju i kako se odnose prema nama, i što je najvažnije, kako nas pamte. Više nas ne pamte kao živahne i angažovane, već kao slabe, neefikasne, čak patetične.

Do 75. godine, živeću jedan potpun život. Voleću i biti voljen. Moja deca će biti odrasla i imaće svoje bogate živote. Videću svoje unuke kako se rađaju i počinju svoj život. Nastaviću sa svojim životnim projektima i davaću bar nekakav doprinos, važan ili ne, ali ću ga davati. I nadam se da neću imati previše mentalnih i fizičkih ograničenja.

Dozvolite mi da budem precizan u vezi moje želje. Ne tražim više vremena nego što je verovatno, niti skraćujem svoj životni vek. Danas sam, koliko moj lekar i ja znamo, veoma zdrav, bez horničnih bolesti. Upravo sam se popeo na Kilimandžaro sa dvojicom svojih nećaka. Dakle, ne govorim o cenjkanju sa Bogom da doživim 75 godina jer imam smrtnu bolest. Ne govorim ni o tome da ću se probuditi jednog jutra za 18 godina od ovog trenutka i okončati svoj žvito eutanazijom ili samoubistvom. Od 90-ih sam se aktivno protivio legalizaciji eutanazije i samoubistva uz pomoć lekara.

Govorim o tome koliko dugo želim da živim i o vrsti i količini zdravstvene zaštite na koju ću pristati nakon 75. godine. Čini se da su Amerikanci opsednuti vežbanjem, rešavanjem mentalnih zagonetki, konzumiranjem raznih sokova i proteinskih smesa, pridržavanjem strogih dijeta i upotrebom vitamina i suplemenata, sve u nastojanju da prevare smrt i produže život što je duže moguće. Ovo je postalo toliko agresivno da sada definiše jedan tip savremene kulture; onaj koji je nazivam američka besmrtnost.

Odbacujem ovu težnju. Mislim da je ovaj manični očaj da se beskrajno produži život pogrešan i potencijalno destruktivan. Iz mnogo razloga, 75 godina je prilično dobra dob da se zaustavimo.

Da, Amerikanci danas mogu da žive duže od svojih roditelja, ali će verovatno biti mnogo više nesposbni. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Koji su moji razlozi? Počnimo sa demografijom. Starimo, a naše starije godine nisu kvalitetne. Od sredine 19. veka Amerikanci žive duže. Godine 1900, prosečni životni vek Amerikanca u trenutku rođenja bio je otprilike 47 godina. Danas novorođenče može da očekuje da će živeti oko 79 godina.

Početkom 20. veka očekivani životni vek se povećao jer su vakcine, antibiotici i bolja medicinska nega spasili više dece od prerane smrti i efikasni lečili infekcije. Od 1960. godine, međutim, povećanje dugovečnosti postignuto je uglavnom produžavanjem života ljudi starijih od 60 godina. Umesto da spasavamo više mladih ljudi, mi produžavamo starost.

"Američki besmrtnik" očajnički želi da veruje u "kompresiju morbiditeta". Ovu teoriju razvio je 1980. Džejmsa F. Fris, a svodi se na produžavanje životnog veka do 80-ih i 90-ih godina, ali da pritom što više vremena provedemo bez bolesti ili sa što manje njih. Navodi nas da verujemo da ćemo što duže živimo, sve manji deo naših života provesti u stanju slabljenja.

Kompresija morbiditeta je suštinski američka ideja. Ona nam govori tačno ono u šta želimo da verujemo: da ćemo živeti duže, a zatim iznenada umreti bez ikakvih bolova, tegoba ili fizičkog pogoršanja. Obećava svojevrsno vrelo mladosti do trenutka smrti koji se sve više i više produžava.

Ali kako je život postao duži, da li je postao zdraviji? Da li je 70 novih 50?

Ne baš. Istina je da su u poređenju sa svojim kolegama pre 50 godina, stariji danas pokretniji i da su manje onesposobljeni. Ali tokom poslednjih decenija, čini se da je povećanje dugovečnosti bilo praćeno povećanjem onesposobljenosti, a ne smanjenjem. Na primer, koristeći podatke iz Nacionalne ankete o zdravlju, Ajlin Krimins, profesor i istraživač na Univerzitetu Južne Kalifornije, i njen kolega su procenili fizičko funkcionisanje odraslih, analizirajući da li ljudi mogu da pređu oko pola kilometra; popnu se 10 stepenica; stoje ili sede dva sata; i ustanu, sagnu se ili kleknu bez upotrebe posebne opreme.

Rezultati pokazuju da kako ljudi stare, dolazi do progresivne erozije fizičkog funkcionisanja. Što je još važnije, Krimins je otkrila da se između 1998. i 2006. godine povećao gubitak funkcionalne mobilnosti kod starijih osoba. Njen zaključak glasi: "Došlo je do povećanja očekivanog životnog veka sa bolešću i smanjenja godina bez bolesti". Kako ona kaže, u poslednjih 50 godina, savremeni proces umiranja se produžio.

Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne.

Situacija izaziva još veću zabrinutost kada se suočimo sa najstrašnijom od svih mogućnosti: životom sa demencijom i drugim stečenim mentalnim invaliditetom. Trenutno oko pet miliona Amerikanaca starijih od 65 godina ima Alchajmerovu bolest; jedan od tri Amerikanca koji ima više od 85 godina ima Alchajmerovu bolest. A izgledi da se to promeni u narednih nekoliko decenija nisu dobri. Umesto da predviđaju izlečenje u doglednoj budućnosti, mnogi upozoravaju na cunami demencije: predviđa se skoro 300 odsto povećanja broja starijih Amerikanaca sa demencijom do 2050. godine.

Sedamdeset i pet. To su godine koje želim da doživim. Ali ako se neću baviti eutanazijom ili samoubistvom, a neću, da li je sve ovo samo isprazno brbljanje? Zar ne ispada da nemam hrabrosti da idem u korak sa svojim ubeđenjima?

Ne. Moj stav ima važne praktične implikacije. Jedna je lična, a dve uključuju politiku.

Kada doživim 75 godina, moj pristup zdravstvenoj zaštiti će se potpuno promeniti. Neću aktivno okončati svoj život, ali neću ni pokušavati na silu da ga produžim. Danas, kada lekar preporuči pregled, test, tretman, posebno onaj koji će produžiti naše živote, postaje obaveza da damo dobar razlog zašto to ne želimo.

Kada budem imao 75 godina i više, biće mi potreban dobar razlog da posetim lekara i uradim bilo kakav medicinski test ili lečenje, bez obzira koliko je rutinski i bezbolan. I taj dobar razlog nije "produžiće vam život".

Ja sam, naravno, zapisao naredbu o tome da ne reanimiraju u slučaju da dođe do toga, a ostavio sam i kompletne direktive koje ukazuju da nema respiratora, dijalize, operacije, antibiotika ili bilo kojih drugih lekova - ništa osim palijativnog zbrinjavanja. Ukratko, nema intervencija za održavanje života. Umreću kada me zahvati koja god bolest prva da dođe.

Što se tiče dve političke implikacije, jedna se odnosi na korišćenje očekivanog životnog veka kao mere kvaliteta zdravstvene zaštite. Japan ima treći najveći očekivani životni vek, sa 84,4 godine, dok su Sjedinjene Države na razočaravajućem 42. mestu sa 79,5 godina. Ali ne treba da brinemo o sustizanju. Kada zemlja ima očekivani životni vek preko 75 godina i za muškarce i za žene, ovu meru treba zanemariti. (Jedini izuzetak je povećanje očekivanog životnog veka nekih podgrupa, kao što su crni muškarci, koji imaju očekivani životni vek od samo 72,1 godinu. To je užasno i trebalo bi da bude glavni fokus pažnje.) Umesto toga, trebalo bi da pogledamo mnogo pažljivije na merama zdravlja dece, gde SAD zaostaju, i to sramotno.

Druga implikacija politike odnosi se na biomedicinska istraživanja. Potrebno nam je više istraživanja o Alchajmeru, rastućim invaliditetima starosti i hroničnim stanjima - a ne o produženju procesa umiranja.

Mnogi ljudi, posebno oni koji su naklonjeni ideji o besmrtnosti, će ustuknuti i odbaciti moje mišljenje. Oni će misliti na svaki izuzetak, kao da oni dokazuju da je centralna teorija pogrešna. Kao i moji prijatelji, oni će me smatrati ludim, željnim pažnje - ili još gore. Mogli bi da me osude da sam protiv starijih ljudi.

Opet, da budem jasan: ne kažem da je pogrešno ili neetički ako neko želi da živi što duže. Ja svakako ne prezirem ili odbacujem ljude koji žele da žive uprkos svojim fizičkim i mentalnim ograničenjima. Čak ni ne pokušavam nikoga da ubedim da sam u pravu. Zaista, često savetujem ljude u ovoj starosnoj grupi kako da dobiju najbolju medicinsku negu za njihove bolesti. To je njihov izbor i želim da ih podržim.

I ne zagovaram 75 godina kao zvaničnu statistiku potpunog, dobrog života u cilju uštede resursa, racionalizacije zdravstvene zaštite ili rešavanja pitanja javne politike koja proističu iz povećanja očekivanog životnog veka. Ono što pokušavam da uradim jeste da iscrtam svoje poglede na dobar život i da nateram svoje prijatelje i druge da razmisle o tome kako žele da žive dok budu stariji. Želim da smisle alternativu za podleganje tom sporom suženju aktivnosti i težnji koje neprimetno nameće starenje.

Mislim da je odbijanje mog stava doslovce prirodno. Na kraju krajeva, evolucija nam je usadila želju da živimo što je duže moguće. Programirani smo da se borimo za opstanak. Shodno tome, većina ljudi smatra da nešto nije u redu sa idejom "75 godina i nijedna više". Mi smo večno optimistični Amerikanci kojima smetaju granice, posebno ograničenja koja limitiraju naše živote. Sigurni smo da smo izuzetni.

Takođe, mislim da moj pogled izaziva duhovne i egzistencijalne razloge da ga ljudi preziru i odbacuju. Mnogi od nas su potisnuli, aktivno ili pasivno, razmišljanje o Bogu, raju i paklu i tome da li sevraćamo u crnu zemlju. Mi smo ili agnostici ili ateisti, ili jednostavno ne razmišljamo o tome da li postoji Bog i zašto bi mu uopšte stalo do običnih smrtnika. Takođe, izbegavamo da stalno razmišljamo o svrsi našeg života i tragu koji ćemo ostaviti. Zaista, većina nas je pronašla način da udobno živimo bez namere da priznamo postojanje oveih velikih pitanja, a još manje odgovora na njih. I ne tvrdim da ja imam odgovore.

Ali, 75 godina definiše jasnu tačku u vremenu za mene, 2032. godinu. Otklanja konfuzne pokušaje da živim što je duže moguće. Tera me da razmišljam o kraju naših života i bavim se najdubljim egzistencijalnim pitanjima i razmišljam o tome šta želim da ostavimo svojoj deci i unucima, našoj zajednici, našim sugrađanima Amerikancima, svetu.

Sedamdeset pet godina je sve što želim da doživim. Želim da slavim svoj život dok sam još u najboljim godinama. Moje ćerke i dragi prijatelji će nastaviti da pokušavaju da me ubede da grešim i da mogu mnogo duže da živim vredan život. I zadržavam pravo da se predomislim i ponudim energičnu i razumnu odbranu da živim što je duže moguće. To bi, na kraju krajeva, značilo i dalje biti kreativan nakon 75. godine."

A sad ja:

Nemam sta da dodam ili oduzmem ovom tekstu i stavu. I mnogo mi je drago da neko sa autoritetom naucnika ima isto misljenje kao sto je moje a do kojeg sam dosla na osnovu vlastitog zivotnog iskustva. Moja deca su upoznata sa mojim stavom i znaju da, osim terapije protiv bola, ne zelim nista sto bi moj zivot produzavalo na silu. Jednom mora da se ode i najbolje bi bilo da se ode uz punu svest da se jednom i zivelo. Do 75 imam jos 2 godine i ne plasi me sama smrt, plasi me da cu biti nemocna da se brinem o sebi, da cu zavisiti od drugih, da ce me okretati kao prase na raznju u nekoj ustanovi, medju nepoznatim ljudima, da necu znati ni  ko sam ni odakle sam, da necu prepoznavati svoju decu i unuka. Ne zelim to, meni je 75 sasvi, sasvim ok.

Edited August 22 by Pletilja

[Div]

50 minutes ago, Pletilja said:

A sad ja:

 

I ja:

Zaista dobar tekst, razmišljanje za poštovanje i doktorovo i tvoje, s tim što je brojka 75 statistički uzeta kao neki prosek do kad se može očekivati neki kvalitetan život, jasno je da je za nekog znatno manji broj godina kvalitetnog života, neko može i sa više da ima kvalitetan i kreativan život, a i svako od nas ima svoje viđenje šta je to kvalitetan život. Za mene važia ona uobičajena definicija, da sam svestan, da mi ne treba svakodnevna pomoć i da nemam bolove, da li ću se penjati na Kilimandžaro ili otići čak do kraja bašte, nije bitno, bitno je da mogu, da znam gde i zašto sam pošao i da umem da se vratim, i da mi sve to predstavlja zadovoljstvo.

Odlična mu je formulacija, dobro je produžiti život a nije dobro produžavati umiranje.

 

 

[vilhelmina]

Mislim da je ovo prvi put da cu se ovako duboko NE sloziti sa svima nam dragom Pletiljom, te se unapred izvinjavam.

Ovaj gore tekst oslikava krizu srednjih godina jednog ocito mocnog muskarca, koji je kojesta postigao u zivotu. U trenutku pitanja teksta je ocito u kasnim pedesetim i boji se gubitka moci i kontrole. Ali umesto da to lepo prizna sebi i drugima, on se ruga svima koji su 18+ godina stariji od njega, predstavljajuci ih kao maloumne nesposobnjakovice, koji trose drustvene resurse, ne pridoseci nicemu svojom beskorisnom egzistencijom. Danas bih ga rado pitala da li i dalje planira da za osam godina bude mrtav? Vidim da je i dalje aktivan, pise i prodaje knjige, ne povlaci se i ne ustupa mesto mladjima, tako da mislim da znam odgovor. 

[Selina]

2 hours ago, Div said:

 

I ja:

Zaista dobar tekst, razmišljanje za poštovanje i doktorovo i tvoje, s tim što je brojka 75 statistički uzeta kao neki prosek do kad se može očekivati neki kvalitetan život, jasno je da je za nekog znatno manji broj godina kvalitetnog života, neko može i sa više da ima kvalitetan i kreativan život, a i svako od nas ima svoje viđenje šta je to kvalitetan život. Za mene važia ona uobičajena definicija, da sam svestan, da mi ne treba svakodnevna pomoć i da nemam bolove, da li ću se penjati na Kilimandžaro ili otići čak do kraja bašte, nije bitno, bitno je da mogu, da znam gde i zašto sam pošao i da umem da se vratim, i da mi sve to predstavlja zadovoljstvo.

Odlična mu je formulacija, dobro je produžiti život a nije dobro produžavati umiranje.

 

 

Tim lepima, pametnima, bogatima ovaj je Kilimandzaro zvezda vodilja jer ovom "naucniku" nije dovoljno da osvoji neki vrh planine

u Americi, a nije da nema planina nego moraju on i necaci da po instagramima postavljaju slike kako su osvojili Mont Everest jer ako

to nisi uradio onda si dzaba ziveo.

 

[Selina]

2 hours ago, vilhelmina said:

Mislim da je ovo prvi put da cu se ovako duboko NE sloziti sa svima nam dragom Pletiljom, te se unapred izvinjavam.

Ovaj gore tekst oslikava krizu srednjih godina jednog ocito mocnog muskarca, koji je kojesta postigao u zivotu. U trenutku pitanja teksta je ocito u kasnim pedesetim i boji se gubitka moci i kontrole. Ali umesto da to lepo prizna sebi i drugima, on se ruga svima koji su 18+ godina stariji od njega, predstavljajuci ih kao maloumne nesposobnjakovice, koji trose drustvene resurse, ne pridoseci nicemu svojom beskorisnom egzistencijom. Danas bih ga rado pitala da li i dalje planira da za osam godina bude mrtav? Vidim da je i dalje aktivan, pise i prodaje knjige, ne povlaci se i ne ustupa mesto mladjima, tako da mislim da znam odgovor. 

Covek zagovara teme na koje ni filozofija, ni etika, a narocito religija nema i ne moze imati odgovor.

 

[Div]

12 minutes ago, Selina said:

Tim lepima, pametnima, bogatima ovaj je Kilimandzaro zvezda vodilja jer ovom "naucniku" nije dovoljno da osvoji neki vrh planine

u Americi, a nije da nema planina nego moraju on i necaci da po instagramima postavljaju slike kako su osvojili Mont Everest jer ako

to nisi uradio onda si dzaba ziveo.

 

 

6 minutes ago, Selina said:

Covek zagovara teme na koje ni filozofija, ni etika, a narocito religija nema i ne moze imati odgovor.

 

 

Dobro, ali po delu koji je Pletilje citirala ja ne vidim da on pokušava da da odgovor, on iznosi svoje mišljenje o svom životu, očekivanju i razlozima, ja ga barem ne shvatam kao uputstvo za primenu mog života. Ipak ga vidim kao jedno mišljenje koje ima smisla, a koje se može vremenom promeniti.

Uglavnom, za ovih prvih 70 godina, nisam mnogo razmišljao o smislu života, pa neću mnogo da se opterećujem ni vremenom smrti, nije mi smisao života da umrem u pravom momentu, ali ni da živim bez dostojanstva.

[Selina]

15 minutes ago, Div said:

 

 

Dobro, ali po delu koji je Pletilje citirala ja ne vidim da on pokušava da da odgovor, on iznosi svoje mišljenje o svom životu, očekivanju i razlozima, ja ga barem ne shvatam kao uputstvo za primenu mog života. Ipak ga vidim kao jedno mišljenje koje ima smisla, a koje se može vremenom promeniti.

Uglavnom, za ovih prvih 70 godina, nisam mnogo razmišljao o smislu života, pa neću mnogo da se opterećujem ni vremenom smrti, nije mi smisao života da umrem u pravom momentu, ali ni da živim bez dostojanstva.

On ocigledno pise bestselere iznoseci svoje misljenje o svojim predstavama o ljudskom zivotu.

To je prevelik zalogaj cak i za jednog vrhunskog lekara, specijalistu.

[vilhelmina]

Da batalimo na trenutak profesora s krizom srednjih godina i da se setimo nekog ko nam je bio blizi. Ovo je Desanka Maksimovic napisala kad je imala tacno 75 godina:

 

Nemam vise vremena za дуге реченице, 
Немам кад да преговарам,
Откуцавам поруке као телеграме. 
Немам времена да распирујем пламен, 
Сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа, 
Нагло се смањује путања до ушћа, 
Немам кад да се осврћем и враћам. 
Немам више времена за ситнице
Сад треба мислити на вечно и необухватно. 
Немам кад да размишљам на раскрсници, 
Могу стићи једино кудгод у близину. 
Немам времена да ишта изучавам, 
Немам времена сад за анализе,
За мене је вода сада само вода
Као кад сам је пила са кладенца;
Немам кад да разлажем на састојке небо, 
Видим га онакво какво га виде деца. 
Немам више времена за богове туђе, 
Ни свога нисам добро упознала.
Немам кад да усвајам заповести нове, 
Много ми је и старих десет заповести. 
Немам више кад да се придружујем
Ни онима који истину доказују.
Немам кад да се борим против хајкача. 
Немам кад да сањам, да лагано корачам.

 

(izvinjenje na mesavini cirilice i latinice, problem s kopiranjem)

 

Desanka je zivela i pisala jos 20 godina.

 

A to o gubitku dostojanstva, sto pominje @Div i cega se i ovaj profesor ocito plasi, ja mislim da se tu radi o problemu s prihvatanjem sebe. Sebe izmenjenog, ne vise toliko vaznog svetu, sebe zamenjenog mladjima, spominjanog u kontekstu proslog, na kraju krajeva sebe neproduktivnog. Pa sta? Da li to znaci da je ceo moj zivot bio promasen jer i u najproduktivnijim godinama nisam dosegla zvezde, pa ni kad ostarim svet nece mnogo izgubiti? Btw u godinama kad je on ovo napisao ja sam upravo zavrsavala drugi fakultet jer se onaj prvi nije pokazao kao dobar izbor. Ne bih to radila da sam planirala da za dvadesetak godina umrem. Sto ne znaci i da necu, ali da sam tako razmisljala, verovatno ne bih ni pokusavala nego bih se odmah predala. I od tih godina pa do kraja, kad god da bude, zivela bez dostojanstva.

 

Da sumiram, ovaj tip govori o ljudima iz svoje okoline koji su mnogo postigli pa ih plasi mogucnost gubitka tog ugleda i privilegija koje to nosi. Govori o filmskim glumcima i glumicama koji se zatezu do besvesti, o Bajdenu koji ne zna kad je dosta, o svoj toj opsednutosti modernog sveta mladoscu i produktivnoscu. Mi koji nismo ziveli te glamurozne zivote ne moramo da potpadamo pod taj uticaj i da se plasimo starosti. Bice kakva bude i trajace dok traje. Molim lepo, moja je i ne odricem je se unapred. Profesor bi dobro uradio da se svoja razmisljanja zadrzao za sebe. Ovako ipak ispada da nam svima nesto porucuje, a meni se ta poruka ne svidja. I gle zanimljive razlike izmedju nas: On je svoju poruku mogao da objavi celom svetu, ja svoju samo na ovom forumu. 
 

Edit: I nije samo to, nego je on svoje verovatno pisao u trenucima dokolice, negde na nekoj jahti, izmedju dva simpozijuma, sa sve aplauzima i izrazima divljenja. Ja se ovde zapisala, pa kasnim na posao, dvanaest godina pre preporucenog vremena za umiranje. 

Edited August 23 by vilhelmina

[Sunshine State]

On 8/22/2024 at 7:09 AM, Div said:

Odlična mu je formulacija, dobro je produžiti život a nije dobro produžavati umiranje.

 

Sa ovim delom njegovog razmisljanja se apsolutno slazem.

 

Sa ostatkom, najverovatnije i zbog cinjenice da mi  mama ima 81 godinu, se bas i ne bih slozila. Ona je i ovih 6 godina, nakon 75., lucidna, aktivna, uziva u druzenju, citanju  basti s cvecem, basti s povrcem, kosi travu...i sto je najvaznije, pre 4 godine docekala i praunuku, koja daje neku novu dimenziju njenom zivotu. Tata i brat su mi, nazalost, umrli....mozda bi se ocekivalo da je to dokrajci, jer je sama, ali ona zivi sasvim lep i kvalitetan zivot  i pomisao da je "otisla" sa 75, a da nije docekala i ovu vrstu srece i ljubavi, me uplasi (ko nema unucice i praunucice nema pojma o cemu pricam, kao sto ni ja nisam znala dok nam se Marta nije uvukla u zivote 😄 ) 

 

Dakle, kao i u vecini stvari u zivotu, tako i za sam zivot vazi "kvalitet pre kvantiteta".

 

Dok god covek zivi kvalitetan zivot, makar samo njemu izgledao kvalitetan i cinio ga srecnim - nek zivi!

[Eddard]

Exactly, to je ono što mi nazivamo biološka, a ne hronološka starost, ona je ovde bitna. Doktor to malo simplifikuje. 

[Div]

Nekome "75" dođe sa 60 godina, nekome u 90.

 

Edited August 23 by Div

[Selina]

Ja sam malo guglala o doktoru i svuda ( izvori na engleskom) stoji da je njegov stav kao onkologa da ljudi preko 75,

oboleli od kancera, ne bi trebalo da uzimaju hemoterapiju sa cim se i ja savreno slazem. Moja je majka sa 80 godina

dobila karcinom dojke, operisana je, trebalo je kao da ide na zracenje i hemoterapiju, nije ni sama zelela, a i ja sam je

odvracala ( usput i tehnicki-logisticki bilo bi sve jako komplikovano) i zivela je jos 9 godina, zadnjih 5-6 meseci bila je

pri kraju svojih fizickih mogucnosti, ali je do poslednjeg dana svog zivota bila svesna, savesna, beskrajno radoznala

i besna na Vucica😁

 

Nejgovi su roditelji jos zivi, imaju preko 90, on sada ima 69 godina ( izgleda s oprostenjem kao da ima 90).

 

Leading US doctor says he won't get treatment if he gets cancer after 75

 

 

 

"You can't go blindly into old age," says Dr. Ezekiel Emanuel, who plans to stop seeking any medical interventions after age 75. "Which I think unfortunately happens to many, many people, and the medical system will do what the medical system does, regardless of what your philosophy of life."

07:03 - Source: CNN

[vilhelmina]

Moju majku su lekari odvracali od hemoterapije kad je dobila recidiv kancera, ali ona je insistirala da je dobije. Nije je izdrzala, umrla je negde pred kraj terapije. Imala je 73 godine.

Ako bih se ja sutra nasla u slicnoj situaciji ne bih uradila tako, ali ne bih slusala ni onog americkog doktora. Uradila bih kako mi ovdasnji lekari kazu, jer verujem da bi oni pre toga dobro procenili sve mogucnosti. Mislim, niti su svi kanceri isti, niti terapije, niti opste stanje necijeg organizma u trenutku donosenja takve odluke. Starost je tu sigurno jedan od faktora, ali nije jedini, a ne verujem ni da je bas cesto odlucujuci.

 

Americki doktor je po svemu sudeci dobar komad licemera i ako nekad naletim na neku njegovu izjavu na ovu temu, preskocicu je. Ovaj put me bas nasekirao 😁.

[Eddard]

Takve odluke su veoma individualne i takvo paušalno procenjivanje je pogrešno. 

[Selina]

Teorija starenja

 

Kako broj godina postaje veći,
sama godina postaje manja,
ali teža. Dobija gravitaciju.
Na kraju će postati tako teška
da više nikud ne može,
već se urušava u crnu rupu
u koju tonu sve godine
gubeći broj i postajući
krajnje bestežinske.

 

 

https://pescanik.net/u-devetoj-deceniji/

 

 

Hodanje kroz lavirint

 

Svetla, široka zemlja magli se i postaje
lavirint po kom hodam
na stopalima koja trnu,
a moraju da osećaju put pod sobom.
Saplićući me tamo gde ne vidim,
ona korak po korak prave put
za koji nisam sigurna da je tu.
Klimava, bosa i spora, u strahu od pada
idem tamo gde mi je sad
sve neprozirno. Vodi li put napolje ili unutra?
U središtu, na vratima, hoću li biti slobodna?
Nema više šta da se izabere. Hodam kroz lavirint
čija kapija i cilj su misterija.

[Pletilja]

Na danasnji dan, starija sam od svog oca 2 godine, mladja od mame celih 8....cemu jos tih 8 godina ako ce to biti posrrtanje kroz lavirint?

"Vodi li put napolje ili unutra?" Unutra, svakako. Jao onom ko, ziveci, u sebi nije slozio  gnezdo od trnja i ruza u kojem, za neki dan, mesec ili godinu, nece ostati ista do "senka lista bagremovog drveta"....sloboda, konacno....

 

[fancy]

De ste starci i starice, eo da se malo nasmejete, pretp. da imate Facebook još iz doba SFRJ

 

https://www.facebook.com/share/r/7YpAYkUB7ThPsriL/