Šta čitate?

[Yoyogi]

15 hours ago, alcesta said:

Sa prevodima Milosava Babovića ne možeš da omašiš, koje god izdanje 

 

Našao sam neku knjižaru na netu, imaju izdanje od 20 knjiga Rad Beograd iz 1981. na stogodišnjicu smrti Dostojevskog.

Imaju to i drugi samo su korice knjiga druge boje. Jedni od njih kažu da je Milosav Babović.

Poslao sam mejl to j knjižari da mi to potvrde i kako da uradimo plaćanje i slanje u Japan. 

[alcesta]

Ja imam reprint tog izdanja iz 1983, plave korice  Babović je bio urednik izdanja i prevodilac glavnih knjiga, a napisao je i predgovor. 

[Yoyogi]

41 minutes ago, alcesta said:

Ja imam reprint tog izdanja iz 1983, plave korice  Babović je bio urednik izdanja i prevodilac glavnih knjiga, a napisao je i predgovor. 

 

Osim izdanja na engleskom, imam "Zločin i kazna" na srpskom, poslato mi za rođendan prošle godine. Po drugi put, posle 30 godina, pročitao sam je opet, u jednom dahu.

 

 

Prevodilac: Dejan Zakić

 

 

Dugo nisam bio u slovenskom okruženju, kako sam knjigu pročitao imala je očuvane ukrase ruskih obraćanja, tepanja i blagosloveni dah slovenske duše.

 

Ček da vidimo šta ta knjižara kaže, da li mogu da komplet je isporuče u Japan. Bile su neke jeftinije varijante, gde su korišćene knjige imale podvlačenja mastilom. To ne bih hteo da znam šta je nekome drugom bilo važno.

 

Nagađam, ta knjižara ne odgovara na email, moguće da im je pun spama i ništa od kupovine od njih. Dajem im još jedan dan da odgovore.

 

 

[Pletilja]

On 8/6/2020 at 1:51 PM, MilošVB said:

Šta od Henri Milera posle "Tropic of Cancer"?

Mirni dani na  Klishiju....

[ironside]

Hanif Kureishi: Posljednja riječ

 

Ludo zabavan i komičan, a u isto vrijeme i ozbiljan roman starog mačka Kureishija.

Polazište:  ludjak i dekadent, vlasnik velike izdavačke kuće unajmi mladog pisca u usponu kao honorarca da napravi seriju intervjua sa ostarjelim bardom postkolonijalne književnosti koji nije već godinama napisao ni slova, kamoli objavio nešto i, po mogućnosti napiše njegovu biografiju.

Bard^* je snob, ženskar, preljubnik, seksist, reakcionar, nasilnik, rasist i, da ne zaboravimo, ljubitelj kriketa. Živi s upola mladjom ženom u Somersetu.

Kompozicija romana uvelike nalikuje na postmoderne: nakon serije razgovora bard konačno uzima pero u ruke i piše veliki roman o "mladom obožavatelju koji dolazi u posjet starijem piscu, te počinje pisati knjigu o njemu", što je klasični postmoderni narativ o fikciji unutar fikcije.

Kureishi je, po običaju vrckav, naročito kad se zajebava na račun ostalih pisaca; citiram:

"Tko sad može i pomisliti na Larkina, a da mu na pamet ne padne njegova zaludjenost bedrima mladih učenica i paranoidna mržnja prema crncima. Ili uzmimo Erica Gilla i njegova spolna općenja s manje više svakim članom porodice uključujući i psa? Proust je volio gledati kako muče štakore, a porodični namještaj je donirao bordelima. Dickens je svoju ženu zazidao i odvojio od djece. Lilian Hellman je lagala. Dok je Sartre živio s majkom, Simone de Beauvoir mu je podvodila ljepotice; prvo je zavidio Camusu, pa se tek onda obrušio na njega. John Cheever bi se skitao po javnim WC-ima, pa bi se onda vratio ženi, proširenih nozdrva. P. G. Wodenhouse je pravio emisije za naciste. Mailer je izbo nožem svoju drugu ženu. Dvije ljubavnice Teda Hughesa su počinile samoubojstvo. A što se tiče Styrona, Salingera, Saroyana, književnost je za njih bila stratište: pero u ruke nikad nije uzela niti jedna pristojna osoba".

 

^*Bard je expat, indijski musliman, a na koga cilja Kureishi, na vama je da ocijenite.

[MilošVB]

10 hours ago, Pletilja said:

Mirni dani na  Klishiju....

E baš sam ovo i našao bio u blizini i pročitao pre nekih 10ak dana.

 

Genijalan je Miler.Koliko je čovek pored sve te erotike zapravo bio emotivan i tražio nešto dublje,u ljubavi a i generalno u životu.

[Pletilja]

On 8/27/2020 at 4:49 PM, ironside said:

Hanif Kureishi: Posljednja riječ

 

Ludo zabavan i komičan, a u isto vrijeme i ozbiljan roman starog mačka Kureishija.

Polazište:  ludjak i dekadent, vlasnik velike izdavačke kuće unajmi mladog pisca u usponu kao honorarca da napravi seriju intervjua sa ostarjelim bardom postkolonijalne književnosti koji nije već godinama napisao ni slova, kamoli objavio nešto i, po mogućnosti napiše njegovu biografiju.

Bard^* je snob, ženskar, preljubnik, seksist, reakcionar, nasilnik, rasist i, da ne zaboravimo, ljubitelj kriketa. Živi s upola mladjom ženom u Somersetu.

Kompozicija romana uvelike nalikuje na postmoderne: nakon serije razgovora bard konačno uzima pero u ruke i piše veliki roman o "mladom obožavatelju koji dolazi u posjet starijem piscu, te počinje pisati knjigu o njemu", što je klasični postmoderni narativ o fikciji unutar fikcije.

Kureishi je, po običaju vrckav, naročito kad se zajebava na račun ostalih pisaca; citiram:

"Tko sad može i pomisliti na Larkina, a da mu na pamet ne padne njegova zaludjenost bedrima mladih učenica i paranoidna mržnja prema crncima. Ili uzmimo Erica Gilla i njegova spolna općenja s manje više svakim članom porodice uključujući i psa? Proust je volio gledati kako muče štakore, a porodični namještaj je donirao bordelima. Dickens je svoju ženu zazidao i odvojio od djece. Lilian Hellman je lagala. Dok je Sartre živio s majkom, Simone de Beauvoir mu je podvodila ljepotice; prvo je zavidio Camusu, pa se tek onda obrušio na njega. John Cheever bi se skitao po javnim WC-ima, pa bi se onda vratio ženi, proširenih nozdrva. P. G. Wodenhouse je pravio emisije za naciste. Mailer je izbo nožem svoju drugu ženu. Dvije ljubavnice Teda Hughesa su počinile samoubojstvo. A što se tiče Styrona, Salingera, Saroyana, književnost je za njih bila stratište: pero u ruke nikad nije uzela niti jedna pristojna osoba".

 

^*Bard je expat, indijski musliman, a na koga cilja Kureishi, na vama je da ocijenite.

"Rasturiti kao mache muskatlu..." to sam preuzela iz romana kao prigodnu uzrecicu, zelela sam da citiram neki od omiljnih delova ali sam shvatila da ih ima mnogo tako da ostaje samo to da ga i ja preporucim za citanje...

Edited August 29, 2020 by Pletilja

[Pletilja]

DNEVNA DOZA VOJVODINE

,,Nežnog zdravlja, u sve razočaran, Sterija se vratio u Vršac. Pretrpeo je moždani udar a bolesna pluća su mu svaki udah činila sve težim. Ležao je u roditeljskoj kući... Po Vršcu se počeo pronositi glas da najumniji među njima, polako umire. A budući da je Popovića kuća bila na jednoj od glavnih varoških ulica, te da kroz nju vodi put kojim se izlazi na pijacu, uzeli su na sebe neobičan zadatak.

Pred Sterijinom kućom istresli su kukuruzovinu, koju su pažljivo raširili duž puta. Obilazili su je i vodili o njoj računa. U ono vreme, naime, na pijacu se i nije išlo drugačije nego volovskim kolima čiji su točkovi grubo i bučno poskakivali po kaldrmi. Stoga su Vrščani, da kola ne bi remetila san njihovom Steriji, pred njegovom kućom raširili kukuruzovinu.

Mnogo je pesnika i pisaca širom sveta zaslužilo razna odlikovanja. Mauzoleje, slavoluke, u njihovu čast podignute drvorede. Mnogi među njima postali su nacionalni simboli. Po njima se zovu čitave avenije. Ali teško da se išta od toga, po duši i ljubavi, može meriti sa stogovima kukuruzovine pred Sterijinom kućom."

Knjiga „Priče ravnice“ Ilija Tucić

Na zalost, u Sterijinoj kuci je danas bircus turske provenijencije i popovska kancelarija....pre toga je to bilo jedino mesto na kojem ste mogli da cujete rec jednog Milorada Pavica....kako se ono govorilo u Sterijino vreme: "Doslo divlji i isterali "   - pametne....

Edited August 31, 2020 by Pletilja

[Pletilja]

H. Kurejshi, "Nesto da ti kazem".

Huh....skoro kao "Saga o Forsajtima" ili "Budembrokovi"....na rushevinama savremene demokratije.

Malcice predugacko....vrlo informativno i aktuelno...(poprilicno opsceno ali takvo je nase doba)...

"Cehovljevi likovi vecito trube o radu. Mora da se radi, ponavljaju. Nikad nisam shvatao zasto radinost smatraju takvom vrlinom.

Rad je cena krivice".

Citat ima stoprocentno (prosvetljujuce) licno znacenje pa otud i drskost da od svih izvrsnih dijaloga odaberem bas ovaj. 

 

 

Edited September 7, 2020 by Pletilja

[Pletilja]

https://www.021.rs/story/Info/Misljenja-i-intervjui/253196/Na-danasnji-dan-nastala-najpotresnija-pesma-Miklosa-Radnotija-pesnika-koji-nas-uci-da-u-zlo-treba-odmah-upreti-prstom.html?utm_campaign=ug.contentexchange.me&utm_medium=referral&utm_source=ug.contentexchange.me&utm_term=ug.contentexchange.me

Peme u prevodu Danila Kisa...

Edited September 15, 2020 by Pletilja

[herrkato]

A Time of Gifts.

On Foot to Constantinople: From the Hook of Holland to the Middle Danube, 

Patrick Leigh Fermor.  

 

Visegodisnje lunjaranje tada zutokljunastog autora po Evropi 30tih (ali putopis deluje pre kao vremeplov u eru Franca Jozefa ili nekog Vilhelma). Kasnije bio blizak prijatelj B. Chatwinu. Mozda preporucljivo za putovanje u mislima, sada kada dupetu nije nesto preporucljivo videti put.

 

Spoiler

 

„Hallelujah, I am a bum….“ mu je palo na pamet, kada ga je cinovnik u Londonu prilikom idzavanja pasosa pitao, sta da upise kao zanimanje. Kako „skitnica, prosjak“ nije moglo, cinovnik je odlucio „student“. Takodje upitno jer je Fermor taman bio ponovo izleteo iz skole.  U uvodu (pismu, posveceno ratnom drugu u diverzantskim operacijama SOE na Kritu, od kojih je jedno vise spektakularno nego takticki delotvorno kindnapovanje generala Vermahta ekranizovano sa Dirk Bogarde u ulozi Fermora) navodi kao glavni uzrok svojih brojnih mladalackih incidenata poriv da uskladi zivot sa literaturom. Moze se reci da mu je uspelo. Umesto diplome dodeljeno mu je neformalno i sumnjivo ali utoliko elegatnije odlikovanje kao „…a dangerous mixture of sophistication and recklessness…“

Naravno je i zelju, decembra 1933 peske krenuti kroz kontinentalnu Evropu, sve od Severnog Mora do Bosfora, razplamsala njegova knjigama potpaljena masta. Raspolozivi budzet mu je bio prilicno skroman i najvrednije sto je sa sobom nosio su bile bezbriznost 18godisnjaka, dobre cizme, Horacije, poznavanje francuskog i sklonost esteticara da jednako uziva u prizoru prirode ili baroknog samostana, glasu lokalnog jezika ili starog epa. Putovajuci daleko duze od njega uspomene su dospele do knjige tek cetiri decenije kasnije i utisak tinejdzera je nadgradilo iskustvo vecito znatizeljnog „studenta“. Vec je sama ideja putovanja bila veseli anahronizam po ukusu romantizma 19.veka:

…like a tramp….a pilgrim or a palmer, an errant scholar, a broken knight or the hero of The Cloister and the Hearth…I would travel on foot, sleep in hayricks in summer, shelter in barns when it was raining or snowing and only consort with peasants and tramps…If I lived on bread and cheese and apples,…there would be some cash left over for paper and pencils and an occasional mug of beer. A new life! Freedom!…

Medjuratna Evropa je zajednom sa njim mastala o ranijim stoljecima, jer mada je kraj Velikog Rata promenio politicku geografiju, njena kultura je u mnogome nepromenjena licila na onu Staru. U afinitetima i obrazovanju donekle jos uvek povezanu od istoka do zapada (barem u odredjenom delu drustva). Zato druzeljubivom Fermoru nije bilo tesko da skoro svuda i bilo skim nadje zajednicki jezik – tamo gde ga nije bilo se u hodu prilagodio i ucio novi. I na svakom koraku je bio spreman da prigrli sve „poklone“ koje mu je pruzala avantura: noc na slami neke stale, spavaonu u azilu Salvation Army-e, rojalno gostoprimstvo plemickih porodica.

Zaveden knjigama putopis je vremenom postao knjizevnost, kao i svet koji je obisao, ali moze biti koristan kao vodic i danas; u svom raspolozenju kao velika afirmacija zivota – otvoreno, vedro (ponekad sa oprostivim viskom entuzijazma) i retko kad zamraceno oblacima dolazecih promena…

Sledujuci najvecim delom Rajnu i Dunav prema Crnom Moru (nekad brodo-stopom kada bi u luckim birtijama stekao ad-hoc drugare medju mornarima, jednom odstupajuci od glavnog pravca zarad posete Pragu) Fermor je u „A Time of Gifts“ (1977) opisao prvi deo njegove rute kroz Holandiju, Nemacku, Austriju, Cehoslovacku i prelaz u Madjarsku na kraju. Drug deo trilogije, „Between the Woods and the Water: …The Middle Danube to the Iron Gates“, je objavljen devet godina kasnije (koji mi je najinteresantniji). Poslednji, „The Broken Road: From the Iron Gates to Mount Athos”, retko zadovoljan vise nije zavrsio ali je 2013 izdat po njegovim beleskama postumno.  

Nesto licno:  Meni je nemacko izdanje pre par godina na jednom grckom ostrvu pomoglo da ignorisem bol u desnoj nozi (klassican fejl matore budale kada ne slusa svoje dobre savete inace ih rado deleci drugima; toliko klasicno da odkako filiozofija razlikuje glupo od pametnog postoji i anticki naziv za to). Ponovo cituckam i tek sad u originalu. Zato sto mi je kao mnogima Corona poremetila planove i sto mi se, kada ga listam, sa scenama putopisa prividjaju i cempresi, zrikavci, more u daljini. A valja namcora u meni nekad podsetiti na jedan vedriji pogled na svet, ma koliko neponovljiv bio…

 

Edited September 16, 2020 by herrkato

[Džudi]

Čitam "Časovničarevu kći" Kejt Morton. Početak je malo neobičan. Ne razumem zašto je porede sa Lusindom Rajli. 

[Pletilja]

Dave  Eggers, A hologram for the king

Frenzena ostavljam Nobelovom komitetu da se bakce sa njim, Eggers mi je novi najbolji americki pisac, imam jos 2 prevedena naslova i mislim da cu da uzivam citajuci. U preporuci cerki napisala sam da, ako nista drugo (ima jos puno toga) u ovom naslovu ne pronadje, naci ce objasnjenje zasto Amerikanci mrze Kineze...umesto da mrze Amerikance koji su ih prodali Kinezima...eto otkrila sam kvaku ali ona je samo ram za jednu zanimljivu i dobro napisanu  pricu o nasem vremenu. 

 

[quentin]

8 hours ago, Pletilja said:

Dave  Eggers, A hologram for the king

Frenzena ostavljam Nobelovom komitetu da se bakce sa njim, Eggers mi je novi najbolji americki pisac, imam jos 2 prevedena naslova i mislim da cu da uzivam citajuci. U preporuci cerki napisala sam da, ako nista drugo (ima jos puno toga) u ovom naslovu ne pronadje, naci ce objasnjenje zasto Amerikanci mrze Kineze...umesto da mrze Amerikance koji su ih prodali Kinezima...eto otkrila sam kvaku ali ona je samo ram za jednu zanimljivu i dobro napisanu  pricu o nasem vremenu. 

 

Od Egersa mi se baš dopala memoarska A Heartbreaking Work of Staggering Genius, ali me The Circle razočarao. Mislim, ta knjiga govori o važnim stvarima, ali je proza baš tanka. A pokazao je u ovoj prvoj da može da ima fin stil.

[JPM]

Ja trenutno citam Artura Klarka, odiseju, prvu. Posle je na redu Pekiceva Atlantida i 1999.

[ironside]

On 9/16/2020 at 10:54 AM, herrkato said:

A Time of Gifts.

On Foot to Constantinople: From the Hook of Holland to the Middle Danube, 

Patrick Leigh Fermor.  

 

Visegodisnje lunjaranje tada zutokljunastog autora po Evropi 30tih (ali putopis deluje pre kao vremeplov u eru Franca Jozefa ili nekog Vilhelma). Kasnije bio blizak prijatelj B. Chatwinu. Mozda preporucljivo za putovanje u mislima, sada kada dupetu nije nesto preporucljivo videti put.

 

  Reveal hidden contents

 

„Hallelujah, I am a bum….“ mu je palo na pamet, kada ga je cinovnik u Londonu prilikom idzavanja pasosa pitao, sta da upise kao zanimanje. Kako „skitnica, prosjak“ nije moglo, cinovnik je odlucio „student“. Takodje upitno jer je Fermor taman bio ponovo izleteo iz skole.  U uvodu (pismu, posveceno ratnom drugu u diverzantskim operacijama SOE na Kritu, od kojih je jedno vise spektakularno nego takticki delotvorno kindnapovanje generala Vermahta ekranizovano sa Dirk Bogarde u ulozi Fermora) navodi kao glavni uzrok svojih brojnih mladalackih incidenata poriv da uskladi zivot sa literaturom. Moze se reci da mu je uspelo. Umesto diplome dodeljeno mu je neformalno i sumnjivo ali utoliko elegatnije odlikovanje kao „…a dangerous mixture of sophistication and recklessness…“

Naravno je i zelju, decembra 1933 peske krenuti kroz kontinentalnu Evropu, sve od Severnog Mora do Bosfora, razplamsala njegova knjigama potpaljena masta. Raspolozivi budzet mu je bio prilicno skroman i najvrednije sto je sa sobom nosio su bile bezbriznost 18godisnjaka, dobre cizme, Horacije, poznavanje francuskog i sklonost esteticara da jednako uziva u prizoru prirode ili baroknog samostana, glasu lokalnog jezika ili starog epa. Putovajuci daleko duze od njega uspomene su dospele do knjige tek cetiri decenije kasnije i utisak tinejdzera je nadgradilo iskustvo vecito znatizeljnog „studenta“. Vec je sama ideja putovanja bila veseli anahronizam po ukusu romantizma 19.veka:

…like a tramp….a pilgrim or a palmer, an errant scholar, a broken knight or the hero of The Cloister and the Hearth…I would travel on foot, sleep in hayricks in summer, shelter in barns when it was raining or snowing and only consort with peasants and tramps…If I lived on bread and cheese and apples,…there would be some cash left over for paper and pencils and an occasional mug of beer. A new life! Freedom!…

Medjuratna Evropa je zajednom sa njim mastala o ranijim stoljecima, jer mada je kraj Velikog Rata promenio politicku geografiju, njena kultura je u mnogome nepromenjena licila na onu Staru. U afinitetima i obrazovanju donekle jos uvek povezanu od istoka do zapada (barem u odredjenom delu drustva). Zato druzeljubivom Fermoru nije bilo tesko da skoro svuda i bilo skim nadje zajednicki jezik – tamo gde ga nije bilo se u hodu prilagodio i ucio novi. I na svakom koraku je bio spreman da prigrli sve „poklone“ koje mu je pruzala avantura: noc na slami neke stale, spavaonu u azilu Salvation Army-e, rojalno gostoprimstvo plemickih porodica.

Zaveden knjigama putopis je vremenom postao knjizevnost, kao i svet koji je obisao, ali moze biti koristan kao vodic i danas; u svom raspolozenju kao velika afirmacija zivota – otvoreno, vedro (ponekad sa oprostivim viskom entuzijazma) i retko kad zamraceno oblacima dolazecih promena…

Sledujuci najvecim delom Rajnu i Dunav prema Crnom Moru (nekad brodo-stopom kada bi u luckim birtijama stekao ad-hoc drugare medju mornarima, jednom odstupajuci od glavnog pravca zarad posete Pragu) Fermor je u „A Time of Gifts“ (1977) opisao prvi deo njegove rute kroz Holandiju, Nemacku, Austriju, Cehoslovacku i prelaz u Madjarsku na kraju. Drug deo trilogije, „Between the Woods and the Water: …The Middle Danube to the Iron Gates“, je objavljen devet godina kasnije (koji mi je najinteresantniji). Poslednji, „The Broken Road: From the Iron Gates to Mount Athos”, retko zadovoljan vise nije zavrsio ali je 2013 izdat po njegovim beleskama postumno.  

Nesto licno:  Meni je nemacko izdanje pre par godina na jednom grckom ostrvu pomoglo da ignorisem bol u desnoj nozi (klassican fejl matore budale kada ne slusa svoje dobre savete inace ih rado deleci drugima; toliko klasicno da odkako filiozofija razlikuje glupo od pametnog postoji i anticki naziv za to). Ponovo cituckam i tek sad u originalu. Zato sto mi je kao mnogima Corona poremetila planove i sto mi se, kada ga listam, sa scenama putopisa prividjaju i cempresi, zrikavci, more u daljini. A valja namcora u meni nekad podsetiti na jedan vedriji pogled na svet, ma koliko neponovljiv bio…

 

 

Volim i često čitam putnu literaturu i imam ju punu biblioteku; neki od mojih favorita su Glazebrookov Journey to Kars, Theroux, sav Chatwin, (posebice The Songlines i In Patagonia) pa čak i satirični Bill Bryson.

Nedavno sam pročitao 'Knjigu puta Benjamina iz Tudele', zbirku putopisnih bilješki sefardskog putopisca i erudita iz 12. stoljeća.

 

[Pletilja]

Obozavam putopise...na neki nacin, i sama ih sebi pravim, uz pomoc mreze: citam neki roman i ako se spominju ulice, trgovi, gradjevine, sve to moram i mogu da vidim na Googlu.....tako mi se i Saramago cinio manje sumornim.....

[ironside]

Potpuno mi je nestao cijeli post (nije to prvi put), pa ga po sjećanju ponavljam.

 

Ima putopisaca i pisaca koji putuju i pišu, a koje sam nenamjerno izostavio: Orhan Pamuk - 'Istanbul, grad i sjećanja', Čehov - 'Sibir' i 'Otok Sahalin', Krležina 'Knjiga studija i putopisa', Lawrence Durrell (sad bi se kinik javio, ali avaj...), Rebecca West, Karl May, čiji su putopisi bili uglavnom fiktivni, ali me njegov arapsko - perzijsko - kurdsko - turski opus natjerao da proputujem Bliskim istokom.

 

https://forum.b92.net/topic/73834-kulinarska-literatura/page-9

[herrkato]

 

Kod jedne knijzare/antikvarnice u mojoj blizni ne mogu proci a da ne udjem i proverim da li ima nesto „novo“ u sekciji polovnih koje takodje prodaju. (Nikakve veze sa cenom, nego jednostavno „ treasure hunting“). Naravno skoro uvek nesto nadjem i posebno se obradujem putopisima koje nisam imao na „radaru“. Da pomenem ove:

Na zalost, ne verujem da je preveden (barem ja nisam video), no ipak, jer sam ga sa zadovoljstvom citao i sto je putopis malo drugacije vrste.

„ ...Domorodci nisu ostavili neki posebno povoljan utisak... Dnevnik mog putovanja oko zemlje 1892-1893, Franc Ferdinand.“ Putovao sa povecom svitom i tada najmodernijm brodom k.u.k mornarice „Kaiserin Elisabeth“ sve do Japana, onda nastavio redovnom brodskom linijom i kopnenim putem kroz USA. Gledano iz danasnje perspektive osvezavajuce non-PC.  I on jedan namcor ( zapravo tipican austrijski „Grantler“), uvek skeptican ( rece valjda, da kod svakog coveka polazi od toga da je baraba), ne mari mnogo na diplomatsko izrazavanje i ne stedi na jasnim recima kada mu prizor nije au plaisir. Ne tako retko ima ostroumna zapazanja, pa cak i samoironije. U opsiu cesto i sa nehoticnim humorom.  Ali opsednut da obori lovacke rekorde do uzasne mere.

 

A Bandit Roads (2008) je mozda dobar primer za prokletstvo kada se sve zelje ostvare.

Richard Grant je pratio B. Travena u Sierra Madre zbog legenda i avantura.  Nasao je upravo sve to plus bezakonje i anarhiju. Podrucje koje oduvek bilo utociste za buntovnike. Ranije indijanskim plemenima koji su se suprostavljali getoizaciji u rezervatima, sada narkosima i outlaws. Na kraju je jedva izvukao zivu glavu, kada su dva pripita desperadosa hteli da ga likividraju samo zato sto ih je zasvrbeo prst. 

Poseban plus za W.G Sebald.

 

 

 

 

Edited September 18, 2020 by herrkato

[ironside]

On 9/18/2020 at 10:54 PM, herrkato said:

Kod jedne knijzare/antikvarnice u mojoj blizni ne mogu proci a da ne udjem i proverim da li ima nesto „novo“ u sekciji polovnih koje takodje prodaju. (Nikakve veze sa cenom, nego jednostavno „ treasure hunting“). Naravno skoro uvek nesto nadjem i posebno se obradujem putopisima koje nisam imao na „radaru“. Da pomenem ove:

Na zalost, ne verujem da je preveden (barem ja nisam video), no ipak, jer sam ga sa zadovoljstvom citao i sto je putopis malo drugacije vrste.

„ ...Domorodci nisu ostavili neki posebno povoljan utisak... Dnevnik mog putovanja oko zemlje 1892-1893, Franc Ferdinand.“ Putovao sa povecom svitom i tada najmodernijm brodom k.u.k mornarice „Kaiserin Elisabeth“ sve do Japana, onda nastavio redovnom brodskom linijom i kopnenim putem kroz USA. Gledano iz danasnje perspektive osvezavajuce non-PC.  I on jedan namcor ( zapravo tipican austrijski „Grantler“), uvek skeptican ( rece valjda, da kod svakog coveka polazi od toga da je baraba), ne mari mnogo na diplomatsko izrazavanje i ne stedi na jasnim recima kada mu prizor nije au plaisir. Ne tako retko ima ostroumna zapazanja, pa cak i samoironije. U opsiu cesto i sa nehoticnim humorom.  Ali opsednut da obori lovacke rekorde do uzasne mere.

 

A Bandit Roads (2008) je mozda dobar primer za prokletstvo kada se sve zelje ostvare.

Richard Grant je pratio B. Travena u Sierra Madre zbog legenda i avantura.  Nasao je upravo sve to plus bezakonje i anarhiju. Podrucje koje oduvek bilo utociste za buntovnike. Ranije indijanskim plemenima koji su se suprostavljali getoizaciji u rezervatima, sada narkosima i outlaws. Na kraju je jedva izvukao zivu glavu, kada su dva pripita desperadosa hteli da ga likividraju samo zato sto ih je zasvrbeo prst. 

Poseban plus za W.G Sebald.

 

Kod čitanja je najveći užitak što upoznaješ ne same protagoniste, već još i više autora, pa onda kritičare i komentatore te na kraju i kolege forumaše. Čitatelji putopisa počesto jesu, ali ne i nužno i sami putnici, ali su uvijek sudionici putovanja.

Nesretni Franz Ferdinand, flamboyantna osoba, sa serijom životnih grešaka (Štajerac, a ne Bečanin - što je po meni dodatna kvaliteta, ali ne i za njegovog rigidnog strica Kaiser Franz Josefa, ljubitelja španjolskih ceremonija, koji mu nije mogao oprostiti što je oženio Žofie Marie Josefína Albína hraběnka Chotková z Chotkova a Vojnína,  pripadnicu srednjeg češkog plemstva), a posebno što je FF živio životom bonvivana i napunio svoj dvorac Konopiště stotinama (ako ne i tisućama) jelenskih, bivoljih, sobovslih, losovskih i ne znam kakvih sve ne glava i rogova; pepeljare od slonovskih noga, punjeni tigrovi, lavovi i leopardi, medvjedi (sivi, crni, smedji i bijeli) napučuju te brojne sobe.

Bio sam u Konopištu bezbroj puta, ne zbog prepariranih zvjeri, nego što su me tamo vječno vukli moji češki rodjaci.

 

Naravno, najveća životna greška mu je bio odlazak u Sarajevo.

 

W G Sebald - The Rings of Saturn i Austerlitz, neki od najinteligentnijih putopisa.

Edited September 20, 2020 by ironside

[Mitkoni]

Je l' ima sta prevedeno kod nas od W G Sebald?

[quentin]

15 hours ago, Mitkoni said:

Je l' ima sta prevedeno kod nas od W G Sebald?

Prevedene su sve važnije knjige. (Saturnovi prstenovi, Iseljenici, Austerlic...). Trebalo je i Vertigo da izađe ove godine, ali ne znam da li se to desilo.

[herrkato]

On 9/20/2020 at 10:18 AM, ironside said:

Kod čitanja je najveći užitak što upoznaješ ne same protagoniste, već još i više autora, pa onda kritičare i komentatore te na kraju i kolege forumaše. Čitatelji putopisa počesto jesu, ali ne i nužno i sami putnici, ali su uvijek sudionici putovanja.

Nesretni Franz Ferdinand, flamboyantna osoba, sa serijom životnih grešaka (Štajerac, a ne Bečanin - što je po meni dodatna kvaliteta, ali ne i za njegovog rigidnog strica Kaiser Franz Josefa, ljubitelja španjolskih ceremonija, koji mu nije mogao oprostiti što je oženio Žofie Marie Josefína Albína hraběnka Chotková z Chotkova a Vojnína,  pripadnicu srednjeg češkog plemstva), a posebno što je FF živio životom bonvivana i napunio svoj dvorac Konopiště stotinama (ako ne i tisućama) jelenskih, bivoljih, sobovslih, losovskih i ne znam kakvih sve ne glava i rogova; pepeljare od slonovskih noga, punjeni tigrovi, lavovi i leopardi, medvjedi (sivi, crni, smedji i bijeli) napučuju te brojne sobe.

Bio sam u Konopištu bezbroj puta, ne zbog prepariranih zvjeri, nego što su me tamo vječno vukli moji češki rodjaci.

 

Naravno, najveća životna greška mu je bio odlazak u Sarajevo.

 

W G Sebald - The Rings of Saturn i Austerlitz, neki od najinteligentnijih putopisa.

 

Zivot boema nije krio – otvoreno je priznao da je mladost proveo sa „Wein, Weib und Gesang“ i izgleda da se tek prilikom posete u USA suocio crno na belo sa tim da mu i sira javnost sve to zamera. Idzavaca dnevnika nije mrzelo da iskopa jedan novinski clanak od 19.09.1893 u Spokane Daily Chronicle pod naslovom „Franz is here“ koji kolportira austrijski gosip da je FF bio „najdivlji mladi oficir u Becu“ i da je suvise „naughty da postane vladalac jedne velike nacije“. O Habsburgskoj liniji je bez dlake na jeziku govorio. Po sopstvenim recima je hteo da izbegne „ nasledne mane jer su zene i muskarci na 20 nacina u srodstvu, …sa rezultatom da polovina dece iz takvih veza ispadne kreten i epilepticar.“

I zbilja – zivotna greska….

 

Posto je K.u K. odlican prelaz, a i da ne kacim nemacka izdanja:

Ilija Trojanov: „Sakupljac svetova“. 

 

Roman po biografiji Sir Richard Francis Burton –a  koji je umro kao konzul 1890. u Trstu. Dotle se proslavio putovanjima po Indiji, Africi i Arapskom poluostrvu. Avanturista, istrazivac, spijun, lingvista, prevodilac (preveo Kamasutru, Hiljadu i jednu noc), diplomata i mnogo toga jos. Savremenici su mu ostro zamerali njegovo libertinsko seksualno ponasanje i sto nije mario na tadasnje predrasude. Poliglota, zavisno od  klasifikacije je govorio izmedju 26 i 40 jezika.  Pretraga mi izbacuje da postoje i hrvatski i srpski izdavaci.

 

Spoiler

Misljenja sam da je svako putovanje kao i citanje jedne nove knjige. Barem ih tako ja dozivljavam. 

Eto, mada sebi uvek govorim da ne narucujem ili kupujem vise knjige jer ih vise skupljam nego sto stignem da ih procitam (po mojoj primitivnoj proceni oko 1500 na policama): Journey to Kars je narucen i na putu – zahvaljujem se.

 

 

[ironside]

@herrkato Interesantno je da sam pred desetak dana pročitao recenziju bosanskog izdanja Trojanowljeve knjige u prevodu Sabine Marić (izdanje Buybook, Sarajevo 2017), koja je prevela i hrvatsko izdanje (Novela media, Zagreb 2010). Znao sam i prije ponešto o Sir Richardu Francisu Burtonu, no ovo je baš pikantno. Evropa, Indija, istočna Afrika... pisac, avanturist, istraživač, špijun, diplomat, prevoditelj 1001 noći i Mirisnog vrta te Kama Sutre, vojnik, enciklopedist, geograf i kartograf - puno je to za deset života.

Rodjen u nejasnoj (anglikanskoj?) religijskoj konfesiji, umro je kao katolik, što je kod svećenika, zaduženog da mu da posljednje pomazanje izazvalo unutrašnje konflikte i dozu nemira, tim više što je Burton hodočastio (potajno) u Meku, Medinu i Djidu, izdajući se za Muslimana.

Burtonova udovica je za vrijeme sprovoda naložila da se pripremi lomača pa spalila skoro cijelu Burtonovu korespondenciju, dokumentaciju, čak i neke rukopise (dobro te nije s odra odnijela i Burtona, te ga u indijskoj tradiciji spalila na toj lomači, a onda, kako nalaže sati protokol bacila na istu i samu sebe).

 

U Briselu odlazim po fikciju u Waterstones, u Filigranes odlazim na duga čitanja uz kavu i sendvič, a po arhitekturu i design u Taschen na Sablon. U ZG se držim knjižnica iako ima dosta dobrih knjižara.

Štoviše, kako sam trenutno zbog bolnice i Corone zarobljen, naručio sam iz moje jako dobre biblioteke Trojanowa, pa ćemo vidjeti.

[Cyber]

Cesto neka stara knjiga dozove iz police, pa taj ponovni susret zna da bude rewarding experience.

 

Vecni osmeh (u originalu: Det eviga leendet; eng. The Eternal Smile, 1920), Pär Lagerqvist.

 

Grupa mrtvaca sedi negde u nekom mraku i prica da im prodje vecnost. A onda se nakon hiljadugodisnjeg sedenja uzvrpolje pa rese da prosetaju i nadju boga kako bi dobili odgovor na pittanje zasto su uopste ziveli. Nakon svojevrsne avanture od putesestvija nadjose se u nekoj sumi, a potom ugledase boga kako sece drva ispred jedne kolibe. Pridju mu i pitaju ga da li moze da im da odgovor na pitanje zasto su ziveli. Bog nevoljno, a nije ni razmisljao o tome pa nema dobar odgovor - samo bi zapravo u miru sekao drva – promrmlja: ”Kad sam vam davao zivot samo sam mislio na to da se zadovoljite necim a ne nicim.”