FrediB

U Srbiji je samo liberalna levica koliko-toliko procivilizacijski nastrojena. Cim je neko desno, teraj to u q. - nebitno da li je taj neko ustirkan kao Sundjer Bob Pozderone/Miloch le français ili pak sirovina kao bosko ljotic, SS Avetnica ili misa firer bihali.

A oni kanaliticari sa aktuelnosti i slicnih emisija pricaju kako je Pakistan jedan od stubova novog multipolarnog post-americkog sveta....

Pojednostavljeni. Tradicionalni koriste oni pozapadnjaceni demokraCki izdajnici sa Tajvana i iz Hong Konga i Makaoa.

Krmacic vec najavljuje ''neutralno'' tj. ruskokolonasko glasanje u UN i slicnim mestima: Ивица Дачић: Спољна политика Србије сигурно ће доживети неке корекције. Не може нечији територијални интегритет да буде важнији од нашег. Не може неко да гласа против Србије и да сутра дође и говори да нам је пријатељ четвртак, 27. април 2023. Шеф дипломатије Ивица Дачић изјавио је да ће спољна политика Србије сигурно доживети неке корекције кад је реч о појединим државама, и то на основу њиховог недавног гласања на Комитету министара Савета Европе (СЕ) о захтеву Косова за пријем у СЕ. „Да ли треба и даље да мислимо да су нам велики савезници, на пример, Црна Гора, која није била чак ни уздржана, него је гласала за, или Словачка и Грчка, које не признају Косово, а биле су уздржане. Било би лепо да нам објасне да ли се нешто мења у њиховој политици“, рекао је Дачић за данашњи Курир. Како је навео, „не може неко да гласа против Србије и да сутра дође и говори да нам је пријатељ“. „И не може нечији други територијални интегритет да буде важнији од нашег. Свако ко буде желео Србију за пријатеља и савезника мораће то да докаже“, нагласио Дачић. (Бета)

To je sve od osiromasenog uranijuma, rekla tako dr GRUjicic.

Bruka i sramota.

Svi su vec uplatili letovanja za Soci, Tuapse, Anapu, Picundu i ostale ekskluzivne lokacije...

Obican radikalski kroatofobni pamflet, sa ciljem da se zlonamerno huska i pujda zlopamcenje i osvetoljubivost i tako stvore uslovi za novi rat, a sve u korist ruZije.

Ko joj klati koske.

Obersturmbanfirer Narandzasti Benonovac je svojim necinjenjem najvise pospesio bujanje raznih putlera, vuclera, erdogana, orbana, dutertea, netanjahua, narendri moddyja i slicnog naci-populistickog korova sirom sveta. Sada to ni najbolja moguca americka administracija ne bi mogla da sredi.

sViSu IsTi Kako da ne.

Narod Dobri vidi sebe u njemu, on je zapravo oslobodilac vecinske Srbije od okupacije zvane ''demokratija i pravna drzava''. Taj i da javno siluje kokoske nece izgubiti ni popularnost ni vlast. Narod Dobri je konacno dobio ono sto je oduvek zarko zeleo - orijentalni despotizam i srednjovekovno nemanjicevsko samodrzavlje.

Taj je inace uglavnom prepisivao ideje od drugih nacosa: julijusa eBole, hajdegera, nicea, rene genona, fridthof suona i naravno od dugina. Obican kompilator i plagijator.

Upravo to, i meni je bilo najbitnije samo da ''princ'' ne pobedi.

Ti su cak i najvise potuljeni od svih, jer zvuce tako dSS-ovski, pa jos i sa dozom rasizma i verskog fanatizma. Drugim recima, da putler kojim slucajem ubija npr. Litvance ili Kazahe, ne bi ih cak ni najmanje bilo briga, jer to nisu ni Sloveni ni pravoslavci. 🤮

Ne moze nam niko nista, jaci smo od sudbine Plus, sedimo na XYZ stolica do kraja vecnosti, jer to je nas iNdetitet Beograd danas: slobodan, jedinstven i svoj Marko Tanasković Beograd je danas najslobodniji grad u Evropi. U njemu nema bolesne rusofobije, ali ni dominantnog antizapadnjaštva. ( ) Radosno prihvata najbolje iz svih svetova, dajući mu „beogradski šmek" ( ) U proleće, okvirno krajem aprila i početkom maja, dani postaju sve duži, mekši i topliji, napune se bašte gradskih kafića, parkovi i ulice naprasno ozelene i rascvetaju se, a sa svih strana, do kasno u noć, odjekuje gotovo mediteranski žamor. (to je ono sto je Abu Cirjak nazvao ''orijentalna opustenost'', citaj nerad, nered i javasluk) Ovog proleća, međutim, Beograd nije samo najlepši, već, usuđujem se reći, i najslobodniji velegrad u Evropi. U njemu nema bolesne rusofobije, ali ni dominantnog antizapadnjaštva, on radosno i radoznalo prihvata najbolje iz svih svetova, dajući svemu uvezenom onu prepoznatljivu dozu specifičnog „beogradskog šmeka“. Od početka vojnog sukoba u Ukrajini, Srbija i Beograd primili su, na radost lokalnih stanodavaca i rentijera, nemali broj Rusa i Ukrajinaca, a ogromna većina se skladno i uspešno integrisala u svoje mikro-sredine. Možete neke od njih sresti na liturgiji u Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu kako se zajedno mole i pričešćuju. To nije prvi put, Beograd je i nakon Oktobarske revolucije bratski primio brojne pripadnike bele ruske emigracije koja je, sa svoje strane, dala neprocenjiv doprinos estetskom, naučnom i kulturnom razvoju naše prestonice. ( ) I Sputnjik i BBC U Beogradu trenutno, kao u malo kom gradu u Evropi, možete čitati i slušati i Sputnjik i BBC, možete otići na veliki miting podrške Rusiji, ali i prošetati se u koloni plavo-žutih demonstranata koji slave Ukrajinu. (drugim recima, sedenje na 2 stolice, pa ili g*zicom o ledinu ili ukljstena m*da, bas do yaya) Podrazumeva se da svoj geopolitički izbor, ideološki stav i dnevnopolitičko mišljenje ne namećete agresivno drugima, jer onda počinje ona ružna priča o isključivosti, nevaspitanju i totalitarnoj svesti, a to nikako ne ide uz beogradsku ležernost, kosmopolitizam i širinu. ( ) Beograđani, premda se pretvaraju da im je mnogo stalo do politike, ionako više vole da pričaju o sportu, noćnom životu i lepim ženama, koje se u neobjašnjivo velikom broju, sa prvim zracima sunca, pojave na ulicama svakog proleća. Što se tiče sporta, ovog proleća su apsolutni hit Partizanove košarkaške utakmice u Areni, koje su fanatičnim navijanjem i spektakularnom atmosferom opčinile čitavu Evropu, pa su ih brojni sajtovi za putovanja i kulturnu ponudu stavili na liste obaveznih destinacija koje morate obići i doživeti. ( ) (evo turisti iz celog sveta sve trce da se naslusaju urlanja sa tribina, k'o da to ima samo ovde) Subjektivni osećaj autora ovih redova govori da u Beogradu nikada nije bilo više stranaca, iz svih krajeva planete, od uzbekistanskih dostavljača hrane preko ruskih IT-jevaca do dalekoistočnih biznismena (crème de la crème ) pa do vas dopiru zvuci najrazličitijih jezika čim kročite na ulicu. Ima mnogo egzotičnih, ali i onih koje prepoznajete kao zapadne. Mnogi među tim zapadnjacima pripadaju plemenu digitalnih nomada koji su se trajno nastanili ovde još za vreme pandemije. Tada se naša prestonica najžilavije odupirala uvođenju najrestriktivnijih kovid mera, nastojeći, po svaku cenu, da održi što je moguće normalniji život, a bila je i jedna od retkih koja je omogućavala izbor pri odabiru vakcine, ne samo za domaće građane već i za strane državljane, što je dovelo veliki broj turista u Beograd. Oni koji su tada, u vreme logorskih lokdauna, okusili autentični miris i ukus slobode proneli su dobar glas o „gradu na Balkanu gde normalnost i zdrav razum još postoje“. To je, kako se i moglo očekivati, uzburkalo zle, srbofobne duhove ovih prostora. Jedinstvena metropola Zbog svoje veličine i slobodarskog, prkosnog duha koji ga kroz burnu istoriju krasi, Beograd ostaje večita meta verbalnog iživljavanja iskompleksiranih provincijalaca i razmaženih evropocentričnih elitista, kako domaćih tako i onih iz takozvanog regiona; za njih je dvomilionski grad, objektivno, po svim parametrima, najveći između Beča i Istanbula, samo zaostala “orijentalna kasaba”, kužno mesto odakle treba po svaku cenu pobeći i ugasiti svetlo pri izlasku. Za razliku od njihovih sterilnih i skučenih mitteleuropskih gradića i primorskih varošica ( ) gde su Srbe držali u logorima pre samo tridesetak godina, Beograd, na sreću, nije etnički očišćen i opterećen mržnjom, već se u njemu neguju različitosti i multikulturne specifičnosti i kontradikcije našeg složenog istorijskog nasleđa i višedimenzionalnog identiteta. U njemu su svi dobrodošli i svačiji se kulturno-istorijski trag prepoznaje i uvažava, to je uostalom i ono što ga čini jedinom istinskom metropolom na prostoru bivše Jugoslavije. (kako da ne) Kao i sve metropole, on može biti opasan i brz, nepredvidiv i haotičan, ali je generalno bezbedniji od većine evropskih gradova uporedive veličine. Naša deca još bezbedno hodaju ulicama kada padne mrak, što je u jednom Parizu, Briselu ili Rimu postalo nezamislivo, jer postoje čitavi kvartovi, legla kriminala i uličnih bandi, u koje policija uopšte ne zalazi. ( ) To je, pored izraženog gostoprimstva i bogate kulturne i gastronomske ponude, uvek jedna od prvih stvari koje primete i ističu stranci koji dođu u Beograd. U njihovim glavama Beograd još ima imidž opasnog i divljeg mesta, što je maligni recidiv propagande devedesetih, ( ) ali pozitivna iskustva putnika namernika ubrzano menjaju ovu zlonamerno stvorenu sliku. Grad feniks Njihovo iznenađenje obično je još veće kada ih upoznate sa činjenicom da su upravo vlade nekih od njihovih zemalja čak četiri puta u 20. veku bombardovale taj šarmantni i gostoljubivi Beograd, često baš u proleće, baš nekako simbolično na Uskrs. Kao svojevrsni grad feniks, Beograd je naučio da ljubavlju pobeđuje smrt i razaranje, da se iznova diže iz pepela i obnavlja iz “jedne kapi vode”, da hrišćanski oprašta i ide dalje, ali i da ne zaboravlja naneto mu zlo. ( ) (patetika, ne moze srbenda bez iste pa to ti je) U vremenu koje dolazi, upravo te teške i bolne lekcije iz prošlosti predstavljaju zalog kudikamo svetlije perspektive. Sa svojim specifičnim geopolitičkim i geostrateškim položajem, istorijskim iskustvom u kome se sudaraju i prepliću civilizacije Istoka i Zapada, odnosno Orijenta i Evrope, (sedenje na XYZ stolica, vol. 1234567890) Beograd je u jedinstvenoj poziciji da u budućnosti bude otvoreni grad pomirenih kontrasta i jedno od ključnih čvorišta novog multipolarnog sveta koji nastaje na novim pretpostavkama ravnoteže moći. ( ) Mesto koje vrlo lako može biti domaćin pregovora i posrednik između velikih sila, kao što je nedavno, tokom zvanične posete, nagovestio češki predsednik Miloš Zeman. Uostalom, nije bez razloga pokojni čuburski pisac, slikar i filozof Dragoš Kalajić napisao svojevremeno (a Aleksandar Dugin preuzeo tu njegovu misao) da je Beograd zapravo tajni centar sveta. ( )

Svaka slicnost sa 1988-89 je poootpuno slucajna.

Razocarani su time sto Rusija do sada nije pregazila Ukrajinu a i ostatak Evrope, te sto nije pretvorila Kijev i Lavov u Hirosimu i Nagasaki. To je ta njihova razocaranost. Rusomani ce i dalje nastaviti da budu rusomani, pa makar na suprotnoj strani bio i Isus Hrist licno. Odavno su izabrali mracnu stranu i tu promene nema.

Kako da ne: https://www.vesti.ru/article/2563362 Isto se moze reci i za njene crevne gliste na Balkanu.

Gamad. I posle neki brane doticne.

Pukla tikva i medju dr mr filozofima : Марио Калик: Ћирјаковић - происламски аутоколонијалиста и лажни заштитник „крезубих ботова“ Ћирјаковић напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива. Ћирјаковићева пропаганда: Живели Србистан и паланка, живели крезуби и сендвичари, уживајте у Марији Максими, ријалитима, таблоидима, негујте и јачајте тупо исламско оријентално и рајетинско у себи, живео идеолог исламског фундаментализма и „Муслиманског братства“ Сајид Кутб, живели талибани, итд. итд. Све то можете наћи на његовом Твитер профилу и у текстовима, то је идеал и визија Ћирјаковићеве „Србије“ и „српства“, боже ме саклони. Ћирјаковић у дебилној пароли „Мислим дакле ботујем“, наводно интелигентној и духовитој креацији којом се непрестано самозадовољава, привиђа нешто дубокоумно. Декарт се у гробу преврће. У борби против, како каже, елитистичког свињца и грађанистичких прдопудераша, он мизерно служи колонијалном свињцу у коме се Страдија данас налази, и подрепашима колонизатора на власти. То што је свесни бот у његовом искривљеном уму треба да га неком илузорном магијом учини поштеним, храбрим и исправним. Са Милом Ломпаром сам имао полемику 2009. године, када је био део тадашње власти, на утицајним позицијама у државном сектору културе. Ћирјаковић, међутим, напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним и вриштећим ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива. Да је са тим нападом кренуо бар недељу дана пре него што је Ломпар интензивније почео да критикује власт због велеиздаје Космета, деловао би респектабилније и прихватљивије. Овако се само претворило у мучне изливе фрустрације и агресије, које жуља и изазива Ломпарова јавна и непопустљива критика издајничке власти. А манично, опсесивно-компулзивно бављење једним човеком које траје ево већ недељама, и трајаће ко зна још колико, у старту деградира таквог нападача. Ломпарово досадашње игнорисање делује супериорније од Ћирјаковићеве опседнутости, неконтролисаности и невладања собом. Ћирјаковић као самозвани „бич крезубих“ велича крезубе и сендвичаре, тај јадан, бедан, изманипулисан, експлоатисан плебс од стране владајућег режима и система. Он жели да они остану крезуби и сендвичари, то му је мерило њихове „аутентичности“, уместо да се залаже за систем у коме ће моћи да добију зубе, или бар да их не изгубе тако лако, и да добију нешто више од сендвича. Зато он ове несрећне људе цинично и перфидно злоупотребљава само као средство, топовску храну у обрачуну са једнако девијантним другосмрдијанцима, из пуког реактивног контрирања њиховом презиру и гађењу према крезубом и сендвичарском плебсу. Све што другосмрдијанци нападају, треба слепо величати и бранити, то је проста и настрана логика Ћирјаковићеве мисли и деловања. А ту нема ничег искрено и озбиљно народног и социјалистичког. Има само типичног синдрома конвертитства који очигледно, али чудно (ипак је прошло 15 и више година), још увек тешко оптерећује Ћирјаковића јер је некада припадао истој тој „Другој Србији“. Реч је о две једнако рђаве и једнако лажне алтернативе. Лажни пријатељи народа и истински непријатељи народа, први мисле да плебс не треба да се мења, еманципује, други мисле да ни не може. Тако и једни и други цементирају плебс у његовом постојећем поробљеном и отуђеном стању. На крају, Абу Ћирјак, како воли себе да назива, происламски је аутоколонијалиста, који ваздише исламски Оријент као да ту нема ништа проблематично, и као да нисмо 500 година били под њиховом окупацијом, борили се, страдали. Србија просто треба да (п)остане Србистан. По идентичној матрици као у критици другосмрдијанаца, треба прихватити све што је против Запада, у механичкој реакцији и инерцији, то је аутоматски нешто добро и прогресивно. Нажалост, и ту је присутна неразрешена фиксираност, овог пута за Запад, несвесно веровање да је Запад и даље нешто супериорно против чега се опсесивно бори, и чиме се своја позиција потврђује као инфериорна. Нема ту оног смиреног и надмоћног достојанства које је истински уверено у слабост и подређеност противника. И као да немамо властиту српску традицију, светлу слободарску историју, вредну народну и високу културу, народ и ствараоце на које треба да се ослањамо и да их додатно упознајемо и афирмишемо. Нећете наћи код Ћирјаковића ништа о томе. Као да нисмо у предности што смо, како рече Цвијић, „саградили кућу насред друма“, па можемо да усвојимо и задржимо добре стране Запада и Истока, а оне лоше одбацимо. Али оног словенског, православног, руског Истока, не Ћирјаковићевог исламско-фундаменталистичког и талибанског. Шта ће нам то поред свега онога вредног што поседујемо? Исламски Оријент треба да буде предмет упознавања, образовања, као део опште културе појединаца и нације, такође, неговати пријатељство, сарадњу, културну размену са исламским земљама које имају идентичне непријатеље и интересе као и ми – ослободити се западне геополитичке, економске, војне, културне хегемоније. Ништа од тога наравно није спорно. Али, да њихова култура и систем вредности (п)остане део нашег националног и културног идентитета, то не. Није нам потребна доминација, и још мање монопол, ни западног ни исламског у нама. Него сопствена култура као синтеза аутохтоне српске традиције, укључујући социјалистичку, и православног Истока.

Ovde ne mozes da dobijes ni 5% glasova bez zakletvi u Rusiju, putlera, Cbeto Kocobo, HEDAMO CBETNHJE, disko popove i slicno. Otuda sveopste desnicarenje.

Da li se Srbija nalazi u Evropi ili u Evroaziji, i može li postati član Evroazijskog saveta? Milan Milivojević Pitanje iz naslova teksta svakako je trik-karaktera, jer jedini ispravan odgovor - ukoliko se govori o geografskom položaju naše zemlje - glasi da se Srbija nalazi i u Evropi i u Evroaziji, negirajući, na taj način, tvrdnju onih koji uporno ponavljaju da je Srbija samo Evropa i samo deo Evrope. Sama činjenica da je Srbije deo Evroazije već ukazuje i na druge pravce njenih integracionih potencijala i alternative koje se ne odnose samo na Evropsku uniju. S druge strane, celokupna površina evroazijske kontinentalne ploče, u političko-etničko-religioznom smislu, mogla bi se podeliti na tri dela koja se uslovno mogu nazvati Evropa, Evroazija i Azija. Jasno je da Aziju (u gornjem smislu) čine stare civilizacije Kine, Japana, Indije, Arabije i Persije (Irana) zajedno sa manjim političkim jedinicama koje se već hiljadama godina o njih oslanjaju: himalajske kraljevine, Indokina, malajsko-indonežanski arhipelag, Filipini i izvestan deo Okeanije. Evropi pripada teritorija zapadno od linije Finska-Baltik-Poljska-Mađarska-Hrvatska. Sve između toga je Evroazija koja je sastavljena od prostora sa slovenskim i turkijsko-mongolskim etničkim elementima. Srbija po gotovo svim ozbiljnim parametrima, po gornjoj podeli, pripada Evroaziji, kako religiozno (pravoslavlje), tako i etnički (slovenstvo), ali i istorijski (osim, u nekoj meri prostora severno od Save i Dunava). Evroaziji, pored Srba, nedvosmisleno pripadaju i Bugari, Rumuni (sa Moldavcima), Grci (sa Kipranima), Albanci, Makedonci, Crnogorci, Rusi sa Belorusima i Ukrajincima, kao i celokupan muslimanski luk od Mongolije, preko bivših sovjetskih centralnoazijskih republika i Azerbejdžana, kao i Gruzije, Jermenije, do Turske i bošnjačkih teritorija u BiH. Za Hrvate npr. je potpuno jasno da pripadaju evropskom miljeu. Evroazija je, dakle, prirodno stanište Srbije, iskovano u zajedničkom poreklu i istoriji sa narodima koji dele ovaj prostor. Srbi su naučili da žive sa Turcima (makar to često bilo i bolno), hranili su svojim genima ovaj narod, a taj proces je tekao i obrnuto, a sva ta nadgradnja kalemila se na temelj višemilenijumskog slovenstva i zajedničkog duhovnog spoja sa ruskim svetom. Zbog toga je srpskim nacionalistima blizak ruski identitet: ruski popovi identični su srpskim, ruske liturgije nalikuju srpskim, jezik je gotovo isti, narav ruska, karakter, mane i vrline, komplementarne su srpskoj naravi i temperamentu. O ličnim imenima i obrascima prezimena ne bi trebalo ni trošiti reči – razlika je samo u onome što je srpska nacija preuzela od naroda sa kojima je bila u interakciji (Turci, Grci, Mađari, Nemci...) tokom poslednjeg milenijuma. Sa velikim i uticajnim nacijama Evrope Srbi nisu imali kontakte velikog intenziteta, opet ako se izuzme prostor Vojvodine i Slavonije, pa i ovde su oni Srbi koji su izgubili molitvenu vezu sa pravoslavnim slovenstvom, sa generacijskim protokom, pretapali se u Hrvate. Izbor kao u vreme Svetog Save Danas je srpska nacija opet u situaciji, kao u vreme Svetog Save, da bude granični kamen između dve civilizacije: katoličko-protestantske i pravoslavne, kao i između dva sveta: evropskog i evroazijskog. Ukoliko bismo i danas birali ugledajući se na izbor Svetog Save koji je Srbima ostavio istočno-pravoslavnu duhovnost i svest u nasleđe, jedini logičan izbor bi bio evroazijskog karaktera, u političkom obliku Evroazijskog saveza, bilo da se on politički zaustavi u dalekim stepama Kazahstana, ili se uveže sa turkijsko-mongolskim etnicitetom. Protivnici ovog, u svakom smislu svetosavskog izbora, mada za sebe tvrde da su modernih shvatanja, iznose ''argumente'' koji ne priliče čak ni osamnaestom veku. Oni tvrde da je srpsko biće daleko od Evroazije, da je deo Evrope, ne shvatajući da Evroaziji pripada veći deo Balkana. Kada se pominje Evroazija, oni misle na Rusiju kao da je do Rusije nekakav nedefinisani prazan prostor, a kada se pominje Evropa, oni računaju kilometražu do hrvatske ili mađarske granice, iako je svakom jasno da je srce Evrope mnogo, mnogo dalje. Čak i danas, kada su Rumunija, Bugarska, Kipar i Grčka deo Evropske unije, Srbija može da opstane kao deo Evroazijskog saveza. Oni koji tvrde suprotno kao da ne znaju da se danas ne putuje brodovima kao u 19. veku (mada je Britanska imperija i tada kontrolisala mnoge zemlje do kojih se ne putuje brodom), da je Moskva bliža Beogradu nego Čečeniji - da ne pominjemo Vladivostok, da se danas putuje vozom manje od dva dana do Moskve sa beogradske železničke stanice, a avionom svega nekoliko sati. Oni koji tvrde da Srbija ne može privredno-ekonomski opstati u okruženju EU neka objasne kako je enklava Zapadnog Berlina ne samo opstala u ideološki neprijateljskom okruženju DR Nemačke, nego se i ekonomski superiornije razvijala. Postoji i drugi primer iz sadašnjeg vremena - ruski građani iz Kalinjigradske enklave ne putuju u Moskvu ili bilo koji drugi grad Rusije brodom, iako imaju morsku obalu, već železnicom ili putevima preko teritorija zemalja Evropske unije. Sve se danas rešava međudržavnim sporazumima i dobrom voljom svih strana, pogotovo ako je jedna od zainteresovanih strana sila kakva je Rusija. S druge strane, Srbija ima šta da izvozi u zemlje Evroazijskog saveza (u prvom redu Rusiju), a šta to može, u većoj količini, da izveze u EU? Sirovine, kao i svaka kolonija. Protivnici Evroazije smatraju da je izvozni put Srbije ka istoku dalek, ne objašnjavajući kako se kineskim izvoznicima isplati da u Evropu, na još daljoj relaciji, izvoze čak i šrafove, razne đinđuve i slične sitnice. Na kraju, ako se politički prostor od Atlantika do Vladivostoka danas definiše kao Velika Evropa, i ako se u skladu sa podelom Rimske imperije ovaj prostor može podeliti na Zapadno (Evropska unija) i Istočno (Evroazijski savez) carstvo, Srbi kao nacija mogu opstati samo držeći se izbora Svetog Save – a to je put Istoka. Oni pojedinci u srpskom narodu, koji su kroz istoriju, odabrali Evropu, katoličanstvo, ostavili su svojim današnjim potomcima u nasleđe hrvatsku svest. Koju ćemo mi nacionalnu svest ostaviti našim potomcima ako danas odaberemo put Zapada, a ne put Svetog Save, ideju sotone ili istinitog Boga, ideju srpstva, porodice, časnog imena, ili pozapadnjačene dekadencije, homoseksualizma i materijalističke telesnosti bez sadržine? Ono u šta mi danas verujemo postaće jednog dana svet naših potomaka.

Na takve se loze bukvalno najgori sirom sveta: brejvik, dugin, onda ovaj....

Kakvi su Cutini stavovi po pitanju evroatlantskih integracija u veci svet, sankcija RuZiji i uvlacenja Kini? Je l' i on neutralac ili ne?