FrediB

I meni deluje kao da ce ovi grozomorni dogadjaji sluziti kao povod da se drustvo dodatno klerikalizuje i da se promovisu nacionalizam te ''tradicija'' izmisljena 1986/87 na Memorandumu SANU i 8. sednici. A zvalavoj bitangi popularnost svakako skace i ostaje visoka.

Jbt, nicu ko pecurke posle kise...

Zastave u CERN-u spustene na pola koplja:

I jos fura ljubicastu kravatu, valjda mu je to ostalo od boje toge koju su nosili ludi rimski carevi tipa Neron, Kaligula, Elagabala...

Sve ce to da se ispravi kada drugovi Putko, Sindjipindji i Noddy naprave novi pravedni multipolarni svet...

I loze se vecito na silu, kabadahije, da se zna ''cija je zadnja'', kada neko lupa pesnicama o sto kao pecatom i slicno.

Vecinu takvih je is*rdeo putler a i onaj drugi debil sto je bio na vlasti u SAD u periodu 2017-2021, sto rovarenjem i mesanjem, sto samom svojom pojavom i njuskom. Jos jedan od mnogih razloga zasto treba podrzati slom Z-lotvorcina u Ukrajini.

Julin - sef BIA-e Keramicar - ministar policije Sve je receno.

Vec sirom interneta imas masu buzdovana koji cak i ovu tragediju koriste da pisu gluposti tipa tKoNaS zAvAdi i sPaVaNJe nAkLuPi, cak i na jednom liberalnom (?) redditu. I to uglavnom oni koji se nisu ni ispilili dok su besnili ratovi 90-ih.

30+.

Prosecni Milojko je te demonstacije pripisao kome drugom nego CIA-i i Sorosu jer cim neko na teritoriji bivseg CCCP-a (minus Baltik) izadje na ulice, taj ''odma' 'oce da rusi ustavni poredak i da dovede prozapadne marionete na vlast''.

Eno Zijin i neki Dandi vec godinama kopaju po Boru, Majdanpeku i okolini i nista se nije promenilo po pitanju (ne)pripadnosti Srbije Civilizaciji.

Da nece i Kazahstan malo da denacifikuju, s obzirom da ni on nije bio drzava pre mrske 1991. te zbog cinjenice da i on ima rusku manjinu?

Drugim recima, ne moze neko da bude (masovni) ubica, psihopata i slicno ako nema vec to u sebi, bez obzira na sve spoljne i zivotne uticaje.

Sta kaze nistarija, jel opet whataboutise u stilu ''a za vreme vas zutih toga kao nije bilo''? Ili standardno mlati o ''pritiscima''?

Sultancina faraonska - nista bez Njega. 🙄

Nije, al' se zato oglasila debela sps komuñara ruzNic. Bunca li bunca o ''kancerogenom uticaju zapadnih vrednosti''. 100% najavljuje cenzuru interneta, video-igara i svega ostalog po uzoru na vini pua i putlera. Ova tragedija im je dosla na to kao kec na desetku.

I ono krme komuñarsko ruzNic koristi ovu tragediju da promovise PRC i Rusiju. ''Zapadne vrednosti'' bla bla... ko da ne rade to i po istocnim despotijama.

E to je najtuznije, tj. to sto eventualna smena vuclera (za koju svakako navijam) nece doneti neko znacajno poboljsanje situacije ovde, pre svega iz tog razloga koji si naveo.

Jedno 60-70% srBske omladine od 1996. pa nadalje in a nutshell. Takvima je cak i Draza ''bljak'' jer je ''bio engleski agent''.

Ovde gresis, generacije od negde 1995. pa nadalje su sve ludje i sve konzervativnije (citaj zatucanije). Cak su i njihovi dedovi te posebno ocevi (bili) moderniji i svetskiji od njih. Uz te knjizurine i ''pesme'', bice jos gori i gori. Cast izuzecima.

Upravo to, spram takvih je i zvaljan normalan i sekularan covek. A s obzirom koliko su generacije od 1995. pa nadalje zatucanije i ludje od generacija oceva pa i dedova, ne bi me cudilo da se desi neka vrsta Iranske revolucije u Srbiji tamo neke 2035-2040. ako ne i pre. Ovde je naZija = religija i obrnuto.

Verski fanatizam mnogih je ovde i gori nego u Grckoj, maltene na nivou ruϟϟije.

Pred kapijama Evrope Da i ne Alena Bezansona Religijski i crkveni faktor ostaje aktuelan i u savremenim raspravama u vezi s evropskim Ustavom Akademik A. Bezanson, naravno, nije jedini među francuskim "besmrtnicima" koji je zaokupljen Evropom i njenom sudbinom, ali mu malo ko spori glavno mesto u novijim raspravama u kojima je on uistinu spiritus movens. Svoje stavove izlaže tako da deluju kao "ulaznice" za Evropu koje neki dobijaju a neki ne - mala rasprava u listu Figaro - 25. 12. 2002. - o "istočnoj granici Evrope i zapadnoj granici Turske" je tako i doživljena. Najnovija pak Granica Evrope iz 2004. je ne samo nastavak polemike već i široka elaboracija i istorijskih i aktuelnih pitanja nove Evrope. U njoj se jasno prepoznaju njegove ideje iz pristupne besede u francuskoj akademiji nauka, izgovorene 1997. Istorija je, po njemu, racionalna disciplina koja - izučena i vrednovana - obezbeđuje sumu akademskih znanja koja neće vredeti mnogo ako ostane u sferi ideološkog erosa a sasvim malo će vredeti ako ne postane "kultura življenja u istoriji". Drugim rečima, istorija ima vrednosti ovde i sada jer u suprotnom može da bude opterećenje ili žeđ za znanjem i saznanjem u smislu večnog faustovskog kompleksa koji se lako ne razrešava. I otuda je i to da svaka njegova rasprava podstiče nove rasprave, svako njegovo da i ne dovodi do lanca drugih da i ne, i njegovih i tuđih - u najnovijim raspravama o Ugovoru za Evropu to se posebno vidi na sasvim konkretnom političkom planu i to ne samo u Francuskoj već bukvalno u evropskim razmerama. Odjeka ima i kod nas - ali samo odjeka - iako oni stoje u znaku naših prilika. U tom smislu je A. Bezanson - kako god se odnosili prema njegovim da i ne - zaista autentični duh-pokretač. Njegovi su primeri uvek aktuelni u doslovnom smislu reči i uvek zasnovani na metodologiji neke življene istorije. Postoji - po Bezansonu - spoljašnji pristup Evropi koji se opaža u nekoj težnji svih da u Evropu uđu, i unutrašnji koji se ogleda u težnji vekovnoj same Evrope da se proširi "i na ono što nije Evropa". Bezansona zanima ovo drugo i on mnoge privlači ili odbija upravo time. Najbolje se to vidi na primeru - L'Express 12. 12. 2002. - Turske oko koje rasprave ne prestaju ni u Evropi ni u Turskoj. Istorija govori - kaže A. Bezanson - da Turska "nije Evropa" bez obzira na to što je pod Ataturkom modernizovala neke institucije budući da "promena institucija ne znači i promenu modela civilizacije". Turska ne može dobiti ulaznicu za Evropu jer u svojoj istoriji nema evropsko kulturno-civilizacijsko iskustvo, odnosno nema "nasleđe Rima - rimsko pravo - latinsko hrišćanstvo, otkrića srednjega veka i kasnije renesansu ili reformaciju, te doba prosvećenosti i epohe romantizma". To ne je ovde utemeljeno na jasnim činjenicama - koje inače istorijski nisu sporne - ali i još na nečemu. Ako bi Turska postala član EU, to bi broju od 350 miliona stanovnika dodalo novih 70 miliona muslimana. Problem više nije samo istorijski već demografski jer su hrišćani danas u Turskoj manjina i ima ih mnogo manje - uglavnom su proterani - nego što ima muslimana "samo u jednom francuskom departmanu". Sve je, dakle, istorija ipak koja se "prelama" u koordinatama našeg vremena i problem postaje složeniji. Bezanson ne odgovara na pitanje kako drugačije neutralizovati narastajuću islamizaciju savremene Turske koja je inače muslimanska zemlja sa laičkim političkim modelom. Da ili ne Turskoj je problem izazova koji se nameće i toj zemlji i Evropi. Ali to važi kod A. Bezansona i za druge zemlje koje su od davnih vremena bile izvan "granica" Evrope kako je francuski akademik shvata. On tu uvodi kao važan faktor neke činjenice iz evropske kulturno-religijske istorije. Bilo kako bilo, bog nije "mrtav" ni u savremenoj Evropi i nije slučajno što je oko toga mnogo šta zapelo - pa i sam Ustav za novu Evropu koji treba da bude usvojen u doglednoj budućnosti. U tome je i smisao Bezansonovih vraćanja - u dijalektici da i ne - "nazad i napred" u razmatranju evropske istorije. Religijski činilac sve više dobija dominantno mesto iako bi se reklo da u modernim vremenima to ne mora biti tako. Evropu je Bezanson odredio ipak iz istorijsko-religijskog ugla, pa je prvi "model" Evrope nađen u karolinškom carstvu, odnosno u ranom srednjem veku kada je papa Lav III krunisao Karla Velikog kao vladara Zapada i kada je Rim bio centar i Evrope i civilizovanog sveta. Sve izvan tog "karolinškog kruga" je varvarska periferija uključujući tu i Vizantiju sa Slovenima i Varjazima sve do Kijeva. Latinsko hrišćanstvo - a to je katolicizam u širem smislu - je ona istorijska tačka koja "markira" evropski krug, odnosno ono što se zvalo hrišćanski svet - la chrétienté - i što se ne bi moglo uvek svoditi na katolicizam. Bezanson to ovako "popravlja" - "Međutim, granice karolinške Evrope - a to je prva EU petnaestorice - ne poklapaju se sa granicama istorijske Evrope". Ipak, po Bezansonu, u srednjem veku Evropa je bila latinsko-katolička a Crkva je bila "ono što je danas OUN ili Komisija EU našega vremena". Ko je hteo u Evropu morao je to da prihvati jer su se tokom vekova obrazovala dva različita civilizacijska kruga koja se mogu ne samo istorijski već i danas čitati upravo u religijskom ključu. Od tog ključa Bezanson ne odustaje. Tu se služi nečim u čemu se prepoznaju tipični dogmatski obrasci za koje laici kažu da su stvar Crkve i da ne mogu biti bitni faktori - a oni to ostaju sve do danas. To je vekovni spor oko beskvasnog hleba u liturgijskoj praksi - azyme - na Zapadu i hleba umešenog s kvascem koji se upotrebljava na pravoslavnom Istoku, te onog što sadrži pojam filioque kao jabuka razdora u evropskom hrišćanstvu sve do danas. U jednom je Bezanson tu u pravu - dogmatske formulacije ne "obavezuju" samo vernike, one se prelamaju na kulturno-civilizacijskom planu i zaista su nezaobilazne u određivanju granica Evrope. Koliko god to neobično delovalo, ti su obrasci - filioque i beskvasni hleb - danas dobili kulturno-političku konotaciju. Neke "ograde" koje A. Bezanson nudi na svoj način ostaju u krugu koji je on odredio kao nepromenljivi evropski krug. Danas - to je važna napomena A. Bezansona - "materijalni i društveni elementi, većma nego religijski, određuju šta Evropa jeste a šta ona nije". Tu je upotrebljen novi kriterijum - umetnički i verski spomenici u baštini kontinenta. "Istočna granica Evrope vidi se na liniji koja povezuje crkve - crkvene zvonike - gotskog stila, a ta linija započinje od Finske, ide preko baltičkih zemalja, Poljske, Mađarske, Hrvatske i Slovenije, što je tačno ona granica Evrope 25-orice koja će biti ozvaničena 2004. godine." Tako je i bilo. Otuda sve nevolje - i sporovi - oko boga i hrišćanskog nasleđa u evropskom Ustavu, odnosno kako ga pomenuti ili ne pomenuti. Bilo kako bilo, religijski i crkveni faktor ostaje aktuelan i u savremenim raspravama u vezi s evropskim Ustavom - A. Bezanson ih je samo podstakao. Iskušenja V. Žiskara d'Estena Sada se problem opet svodi na relacije Istok-Zapad i opet je reč o granicama Evrope i to konkretno i ovde i sada. Bezanson je jasan - biće otvoreno pitanje svih koji ostaju izvan linije koja je oivičena vršcima zvonika na crkvama u gotskom stilu. On navodi razloge koji se mogu različito tumačiti ali im se nešto bitno ne može sporiti. Na pravoslavnom istoku istorija teče sporije i nema duhovne obnove o kojoj se inače mnogo govori, odnosno nema značajnijih iskoraka u modernizacijskom smeru. Na Istoku, po Bezansonu, u Crkvi se podržava slovenofilska mitologija o nekom posebno trećem putu koji nije ni Istok ni Zapad ili koji ide "iznad Istoka i Zapada", koji je neki vanevropski put. Uz fiktivni "duhovni preporod" ide i neskrivena mržnja prema Evropi i "trulom Zapadu". Bezanson izvodi jedan zaključak u svome stilu - "Nikada barijera filioque nije imala takve kolosalne i separatističke tendencije" kao što je sada slučaj na Istoku, a na Balkanu posebno. Kada je reč o Crkvi na Istoku, Bezanson je još precizniji, ali to ne znači - to ćemo kasnije videti - da je i sasvim u pravu. "Što se pravoslavne Crkve tiče" - ističe on - "ona svoju moć koristi da bi pothranila najekstremniji nacionalizam i ona je neprijateljski raspoložena prema svakom zbližavanju sa latinima". Shvaćeno ovako ili onako, granica je oštro povučena i to u kulturno-civilizacijskom smislu, ako ne i neispravno. Nije jednostavno dokazati, odnosno nemoguće je dokazati ( ) da i pravoslavni Istok sa nasleđem vizantijskog kruga nije deo Evrope i da to vekovima nije bio. Sveta gora na Atosu i Sopoćani deo su evropske baštine ( ), a Miroslavljevo jevanđelje iz XII veka ni u čemu ne zaostaje za najvrednijim spomenicima zapadnoevropske umetnosti i kulture. (svabe prstima, a mi s viljuckom boc ) Da su freske manastira Sopoćani Đoto pre Đota to nije fraza. ( ) To je kulturno-istorijska činjenica i činjenica duhovne kulture. O tome govore Francuzi i to u okviru sporova koje nije prvi pokrenuo A. Bezanson. U svom najnovijem delu Mémoires d'esprérance - Desclée de Brouwer Paris 2003. - on ističe da je najvredniji lik Hristov u Evropi tu u Sopoćanima sačuvan - "To je onaj srpski Hristos sa freske u manastiru Sopoćani i on ne zaostaje za onim iz katedrale u Perpinjanu". I za A. Bezansona i za V. Žiskara d'Estena ona "druga Evropa" i dalje ostaje tamo gde je bila. Za razliku od Bezansona, u Ustavu koji se stvara za Evropu postoje otvorena vrata i pod određenim uslovima nije isključena mogućnost dobijanja "ulaznice". Ne treba smetati s uma ono Bezansonovo razlikovanje spoljašnjeg i unutrašnjeg pristupa jer u shemi jedinstva u različitosti stvari nisu tako proste - nužno je da obe strane pođu u susret, ali to je već stvar budućnosti. Kada se sve iz velike rasprave pažljivije čita biva jasno da u savremenoj Evropi i Istoka i Zapada postoje evropetalne i evrofugalne tendencije i one se ne mogu prosto locirati prema tradicionalnoj relaciji Istok-Zapad. Balkan - predeo slikan istorijskom maglom I u viziji A. Bezansona i u sasvim konkretnom ugovoru za Evropu Balkan ostaje "druga Evropa" jer i nakon pada Berlinskog zida stvari se nisu brzo menjale. Pokazalo se da ima istorijskih zidova - onih religijskih i konfesionalnih - koji su dotrajali do novih vremena. Jedan od takvih je onaj koji deli pravoslavne i katolike još od vremena velikog raskola iz 1054. godine, koji je i Bezanson označio simbolima poznatih dogmatskih obrazaca kakvi su upotreba beskvasnog hleba na Zapadu i filioque. I ako bismo tim obrascima dali mesta samo u bogoslužbenoj praksi ostaje činjenica na koju francuski akademik podseća - ona se manifestuje u složenom sistemu savremenih istorijskih i političkih relacija. Drugim rečima, podele se prepoznaju kao kulturni obrasci snažnog ideološkog naboja. Crkveno nije samo crkveno i društveno nije samo to jer se mesta menjaju i tu ideološki obrasci dobijaju dominantno mesto. Tu postoji neobična zbrka. Naime, u javnosti se evropetalne i evrofugalne tendencije prepliću. Neko "čitanje" te zbrke uvek je komplikovan posao i ove beleške i ne pretenduju da ga u celini obave - mi smo bili Evropa kada Evrope nije ni bilo - raspoznaje se takav obrazac - nama Evropa nije ni potrebna jer imamo svoju autohtonu kulturu i civilizacijsko mesto. To se izvodi iz ustaljenih obrazaca - uglavnom se oslanja na "slavnu prošlost" - koji su jednodimenzionalni. Ta se situacija najbolje "čita" na primeru SPC i njene uloge u modernom srpskom društvu, odnosno mesta u strukturama moći. Istraživanja pokazuju da je u prvom planu ne evangelizacija već klerikalizacija. Uticajna glasila SPC slede ne ekleziologiju Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića već njihovu ideologiju - Sveti knez Lazar 9/1995. ili Srpske dveri pružaju obilje materijala o tome. U svakom se pristupu podstiče antievropski duh i zagovara se izolacionizam sve do ideološki ostrašćenih zahteva za samoizolacijom. Pravoslavlje se određuje geopolitički i ta se "mera" potkrepljuje na svaki način pa i takozvanim dogmatskim razlozima. Oslonjena na RPC, SPC odbija Zapad, ali i sve druge pravoslavne koji se - otvaranjem i zbližavanjem - klanjaju "idolima zapadne plutokratije". Primera radi, vaseljenska patrijaršija se osuđuje jer je navodno zaražena zapadnim "papističkim težnjama" i ostaje se i dalje u brazdi "fragmentacije po nacionalnim, rasnim ili jezičkim odlikama". U ovom trenutku se etnofiletizam oseća u SPC kao neka vrsta nepreležane bolesti - sa vidljivim simptomima ekstremnog nacionalizma koji je, po učenju hrišćanske crkve, "jeres i greh". Tako se vidi i Evropa. To je "germansko-romanska i rimokatoličko-protestantska Evropa". Stav je sasvim jasan jer navodno u takvoj Evropi "ima mesta samo za izvitopereno pravoslavlje i za parodiju pravoslavlja". Takva Evropa postoji samo u viziji ljudi opterećenih pomenutim etnofiletizmom. Sud o Zapadu je izveden iz suženog ideološkog ugla - "Zapad nema celovitu ličnost, u njemu nema načelne učenosti niti postupka, on nije siguran u sebe samoga, niti pak znade za nepogrešivu praksu". Sud je neutemeljen u punom smislu reči. Zapad "nije primer uspešnosti, on je naprotiv neuspeh, bolest, drama". Ovakvi stavovi su karakteristični za dobar deo intelektualne elite u SPC ili oko nje i iz njih se vidi jedno simplifikovano shvatanje zapadne civilizacije u kojoj je - prvi put u istoriji - hrišćanstvo dobilo istinsku šansu da bude religija ljubavi i dostojanstva ljudske ličnosti. Zatvorena u sebe, sigurna u svoje dogmatsko nasleđe - sa političkim pretenzijama vodeće institucije u društvu - SPC rizikuje da ostane izvan civilizacijske evropske brazde kojom idu modernizacijski procesi. U smislu uvodnih razmatranja iz ovih zapisa navešćemo samo dva karakteristična stava odnosa prema Evropi, drugima i drugačijima i posebno inoslavnima, odnosno hrišćanima druge i drugačije veroispovedne tradicije. I u jednom i u drugom slučaju reč je o ličnostima iz dela jerarhije SPC - prvi je uticajni publicista a drugi episkop SPC. "Pokušaji da se suštinske razlike prevaziđu političkim ekumenizmom" - kaže o. Sava Janjić - "pijetizmom ili zaboravom nikada neće dovesti do istinskog prisajedinjenja rimokatolika Jednoj Svetoj Apostolskoj i Katoličanskoj Crkvi Pravoslavnoj". Stav je uistinu jasan - samo pravoslavna Crkva čuva nasleđe hrišćanskog univerzalizma a ostali mogu samo da se "prisajedine". Stav nije dogmatski obrazložen niti je ekleziološki utemeljen na nekim valjanim razlozima - on je vapaj iz zatvorenog kruga svoje konfesije, sa naglašenim ideološko-političkim nabojem. Osim toga - i to je jedna karakteristika - ovakav stav ne deli veliki broj drugih pravoslavnih crkava. Ova provincijalna, sužena balkanska "optika" je zapravo jedna crkvena ideologija koja se izvodi iz nacionalizma koji se može propratiti epitetima "svetosavski", "saborni" i sličnim, ali to ne menja suštinu smisla. Drugi je primer u istom duhu - "Evropa se može ujedinjavati" - kaže preosvećeni Artemije, episkop raško-prizrenski - "na ekonomskom, političkom i svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o prisajedinjenju Crkvi". Takvi kakvi su, ovi iskazi su jasan "komentar" uz sve ono o čemu govore A. Bezanson i V. Žiskar d'Esten - komentar je naš balkanski, dakle iz predela u kojima se istorijski predeli još uvek slikaju maglom.

🤮 🤮