Doktorima i filozofima ocigledno vec sada ðupe zvace gace cim spominju ''obojene revolucije'' (jos jedan novorujanderski izraz). Prpa bato!
Spremaju li nam obojenu revoluciju?
Slobodan Reljić
Nije uopšte isključeno da bi se pokretanje naroda posle suočavanja sa strašnim „masovnim pucnjavama” početkom maja moglo pretvoriti u „obojenu revoluciju”.
Đavo nikad ne spava
Teško je razumeti šta predsednik Srbije očekuje od SAD. A lako je utvrditi šta Amerikanci očekuju od njega: da prizna Kosovo po planu koji je prihvatio – odmah; neće mu dati Zajednicu srpskih opština jer „nema mnogo pritiska ili stvarnog plana i garancije da ZSO neće postati nova Republika Srpska, čije osnovne implikacije vidimo sada”; da Srbija uvede sankcije Rusiji, kako bi bila jedina država na svetu koju su Amerikanci uspeli da nagovore/nateraju da napusti front od 90 odsto sveta koji nije uveo sankcije: i, da se ne zavarava, dok Amerika želi da „naši partneri napuštaju Rusiju, ne želimo da se približavaju Kini”.
I još: „Vidim malo pritiska na lidera koga je Njujork tajms povezao sa kriminalnim bandama”, rekao je na spoljnopolitičkom Odboru američkog Senata Bob Menendez, demokrata iz Nju Džersija, na pretresu „posvećenom politici Bajdenove administracije prema Zapadnom Balkanu”.
Znak slabosti
Iz ovoga bi čitalac zaključio da Amerikanci Vučića zovu partnerom a smatraju slugom, ponekad kao nestašnim. Pregovori, pod pokroviteljstvom EU, u kojima jedino on učestvuje sve vreme, nikad nisu imali alternativu „rešenju” da Srbija prizna Kosovo, bezuslovno. I da veštinu kojom je on vodio pregovore – deset godina „sve ni zašta” – Amerikanci vide kao slabost, a za slabost se ne daje ništa.
Još od onog vrućeg julskog dana 2015. kad je u Srebrenici, pred bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom, rulja puštena na premijera Srbije, Vučić je mogao da ukapira kakav je odnos prema njemu. Reče mu i „majka Srebrenice”, koja ga zakiti „Srebrenim cvijetom” – razočarana je „ne zbog Vučića, već zbog dostojanstva kojeg mi 20 godina čuvamo”. Sedam godina bošnjačke vlasti, nad kojima je američka kontrola neupitna, razmatraše predmet „Vučić/Potočari” i – niko procesuiran, niko smenjen, ni jedne ostavke. Poruka bejaše – ti nisi neko zbog koga bi se valjalo držati prava. A kamoli ljudskosti.
Aleksandar Vučić se potom pokazao kooperativniji i od Borisa Tadića. Sve je dao. Padao je pred američkim ambasadorom javno. Predaju Kosova je dogurao do – Ohridskog programa za primenu sporazuma. I sledi agendu. Samo nije potpisao.
Ali to nije dovoljno. Neće biti dovoljno ni ako/kad ispuni svih 11 tačaka sporazuma. To jasno pokazuje rad o njemu u Njujork tajmsu. U dugom tekstu predsednik Srbije nije državnik koji očijuka s kriminalom – već kriminalac.
Ako ga jednom njegovi partneri spreme u Hag ili na kakvo drugo mesto gde se sudi kriminalcima iz politike, neki tužilac će tekst iz Njujork tajmsa ugurati u optužnicu – i zatražiti decenijske kazne. Glupo je prigovarati: pa to su rekla-kazala činjenice! Sve optužnice koje su Amerikanci pravili poslednjih decenija su takve.
Sve srpsko pod sumnjom
Pominjani Menendez na senatskom Odboru pita savetnika državnog sekretara Dereka Šolea „o veoma optužujućem tekstu o srpskom predsedniku Vučiću”. Dobri Šole, koga Vučić hvališe kao konstruktivnog, odgovara „da administracija veruje da je izveštavanje Njujork tajmsa kredibilno”, ali još „ne može da govori o detaljima iz članka”.
Menendez, zatim, pita „da li se Srbija (?) može smatrati kredibilnim partnerom imajući u vidu obelodanjene podatke”. Šole smiruje loptu: „To moramo da testiramo”, ali „mi držimo odgovornim Vučića i njegove kolege za njihovu korupciju, za njihovo ponašanje i aktivnosti”.
Vučićevo posrtanje pred činovnicima nižeg ranga iz Stejt departmenta i ambasadorom Hilom – kome ovakvo nasilje nad Srbima nije prolazilo ni kad je tabanao iza strašnog Ričarda Holbruka, kad je Amerika bila sila nad silama – bilo bi za brigu ali ne za očaj da on ne predaje Kosovo i sve neuverljivije viče kako „nikad neće priznati Kosovo“.
Na tu buku se ćuti. Slušamo kako patrijarh SPC na svečanom ručku arhijereja i predsednika saopštava da „pitanje svih pitanja u ovom trenutku za naš pravoslavni narod jeste tema Kosova i Metohije, a najviše smo vremena do sada u održavanju ovoga Sabora posvetili tom pitanju… Mi se molimo da Kosovo i Metohija budu ono što jesu. To je sastavni deo Srbije. Kosovo je naše srce. Kosovo je um, izvor našeg postojanja”. Ali ne čujemo da pita predsednika da li je tačno ono što Derek Šole saopšti: „Dogovor (sa albanskom stranom uz posredovanje EU) smatramo pravno obavezujućim, to smo rekli Vučiću i on to nikada nije negirao.”
Ujedinjenje – oko čega?
Nikada nije negirao pred Amerikancima, a poziva narod da se – ujedini oko njega?! „To je deo matrice da Vučić govori jednu stvar da umiri zapadne lidere, a govori druge stvari srpskom narodu, putem državno kontrolisanih medija” (senator Menendez).
Zato se politika koju predsednik vodi, sada gotovo svima u Srbiji, pojavljuje kao – paradoksalna. Kažemo to obzirno. Kad je „matrica” ogoljena pred američkom brutalnošću, traži se ujedinjenje. Oko njega. Ali oko čega?
Ako pogledamo 11 tačaka oko „pitanja svih pitanja”, onda on traži: Ajde da mu pomognemo da preda Kosovo. Smokvin list nad ovom bestidnošću je namigivanje: jeste pristao, šalje hrabrog kosovskog viteza Petra Petkovića da se bori do poslednje reči bačene u prazno, ali – nije potpisao. I neće. Iako je sve dosadašnje ne – uvek, učinjeno.
Ovo nadilazi kosovski mit. Ovo nije ni uloga Vuka Brankovića. Ovo je ideja da car Lazar predaje Kosovo. I da svi Srbi – Crkva, vojska, država i sav narod pokorno aplaudiraju. A da im on u tom izuzetnom času objavi da je to – najveći uspeh Srba u istoriji. A trust mozgova koji ima istoriju u malom prstu skandira: da, da, da.
Ništa manje paradoksalno nije i što se nazovi „partnerstvo” Srba i Amerike zasniva na dijametralno suprotnim stavovima! Američki Senat će, uprkos neviđenoj kooperativnosti iz Beograda, nastaviti da bičuje partnera: „Korišćenjem informacionog prostora i gušenjem civilnog društva predsednik Vučić nastavlja da prihvata nacionalističke srpske narative i neguje viziju ‘srpskog sveta’.”
I uprkos tome što Vučić javlja na sve četiri strane sveta da Putina neće da čuje godinu dana, senator Menendez mu puca pod noge, da igra na te note. Jer „srpski predsednik se hvalio svojim bliskim vezama sa Putinom, putovao u Moskvu na razgovore o trgovini, i odbijao da se pridruži evropskim partnerima u sankcijama Rusiji”.
Putovati u Moskvu je smrtni greh po američkom jevanđelju! Ali Aleksandar Vučić nema pravo žalbe. Niko ga neće saslušati. I što se predaja više približava kraju, šanse će biti manje. Ali tu nema prostora za žaljenje onih koji su pristali na taj otvoreni poker u kome onaj ko deli uvek dobija. Nema ni za sažaljenje nad njima. Verovatno nema poznatije Kisindžerove misli od: Biti američki neprijatelj je opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno.
SAD ništa ne daje
Zaista, na koga je predsednik Srbije računao kad je krenuo putem bez povratka. Vašington je kao onaj pop iz narodnih pripovesti koji se udavio jer nije mogao da prihvati ponudu: Daj, pope, ruku! Vašington samo uzima. Može da vam da osiromašeni uranijum, opasni virus, metak kroz cev, neku investiciju koju ćete platiti kao ništa u životu… To je logika zapadnjačke imperije. Njen kratak vek je uzrokovan i nesposobnošću da svoju hegemoniju učini podnošljivom izvan propagandnih poruka.
Srbi to dobro znaju. I pored nametnutih vladajućih struktura: devet od deset Srba ne zanima povezivanje s trulom EU ukoliko je uslov predaja Kosova, još je neznatniji deo populacije za evroatlantsko povezivanja, tj. NATO; devet od deset Srba ni slučajno ne bi uvelo sankcije Rusiji, isti broj nema nikakvih želja da se ostvaruje američko poništavanje Republike Srpske; broj onih koji kad misle o budućnosti veruju da ona pripada Zapadu a ne Istoku drastično pada…
„Evropski put” kojeg se Vučić i Brnabić-tim ne odriču razumeva se kao grobnica srpske budućnosti – ekonomske, duhovne, državne, verske, informativne. „Put preko Albanije“ je bio zastrašujuć, ali herojski smislen. „Evropski put“ je put u smrt – od LGBT principa kojima se klepeće kao zvonima koja treba da nauče ovce da su vukovi njihovi dobrotvori do pomirenosti s dobrovoljnim ropstvom u davosovskom koncentracionom logoru.
Da, zato nije uopšte isključeno da bi se pokretanje naroda posle suočavanja sa strašnim „masovnim pucnjavama” početkom maja moglo pretvoriti u „obojenu revoluciju”. Đavo nikad ne spava.
Laži Otpora
Anonimni narodni pevač javlja kako Hilova laka konjica nastupa kroz ogromnu masu od desetina hiljada iskreno i razložno pobunjenih građana Srbije. „Pričaj, brate, o slobodi / Jer nas u nju Kesić vodi. / Kaži meni, mudra glavo / Dokle će nas vodit Savo?/ Mi želimo nova lica / Nek povede i Dobrica. / Dok Gazelom vetrić piri / Stigao je i Beširi. / Tamo gde je pravde slika / Tu nas čeka Marinika. / I sad pirka vetrić lagan / Evo ide Đilas Dragan.“
Šta je zajedničko ovim stend-baj radnicima na terenu? Da jesu protiv Vučića po onoj staroj narodnoj da sjaši Kurta a evo nas Murti, ali da imaju manji otpor prema francusko-nemačkom sporazumu u 11 tačaka i od Vučića. I sve tako. Teško bi to bilo objasniti nekom ko bi banuo izdaleka, ali svi u ovom narodu to znaju.
I zaista, realna mogućnost je: Obojena revolucija se vraća kući!
Verovatno se neće iz groblja potrošenih ideja vraćati stegnuta pesnica i – Otpor! Narodni pevač nije primetio Srđu Popovića (ko zna na kom je on sad zadatku?) i saborce koji su se posle operacije „Gotov je!” hrabro „transformisali u političku stranku, a na parlamentarnim izborima 2003. osvojili su samo 62.116 (1,63%) glasova.
Na kraju se Otpor utopio u Demokratsku stranku (s Borisom Tadićem na čelu) u septembru 2004” (Vikipedija).
Koliko njih danas ima u vladinoj administraciji i drugim telima države Srbije? Gašiću i Vulinu nije data BIA na upravljanje da bi to utvrdili. Što bi u svakoj suverenoj državi bio rutinski zadatak. Tako da se u ovoj „grboj” javnosti (Što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi!) s vremena na vreme pojave pripovesti kako su najsposobniji izvršioci testamenta Džina Šarpa (knjiga uputstava za nenasilne CIA revolucije „Od diktature do demokratije”, 1963) odlepršali ka Gruziji, Ukrajini, Albaniji, Rusiji, Belorusiji, Uzbekistanu, Libanu, Hrvatskoj, Kirgistanu, Egiptu… Trockizam sa korporativnim likom.
Prosto rešenje
Srbima ne bi bilo teško ponuditi agendu koja bi ih okupila u ovom teškom času:
a) napuštamo evropski put,
b) ukidamo Ministarstvo za evropske integracije,
v) prekidamo pregovore o Kosovu u formatu koji obezbeđuje EU (Lajčak je persona non grata, Hilu se ostavi zapadnjačka opozicija i NVO sektor) i idemo u OUN,
g) pridružujemo se Kini i Rusiji u osporavanju Kristijana Šmita kao visokog predstavnika u BiH,
d) obaveštavamo javnost, svoju, zapadnu i svetsku, da ne računa na nas u blesavoj politici sankcija Rusiji,
e) odbijamo da nam bilo ko savetuje kakve odnose ćemo uspostavljati s vodećom svetskom ekonomskom silom Kinom,
f) pravimo projekat privrednog konsolidovanja Srbije u kojem se pokreću unutrašnji resursi a strane investicije i „pomoć” MMF-a i Svetske banke dovode u realne omere… To i brigu o porodici možemo uzeti od komšije Orbana.
( )
Konstruktivnih predloga, osmišljenijih i detaljnijih bi bilo. Kad bi vlasti u Srbiji ozbiljnije uzimale u obzir volju srpskog naroda. Što nije slučaj.
