Jos jedan drustveni parazit, nistarija i fabrika go*ana zloupotrebljava nezapamcene tragedije da bi sirio svoju odvratnu anticivilizacijsku agendu.
Čitati Hantingtona – ponovo i pažljivije Milomir Stepić
Takva priprema, brutalnost i smisao izvršenja ubistva „patentirani" su na Zapadu. Ali, odakle u Srbiji? Došli su kao civilizacijski implant. Zato treba čitati Hantingtona.
Imaju li ikakve veze ukrajinska kriza i tamošnji oružani sukob sa masovnim ubistvima dece i mladih ljudi u Srbiji, ili je to još jedno nategnuto tumačenje pozadine dve srpske tragedije u dva krvava dana? A možda su, pre svega, domaći i nama bolniji događaji po šokantnosti pretekli onaj strani, na koji smo posle više od godinu dana već navikli. Zajedničko im je da javnost, uz učešće samozvanih i pravih stručnjaka, a neizbežno medijsko posredovanje, pokušava da objasni suštinske razloge obe tragedije.
Ma koliko cinično zvučalo, na pravom tragu je zaključak da se sa dva masakra ostvarilo ono: „Srbija je svet“! Podrazumeva se koji je to svet: onaj vesternizovani. Zapad! Takva priprema, brutalnost i smisao izvršenja ubistva tamo su „patentirani“. ( )
Ali, odakle u Srbiji? Došli su kao civilizacijski implant, zajedno sa amerikanoidnim „slobodnim svetom“, narcizmom „neophodne nacije“, katoličko-protestantskim „načinom života“, te instaliranjem anti-duhovnosti kao i potkulture konzumerizma. ( )
Pojavili su se i nameravaju da ostanu nametanjem nazovi-demokratije, poplavom sekti, holivudskim filmovima, propagandnom agresijom, internet-nasiljem, rijaliti-nemoralom, javnim promovisanjem svakovrsne naopakosti, ideologijom globalizma…
Srpski „društveni organizam“ odbacuje te „implante“, ali se sve teže brani u eksperimentu u koji je gurnut.
I nije sve to došlo kao „kolateralna šteta“, već kao „sistem vrednosti“ Zapada i njegova ekspanzionistička, amputaciona namera usmerena na preotimanje, konvertovanje i priključivanje sopstvenoj civilizaciji pojedinih naroda i država iz drugih civilizacija. (jel?)
U stvari, ta opasna, nasilna namera zasnovana je na suludoj ideji o poistovećenju Zapada i jedne, univerzalne Civilizacije, tj. na tezi theWestandtheRest– da su SAD i EU transatlantska „Imperija“, a ostatak sveta „varvari“ koje treba civilizovati po principu „il’ mi se pokloni, il’ mi se ukloni“.
Na sceni je, kao i uvek tokom istorije, borba za prostor i ljudske duše. Kolektivnim „preumljenjem“ naroda promenio bi se i geopolitički i civilizacijski identitet prostora.
Civilizacijsko sukobljavanje
Srbija i Ukrajina su prve na udaru jer se nalaze u kontaktnoj i konfliktnoj zoni dve velike geopolitičke i civilizacijske „tektonske ploče“: jedne, telurokratskog i pravoslavnog identiteta, i druge, talasokratskih i zapadnih svojstava. (ovako je buncao i dragos kalajic, a i dugin sada nastavlja)
Sve je detaljno objasnio Semjuel Hantington (1927-2008), inicijalno u članku „Sukob civilizacija?“ iz 1993, a potom i u izrazito geopolitički profilisanoj knjizi Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka iz 1996. godine.
U to vreme je nemilosrdno napadan u kontekstu „političke korektnosti“ jer je tvrdio i dokazivao da će sa okončanjem bipolarizma glavni svetski geopolitički akteri postati na religijama zasnovane civilizacije, da je Zapad agresivna civilizacija i da „islam ima krvave granice“, iako su sukobi širom sveta, a naročito onaj postjugoslovenski, potvrđivali njegova gledišta.
Hantington je podelio svet na sedam-osam, odnosno osam-devet velikih civilizacija, od kojih se tri – Zapadna, Pravoslavna i Islamska – sučeljavaju u post-prostorima i Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Posredstvom „NATO i EU kao organizacija Zapadne civilizacije“, kako konstatuje Hantington, a koristeći prvo apsolutnu, a potom i relativnu unipolarnu dominaciju, Zapad sistematski sprovodi rastakanje ruskog i srpskog sveta, odnosno, ruskih i srpskih zemalja. ( )
Potom njihove periferne, raslabljene i nacionalno preoblikovane delove Zapad instrumentalizuje kao anti-Rusiju (npr. Ukrajinu) i anti-Srbiju (npr. Crnu Goru), te ih pojedinačno usisava u svoj areal.
Uporedo, razgrađuje same Rusiju i Srbiju kao pijemontske države: duhovno – udarom na crkvu, kompromitovanjem državnih institucija, degradiranjem elite, glorifikovanjem društvene patologije…, kao i teritorijalno – stalnim zalaganjem da Rusiju treba smanjiti i podeliti „jer je nepravedno velika“, i da Srbiju, oduzimanjem Kosova i Metohije, a ako to ne bude dovoljno onda još nekih oblasti, treba „svesti na bezopasnu meru“.
Narušeni „imunitet“
Posebno zahvalna meta agresivne civilizacije su pocepane zemlje (cleftcountry) iz sastava napadnute civilizacije, primećuje Hantington. To su one koje ne samo da su nacionalno, verski ili rasno heterogene, nego još i unutar njihovih društava postoji manje ili više duboka podela među različitim grupama i slojevima.
I Srbija i Ukrajina su očigledan primer oligarhijsko-političkog krema na jednoj strani, do mase očajnih, gladnih „gubitnika tranzicije“ na drugoj, i od elitnih škola u „krugovima dvojke“ Beograda i Kijeva na jednoj strani, do sirotinjskih učionica sa bubnjarama u zabiti Besne Kobile i Karpata na drugoj. (jel, dovoljno je samo da se okrenu rujanderima, pa ce imati ucionice ko u Japanu 🙄)
Nije teško naslutiti negativne posledice među suprotnostima kakve su, s jedne strane, tinejdžeri i mladi ljudi koji već voze džipove vredne pet-šest cifara u stranoj valuti, hvale se roleksima, plaćaju partnere i partnerke, žive u zamkovima, orgijaju pijani i drogirani po splavovima i pucaju bez zazora i griže savesti, te s druge strane, njihovih siromašnih vršnjaka koji nemaju struju i kupatilo, čitavu odeću i obuću, sve obroke u toku dana, mogućnost školovanja i elementarne uslove da učine bilo šta uspešno u svom životu.
Istovremeno, i Srbija i Ukrajina, iako to izvorno ne bi trebalo da budu, pretvaraju se u rastrzane zemlje (torncountry), kako bi to nazvao takođe Hantington. Po pravilu, takve zemlje su homogene, imaju jednu većinsku naciju, izrazito dominantnu kulturu i religiju koja nedvosmisleno pripada jednoj civilizaciji. Ali, njihove elite nastoje da ih iščupaju iz te domicilne civilizacije i uz direktan spoljni angažman veštački ih prebace u drugu civilizaciju.
Sindrom „pokondirene tikve“
U slučaju Srbije i Ukrajine to znači iz pravoslavne u zapadnu civilizaciju, i to uključivanjem u evroatlantske integracije. To je javno proklamovan, praktično sprovođeni i propagandno promovisan program njihovih vođstava, uprkos suprotstavljanju većine stanovništva. To, međutim, kako primećuje Hantington, a stvarnost potvrđuje, unutar takvih društava izaziva krizu identiteta, duhovnu i društvenu raspolućenost, suštinski nesporazum naroda i nomenklature, te sve češću pojavu incidentnih situacija i kliženje u anarhiju, masovne nemire i konflikte.
Rastrzane zemlje, kakve mogu postati Srbija i Ukrajina, predstavljene su na dva načina – jedan, kao „zemlje-mostovi“ između susednih civilizacija, kako ih prikazuju domaće malograđanske, otuđene, kompradorske elite u želji da opravdaju i/ili prikriju konvertitske namere, i drugi, kao nepouzdane, prevrtljive „zemlje sa Janusovim licem“, kako ih doživljavaju u inostranstvu, i u civilizaciji-davaocu i u civilizaciji-primaocu.
Iako Hantington smatra da pokušaj civilizacijskog transfera nigde u potpunosti „do danas nije uspeo“, takva šizofrena pozicija prouzrokuje snažne društvene tenzije, ulazak države u stanje latentne krize i pojavu svakovrsnih bezbednosnih rizika. Prate ih sve izraženije političko nasilje, oružani obračuni programiranih pojedinaca i grupa (kakvi su potresli Srbiju), te u ekstremnim situacijama izazivanje „obojene revolucije“ i građanskog rata kombinovanog sa napadom spolja (kakvi su pogodili Ukrajinu).
Ukrajina je krenula putem bez povratka. Dovoljna opomena Srbiji.
