S. Antonić: Vavilonski Zapad vs hrišćanski istok – hoće li nas savladati?
Duboka razlika između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka vidi se i u snazi neprijateljstva koje Zapad i dalje gaji prema Rusiji
Pre desetak dana u Beogradu je boravio direktor Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, Sergej Nariškin. Služba vnašneй razvedki naslednica je Prve glavne uprave KGB i centralna je obaveštajna služba RF. Odgovara neposredno Predsedniku Rusije, koji joj postavlja direktora. A šta je ovaj glavni obaveštajac poručio Srbima? „Događaji iz Drugog svetskog rata predstavljaju važan podsetnik za Rusiju i Srbiju. Na ovoj krvavoj stranici svetske istorije ispisana je suština istorijske misije Rusije i njenih srodnih slovenskih država – da svim snagama sačuvamo Evropu od konačnog odvajanja od hrišćanske tradicije i pokušaja stvaranja Vrlog novog sveta na Zemlji”.
Nariškin, dakle, ne samo da borbu Rusa i Srba u Drugom svetskom ratu vidi kao odbranu tradicionalnih hrišćanskih društava od vavilonskog rasnog inženjeringa. On tu borbu predstavljala i kao suštinsku za razumevanje današnjeg sveta. Nariškin (r. 1954) nije bilo ko. Uz vrhunske obaveštajne škole, ima i doktorat iz ekonomije (zapravo, po našim merilima, dva doktorata: „bolonjski” i „humboltovski”). Po osnovnom obrazovanju je inženjer. S Putinom se zna četrdeset godina. I takav nam, dakle, akter ne govori o ekonomskim integracijama ili o vojnim savezima. On nam govori o – odbrani hrišćanstva. Kako je to moguće?
Hajde, najpre, da razmotrimo kakav to vavilonski projekat pominje Nariškin. „Nije važno da li se on stvara na kultu rasne isključivosti, civilizacijske ili tehnološke superiornosti, masovne potrošnje ili, na primer, totalitarne dominacije sajber tehnologije”, kaže on. Vrli novi svet, za Nariškina, upravo je paradigma tog tamnog socio-biološkog inženjeringa. Kako tačno izgleda društvo u Vrlom novom svetu? Valja da se podsetimo, kako bismo razumeli Nariškinovu poruku.
Knjiga je napisana još 1932. godine i zapravo je genijalna anticipacija ideala današnjeg sveta atlantističkog kapitalizma. Opisuje društvo iz 2540. godine – svet visoke tehnologije, genetskog inženjeringa, brzog saobraćaja i do kraja razvijenih medija (7d; prenosi se ne samo ono što se može videti i čuti, već sve što se oseća – od gladi, do orgazma). Sve države su nestale (ovde, str. 28), postoji samo „Svetska država” (The World State; 42) i jedan jezik – engleski (20; 79). Religija je izgubila svaku duhovnu dimenziju i svela se na seksualno-narkotične obrede (31 i dalje). Vlada kultura večite sadašnjosti i, zapravo, odvratnosti prema istoriji („Istorija – to je smuti pa prospi”; 28; „History is more or less bunk”).
Obezbeđen je ideal večite mladosti: ljudi izgledaju jednako s trideset i s pedeset i pet (6). Muškarci i žene nisu opterećeni suprugom i decom – ne postoje porodice. Deca se proizvode veštačkim putem, serijski, u laboratorijskim tvornicama, postupkom koji mi danas znamo pod imenima „kloniranje” i „genetski inženjering”. Muškarci i žene su „slobodni od dece” – slobodni za beskrajni niz seksualnih odnosa sa stalno novim partnerima. Nove i nove seksualne veze, u tom svetu stalne, produžene mladosti, postale su čak i jedna vrsta dobrog ponašanja. Recimo, glavna junakinja, Lenjina (junaci često nose imena kao što su: Marks, Engels, Bakunjin, Trocki, Darvin, Dizel…) priznaje da je u vezi koja traje „već četiri meseca” s izvesnim Henrijem.
„Lepo bogami”, kaže joj na to Fani (Fanny Crowne), najbolja drugarica. „I sve to vreme nisi imala nikog drugog. Je li tako? (…) Stvarno mislim da treba da paziš šta radiš. Vrlo je nepristojno, pre svega, tako dugo biti samo s jednim (…) Kao da to boli, kao da je ružno imati još jednog-dvojicu pored Henrija. Sve u svemu, morala bi da se da se pustiš u veći promet” (32-3; 34). Čak su i deca, od najranijeg uzrasta, usmeravana na „erotske igre i što više seksualnih veza” (26-7). Neprestani seks sa što više partnera, naime, uzima se kao najbolja predohrana protiv svih dubljih emocija, a pre svega protiv – ljubavi.
„`Jedanput sam morao da čekam gotovo četiri nedelje dok devojka, koju sam želeo da imam, nije pristala.`
`I posledica je bila ta da ste doživeli jaku emociju?`
`Strašnu!`
`Strašnu; sigurno`, reče Upravljač. `Vaši preci su bili do te mere glupi i kratkovidi da nisu hteli da imaju nikakva posla s prvim reformatorima kad su se pojavili i ponudili im da ih oslobode tih odvratnih emocija” (36-7).
Zapravo, prilikom seksualnih odnosa nikakva ljubav nije poželjna. „Nemojte misliti da sam s tom devojkom imao neke nepristojne odnose”, kaže jedan od junaka. „Nije tu bilo ničeg na emotivnoj osnovi, ništa dugotrajno. Sve je bilo potpuno zdravo i normalno” – to jest, sve se svelo na seks (75). Promiskuitet je, tako, postao stvar društvene obaveze, znak lepog ponašanja.
„`Lenjina Kraun?` (Lenina Crowne), ponovi Henri Foster (Henry Foster) pitanje pomoćnika direktora Odseka za predodređivanje (Assistant Director of Predestination), povlačeći patent-zatvarač na pantalonama. `A, to je izvrsna devojka. Divna, vrlo pneumatična (pneumatic; izraz se u romanu upotrebljava pohvalno, u značenju „lak”, „pristupačan”, „udoban”). Čudim se da je još nisi imao.` `Ne znam kako mi se to desilo`, reče pomoćnik. `Ali hoću, svakako. Prvom prilikom.`” (35-6).
Da bi se predupredile neželjene trudnoće, u tom svetu, društvena konvencija nameće javno nošenje i korišćenje „sredstava za kontracepciju” (40). Haksli je, tako, predvideo bejbi-pilule 30 godina pre nego što su izmišljene. A za slučaj da kontracepcija zakaže, tu su luksuzni „Centri za prekid trudnoće”. Jedan od njih, u Čelsiju, opisuje se kao „divna kula od roze stakla”, „osvetljena reflektorima utorkom i petkom” (91) – kao jedna vrsta javnog poziva da se dođe i obavi čišćenje.
Uz kulturu seksualnog promiskuiteta, u ovom svetu vlada i kultura hemijskih stimulansa, tačnije – kult droge. Ne samo da droga nije zabranjena, već je i društveno poželjna. Naime, pripoveda Haksli, u laboratorijama je, 2086. godine, proizvedena soma – „savršena droga”, „euforična, narkotična, blago halucinogena” (43). Ona je čak postala sastavni deo plate nižih klasa: „Izdaje im se posle rada. Četiri tablete od po pola grama. Subotom šest” (126).
Svi uživaju u ovoj drogi, koja im omogućava pretvaranje vremena van posla u masovnu seksualnu orgiju. Zapravo, konvencije sada nalažu da ljudi, umesto na nekadašnja bogosluženja, idu na zvanične seksualne orgije: na tzv. službe uzajamnosti (solidarity services). A glavna himna na tim misama glasi: „Forda slavimo, orgije pravimo, puno some, puno seksa, parimo se bez kompleksa!” (65).
Treća sastojnica tog sveta je kult zabave. U ovom svetu „biti slobodan” istoznačnica je sa „lepo se provoditi” (70). Sredstva za masovnu zabavu toliko su razvijena da u „taktiloskopima” publika ne samo da vidi i čuje, već i telesno oseća sve što se u priči dešava. Junak je gladan, a onda se dobro najede – i publika uživa u vrhunskoj hrani. Junak žarko želi neku ženu, a onda mu ona, najzad, pričinjava svakovrsno seksualno zadovoljstvo – i publika se u tome naslađuje, barabar s junakom.
Tako običan čovek može nesmetano da utone u svet zabave i zaborava, doživljavajući sve nove i nove čulne nadražaje (128-130). Uz to, Haksli je još 1932. godine predvideo TV u svakoj sobi u stanu (118; 153), kao i budalastu, ali obavezno seksualno-izazovnu muziku, koja se neprekidno čuje, kud god da se krene (“Draži dok ne kažem: Važi!/ Voli dok me ne zaboli,/ dok ne padnem sva u komu/, ljubi, mazi u ekstazi:/ Ljubav prija, i ti i ja,/ volimo je kao somu”; 128).
Sve u svemu, to je jedan do kraja modernizovan, materijalistički, hedonistički svet, bez ikakvih sastojnica tradicionalnosti. Vrli novi svet je, zapravo, čista moderna. On je do kraja očišćen ne samo od porodice – te su „mama” i „tata” nepristojne reči – već i od umetnosti, književnosti, religije, filosofije, istorije… Jer, sve je to – u poređenju s taktiloskopima – dosadno, nerazumljivo, zastarelo…
U takvoj visokotehnološkoj i hiperhedonističkoj „civilizaciji” niko se zapravo i ne buni. Jedan od Upravljača kaže: „Narod je srećan; ne vise im o vratu ni majke ni očevi; nemaju ni žena ni dece, ni stalnog ljubavnika, dakle nikog prema kome bi gajili jake emocije; tako su obrađeni da praktično i ne mogu da se ponašaju onako kako ne treba da se ponašaju. A ako nešto zaškripi, tu je uvek soma” (169).
Loša strana ovog sveta je, eto, tek nešto ranija smrt. Genetski inženjering i razvijena medicina obezbeđuje život u stalnoj mladosti i praktično bez bolesti. Ipak, kraj je brz i neumitan. „Do šezdesete godine neoštećena mladost; onda krc! i gotovo” (85). Međutim, i u takvim prilikama niko se ne buni, jer im mediji neprekidno ponavljaju opšta životna pravila kao što su: „Uz gram some sve se reši, sadašnje se vreme smeši” (80); „Bolje gram, nego sram” (misli se na drogu; 43); „Gram u pravi čas – to je pravi spas” (69); „Zabavu od danas ne ostavljaj za sutra” (72), itd.
Nema alternative, o njoj niko i ne razmišlja. Jer, svi ili rade, ili se zabavljaju – ko će još da se „smara” čitanjem knjiga ili traženjem višeg smisla u životu. I upravo ta bezalternartivnost čini poredak suštinski totalitarnim. Treba obratiti pažnju da naš današnji svet zapravo ne teži Orvelovoj, već Hakslijevoj distopiji. Dok je Orvelova 1984. negativna utopija komunizma, Vrli novi svet je negativna budućnost našeg današnjeg, atlantističkog kapitalizma. Dok su Orvelova Okeanija ili Istazija klasična industrijska društva 20. veka, dotle je Hakslijeva Svetska država 26. veka zapravo razvijeno bio-tehnološko društvo.
Kod Orvela, naime, totalitarna država vlada svojim podanicima uz pomoć terora – nasilja, straha, totalnog nadzora, potčinjavanja, rata i mržnje. Toga nema kod Hakslija. Kod njega se masa kontroliše genetikom, vaspitanjem, medijima i hemijskim stimulansima, a temelj kontrole su manipulacija seksom i potrošnjom, koje počivaju na konformizmu i individualističkom egoizmu običnih ljudi. Dok kod Orvela poredak počiva na kaznama i bolu koji se nanosi neposlušnima, kod Hakslija se on temelji na nagradama i čulnim užicima, koje dobijaju svi koji su lojalni sistemu. Orvelovim svetom vladaju gospodari bola, Hakslijevim gospodari telesnih naslada.
I dok su kod Orvela ljudi neprestano nadzirani, kod Hakslija su naizgled slobodni da se prepuštaju svojim željama (a tek one su, zapravo, predodređene). Tako, dok su kod Orvela knjige zabranjene, kod Hakslija ljudi zapravo i ne žele da čitaju – jer im mnogo veća uživanja pružaju taktiloskopi ili seks sa sve novim i novim partnerima. Dok je, dakle, kod Orvela istina zabranjena, kontrolisana i skrivena, kod Hakslija za nju nikog ozbiljno nije briga – jer su svi posvećeni zabavi i telesnim užicima.
Hakslijeva ironična vizija sutrašnjice danas se u mnogome ostvaruje u svetu koji je hedonistički, materijalistički, opijatski[1] i transhumani. Atlantistička elita nam, dakle, danas ne govori ništa drugo do to da treba samo da se prepustimo zadovoljstvima; da obezbedimo užitke za naša nova, mladolika tela; ili, kako što lakše da imamo seks s tuđim, isto tako novim i mladolikim telom; o oslobađanju od dosadnog, tradicionalističkog morala, o nesputanosti impulsa („budi svoj i sledi svoje instikte”), o uživanju u večnoj sadašnjosti i preziru prema svemu što nam ne pruža zadovoljstvo sad i odmah; konačno, tu je i priča o transhumanizmu, kao načinu da se „uspori ili eliminiše starenje“, te „razvije tehnika poboljšanja čoveka … i novih koncepata ljudi“.
Ali, ako atlantistički idealni svet počiva na biologiji, manipulaciji primarnim potrebama (egocentrizmu) i na transhumanom inženjeringu – odakle, onda, baš Rusi, pa i mi Srbi (kao „balkanski Rusi”) da budemo zavetnici hrišćanstva? Pogotovo je neobično, reći ćete, prikazivati ateistički SSSR (1941) kao Hristovu tvrđavu? Za objašnjenje ovakvog mišljenja dobar autoritet je nemački mislilac Valter Šubart (1897-1942). Kao Nemac stekao je klasično zapadno obrazovanje, ali je kao ruski zet[2] s interesovanjem ušao i u dubinu ruske kulture. Njegovo delo Evropa i duša Istoka (1938) upravo svedoči o suštinskim razlikama koje postoje između zapadnog moloh-materijalizma i istočnog prirodnog hrišćanstva. „Rusi su bili hrišćani i pre no što su prešli u hrišćanstvo”, piše Šubart (ovde, str. 169). „Zbog toga se hrišćanstvo u Rusiji nije proširilo mačem, već samo od sebe, lako i brzo, tako što je (slobodno) izabrano” (169).
S druge pak strane, tvrdi Šubart, „Nemačka je najnehrišćanskiji deo Evrope” (185). „Nemac je nehrišćanin u najdubljoj skrovitosti svog srca, on objedinjuje sve nehrišćanske crte i on to zna” – zato što je do kraja materijalista i egoista (231). „A biti nehrišćanin nije prestup već je, nažalost, (eshatološka) nesreća” (isto). Takođe, i „Francuz je po prirodi ateist. Između `racija` i Boga on će uvek izabrati prvenstveno ono što je `racionalno`. Francuskom, naime, vladaju otvoreni ateisti od 1905, što se vidi i po tome je u svim državnim školama ukinuta veronauka” (246). Uopšte, i Francuz je jednako proračunat, egoističan i sitničav kao i Nemac (mada je u društvu prijatelja nešto štedriji). Francuz je spreman i da se potuče za ideju; ali, da se odrekne novca – teško. Francuz uživa u vatrometnoj retorici – pošto se njegovo obrazovanje prvenstveno i sastoji u ovladavanju jezikom, a ne znanjem (248). Ali, Francuz misli da služi čovečanstvu prvenstveno tako što svetu pokazuje kako treba živeti, tačnije – kako valja uživati; i sve što je izvan njegovog horizonta uživanja za Francuza je, zapravo, neracionalno i nekulturno (251).
Konačno, „engleska nacionalna misija je svetsko gospodstvo i u osnovi joj leže razbojničke namere” (243). Englez je, u suštini, gusar u rukavicama od jelenske kože, koji, premda fino i sa stilom, ipak sistematski i nemilosrdno pljačka koga god da se dokopa[3]. „A Amerikanac je Englez bez ideala džentlmentstva” – dakle, tek gusar bez jelenskih rukavica (244).
I dok je osnovna ideja velikih zapadnih naroda iskoristi bližnjeg[4], „ruska nacionalna ideja je da spasenje čovečanstva prvenstveno dolazi od Rusa” (194). Temeljna ruska ideja, naime, po Šubartu – a koja je neporecivo hrišćanska – jeste da se Rusija mora naročito žrtvovati, odnosno, da Rusi moraju štošta dodatnog učiniti, kako bi se čovečanstvo spasilo[5].
Komunizam se u Rusiji, tvrdi Šubart, ne bi održao ni par meseci da se nije sasvim oslonio upravo na ovu duboku rusku ideju. Treća Internacionala ili Treći Rim – za Ruse je na neki način svejedno. Oni svoju sudbinu vide kao stopljenu sa sudbinom celog čovečanstva (194-5). „Čadajev je nazvao Ruse jedinim Božijim narodom novoga doba, oštro ih protivstavivši ostalim evropskim narodima koji su se odrekli Boga” (197). To se vidi i po krajnjoj ruskoj geostrateškoj ideji – oslobođenju Carigrada.
Rusi, naime, objašnjava Šubart (200), ne žele da oslobode Carigrad samo zbog moreuza i slobodnog morskog prolaza. Ako bi jedino to hteli, Rusi bi bili kao i Englezi. Ne, Rusi zapravo žele Carigrad jer sanjaju da vrate krst na kupolu Aja Sofije (isto). To je tipičan transcedentni i eshatološki „ruski mesijanizam” (203). Jer, objašnjava Šubart, „Rusima vlada apokaliptička mašta” (204).
Zbog toga je ruska ideja, veruje Šubart, danas najdublja i najšira nacionalna ideja među svim narodima. Taj jedinstveni narod na sebe je uzeo – pošto je tako jednostavno promišlju određeno – da među drugim narodima bude ono što je Hristos bio među ljudima: on se primio da strada za sve, ne da vlada svima. Smisao ruskog eshatološkog pozivanja je, naime, zadržavanje konačnog i opšteg zla. Jer, kao što stoji u Jevanđelju, „i sad znate šta ga (Antihrista) zadržava da se ne javi do u svoje vreme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (2. Sol. 6-7).
A zadržava, ispostavlja se, narod koji je bio suštinski hrišćanski i pre hrišćanstva. I to ne zato što je taj narod rasno ili religijski poseban, već zato što taj narod ovaploćuje ideju celokupnog čovečanstva. Šubart tu podseća na misao Dostojevskog da je „idealna ličnost na (posthrišćanskom) Zapadu natčovek, a na (hrišćanskom) Istoku svečovek” (141). „Mi ne želimo da budemo Rusi”, reći će sam Dostojevski, „nego sveljudi”: „nacionalna ruska ideja je svečovečnost“. „Šta je snaga ruske narodnosti ako ne stremljenje ka svom konačnom cilju, ka svesvetskom (vsemirnom) i svečovečanskom (vsečelovečeskom)?” – pita se Dostojevski (ovde, str. 296).
Za Dostojevskog, naime, „ruska duša i genije ruskog naroda su, možda, najpogodniji (naibolee sposobnы) da prihvate ideju svečovečanskog ujedinjenja (vsečelovečeskogo edineniя), bratske ljubavi i trezvenog pogleda koji oprašta neprijateljstvo, vidi i poštuje razlike, razrešava protivrečnosti” (279). Nasuprot pojedinih zapadnih naroda koji su skloni da „mrze druge jer ne liče na njih”, „žele da žive odvojeno od drugih nacionalnosti kako bi se sve prigrabilo za sebe”, a „druge nacionalnosti smatraju za limun koji može da se cedi do mile volje” (280), stoji „neodoljivi instinkt (vlekuщiй instinkt) ruskog naroda za svesvetsko razumevanje i ujedinjenje čovečanstva” (ko vsemirnoй otzыvčivosti i k vseedineniю čelovečestva)” (283).
Dostojevski ovo argumentuje, između ostalog, i tvrdnjom da su Rusi prihvatili reforme Petra Velikog ne zato da bi preuzeli zapadnu moć, već kako bi sami postali ono najbolje što čovečanstvo ima, e da bi, onda, što uspešnije služili ljudskom rodu (isto, 297 i dalje). „Jer mi smo se tada ustremili ka ponovnom ujedinjenju (k samomu žiznennomu vossoedineniю – „ka najživotnijem sjedinjavanju”), ka svečovečanskom ujedinjenju (k edineniю vsečelovečeskomu)! Mi smo bez neprijateljstva – koje se moglo očekivati, prijateljski i s neskrivenom ljubavlju prihvatili genij drugih naroda, svih skupa, ne praveći plemenske razlike, (…) mi smo izrazili spremnost i naklonoist ka sveopštem čovečanskom ponovnom ujedinjenju (ko vseobщemu obщečelovečeskomu vossoedineniю; 297).
„Da, misija Rusa (naznačenie russkogo čeloveka)”, nastavlja Dostojevski, „neosporno je sveevropska i svesvetska (vseevropeйskoe i vsemirnoe). Postati Rus, pravi Rus, možda i ne znači ništa drugo do postati brat svih ljudi, svečovek (vsečelovekom), ako hoćete (podvukao Dostojevski). (…) Naša sudbina je upravo svesvetskost, koja neće biti postignuta mačem, nego snagom bratstva i naše bratske težnje za ponovnim ujedinjenjem ljudi” (297).
„Biti pravi Rus”, objašnjava nadalje Dostojevski, „zapravo znači: nastojati pomiriti evropske protivrečnosti za sva vremena, pružiti utočište evropskoj tuzi u našoj ruskoj duši, svečovečanskoj i sveujedinjujućoj (vsečelovečnoй i vossoedinяющeй), primiti u nju s bratskom ljubavlju svu našu braću, a na kraju krajeva možda i izgovoriti poslednju reč velike, opšte harmonije, konačne, bratske sloge svih plemena Hristovog jevanđeljskog zakona!” (297-298).
Dostojevski razjašnjava da on ne govori „o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili nauke”, već „isključivo o bratstvu ljudi, i o tome da je od svih drugih rusko srce, možda, najpogodnije za svesvetsko, svečovečansko bratsko ujedinjenje; tragove toga nalazim u našoj istoriji, u našim darovitim ljudima, u Puškinovom umetničkom geniju… Nije važno što nam je zemlja siromašna, nju je `porobljenu suzom svojom blagosiljao Hrist`” (Pustь naša zemlя niщaя, no эtu niщuю zemlю “v rabskom vide ishodil blagoslovlяя“ Hristos; 298).
Na istu razliku između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka – pozivajući se, naravno, na Dostojevskog – upućuje i naš Vladimir Stanojević (pisao sam o njemu ovde), u knjizi O Rusiji i Rusima (1912). „Nesreća zapadnog čoveka sva je u tome što on nema bratskog načela, već naprotiv, ima načelo pojedinačno, lično” (191). To se vidi iz toga što „evropski socijalista, propovedajući jednakost, uvek sablažnjava pozivanjem na korist, govori koliko će to bratstvo doneti koristi, ko će koliko dobiti” (isto).
Nasuprot tome stoji ruska hrišćanska duša u kojoj „ličnost, pre svega, treba sve svoje ja, celog sebe, da žrtvuje društvu”, ali takvom koje teži višim (socijalnim ili hrišćanskim) ciljevima; i što su te eshatološke svrhe važnije, požrtvovanje ima da bude tim više „bez traženja ikakvih prava, bezuslovno” (191).
„Ruski narod sam hoće da bude Hrišćanin (univerzalni sledbenik Hrista – S. A.), da se bori za `ponižene i uvređene`, za `bedne ljude`, za `bivše ljude`, za one `na dnu`, da i sam bude razapet na Krstu – za pravdu, za pravičnost, za ljubav i za Srce Hristovo” (97; način pisanja izvorni). Otuda, predviđa Stanojević čitajući Dostojevskog, „Rusiji predstoji, polazeći sa svog zemljišta, da izvrši svetsku misiju, da se krene na nov, širok posao, još neviđen u istoriji” (191).
I kod Vladike Nikolaja imamo razliku između Ničeovog natčoveka – koji je moćan i jak, iznad morala i običnih ljudi koji su mu samo sredstvo, i svečoveka Dostojevskog – koji je dobar i krotak, a koji hoće da spasava upravo one najslabije, one nemoćne i bolne… „Svečovek je ideal nas Slovena, naš san, naša neizreciva čežnja, naša nada, naša zbunjenost”, kaže Nikolaj. „Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog“.
Takođe, i Solonjevič, na tragu Dostojevskog i Šubarta, veli da Rusija sebe vidi „samo kao oruđe Gospoda Boga, izabrani sasud za očuvanje istinite vere, do svršetka vekova, i za sve narode i ljude sveta. Čak je i 1941. crvena Moskva govorila o interesima trudbenika celoga sveta, a smeđemrki Berlin o hinterlandu koji će Nemce da snabdeva rudama, kobasicama i naftom” (ovde, str. 279). Rusi i Nemci – na jednoj strani vera u apsolutno dobro, a na drugoj u relativnu kobasicu[6] (Solonjevič, 280) – to je, sredinom 20. veka, bila slika sukoba (post)hrišćanskog Zapada i pravoslavnog Istoka. Od razmatranja Dostojevskog o Rusima prošlo je vek i po, a od Šubartovog disputa i čitavih osamdesetak godina. Naravno da se i kod Rusa štošta promenilo, a tek kod Srba… No, da li smo zaista, makar u vreme Dostojevskog, bili slični Rusima? A danas?
Savremeni Srbi, prihvativši ideologiju prezentizma – u osnovi, kulturrasističkog shvatanja po kome je današnja generacija pametnija od svih prethodnih – počesto ne shvataju veličinu ranijih naraštaja. Ali, zapravo, istinsko je čudo kako su naši preci, u uslovima u kojima su prebivali vekovima, uopšte ostali hrišćani i – Srbi. Početkom 19. veka, naime, Srbija je bila zemlja nepismenih seljaka. Nije postojala nijedna srpska škola, niti ijedna srpska kulturna ustanova, ako ne računamo tek par manastira. U Karađorđevoj vojsci, od 25.000 ljudi, samo jedan je znao da piše. U Praviteljstvujuščem sovjetu (1807), od dvanaest ministara samo četiri bila su pismena (ovde, str. 243).
Sveštenstvo je bilo gotovo sasvim nepismeno, a od trojice episkopa (1831) nijedan nije znao da piše (isto). Uoči ustanka u Srbiji (1804), u proseku, na jedanaest sela tek jedno je imalo crkvu (ovde, str. 201). Sveštenici su ne samo bili nepismeni, već su živeli i u najvećoj bedi. Jedan zapadni putopisac zabeležio je kako je video da sveštenik korača na čelu pogreba „s golim nogama do kolena”, a drugi da je „nailazio na sveštenike koji su bili napola goli i toliko mršavi da su budili silno saučešće onih koji ih gledaju” (ovde, str. 165). Pa ipak, iako su vekovima prebivali u tako jadnom stanju, tadašnji Srbi nisu dozvolili akulturaciju. Ta masa nepismenih seljaka i odrpanih sveštenika nije dopustila dehristijanizaciju i gubitak narodnog identiteta. Štaviše, uspela je da sačuva čistotu vere i narodno ime kroz vekove.
Kada je prvi ruski konzul u BiH, Aleksandar Giljferding, dospeo 1857. među tamošnje Srbe, zapisao je: „Stojeći u mraku manastira Duži i slušajući molitve kao i kod nas (u Rusiji), okružen gomilom priprostog sveta, čudnovato odevenog, obrijanih glava, s crvenim kapama u rukama, sumorno setnog izraza lica – sveta koji na mene, tuđina gleda kao na rođenog brata, nehotice sam se pitao: kako se ovaj narod u udaljenom i nepoznatom kraju Hercegovine, usred neznanja, proganjanja i iskušenja, održao u krilu pravoslavne crkve?” (ovde, str. 171).
Giljferding dalje primećuje da su nepismeni Srbi, sa sveštenstvom koje je u toj meri neobrazovano „da bi se vrlo lako moglo, iz neznanja, zaraziti lažnom naukom”, bili potencijalno laka žrtva krivoverja, pošto im je, zbog ravnodušnosti tuđinske uprave, „svako mogao prići i propagirati šta hoće” (171). „Šta je sačuvalo ovaj narod u čistoj veri?”, pitao se Hiljferding, da bi zatim odgovorio da to može biti samo čudnovato velika „snaga hrišćanske ljubavi, koja živi u narodu” (isto). Naravno, tu je i snaga našeg Zaveta da se istraje i ne odstupi, uprkos svih iskušenja. Naš nepismeni narod držao se, uporno, snopa istina i normi koje je prenosio s kolena na koleno – poput Vidovdanske etike i Jevrosiminog imperativa – ma koliko to bilo teško i tražilo žrtava. I taj narod se očuvao i pobedio, a moćni neprijatelji su se, na kraju, povukli.
Takođe, naš narod je, u jugoslovenskoj epizodi svoje istorije, pokazao i nesvakidašnju težnju ka bratstvu, ka opraštanju i zaboravu zločina kojih je bio žrtva, ka sjedinjenju s jučerašnjim neprijateljem, ka odricanju od sopstvenog interesa ili identiteta zarad više celine (zarad ideje o univerzalnoj državi), te ka sveobuhvatnoj samozatajnosti (od političke, do kulturne) – a mnogo od tih sklonosti pokazuje i danas. Tačno je, ovaj današnji naraštaj slabijeg je kova od naših predaka. Ali, i takvi kakvi jesmo – s kompradorskom elitom kolonijalnih kolaboranata i narodom koji je manje-više korumpiran konformizmom i malograđanskim (materijalnim) aspiracijama – ipak smo ostali ostrvo u atlantističkom sistemu, izvan vavilonske EU i levijatanskog NATO-a.
Kako god da se uzme – skrenuo mi je pažnju kolega s Filološkog – činjenica je da su gotovo svi naši susedi pristali na atlantističke imperative i pounutrili ih. Kao da samo s nama, Srbima, i posle trideset godina, ta povesno najveća i neumoljiva mašina za gutanje naroda, na ovim prostorima još ima izvesnih problema. To je tako bilo našom zaslugom, bilo zbog istorijske kontigencije, ili pak usled delovanja kakvih dubljih struktura/sila. Ali, izgleda da ovde i dalje postoji „većina, nevoljna da živi klečeći, suočavajući se i puzeći“.
Mislim da deo mogućeg objašnjenja zašto je to tako leži i u duhu istočnog hrišćanstva koji se, nekako sasvim prirodno, stopio s najdubljim slojem našeg narodnog karaktera, što će reći – s našim temeljnim kolektivnim svetonazorima i s našim najopštijim društvenim vrednostima. Nešto od toga prepoznajemo i u onome što su, komšije nam, Rumuni bili sredinom 20. veka, a o čemu nas izveštava Euđen Simion u knjizi Rumunski egzistencijalizam i evropska metafizika (2016).
Simion piše o jasnom tadašnjem osećaju dela visoke rumunske inteligencije da Rumuni, kao pravoslavni hrišćani, teško da mogu biti deo Zapada. Nije reč bila samo o nominalnoj razlici u religiji. Nae Jonesku (1890-1940) smatrao je da je razlika gnoseološka: zapadni, anglosaksonski um želi svet da sazna kako bi njime ovladao, dok istočnoevropski, hrišćanski um želi svet da razume, kako bi otkrio smisao sveta i istorije – a iz čega bi dokučio i smisao sopstvenog života (Simion, str. 25-26; 34).
Mirča Vulkanesku (1904-1952) objašnjavao je da Rumun vidi Boga prvenstveno kao večitog Tvorca (Biće-koje-stvara), zbog čega svako od nas može da bude samo svedok koji prepoznaje i razumeva Božija dela (teofanija) i Božije naume (60-61). Vulkanesku, stoga, veruje da je „za rumunskog čoveka svet tek knjiga znakova, trepetnik, u kome sve stvari i događaji dobijaju smisao” (Simion, 63).
Zanimljivo je kako Vulkanesku objašnjava pojavu koja je i Srbima dobro znana – uživanje u protivrečenju, s izrazima u kojima se meša negacija s afirmacijom: „E baš da nije!”, „Kako da ne!”, „Da, ali…” (srpsko „Mož` da bidne, ali ne mora da znači”). To nije zato što je Rumun (Srbin) baksuz ili pogani kontraš, objašnjava Vulkanseku, već zato što on oseća složenost sveta i odbija jednostavna objašnjenja ili rešenja (66-67). Rumun, zapravo, svako konačno objašnjenje ili rešenje vidi kao, citira Simion Vulkaneskua, „smanjenje bivstva, pad mogućnosti, ustaljenje samo u jednom načinu bivstvovanja, obustavljanje alternativa” (68).
Iza tog pukog protivrečenja, koje je naizgled destruktivno za kolektivna pregnuća, objašnjava Vulkanesku, leži zapravo ozbiljna životna filosofija. Rumun se instiktivno ljuti na svako pojednostavljivanje u objašnjenju, na svako brzanje u rešenjima; jer on je pokolenjima u dijalogu s večnošću, s celinom bivstva; i zna da su ljudski planovi ništa u odnosu na neumitni Veliki plan koji moramo da spoznamo (68-69).
To je, po sudu Vulkanskua, snažno, kulturom i tradicijom usađeno, verovanje istočno-hrišćanskih naroda da postoji celovitost sveta i viši smisao dešavanja. Reč je o verovanju da su događaji natopljeni naročitim značenjima (pošto „Bog čoveku i narodima neprestano šalje znake”), a koje samo valja razotkriti[7]. Ti znaci, koje otkrivamo domišljanjem/prepoznavanjem onog što je iza vidljivog, objavljuju nam i našu sudbinu i suštinski smisao naše egzistencije – jer, „čovek bez sudbine i nije čovek” (Simion, 149)
Većinu ovih ideja, objašnjava Simion (111; 113; 115-117), preuzeo je i dalje razvijao Mirča Elijade (1907-1986). Zapadni čovek je, i za Elijadea, tu dubinsku hrišćansku metafiziku izgubio (Veberovo raščaravanje sveta). On je potonuo u profano, u materijalističke i scijentističke praznoverice (Simion, 130-131). I kao što kaže Konstantin Nojka (1909-1987), „Zapad se odlučio za mast, a ne za kulturu” (Simion, 133).
Čak i Emil Sioran (1911-1995), objašnjava Simion (157), u svojoj rumunskoj fazi, veruje da narodi imaju svoju sudbinu, te da velike kulture mogu da imaju samo narodi koji su tu sudbinu prepoznali. To su pre svega Rusi, koji imaju „monumentalnu svrhu”. Zbog toga danas (sredinom 20. veka) „svi putevi prolaze kroz Moskvu” (157). No, rumunski hrišćanski egzistencijalisti ne misle ni da je Ruska revolucija rešenje. Jer, sve su se revolucije završile time da je zlo, koje je trebalo ukloniti, postalo još veće (Simion, 241-242). Mudrije rešenje bilo bi „da sačekamo, da vidimo kako će se stvari razjasniti, da sačekamo da se sudbina ispuni, misleći o njoj” (Simion, 247).
Da sačekamo… O tome Eužen Jonesko (1909-1994) u Protivotrovima (1977) kaže: „Pravoslavna crkva je ostala van Istorije, ali prihvatajući Istoriju. Nikada nije objavila rat Istoriji. Nije se mešala s Istorijom. Koegzistirala je. I stalno je pravila kompromise s epohom. Nikada s nebom. Pravoslavna je crkva sačuvala nešto neobično, tajnovito, čisto, nepromenljivo” (nav. u: Simion, 261).
E to je taj autentični duh istočnog hrišćanstva. Kao što kaže Šubart (107-108), zapadni čovek teži specijalističkom, parcijalnom saznanju. Rusi, naprotiv (i ostali istočnohrišćanski narodi), hoće univerzalni uvid – da razumeju celinu. To je stremljenje ka celovitosti saznanja (Šubart, 110): Englez ne vidi u istoriji nikakav dublji plan; istoriju za Engleza prave ljudi – poput njega, koji pravi mašine i puteve (Šubart, 242); međutim, Rus čim misli o istoriji odmah počinje da misli – o Bogu; i o njegovom Planu; pravoslavni hrišćanin je uveren da Plan postoji. Otuda, za pravoslavne ne može da postoji filosofija istorije bez božanskog domostroja (οἰκονομία; Šubart, 118-119).
I dok se Zapadnjak, primećuje Šubart (115), osigurava za sve i svašta, pravoslavni hrišćanin ne misli ni o požaru, ni o saobraćajnoj nesreći, ni o tuči (gradu). On se uzda u Boga. A desi li se nesreća, on odmah traži neki viši (dublji) smisao. On odbija da taj smisao poveže s gubitkom novca. Jer, poruka koju može da iščita iz nesreće za pravoslavnog je veća od svih propalih rubalja. Da li su ovi uvidi iz 19. i 20. veka aktuelni i u prvoj polovini 21. stoleća?
Duboka razlika između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka[8] vidi se i u snazi neprijateljstva koje Zapad i dalje gaji prema Rusiji. Nepromenjena je ta uporna težnja Zapada, baš kao i sredinom prošlog veka, da razori Rusiju. O tome sam ranije već opširnije pisao (2018), te nemam šta naročito tome da dodam. U međuvremenu smo imali izjavu urednika britanskog magazina Ekonomist da se „privreda Rusije temelji na nepoštenim prihodima (?!) od vađenja i prodaje prirodnih resursa” (zbog čega ih, valjda, treba globalizovati?), kao i članak u uticajnom listu Hil, u kome je objašnjen koncept „kontrolisanog raspada Rusije“ (?!).
Ali, to je već poznat, stoletni kontinuitet antirusizma. Takođe je, na čisto političkom planu, dobro uočeno da, štagod da Rusija pomirljivo uradi, Zapad od Kremlja zapravo očekuje samo jedno – potpunu predaju. „Moskva bi mogla Ukrajini da vrati Krim, da doprati njene trupe u Donbas, i da obesi Asada na banderu u Damasku”, piše Dž. Dž. Džatras. „Ali, sankcije bi i dalje ostale, bile bi čak i postepeno pojačane. Rusofobni impuls koji kontroliše američku politiku, naime, ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su. Russia delenda est! Neprijateljstvo prema Rusiji nije sredstvo za određeni cilj – ono jeste cilj“.
Dakle, problem je ko su Rusi, ne šta oni rade. I verovatno bismo već bili svedoci atlantističkog nuklearnog napada na Rusiju, da Moskva nije, u međuvremenu, razvila nova oružja totalnog uništenja. Te da nije jasno stavila do znanja da je odlučna da ih upotrebi. To je ona čuvena Putinova rečenica kojom je podvukao da će svaki napad na Rusiju značiti uništenje svih: „Čemu svet, ako nema Rusije?” (Začem nam takoй mir, esli ne budet Rossii?). Pošto se tako Rusija, trenutno, spasila da ne bude rastrgnuta, i drugi nepokorni narodi dobili su priliku da ne budu brzo samleveni. Među njima i Srbi.
I kada razmišljamo o našoj istorijskoj ulozi i sudbini, vidimo, još jednom, ponavljanje obrasca ranog upozorenja i predstraže. „Situaciju je najpre promenilo brutalno NATO bombardovanje Srbije”, objašnjava Solženjicin post-Jeljcinovski preokret u Rusiji. „Ucrtali su (natovci – S. A.) crnu, neizbrisivu liniju – i, to bi bilo pošteno reći, u svim slojevima ruskog društva” (ovde, str. 81). I Putin se osvrnuo na to u kojoj meri je bombardovanje Srbije uticalo na otrežnjenje Moskve od vere u pošteni odnos Zapada prema Rusiji: „Dobro je poznato čime su nam uzvratili – nipodaštavanjem naših nacionalnih interesa, podrškom separatizmu na Kavkazu, zaobilaženjem SB UN, bombardovanjem Jugoslavije, invazijom Iraka…”.
„Geneza Putinove moći je napad NATO na Jugoslaviju“, uočava se i u jednom komentaru Vašington tajmsa. „Rusi dugo pamte; i to nikada nisu zaboravili. Taj novi, samouvereni vojni savez, koji na njihovoj granici može da radi šta hoće, uznemirio je Kremlj. Često je, tokom večere s ruskim prijateljima u Moskvi, razgovor skretao ka politici i tome kako je NATO jednostrano postupio prema Srbiji. Ako ostavimo moralnost ovog pitanja na stranu – to je gledište tačno”. Otuda i uverenje da su Srbi, i ovoga puta, „braneći svoju zemlju i goli život, primili na sebe prvi udar. Zadržali su Zver deset godina u balkanskom lavirintu. Omogućili su urušenoj Rusiji da se pribere i podigne sa kolena. `A kad je Rusija živa i stoji uspravno, sve je na ovom svetu drugačije. Spasonosna ravnoteža čini se mogućom`”.
Mi jesmo kao narod, trenutno, izgubili gotovo svako samopouzdanje i samopoštovanje. Tome su doprineli kako porazi u ratovima devedesetih, zatim deceniju duge sankcije i razarajuća privatizacija (koja je nanela više štete nego ratovi i blokada), ali i današnji kolonijalni položaj Srbije, a koji podrazumeva dominaciju ideologije samomarginalizacije i autoviktimacije. No, ako pogledamo trezveno, u tim ratovima nismo se tukli s Hrvatima i Albancima već s celom Imperijom[9], a od pošasti neoliberalne privatizacije spasla se, na istoku Evrope, tek Belorusija (i delimično Slovenija). S druge pak strane, mi po mnogo čemu jesmo kolonija, ali ne i po temeljnom duhu naroda, odnosno, po dubinskom nemirenju s takvim položajem.
Znam da je mnoge od nas, ne samo zbog autokolonijalne propagande, ophrvala malodušnost i skepsa u pogledu sposobnosti i spremnosti našeg naroda da se bori i da pruži otpor. Ali, ako većina muških čitalaca ovog teksta pripada grupi koja na ovaj način podučava svoje sinove – a ne znam zašto mi se čini da je nekako i dalje tako – mi kao narod još uvek nismo izgubljeni:
„Sine moj, postoji jedno sasvim jednostavno, čovečansko pravilo koje kaže: kada dođe taj čas, ma koliko god da to strašno za Tebe bilo, moraš da uzmeš pušku i da staneš u stroj. I u tome se, dragi sine, razlikuju muškarci, od onih koji su jednostavno – pizde.
Autor Slobodan Antonić
