FrediB

Itekako je bitno, jer je uticaj tih i takvih go*nara, narocito na mladje (i samim tim naivne i povodljive) generacije izuzetno visok. Jer kako drugacije (sem vucicevom tiranijom od 2012.) objasniti sledece fenomene: - rusofilstina i sve vezano za istu je postala apsolutni mejnstrim u drustvu, narocito u zadnjih 5-6 godina - mladi iz godine u godinu su sve ludji i sve zatucaniji (''tradicionalni''), cak i u odnosu na svoje oceve ili dedove (iako treba obrnuto) - mladi sve vise nose patriJoCku odecu i majice, dok su njihovi ocevi mahom nosili skroz drugacije stvari - odvratne Z grafite, mladicevu svinjsku glavu, ''ubij _______'' i slicne gnusobe zvrljaju upravo mladi a ne stariji ili sredovecni - Ukrajince, Poljake, Litvance, Estonce i svakoga ko ne pu*i rusiji nazivaju ''fasistima'', ''nacistima'', ''ustasama'' i kako sve ne, iako nisu videli nijednog u zivotu - koriscenje imbecilnih termina ''duboka drzava'', ''kolektivni zapad'', ''anglosasi'' i to cak od strane mladjih - sveopste koriscenje termina ''satanisti'', ''zlatna melearda'' i slicno itd. itd. E zato postoji ova tema gde se analizira i prikazuje uticaj raznih ''intelektualaca'', ''filozofa'', ''eksperata'', ''novinara'', ''analiticara'', ''doktora'' neproduktivnih nauka itd. na sveopsti drustveni bazd.

I posle ti i slicni pricaju da su npr. Ukrajinci i ostali visevekovni neprijatelji ''nacisti, rasisti i fasisti''... More m'rs!

Smece se ponovo rasp...isalo: Posttraumatski režim i potčinjavanje Srbije Slobodan Antonić Nakon zločina u „Ribnikaru“ u građanskoj (autokolonijalnoj) Srbiji zavladala je histerija tumačenja zločina preko kolektivne, nacionalističke patologije srpskog društva. Tim tumačenjem težilo se: 1. proizvodnji politički korektnih afekata zgražavanja nad „srpskim nacionalizmom“, kao izvorištem svih društvenih zala; 2. širenju diskvalifikativa „nasilja“ na čitav jedan sektor ideja i istorijskih događaja; 3. preuzimanju uloge moralnog sudije koji definiše korene nasilja i koji – preko uspostavljanja režima traume – dobija pravo da određuje načine uklanjanja i prevazilaženja užasa (terror management); 4. diskvalifikovanju političkih neistomišljenika kao čudovišnog Drugog, tj. kao trajne opasnosti po građanski (autokolonijalni) mir i poredak; 5. potvrđivanju i ukonačenju negativnih autostereotipa, koje „građanska Srbija“ sistematski proizvodi – kao idološkog opravdanja za nova (kolonijalna) nasilja. Osnovna mesta te interpretatia hysterica bila su ova. 1. Srpsko društvo je sui generis nasilničko. „Imamo ono što se može označiti kao patološko društvo“ – „čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja“ (Ratko Božović). „Nasilje je osnovna odlika ovog društva“ (Ivan Medenica – „za razliku od civilizovanog sveta“, dodaće on malo posle). „Srpsko društvo je poslednje tri decenije bolesno (od nasilja) i treba da se leči“ (Boris Varga). Ovde se, uistinu, „nasilje planski proizvodi i obnavlja već trideset godina“ (Ivan Medenica). „Trulo srpsko društvo“ je, jednostavno, takvo da „naša deca obitavaju u medijskoj kulturi i društvenom miljeu koji su agresivni, nasilni, patrijarhalni, mačistički i militarizovani“ (Aleksej Kišjuhas). „Među nama dominira mačo kultura“ (Ženska platforma za razvoj Srbije), i, uopšte, imamo „odsustvo empatije kao prognane kategorije čovečnosti u srpskom društvu“ (Momčilo Đurđić). „Srpsko društvo uporno odbija da prekine nit nasilja koja ga vodi u nove krugove nesreće“ (Sofija Mandić), zbog čega nam je upravo sada „došlo na naplatu 30 godina kolektivne traume života u Srbiji“ (Dubravka Stojanović). 2. Koren nasilja je srpski nacionalizam. Krivo je „naše jezivo lice, mamurno od (č)etničkog nacionalizma“ (Aleksej Kišjuhas). „Ta društvena patologija i nasilnička atmosfera započeli su davno – planeri su bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković“, dok je „Slobodan Milošević bio izvršilac“ (Vesna Pešić). Za zločin u „Ribnikaru“ krivi su srpski nacionalisti koji su, još devedesetih, „naoružali ovaj narod – prethodno mu objasnivši da mu dušmani nisu dali da svoju pravu narodnost razvije i pokaže“ (Teofil Pančić). Zločin se desio zbog „normalizovanog nacionalizma, šovinizma, klerikalizma, ratnih zločina i slavljenja ratnih zločinaca“ (Pavle Radić). Ubistvo dece u „Ribnkiaru“, uopšte, učinak je toga što nam je „škola autoritarna i agresivna, gde se iz istorije i drugih `nacionalnih predmeta` seje zlo i mržnja prema drugima“ (Dubravka Stojanović). 3. Zločin u „Ribnikaru“ završni je rezultat srpske agresije iz „ratova tokom devedesetih“ (Nikola Krstić). On je izraz „nečiste savest celog kolektiva zbog okrvavljenih ruku u komšiluku – negiranja najtežih ratnih zločina u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu“, zbog čega „svaki dalji korak vodi ka nasilju“ (Boris Varga). „Stiglo je na naplatu doba u kojem se izdašno pumpana agresija prema spolja, sada okreće ka unutra“ (Aleksej Kišjuhas) – jer, „genocid i zločin nema gde da se vrati nego sopstvenoj kući“ (Snežana Čongradin). „Ovo društvo je frustrirano, jer ne možeš zaboraviti ono što se dešavalo u Bosni, četvorogodišnju opsadu Sarajeva, gencid u Srebrenici, ubistvo osam hiljada ljudi, bacanje cveća na tenkove koji su išli na Vukovar“ (Judita Popović); Aleksej Kišjauhas (Foto: Medija centar Beograd) 4. Za zločin u „Ribnikaru“ kriva je srpska „sistematska negacija zločina u ratovima u bivšoj Jugoslaviji“ (Sofija Mandić). Kriv je „nerazrešen mračni talog zločinačke prošlosti“, odnosno „smrad nerazjašnjenih zločina (…) vladajuće politike 90-tih, koje je ojadilo susede i razorilo Srbiju“ (Pavle Radić). Jer, “u Srbiji, nikada nije bilo ozbiljne debate o ratovima i zločinima devedesetih – zašto su se ti ratovi dogodili, koliko je ko odgovoran, kako smo uspeli da odemo u rat četiri puta. Nema pominjanja kako smo došli do potpune dehumanizacije – da budemo toliko indiferentni prema zločinima, bez ikakve empatije za žrtve” (Dubravka Stojanović). „Smrt dece na Vračaru i u Mladenovcu počela je onda kada su roditelji današnje dece javno učeni da srpske snage u Sarajevu snajperom ne gađaju i ne ubijaju decu“ (Sofija Mandić). 5. Jedan od glavnih generatora nasilja je „omniprezentna Srpska pravoslavna crkva – ona uvek pronađe način da sve to aminuje, zaključno sa ovim sramnim istupom Patrijarha Porfirija“ (Ivan Medenica). Reč je o „ambiciji potpuno politizovane crkve da u svemu ovlada društvom“ (Pavle Radić). Ne samo da je krivo svojevremeno „proglašenje Vladike Nikolaja Velimirovića za sveca“ (Momčilo Đurđić), već je kriv i patrijarh Porfirije koji je „bio član RRA – tela koje je jednoglasno odlučilo“ da „Pinku da frekvenciju“, a što je omogućilo „ubici iz Mladenovca da može da obožava, imitira dok gleda“ (Biljana Srbljanović). 6. Postoji nužna veza između ubistava i grafita generala Mladića. Ti grafiti „`krase` fasade na pola i pet minuta hoda od škole `Vladislav Ribnikar`“ (Ivan Medenica), zbog čega je „prihvatljivost oružanog obračuna u školi podržana strogo čuvanim grafitom u čast Ratka Mladića – pored koga je dete, koje je pucalo u Ribnikaru, svakodnevno prolazilo“ (Sofija Mandić). „Vrhovni komandant ubijanja sarajevske dece bio je general Ratko Mladić“, objašnjava i Tomislav Marković, a „mural s njegovim likom nalazi se par stotina metara od OŠ `Ribnikar`”. Ivan Medenica bi se čak smeo zakleti da je zločinac vežbao u „streljani koja je ukrašena portretima Putina i Mladića“. 7. Kriva je nacionalistička vlast. „Nacionalsocijalistički i naprednjačko-fašistički režim direktno je odgovoran za masakr u školi“ (Dinko Gruhonjić). Kriva je „kleronaciocionalistička kriminalna kamarila na vlasti spregnuta sa crkvom“ (Pavle Radić). „Zna se ko je kriv – oni koji više od deset godina vladaju strahom i nasiljem“ (Marko Vidojković). Zločin u Ribnikaru je „odraz stanja duha slobizma, šešeljizma i vučićizma u zemlji u kojoj vladaju već više od trideset godina“ (Milojko Pantić). „Vlast je sve radila tako da deca koja su danas uzrasta njihove vlasti (10+) kao jedini društveni model uspeha vide brutalno verbalno i fizičko nasilje – vlast je time zauvek okrvavila svoje ruke“ (Sofija Mandić). 8. Postoji kauzalna veza između ubistva i nekih drugih antievropskih fenomena. Kriv je „ruski svet“ (Momčilo Đurđić), krivo je „postrojavanje dece pod neofašističkim obeležjima“ (Građanska Vojvodina), krivo je „ubistvo Đinđića“ (Momčilo Đurđić), krivo je „veličanje bitke na Košarama“ (Milan St. Protić), krivo je to što „Srbija nekoliko godina nije otvorila nijedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropom“ (Sonja Atanasijević)… S čisto etiološkog stanovišta, većina ovih objašnjenja pre pripada „kulturi lupetanja“, nego racionalnoj analizi. Vezano za srpsko društvo navodno natopljenog nasiljem, pogledamo li statistiku stopa ubistava u Evropi videćemo da su, pre Srbije, sledeće zemlje EU: Letonija Litvanija, Estonija, Lihtenštajn, Kipar, Rumunija, Francuska, Belgija, Švedska, Malta, Slovačka. Da nije i u ovom zemljama slučajno problem srpski nacionalizam? Istina, Kišjuhas kaže da su “vrednosti `Velike Srbije` te koje inspirišu mnoge masovne ubice na Zapadu“. Ali, reč je o autoru koji srpskim nacionalizmom objašnjava čak i zagađenost vazduha u Srbiji: „Smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo“ nastao je zato što su Srbi „kosovojesrbijašili spaljujući ambasade s tri posoljena prsta“, „molebanski čuvali svetinje“, „turali trulo lišće na branike automobila“, „jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo“ – „i sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“. Srpski nacionalizam je objašnjenje za sva zla u Srbiji – i to je prosto tako. Dublji uzroci No, premda izgledaju kao objašnjenja, navedenih osam tačaka zapravo su ideloško izokretanje, manipulacija, zakucavanje u zdrav mozak (brain rape) naroda, zlostavljačko ponižavanje žrtve… Izostavljaju se, ne slučajno, primarna objašnjenja koja se tiču, najpre, psihopatologije zločinca – „dečko je prosto poremećen“, lepo kaže Danijel Simić, „sve ostalo je traženje povoda za proguravanje političkih agendi, koje su spremne od ranije“. Takođe, zapostavlja se važnost preuzetog modela oponašanja, utvrđenog i u policijskoj istrazi – školski zločin je, podvlači Milan Ružić, „rezultat imitacije američkog društva“. Zanimljivo je da niko ne pominje ni klasnu dimenziju zločina – desio se u „elitnoj školi“, koju pohađaju uglavnom deca iz viših klasa, s posebnim bilingvalnim programom, i s izrazito permisivnim pedagoškim pristupom: „Na roditeljskom sastanku ne sme da se pomene ime učenika koji napravi neki problem. Loše učenike ne smeju da izbace iz škole. Roditeljima je zabranjeno da se obraćaju učenicima (tj. drugoj deci) ako postoji problem. Takmičarski duh između dece doveden je do nivoa besmisla. Ništa drugarstvo, samo ko kakve ocene ima i kakve patike nosi. U školi ima dosta nevidljivog i vidljivog nasilja prema slabijima. I niko ne može da reaguje, ni roditelji, ni škola“. Ako se već traže dublji uzroci zločina, onda su klasno poreklo i bezosećajna klasna kultura malog privilegovanog ubice (sa sve porodičnim sefom) valjda značajniji za objašnjenje od obližnjeg murala s likom generala iz devedesetih? Naravno da su za razmere počinjenog zla odgovorne kako školske vlasti, tako i sve druge, a ni uloga medija nije za potcenjivanje. O tome su već argumentovano pisali Igor Ivanović, Slobodan Stojičević i Tajana Poterjahin, i tu ne bih imao mnogo šta da dodam. Ali, ostaje gorak utisak zbog masovne manipulacije – „među najodvratnije spadaju one koje mrtve dečije glave `fakturišu` Srbiji kao zaslužen račun za njenu krivicu u ratnom raspadu Jugoslavije“, piše i Muharem Bazdulj. „Tako reaguju ljudi koji su toliko ubeđeni u istinitost i pravovernost vlastite simplifikovane slike ratova, da im to blokira i najelementarniju čovečnost i empatiju“. Bezočna manipulacija tako pobeđuje „najelementarniju čovečnost i empatiju“ – jer kolonijalna teritorija, po svojoj kompradorskoj eliti, zapravo u mnogome i jeste patološko društvo.

Samo 59% u Srbiji obozava putlera? Gluposti.

.....je to sto je radikal. I koliko god povremeno glumio nesto drugo, kad-tad ponovo iz njega izbije stari radikal.

Позив на геноцид и распарчавање Русије није никакав "мит", већ главни геостратешки циљ Запада Слободан Антонић У неколико наврата сам већ писао да се на Западу жели распарчавање Русије – и пре самог (прокси) рата НАТО с Русијом (овде), а поготово како је рат у Украјини почео (овде). Ипак, увек ме изненади бруталност и отвореност с којима се тај циљ истиче. Најновија објава потиче од нашег старог знанца, Џона Болтона, представника "дубоког естаблишмента" у Вашингтону. Он каже да ће се рат завршити "рушењем режима Владимира Путина", после чега ни "фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више неће бити незамислива" (овде). Оно што је, међутим, ново јесте Болтонов позив Кини да и она узме део Сибира. "Пекинг несумњиво посматра ову огромну територију која садржи непроцењиво рудно богатство. Значајни делови овог региона били су под кинеским суверенитетом све до 1860, када је тзв. спољашња Монголија, укључујући и пространу обалу Пацифика, препуштена Москви. Неконтролисан слом Русије могао би да обезбеди Кини директан приступ Арктику, укључујући и Берингов мореуз, који је окренут према Аљасци." (овде) Главни стратешки циљ Запада Оставимо по страни настојање да се Кина, оваквим мамцима, окрене против Русије. Реч је о још једној потврди онога што је Путин назвао главним стратешким циљем Запада – да се распарча Русија, а од Руса направе "Московљани, Уралци и други" (овде). Или, како је то приметио В. Небензја, амбасадор Русије у УН: "Ми смо знали да русофобија постоји у недрима Европе, али нисмо ни слутили колико је она велика. Она није ограничена само на манијакалну жељу да се Русија порази на фронту у Украјини, већ ЕУ сада полемише како најбоље да распарча и уништи Русију." (овде) Запад, такође, систематски пумпа украјински шовинизам, као и све сецесионистичке национализме унутар Руске Федерације, не би ли преко њих ослабио, поразио и разбио руски народ и државу. Ти шовинизми сада нарастају до отворених најава истребљења Руса. Позната је изјава Михајла Подољака, саветника из кабинета Зеленског: "Јединствена шанса, када је све могло да се реши веома брзо и безболно, била је током првих три до шест месеци сукоба (рата у Украјини – С. А.). Тада је било могуће једноставно физички очистити много проруса, док је то данас мало теже. Али опет кажем – 'мало теже', а то не значи 'немогуће'." (овде) Подољак је ових дана објаснио и шта ће бити када Украјина поново заузме Крим. "Не треба постављати питање како вратити Украјину на Крим, тамо је потребно искоренити све руско." ("треба викорінити все російське там" (овде; срп. изв. овде). Подољак, најпре, очекује да "ове трупе (РФ) оду (с Крима) заједно са народом", а онда би се приступило темељној дерусификацији преосталог становништва. "Нико на Криму неће имати право да захтева: 'Желим да читам модерну руску књижевност', Достојевског, Јесењина, 'Желим да говорим руски', 'Хоћу да гледам руске филмове'. Ко год на Криму не буде желео да живи по законима и прописима Украјине, мораће добровољно да оде." Подољаку је јасно да ће "руски свет бити тешко очистити" ("вичищати русский мир буде важко"), али сматра да Украјина на Криму једноставно "мора искоренити све руско" ("маємо викорінити все російське"; овде). Политичка фикс идеја америчке елите То је оно што ће чекати Русе и у осталим патрљцима рашчеречене Русије. Тамо ће локални шовинизми послужити само као инструмент атлантистичког империјализма. Србима је тај модел одавно познат, гледамо га и данас у Хрватској, БиХ и на Косову. Лепо је то уочио, још почетком деведесетих, Милорад Павић, када је рекао да је на делу "захуктали геноцид над припадницима цивилизације источног хришћанства" (овде 107). Недавно је објављена књига Драгана Павловића, нашег интелектуалца који је дуго живео на Западу и оснивача часописа Dialogue (Париз), а чији је наслов Амерички поход на Русију (2022). Он сматра да су "САД, нарочито после 1945, себи ставиле за циљ уништење Русије" (1-2). Лозинка "Русија се мора уништити" (РМУ), током времена, постала је политичка фикс идеја америчке елите, "апсолутно луда преокупација САД и њихов опсесивни нагон" (6), "параноидна, потпуно луда опсесија" (118), наткриливши све друге политичке вредности (3-4). Тако је у САД настао владајући "кориговани модел фашизма", који Павловић назива и "милитаристички и економски интегративни тоталитаризам" (МЕИТ; 2-3). Управо тоталитаризам, генерисан из ове фикс идеје, успео је да до наших дана готово сасвим уништи америчку демократију (2; 140-144). Фиксација САД на Русију, која постоји више од пола века, дошла је не само због нуклеарне моћи СССР/Русије, већ и због големих ресурса ове земље. У расправама из шездесетих и седамдесетих година вођеним у САД, на које се Павловић позива, "централна идеја је била да је Русија заузела огромну територију и да нафта и други вредни минерали, гас итд. испод те територије треба да припадну свима (а посебно САД)" (118). Фиксација САД на Русију, која постоји више од пола века, дошла је не само због нуклеарне моћи СССР/Русије, већ и због големих ресурса ове земље. У расправама из шездесетих и седамдесетих година вођеним у САД, на које се Павловић позива, "централна идеја је била да је Русија заузела огромну територију и да нафта и други вредни минерали, гас итд. испод те територије треба да припадну свима (а посебно САД)" Пут натопљен крвљу Павловић даље каже да су управо због ових опсесија САД водиле "најагресивнију спољну политику која је икада постојала у историји" (71), са преко стотину ратова (6; 130-140), те да је "пут спољне политике САД био натопљен крвљу" (71) – само у Вијетнамском рату је убијено више од два милиона људи (70-71). Али, "већина ратова које је Америка водила свуда по свету изгледа да је имала увек само један централни стратегијски циљ: опколити Русију земљама сателитима САД или ускратити Русији везе са околним државама" (119). Аутор наводи бројне изворе (119-121) који показују да су "све америчке 'политике', из периода различитих председника, истицале јавно или тајно намеру о финалном уништавању Русије" (119). Ова "луда опсесија" (118) учинила је САД фактичким настављачем нацистичке источне политике. Павловић у том смислу цитира Хајнриха Химлера који је рекао: "Када се бавимо народима на Истоку, морамо се побринути да у што већој мери препознамо различите народе међу њима и промовишемо их. Дакле, поред Пољака и Јевреја, Украјинаца и Белоруса, ту су и Горалци, Лемки и Кашуби. Ако се негде другде могу наћи још неки фрагменти народа, узећемо и њих. Оно што желим да кажем јесте да ми не само да имамо највећи интерес да не обједињујемо народе с Истока, већ напротив желимо да их поделимо на што више делова и парчића. Али, чак и унутар самих народа, ми нисмо заинтересовани да их водимо ка јединству и величини, или да их учимо националној свести и националној култури, већ управо да их растварамо у безброј што ситних иверја и честица" (Павловић цитира како изворник, тако и саму изјаву на немачком, 63). Свет компјутерских модела Заиста, то је тај модел који Запад и данас примењује, како на Србе, тако и на Русе, али и на све друге народе који му се нађу на путу. Оно што је страшно јесте сазнање о размерама ароганције која стоји иза ове "лудачке опсесије" атлантистичких елита. Ти људи, у својим скупоценим оделима, у луксузним салама, док путују између два ексклузивна ивента, срљају у прави нуклеарни рат (овде). Ова каста је све више одвојена од стварности, као права Лашова "церебрална аристократија" (овде 244-254). Живе у свету компјутерских модела и симулација, верујући да, кад год се негде војно заглаве, увек могу да притисну тастер Esc и да игрицу врате на почетак. Али, са Русијом није тако. Јер, када нуклеарне главе једном почну да падају, више нема тог Esc које може да заустави катастрофу. То би требало да схвате и наши ратни хушкачи, који непрестано навијају за нуклеарни удар на Русију: "Динко Грухоњић је на једном регионалном скупу у Загребу изјавио: 'Потпуно ми је свеједно хоће ли бити атомске бомбе или неће. Ако је то избор: атомска бомба или побједа Путина-Хитлера, ја немам никаквих дилема – атомска бомба!'. На те ријечи, пола сале је скочило на ноге и аплаудирало" (овде). Добро овај свет уопште још и постоји, с обзиром на то какви патолошки типови у њему чине елиту...

NaciJonalni interes, kazu.

A rajetinci u stilu ''uDrI nArOdNa MiLiCiJo''...

Nece ta bagra tako lako pasti sa vlasti.

Ako nije tajna, sta ih je to isprovociralo?

Ne ''mi'' nego grbavi dSS mackar, velja selja ilic, SePSa, deo DS i ostala bagra koja je tu ucestvovala.

Tu je spodoba u pravu, vecina bi i da þrdne i da stisne, da ima seks ali bez penetracije, da bude ruZZki potrcko i da ima svedski standard, da bunca o casti i postenju ali i da povremeno nesto ukrade i slicno.

Sedam strateških opcija za Srbiju Pred Srbijom se u ovom trenutku nalazi nekoliko raspoloživih političkih strategija, ali samo jedna je dugoročno prihvatljiva za srpske nacionalne interese Srbija je od petog oktobra 2000. godine poluokupirana zemlja u polukolonijalnom statusu i njom se ne vlada iz Beograda, već iz nekoliko svetskih centara moći. Tu pre svega mislim na zvanični Vašington, a potom i (mada u značajno manjoj meri) Berlin i Brisel. Politički, ekonomski, kulturni i, što je najvažnije, duhovni i moralni oporavak naše zemlje nemoguć je u ovakvim uslovima. Da je postojeće stanje „meke okupacije“ kako kratkoročno, tako i dugoročno pogubno za našu zemlju svedoče naši brojni porazi – od igre „štapa i šargarepe“ sa Evropskom unijom, preko nemačkog ekonomskog prikrivenog kolonijalizma do neskrivenog američkog razaranja Srbije kao „glavnog igrača“ na balkanskoj pozornici, oličenog u otimanju Crne Gore iz sastava ujedinjenih srpskih zemalja koje su imale izlaz na more, podršci tzv. nezavisnom Kosovu, kao i stalnim pritiscima na Republiku Srpsku. Kao što sam, međutim, već pomenuo, Srbija nije okupirana u potpunosti , što se takođe da primetiti kroz neke pozitivne trendove u poslednjih nekoliko godina. Tako je Srbija jedna od retkih zemalja koja nije uvela sankcije tradicionalnom savezniku i partneru Ruskoj Federaciji, naše ministarstvo spoljnih poslova izborilo se za to da 18 zemalja povuče priznanje tzv. Kosova, Srbija i Republika Srpska održavaju odlične odnose i pomažu jedna drugoj kada je to potrebno itd. To nam pokazuje da manevarski prostor za poboljšanje sveukupnog položaja i stanja naše države ipak postoji i da ljudi svih struka, a posebno javni delatnici, uz primenu odgovarajuće strategije, mogu taj cilj i postići. 1. SAMODOVOLjNOST Ova strategija bi podrazumevala da se Srbija u potpunosti okrene samoj sebi, odnosno da primeni politički i ekonomski samoizolacionizam. To bi značilo da naša zemlja pokuša da reši sve svoje probleme bez udruživanja sa drugim zemljama i narodima, odnosno da po principu „sami protiv svih“ ojača svoje ekonomske, vojne i političke kapacitete. Smatram da je ovu strategiju gotovo nemoguće primeniti sa uspehom iz nekoliko razloga. Prvo, živimo u turboglobalizovanom svetu u kome je većina zemalja u značajnoj meri isprepletena vezama po više osnova. Drugo, Srbija nema dovoljno prirodnih i ljudskih resursa da bi samostalno rešila većinu svojih problema. Dovoljno je zamisliti eventualni sukob evropskih ili svetskih razmera u kome bi se Srbija suočila sa bar tri neprijateljske zemlje u svom okruženju. Treće, mišljenja sam da ekonomski oporavak Srbije u kontekstu tehnološke revolucije 21. veka naprosto nije moguć bez saradnje sa visokorazvijenim zemljama. Četvrto, Srbija je gotovo sve svoje uspehe u poslednja dva veka postigla u savezu sa drugim zemljama. Dovoljno je pomenuti proterivanje Osmanlija u Prvom balkanskom ratu, oslobađanje od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu ili socio-ekonomski napredak SFRJ zahvaljujući američkim kreditima. 2. STVARANjE NOVE JUGOSLAVIJE Stvaranje zajedničke države sa okolnim državama i narodima često se nameće kao jedino pravo rešenje za naše probleme. Kao primer se, naravno, uzima bivša SFRJ, koja je u poređenju sa današnjom Srbijom imala jaču ekonomiju i veći međunarodni ugled. Sve manje se, doduše, govori o mogućoj obnovi SFRJ u njenim nekadašnjim granicama (s obzirom na to da su Hrvatska i Slovenija deo Evropske unije), ali se provlači ideja o stvaranju Zapadnog Balkana (odnosno „mini Šengena“) prvo kao ekonomske, a kasnije verovatno i političke zajednice (jer jedno bez drugog ne ide), a koji bi činile Srbija (sa Kosmetom), Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Albanija. Srbi bi u takvoj državnoj zajednici bili najbrojniji narod i pokrivali bi najveću teritoriju, a Beograd bi bez sumnje bio prirodni centar takve tvorevine. Predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Severne Makedonije Zoran Zaev, premijer Albanije Edi Rama i ministarka ekonomije Crne Gore Dragica Sekulić na sastanku lidera Zapadnog Balkana, Ohrid, 10. novembar 2019. (Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije) Ova strategija bi bila pogrešna bar iz nekoliko razloga. Prvo, istorija kao „učiteljica života“ nam jasno govori da je srpsko iskustvo u dve Jugoslavije bilo tragično i krajnje pogubno za srpske nacionalne interese. Drugo, inicijative za stvaranje takve zajednice ne dolaze iz Beograda, Sarajeva ili Tirane, već iz političkih krugova zapadne civilizacije, što samo po sebi govori da na ovim prostorima ne postoji politička volja za takvu vrstu projekta. Treće, postojala bi objektivna opasnost da muslimanski živalj, koji ima viši natalitet od hrišćanskog, postane većinski i time čitav prostor uvuče u „političku islamizaciju“, tim pre što Turska nije tako daleko i otvoreno gaji neoosmanske ambicije. Četvrto, Srbija bi bila najveća zemlja u potencijalnoj zajednici i bio bi očekivan ogroman priliv radne snage iz Albanije, Makedonije ili sa Kosmeta u potrazi za poslom (koja bi zakonski bila izjednačena sa domaćom, srpskom), dok bi suprotni trendovi bili daleko slabiji. 3. PRISTUPANjE U EU Srbija se praktično od 2000. godine nalazi na putu ka dobijanju punopravnog članstva u EU. Možemo reći da su evrointegracije već punih 20 godina glavni stub spoljne politike Srbije koji „nema alternativu“. Štetnost takve politike bila je očigledna od samog početka njenog sprovođenja – Evropska unija nikada nije želela da Srbiju primi pod svoje okrilje, dok je istovremeno radila na štetu njenih nacionalnih interesa. Dovoljno je samo pogledati niz uslova u protekle dve decenije koje je Srbija morala da ispuni na svom pretpristupnom putu. Potpisala je ekonomski štetni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, isporučila sve haške političke i vojne optuženike, potpisala je štetni Briselski sporazum, itd. Zauzvrat, dobila je de fakto priznanje tzv. Kosova od zvaničnog Brisela, stalne packe o navodnom genocidu u Srebrenici i etničkom čišćenju na Kosovu i „utešnu nagradu“ u vidu otpočinjanja pristupnih pregovora. Pored toga, smatram da je ova strategija neprihvatljiva za Srbiju i iz drugih razloga. Prvo, EU je polukolonija SAD – one su je i podigle iz pepela kroz Maršalov plan, instalirale u njoj svoje vojne baze i napravile od nje slepog poslušnika u svojim spoljnopolitičkim, spoljnoekonomskim i vojnim „bravurama“ širom sveta. Dakle, ne želimo da iz statusa „usamljene polukolonije“ pređemo u „zajednicu polukolonija“. Drugo, očigledno je da je Nemačka postala američki gaulajter na evropskom tlu i da je kao utešnu nagradu dobila mogućnost ekonomskog izrabljivanja ostatka kontinenta, uključujući i nas kao uvek zanimljivu destinaciju za nemačke nacionalne interese. Treće, glomazna EU birokratska struktura uvijena beskrajno dugačkom listom standarda i propisa postala je anahrona i disfunkcionalna u sve turbulentnijem svetu 21. veka. O tome svedoče kako migrantska kriza (koja, uzgred, nikada nije ni prestajala od 2015. godine), tako i aktuelna dešavanja povodom izbijanja pandemije uzrokovane koronavirusom. 4. VEZIVANjE ZA SAD Mnogi evroatlantisti u Srbiji već decenijama govore da bi svi srpski problemi bili rešeni kada bi se Srbija strateški i dubinski vezala za SAD, kao što je slučaj sa Južnom Korejom, Japanom ili čak Albanijom, odnosno Albancima kao političkim faktorom na Balkanu. Snažan antagonizam koji zvanični Vašington ispoljava prema Srbiji i Srbima već pune tri decenije pravdaju time što Srbija pokušava da sedi na više stolica, odnosno sarađuje sa Rusijom i Kinom kao glavnim američkim rivalima. Ova strategija posebno je neprihvatljiva za Srbiju. Kao prvo, treba istaći da Srbija uopšte nema snažne veze sa Rusijom i Kinom na bilo kom polju i to nikako ne može biti razlog za histeričnu antisrpsku politiku Vašingtona. Drugo, mi smo bili de fakto saveznici sa SAD kao deo SFRJ i osetili smo na svojoj koži šta znači kada postaneš nepotreban američkim interesima. O tome svedoči, između ostalog, procureli tajni plan CIA o razbijanju SFRJ iz 1977. godine, a koji potvrđuje našu uvodnu tezu o tome da je Srbija danas polukolonija SAD i Nemačke. Treće, SAD imaju predstavu o Srbima kao „malim Rusima“ (jer i jesu!) uslovljenu istorijsko-kulturološkim vezama između dva naroda i zajedničkim vojnim nastupima u velikim konfliktima 20. veka. Neskriveni cilj SAD je ovladavanje ruskim prirodnim resursima, a Srbija je bila i biće u njihovim očima mala, ali ne i beznačajna prepreka na putu „prodora na istok“. Četvrto, SAD su globalna sila u opadanju i pretpostavka je da će u novoj preraspodeli moći na svetskom nivou biti prinuđena na povlačenje u svoje „dvorište“, odnosno na prostor Latinske Amerike. 5. VEZIVANjE ZA RUSIJU Verovatno jedna od najpopularnijih potencijalnih strategija za jačanje Srbije uvrežena među Srbima. Nema sumnje da sa Rusima delimo značajno zajedničko istorijsko iskustvo, poreklo, istu religiju i kulturu i blizak jezik. Odnosi između dve zemlje bili su uvek prijateljski i srdačni, gde je Rusija danas najznačajniji spoljnopolitički saveznik Srbije, uvek spremna da zaštiti srpske nacionalne interese u međunarodnim institucijama. Nema sumnje da dve zemlje treba da prodube saradnju u oblastima politike, ekonomije i bezbednosti koja bi, podrazumeva se, bila zasnovana na ravnopravnim osnovama. Sa druge strane, smatram da strategija isključivog vezivanja Srbije za Rusiju nije realna opcija iz niza razloga. Prvo, Rusija i Srbija su previše geografski udaljene i njihova jedina veza putem Dunava nije dovoljna. Drugo, Rusija nikada nije pokazala interes za takvom vrstom partnerstva. Nije ga, doduše, pokazala ni vlast u Srbiji, ali je Rusija ipak velika sila koja bi trebalo da preuzme na sebe inicijativu takve vrste. Treće, Rusija ima svoje interese koji se ne moraju nužno poklapati sa našim i pogrešno je posmatrati državu Rusiju kao stoprocentno prosrpski nastrojenu. Štaviše, mogu biti direktno suprotstavljeni srpskim interesima, poput Sanstefanskog mira (1878) ili podrške Crnoj Gori za otcepljenje od državne zajednice sa Srbijom 2006. godine. Četvrto, očigledno je da i Rusija nije u stanju da sama reši neke od svojih gorućih problema i u tom smislu pokušava da pronađe strateškog partnera većih gabarita poput Kine. 6. VEZIVANjE ZA KINU Srbija i Kina su tokom poslednjih 30 godina imale korektnu spoljnopolitičku saradnju, a ekonomska saradnja je u usponu. Kina je u međunarodnim institucijama većinom zastupala interese naše zemlje, baš kao što i Srbija poštuje teritorijalni integritet Kine (tajvanski slučaj) i njene interese u Evropi i svetu. Strategiju vezivanja Srbije za Kinu, međutim, smatram kao neprihvatljivu. Prvo, Kina je isuviše geografski udaljena od Srbije, baš kao i Rusija. Drugo, Kina nas nikada ne bi doživljavala kao ravnopravnog partnera, što je sasvim opravdano s obzirom na njene gabarite i potencijale. Treće, kulturološka i duhovna različitost između Kine i Srbije je praktično nepremostiva. Srbiji je, kao što sam napomenuo, potrebna i duhovna i moralna obnova, a to bi u slučaju strateške saradnje sa Kinom bilo nemoguće. Kina je danas jedna ogromna, totalitarna država koja je prigrlila neoliberalni ekonomski model zasnovan na profitu u kome je čovek samo jedna „karika u lancu“ koja uvek može biti zamenjena novom i boljom. Hrišćanski etos, kao jedan od temelja srpske kulture i duhovnosti, neguje ideju poštovanja vrednosti čoveka kao takvog (posebno njegove ličnosti), odnosno poštovanje individualnosti u pravom smislu te reči. Nasuprot tome, savremeni konfučijanizam pomešan sa marksitičkom političkom i neoliberalnom ekonomskom dogmom ima potpuno drugačiji pogled na tekovine evropskih hrišćanskih naroda – prirodna (ljudska) prava, toleranciju, razdvojenost javne i privatne sfere i sl. Četvrto, postavlja se opravdano pitanje kako bi se velike kineske kompanije ponašale ukoliko bi prodrle na srpsko tržište. Dovoljno je videti primere kineskih radnji, odnosno ophođenja njihovih vlasnika prema srpskim radnicima i radnicama u njima, da bismo videli koliko je kineski nagon za profitom postao dehumanizovan. 7. UČEŠĆE U STVARANjU „NOVE EVROPE“ Jedina realna mogućnost da Srbija reši svoje unutrašnje i međunarodne probleme jeste koreniti preobražaj celokupne Evrope. Srbija nije članica EU, ali je uvek bila i biće deo Evrope – geografski, istorijski, kulturološki. Evropa je, kroz projekat EU, danas američki vazal koji nema sopstvenu ekonomsku ili spoljnu politiku i, što je najvažnije, izgubila je sopstveni hrišćanski sistem vrednosti jer joj je nametnut ekstremno liberalni i neopaganski. Od kontinenta na kome se odlučivalo o sudbini čovečanstva, Evropa je svedena na bezbožni kontinent u kome su crkve zamenjene šoping centrima, a hrišćanski optimizam potrošačkom kulturom. Evropa se, dakle, suočava sa problemima istovetnim srpskim – smrću duhovnosti, političkim vazalstvom i ekonomskom porobljenošću i potrebne su joj dubinske i suštinske promene. Evropski narodi i države to ne mogu učiniti pojedinačno i na tom putu nemaju se osloniti ni na koga drugog sem jedni na druge. Tu uključujem i ruski narod, koji je suštinski evropski, a ne azijski. Evropski narodi moraju zakopati ratne sekire iz prošlosti i shvatiti da je krajnje vreme za buđenje s obzirom da je njihov biološki i svaki drugi opstanak dramatično ugrožen. To znači i da Nemci i Francuzi treba da zaborave na svoje nekadašnje snove o osvajanju Evrope, ali i da svi drugi evropski narodi stanu u zaštitu izumiruće nemačke i francuske kulture koje imaju neprocenjivu vrednost i deo su sveukupne evropske kulturne baštine. Evropljanima je potrebna „Nova Evropa“, a ne održavanje u životu „klinički mrtve“ EU. Zašto je i za Srbiju ovo dobitna strategija obrazložiću u najkraćim crtama. Prvo, predvodnici ideje „Nove Evrope“ kao šire političke i ekonomske zajednice suverenih evropskih naroda i zemalja izuzetno poštuju Srbiju i srpski narod ističući da mi pripadamo njihovom, evropskom i hrišćanskom svetu. Od Marin le Pen iz francuskog Nacionalnog saveza, preko Alternative za Nemačku Jerga Mojtena i Slobodarske partije Austrije Norberta Hofera, do španskog Voksa Santijaga Abaskala mogu se čuti samo reči hvale o Srbiji i Srbima koje u potpunosti odskaču od stereotipnog viđenja izgrađenog tokom antisrpske propagande 90-ih. Sve ove političke snage ne samo da poštuju kulturno-istorijski značaj naše zemlje i naše pravoslavne crkve, već se i zalažu za očuvanje celovitosti naše zemlje, uz to smatrajući da smo imali nezaslužen tretman u poslednje tri decenije od strane vlada njihovih zemalja. Drugo, imamo zajedničko indoevropsko poreklo i hrišćanstvo kao osnovu društvenog morala. Uprkos razlikama između pravoslavne, rimokatoličke i protestantske konfesije, uz toleranciju i uvažavanje međusobnih razlika (što nikako ne uključuje ekumenizam) Evropljani moraju da se okrenu jedni drugima. Tradicija svih nas suprotstavljena je abortusu, eutanaziji, surogat materinstvu i sličnim degradirajućim pojavama koje su kroz medijsku i školsku indoktrinaciju ubačene u naše zemlje, a porodica je vekovima pre Francuske revolucije bila osnovna ćelija svakog evropskog društva. Treće, imamo zajedničkog neprijatelja, a to su SAD koje Evropu koriste kao tržište za svoje proizvode i topovsko meso za „prodor na istok“. Četvrto, muče nas zajednički problemi i izazovi poput migrantske krize i objektivne opasnosti od islamizacije Evrope. Peto, Srbija bi u novoj, ekonomski reformisanoj Evropi mogla da učestvuje sa svojim prirodnim resursima i potencijalima (poput plodne Vojvodine i rudom bogatog Kosmeta, ali i stručnim i obrazovanim kadrovima), a da se tehnološki razvija uz pomoć zemalja Zapadne Evrope. Nijedna strategija ne bi bila idealna, pa ni ova, ali se čini da Srbiji i drugim evropskim zemljama jedino ona preostaje ukoliko žele da povrate svoju slobodu i izgrade normalniji i ravnopravniji svet oko sebe.

Vecina to i hoce. Cak 60% (zapravo i vise) bi radije da trpi neke nove sakcije Srbiji nego da Srbija uvede sankcije RuZZiji. Time je sve receno.

I namerno okrenula zastavu Srbije naopako da bi licila na rusku.

Milosevic je lomio i divljao ne samo u SRJ nego i u okruzenju. Milosevicev rezim je bio globalni parija, SRJ nije cak bila ni clanica UN (izbacena 1992.). Vucicev rezim ipak nije parija, niti lomi i divlja po okruzenju. A strancima je samo bitno da ovde bude mirno i da cirkulise trgovina sa okruzenjem i EU, pa makar ovde vladao i Idi Amin Dada. Uvek je mogao neki emisar da mu zavrne usi, kao npr. onaj Eskobar ili tako neki.

Tresla se gora, rodio se mis. Da oni hoce da preseku, uradili bi to jos u martu prosle godine, u stilu ''ili uvodis sankcije Rusiji plus jos svasta nesto, ili vadimo papire o tebi na cistac, pa letis uskoro sa vlasti''.

Ovako i radikali pricaju - pozivaju se na majorizaciju, tj. fasizam.

Kad je nekome potpuno normalno da zemljom dozivotno upravlja jedan tiranin i despot kao da je u pitanju Egipat od pre 4000 godina ili slicno, te da taj isti svakodnevno krsi sve moguce zakone i mesa se u sve moguce stvari od gradnje puteva pa do sportske prognoze, taj ne da nije za Evropu vec nije ni za 19. a kamoli 21. vek.

Barem imaju normalnu smenjivost vlasti, a ne faraone, careve, sultane, velike firere i slicne krpelje.

Naravno da ne bi. Jednostavno, ne pripadaju Evropi, sem delimicno geografski i to je to. Isto kao i Turska, Srbija, BiH, Albanija, Makedonija a i CG.

Uradak prepun očiglednih lagarija, površnosti, poluistina, pa još i sa dozom rasizma i antisemitizma: Србиja – Европа или Евроазија? Десетинама година уназад, шире се тезе да Срби на одређени начин не припадају Европи, да уопште нису Европљани, или да културолошки не припадају европском културном обрасцу, те да су више евроазијски, него европски народ. Ове неосноване тезе, постале су посебно актуелне од почетка рата у Новорусији и Малорусији, али не од стране српских непријатеља, већ од стране српских родољуба. Оне који тврде да Срби нису европски народ можемо сврстати у три групе: Прва група оних који тврде да Срби нису Европљани су српски непријатељи, односно отпадници, на челу са усташама, милогорцима, иптарима и тзв. ,,Бошњацима“. Пре свега хрватски србомрсци покушавали су, и покушавају данас, да докажу да су Срби потомци Турака, односно да је турска владавина на овим просторима оставила трајне последице у виду гена који су пренети на данашње Србе. Друга група националних непријатеља, пре свега аутошовиниста, другосрбијанаца, те осталих пропагатора демократије и неолиберализма, кажу да је турска владавина Србе учинила заосталима, да смо неспособни да уредимо своју државу, да каснимо за ,,цивилизованим светом“, да је наш културни код ,,контаминиран оријенталним утицајима Турске и Русије", те да морамо ,,брже у Европу" усвајајући и примењујући све оне законе, норме, правила понашања, културне утицаје, начин живота који су актуелни на Западу, и који ће нас приближити ,,Европи". Трећа група оних који тврде да су Срби ближи Азији, него Европи, нису безусловно национални непријатељи, често су то националисти, али мешају модерни Запад и Европу, и због своје љубави према Русији, од дрвећа не виде шуму, па тако тврде да нас ,,Европа неће, да на Србе Европа гледа као на нижу расу, да су нас тлачили, убијали вековима и окупирали, да нам Европа ништа добро није донела, и да је наш пут на Истоку", што у неку руку и јесте, али не онако како то они доживљавају. Овде се ради као што напоменусмо о поистовећивању модерног атлантистичког Запада са појмом Европе, као и о необјективнoм погледу на стари романо-германски Запад (još jedan izraz doktora i filozofa tipa "kolektivni zapad" ) из ранијих векова, који има битне аномалије али и битних позитивних страна услед којих је постојало једно релативно цивилизацијско јединство између таквог Запада и православног Истока, и ту целину називамо Европском цивилизацијом. ( ) Што се тиче друге групе коју предводе овдашњи левичари и либерали – неопходно је истаћи да су Срби одавно прихватили темељну европску вредност (ovako je pričala i drugarica Mira Cvetokosa ) хришћанску веру, још у средњем веку. То је општепозната историјска чињеница. Христијанизација Срба почиње већ у VII веку а највећи број Срба прима Хришћанство током мисије Светих Ћирила и Методија и њихових ученика средином IX века. Свакако, ове податке знају и наши левичари и либерали, то није спорно, спорно је то што они имају погрешну представу о ,,европским вредностима". ( ) Права европска цивилизација ( ) почива на четири чиниоца: индоевропско порекло (бела раса) , грчко античко наслеђе, Римско право и Хришћанство. Први чинилац наш народ носи у својој крви и расној традицији, а преостала три, добио је кроз византијско (ромејско) наслеђе. ( ) Најважнији од ова четири чинилаца, односно основна европска вредност, јесте као што смо истакли - Хришћанство, које су наши преци сачували у чистом, односно православном облику и створили светосавље као српски обичајни израз вере, односно као православно Хришћанство српског стила и искуства. Православље је нас Србе духовно и културолошки уздигло, утицало на обликовање наше националне свести, повезало нас са православним народима попут Грка и Руса, али и са другим европским хришћанским народима. А изнад свега, донело нам је Истину о смислу постојања човека и света и открило пут сједињења са Господом. Срби су у средњем веку имали развијене дипломатске, културне, трговачке и друге односе са бројним тадашњим европским народима - Ромејима, Мађарима, Млецима, Германима, Бугарима, Латинима. Под хришћанским утицајем Срби су развили своју културу - књижевност, сликарство, архитектуру, наша највећа национална и културна блага су она из златног периода средњевековних српских држава, са нагласком на Немањићку Србију. Она је изнедрила Студеницу, Жичу, Милешеву, Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку, Хиландар, дала је Србима прве кодификоване законике у виду Законоправила Светога Саве и Законика Цара Душана, књижевна дела Светог Саве, Доментијана, Данила II, Теодосија Хиландарца, и многих других. Све то сведочи о једној високој култури код Срба, која није каскала за Западом, напротив, у већини сегмената била је доста напреднија. (mi viljuškom boc, a oni šakačke ) Наравно, и Срби римокатоличке вере (kako to odjednom, zar nije Srbin = član SPC? ) који су живели у нашим приморским крајевима, такође су културолошки допринели српској и европској баштини, пре свега они у Дубровачкој републици. (svojataju Dubrovnik, a smeta im kada neki Hrvati to rade sa Teslom ) Након пропасти српских држава и пада под турску власт, велики број Срба живи и ствара у Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици, неки иду чак и до Русије, а са обновом Пећке патријаршије, културни живот Срба под турском влашћу васкрсава. Ово говори да је српска култура судбински повезана са православном вером и Српском Православном Црквом, које су омогућиле да се пламен српске баштине не угаси у смутним временима турског ропства. Са обновом државности Србије кроз устанке на челу са вождом Карађорђем Петровићем и књазем Милошом Обреновићем, Срби се ослобађају турских окова, обнавља се монархија, почиње ново златно доба српског народа – културно стваралаштво се унапређује, доносе се закони, подиже се економија, отварају се прве фабрике, стиче се међународно призната независност, а касније се Србија и Црна Гора уздижу у ранг краљевина, уводи се стајаћа војска, дипломатски односи су успостављени са свим државама тадашње Европе. Поставља се питање – шта овде није европски? Шта су онда европске вредности? То су свакако хришћанство, отаџбина, монархија, породица, поредак и хијерархија, сувереност, ауторитет, нација и национализам, моралност и морална одговорност, господственост, слобода, али не слобода буржоаских и бољшевичких револуционара, него она која која почива на испуњењу Божијих заповести, љубав – као предуслов заједништва и солидарности, љубав према ближњима – својој породици, рођацима, пријатељима, својим сународницима, братска слога, достојанство рада, храброст у борби, част, поштење. То су праве европске вредности које негује наш народ, а које одбацују данашњи протагонисти лажних европских вредности – вредности глобалистичких моћника, јудео-масона попут лажне слободе, једнакости и братства, педерастије и содомије, уништења породице, уништења државе и нације, вредности демократије, комунизма и капитализма, тлачења слабијих, борбени секуларизам и атеизам, те у последње време и отворени сатанизам. ( ) Вредности које пропагирају левичари и либерали нису европске, нису чак ни опште, људске, то су идолошке лажи и антивредности којима индоктринирају све светске народе да се потчине владавини атлантистичко-ционистичких моћника. () Што се тиче треће групе, заблуделих родољуба који због своје мржње према глобалистима и тзв. политичком западу и тренутне геополитичке ситуације Србе сврставају у Евроазијате – одговор њима је једноставан – Срби су један од првих народа који је стао на бедем Европе и Хришћанства, бранећи их од азијских освајача - Турака. (stara patriJoCka žvaka i lagarija, toliko su dobro branili da nisu uspeli ni sebe da odbrane, a kamoli druge) Војска Светог кнеза Лазара се 1389. године на Видовдан преселила у вечност, бранећи православну веру, изабравши Небеско царство пре земаљског. Свети кнез Лазар се са својом војском супротставио исламској пошасти, а својим подвигом косовски јунаци су створили Косовски завет као путоказ и звезду водиљу будућим српским генерацијама, и сам Завет поставили као основу српског бића. Стога јесу ли и косовски јунаци, православни мученици за веру и отаџбину - Азија? Наравно да нису, као ни сви остали Срби. Неспорни су одређени оријентални утицаји у нашем народу, јер турска владавина оставила је трага. Али доста тих уплива су заправо индоевропског (персијског) а не турског порекла. Уосталом Грци (а у Грчкој је Европа рођена) или Шпанци те Италијани на пример, немају ништа мање азијских уплива од Срба, па ипак, јасно је свакоме да су то европски народи јер упливи из других раса и цивилизација нису изменили матичну народну срж ових народа, као ни српског. () Усвајајући идеје које долазе из данашње Руске Федерације, где одређени геополитичари и филозофи владајуће идеологије ,,русијанства“ покушавају да одвоје Русе, али и све православне народе од Европе, одређени Срби чине нашем народу медвеђу услугу. ( ) Србија је на европском тлу (mudros' a la Baba Jula) , Срби су европски народ, и то што су западноевропске државе тренутно окренуте против Срба, не може да промени непобитне чињенице. Овде морамо да се осврнемо и на Русе. Руси су такође Европљани, ( ) Руси су обликовали европску политику, науку, економију, културу, историју, бранили су Европу од монголских најезди вековима. (vrlo uspešno, ko i njihovi minioni na Balkanu ) На руском тлу се налази и индоевропска прапоcтојбина. Руси су уз то и најбројнији европски народ, као и најбројнији православни народ на свету. И данас у Новорусији и Малорусији, руски народ брани хришћанске и европске вредности од антихришћанских и антоевропских злочинаца из западних центара моћи. ( ) Има пуно и оних који се у име српства и Православља одричу европског идентитета, позивајући се на Светог владику Николаја, Светог Јустина Ћелијског и „њиховог учитеља у антиевропејству" - Ф М. Достојевског. Овде је реч о површном познавању и разумевању мисли ових ауторитета као и вађењу из контекста. Наиме, владика Николај и Достојевски, разобличавали су модерну (за своје време), либералну и западноцентричну Европу која све више замењује Творца за творевину. Али нису никада губили из вида парадигму хришћанске Европе. Јесте у једном тренутку владика Николај и написао како Србија није Европа („Речи српском народу кроз тамнички прозор"), али се ту јасно мисли на модерни обезбожени Запад а не на праву европску цивилизацију. Мисли на Европљане који су почели да „жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.". ( ) У истом духу и на исти начин, Владика пише и против културе, али је и ту јасно да Владика није противник културе као такве, већ је противник и разобличитељ злоупотребе културе и идолатрије према култури од стране модерног западног човека. У више наврата, Владика у својим делима и беседама исказује своју европску и расну свест (Видовданска беседа 1939. године) где каже: „Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена ниже расе и слабије вере ( ) не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани..." А у Национализму Светог Саве, Владика вели: „Сав тај труд Светог Саве над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности ја ћу назвати Савиним национализмом." Такође, у свом делу „Земља Недођија" (1959) Владика јасно и отворено велича стару хришћанску Европу, називајући је „главном Христовом тврђавом", супротстављајући је обезбоженој Европи ХХ века. А Достојевски је седамдесетих година XIX века писао: „Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена..." ( ) И Свети владика Николај и Достојевски, сматрали су битним духовним падовима Запада, и настанак римокатолицизма и настанак протестантизма, као и лажно просветитељство које је породило богоборну револуцију 1789. године. Али како запажа Владика, тек ХХ век представља потпуни духовни суноврат Запада. Дух тог Запада овладао је читавом Европом у ХХ веку, стога је модерна Европа - постхришћанска и антихришћанска. Али то је лажна Европа, отуђена од свог сопства, и зато је и сама постала сасвим плен туђина, а у ХXI веку, постала је право духовно ругло са свим гадостима мондијалистичког екстремизма. ( ) Због чега је опасно одрицање од европског идентитета српског народа као једне научне, географске, историјске истине? Пре свега, свака лаж је штетна и опасна. Друго, српски непријатељи ће онда себи дати за право да траже србске земље, јер ето ,,они су Европљани, ми нисмо", и шта ћемо онда на тлу Европе? Створиће се још нових лажних идентитета попут нпр. ,,војвођанског“, јер ако Срби нису Европљани, тзв. ,,Војвођани“ онда јесу, јер они немају ништа са Оријентом. Онда, уколико су Срби оријенталан народ (i jesu) – чему онда толико противљење увозу миграната, уколико смо ми на истој културолошкој линији са Арапима, Турцима, Авганистанцима, Пакистанцима – зашто онда они не би дошли овде, јер смо ми (евро)азијати, не разликујемо се пуно? Такође, уколико ми културолошки нисмо Европљани, и не умемо да владамо на ,,европски“ начин нашом државом, овде треба завести (нео)-колонијалну управу, да нас ,,цивилизује“, у врати у ,,европске токове“. (i treba) Срби су део Европе, дали су Европи, и за Европу много више него већина, ако не и сви други европски народи. Српски јунаци од Косова, па до данас, падали су бранећи Европу, од исламизма, од комунизма и од глобалистичко-атлантистичког окупатора. О Европи и европској идеји нашег времена овако говори српски мислилац Драгош Калајић: ,,Без обзира на своја различита порекла и природе, европске нације и етничке заједнице су заједништва у успоменама и надама, оне су живи трезори врлина и вредности, вековних па и миленарних искустава и сазнања, обичаја и светоназора. Идеја да сва та богатства ваља обесправити и уништити да би несметано завладао један систем патолошког економизма с претензијом апсолутне или тоталитарне те планетарно посвудашње доминације, припада домену најгорих изума изопачености људског духа. Основни задатак свих истински проевропских снага унутар и изван Европе је да се супротставе остварењу тог новог тоталитаризма, који је много безумнији и опаснији од оних превладаних. Такав задатак захтева предузимање многих путева акције, почевши од борбе за буђење и препород политичке свести те воље народа, свођених на малодушне и пасивне масе, отуђиване од политике силом отуђивања владајућих политичких квазиелита од националних и европских интереса.“

Rajinski mentalitet. I ne samo na selu, nego svugde sirom Srbije.

Zlobodan Zarasli Kantonic bi da vraca tocak istorije unazad. Kao da ne zna da taj tocak ne da nece biti vracen, nego ce pregaziti onog koji to pokusa: Napred – ka Vizantiji Slobodan Antonić Ukrajinski rat delovao je kao katalizator političkih ideja Rusije. Razvile su se nove koncepcije, a neke stare su obnovljene. Među ponovo rođenim vizijama našla se i ideja vizantizma. Tako je Vladimir Možegov objavio tekst „Napred – u prošlost, ili Vizantija kao ideal“ (ovde; srp. ovde). On kaže da je Romejsko carstvo u petom-šestom veku bilo „najviša tačka u svetskoj istoriji uopšte. Takav uspon u svim oblastima ljudskog života – u filosofiji, kulturi, antropologiji, jurisprudenciji, socijalnim i društveno-političkim odnosima – ljudska civilizacija nikada nije poznavala i verovatno nikada neće“. Duhovni osnov Vizantije, u trenutku njenog rađanja, činili su, piše Možegov, „najveći filosofi evropske civilizacije“: Vasilije Veliki, Grigorije Niski i Grigorije Bogoslov na Istoku, odnosno Aurelije Avgustin na Zapadu. ( ) „U vreme kad je evropski Zapad bio u stanju potpunog divljaštva“, kaže on – recimo, reč je o germanskim carevima: Oton I je naučio da čita tek u 30. godini, a Konrad II nije umeo ni da se potpiše (ovde 104) – u Carigradu se 851. otvara ugledni romejski univerzitet (up. ovde 153-154) (mi viljuskom boc, a oni sakacke, kako da ne.... ) Justinijan objavljuje zbornik hiljadugodišnjeg rimskog prava, kao osnov vizantijskog građanskog društva – dok se na Zapadu pisano pravo obnavlja tek od 12. veka (ovde 149). Dotle, poluvarvarski zapadnjaci pravdu dele „sudskim dvobojem“, „božijim sudom“ ili nadmetanjem stranaka – koja će od njih naći više „svedoka“ da se zakunu kako je „pravo“ na njenoj strani (ovde 425). Svetsko čudo arhitekture Carigradska Sveta Sofija (537 g.), kaže Možegov, bila je hiljadu godina neprevaziđeno svetsko čudo arhitekture. Nadmašiće je, tek 1593, kupola Bazilike Svetog Petra. Tehnološkim čudima Romeja svakako valja dodati i „grčku vatru“. To je čuveno tajno oružje, čiji je sastav bio i ostao poznat samo Vizantincima (ovde 138). Njom su odbili arabljansku opsadu Carigrada (ovde 165), te kod Carigrada spržili flotu od 10.000 brodova kneza Igora (ovde 88; ovde 266-267). Možegov slavi i „uravnoteženu imperijalnu ekonomiju, s državnom regulacijom i kontrolom trgovačke delatnosti“. () I zaista, dok je Zapad spao na puku naturalnu ekonomiju, prestavši da kuje zlatnike (ovde 91; ovde 16; up. ovde 54), Romeji imaju razvijenu novčanu privredu (ovde 53; ovde 49; 302-3). Vizantijski zlatnik nomizma univerzalni je novac, od Švedske do Cejlona (ovde 178; 185; 192; ovde 297-9). Njegov kurs je stabilan čitavih šest vekova – „jedinstveni rekord u istoriji neke monete“ (ovde 297). Vizantija je bogato carstvo. Godišnji budžet je, u doba Justinijana, 3,2 miliona nomizmi (ovde 179), plus tribut u žitu iz Egipta (0,8 miliona; ovde 8). Vasilije II pak raspolaže riznicom od 720 miliona nomizmi (ovde 201). Samo obiljem obdarena imperija može da izdržava veličanstvenu prestonicu. Ona u doba Justinijana ima 350.000-400.000 stanovnika (ovde 57; ovde 257), a neke procene idu i do 650.000 (ovde 7), pa i milion (ovde 87). I docnije, Carigrad je najveći grad na planeti. Procene brojnosti žitelja za 11. vek iznose 400.000 duša (ovde 135; ovde 107), 500.000 (ovde 88), pa čak i 600.000 (ovde 257). U to vreme, najveći zapadnoevropski gradovi tek su blatnjave varošice. Prestoni London Edvarda III, u 14. veku, nema više od 40.000 žitelja (ovde II 11), a tek 1593. ovo središte novorođenog svetskog kapitalističkog sistema uspeva da pređe 100.000 stanovnika (ovde 285). Istinski ideal Možegov hvali i „vizantijski socijalizam“. Opisuje ga kao „ogromnu seljačku zajednicu, iznutra slobodnu i zaštićenu carskom vlašću od samovolje bogatih namesnika i zemljoposednika“. U tome prepoznajemo odjeke današnjih ruskih rasprava o mogućnosti izgradnje „pravoslavnog socijalizma“. Za Možegova Romejsko carstvo je „ideal“, „putokaz“, „Severnjača prema kojoj ide putanja vašeg broda“. On kaže da je „filosofska, društveno-politička, estetska misao Vizantije bila granica mogućeg u našem svetu. Cela potonja istorija Evrope, hrišćanskog sveta, istorija ljudskog duha i evropske filosofske misli“, posle Vizantije, „bila je samo istorija propadanja''. Vizantija može biti istinski ideal jer, primećuje Možegov, današnji ostaci posthrišćanskog Zapada „dogorevaju nam pred očima: u bezličnom haosu umnožavanja polova i prohteva, oslikanih u hologramima virtuelne realnosti“ (ovde; srp. ovde). Možegov ovim člankom još jednom aktuelizuje čuveni spis Konstantina Leontjeva Vizantizam i slovenstvo (1875). U toj knjizi, Leontjev Rusiju vidi kao moćnu sintezu slovenskog supstrata i formativnog romejskog principa (ἀρχή). „Sistem vizantijskih ideja stvorio je našu veličinu, povezujući se s našim patrijarhalnim, prostim načelima, s našim, drevnim i, u početku, sirovim slovenskim materijalom“ (ovde 33). „Prenet na rusko tle, vizantizam je našao zemlju divlju, novu, jedva dostupnu, zemlju ogromnih prostora, naišao je na narod prost, svež, koji još ništa nije iskusio, na narod prostodušan i iskren u svojim verovanjima.“ (17) Vizantizam, pun „iskrenosti, lepote, topline, herojstva i poezije“ (15), ukorenio se u ruski narod i oplemenio ga. ( ) „Čitavo naše umetničko stvaralaštvo, u svojim najboljim manifestacijama, duboko je prožeto vizantizmom“ (9). Nastala je nova i originalna sinteza: „Naši predmeti od srebra, naše ikone, naši mozaici“ (9), neobični „hram Vasilija Blaženog u Moskvi, čudna građevina s puno nedostataka, ali krajnje originalna, ruska, koja je jasnije od pređašnjih ukazala na naš vlastiti stil u arhitekturi“ (7). Dva ideala Dva suštinska ideala vizantizam je usadio duboko u Rusiju: samodržavlje i pravoslavlje. Oni su postali esencijalni deo ruskog identiteta (26). „Šta će nam Rusija, ako nije samodržavna i pravoslavna?“, pita se na drugom mestu Leontjev (ovde 149). Vizantizam je, smatra Leontjev, dao unutrašnju čvrstinu Rusiji da prebrodi sva iskušenja. „Vizantizam nam je dao snagu da izdržimo tatarski pogrom i dugotrajno plaćanje danka“, omogućivši da se Rusija oslobodi Tatara (ovde 26-27). „Vizantizam nam je dao snagu u borbi s Poljskom, sa Šveđanima, s Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaćemo snage da izdržimo i pritisak cele internacionalne Evrope – ako bi ona nekad pokušala, pošto kod sebe uništi sve uzvišeno i lepo, da i nama nametne trulež i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesreći, ( ) o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti!“ (27). Leontjev je čak proročki predviđao da je u Rusiji moguć „savez socijalizma s ruskim samodržavljem“. To će, po modelu Konstantinovog prihvatanja hrišćanstva, možda preobraziti Imperiju i sačuvati je od zapadnjačkog truljenja (v. ovde 287-8). Poznati vizantofil među ruskim misliocima bio je i Nikolaj Trubeckoj. I on je video Rusiju kao svojstvenu sledbenicu Vizantije. „Rusija se do Petra Velikog, po svojoj kulturi, mogla smatrati možda najdarovitijom i najplodotvornijom naslednicom Vizantije“ (ovde 91). Rusi su, svojevremeno, „mogli slobodno da biraju između romano-germanskog Zapada i Vizantije“. Ali, njihov izbor bio je ispravan – pošto je dao „veoma dobre rezultate“ (90). To je bilo stoga što je u Rusiji „sve što je dobijano iz Vizantije usvajano organski“ – dok je spram religije i kulture Zapada kod Rusa postojalo „instinktivno osećanje repulsije“ (odbijanja; 91). „Na ruskom tlu vizantijska kultura se razvijala i obogaćivala“ (90) sve do Petra Velikog. On je pokušao da na rusko stablo nakalemi zapadni izdanak (91). Ruska elita je posle Petra pozapadnjačena, ali ne i narod. On je organski prihvatio i nadogradio „tradiciju vizantijskog pravoslavlja“ (92). Snažni elementi Kriza Rusije početkom 20. veka nastala je upravo zbog raskoraka između zapadnjačke elite i vizantofilnog naroda. Ranije se „zdanje ruske kulture završavalo vizantijskom kupolom“. Ali, zbog pozapadnjačenja elite „ova kupola počela je da se zamenjuje gornjim spratom romanogermanske konstrukcije“. Međutim, kulturna osnova naroda tome nije odgovarala – i „vrh je počeo sve više da se nakrivljuje, te se na kraju srušio“ (97). To se zbilo u revoluciji 1917. „Povratak vizantijskim tradicijama je, naravno nemoguć“ (97), ocenjuje Trubeckoj. Jer, ni narodna kulturna osnova više nije čisto vizantijska: „Ne može sve da stane u vizantijske okvire – mi nismo Vizantijci, nego Rusi“. (98) Ali, sačuvani su snažni elementi vizantijske tradicije u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. A „u budućnosti će ovaj vizantijski element ruske kulture, proističući upravo iz crkvene tradicije, možda čak i jačati“ (98). Tokom Ukrajinskog rata, o potrebi da se na Rusiju gleda kao na savremenu Vizantiju, piše i The American Conservative (ovde). Autor E. Konstantini pravi paralelu između hiljadugodišnjeg Vizantijskog i petovekovnog Ruskog carstva (uključiv SSSR i današnju Rusku Federaciju). Tako, rasulu u Vizantiji, tokom 11. veka, odgovara haos u Ruskom carstvu, početkom 20. veka. Pandan Aleksiju I Komninu, koji je obnovio snagu Imperije, bio je Staljin, koji je „oživeo rusku carsku veličinu“. Nadalje, zapadnjačko zauzeće Carigrada 1204. odgovara padu Rusije pod zapadnu hegemoniju 1991. A Mihailu VIII Paleologu, koji je oslobodio Carigrad 1261, obnovivši Carstvo, odgovara Vladimir Putin. Nastavljajući ovu paralelu, Konstantini upozorava da je Zapad, svojevremeno, napravio dalekosežnu stratešku grešku. On je nastavio da i posle 1261. ruši Vizantiju. Zapadnjaci, naime, vođeni kratkoročnim interesima i pohlepom, nisu videli da uništenjem Vizantije otvaraju put mnogo opasnijem neprijatelju – Turcima Osmanlijama. I upravo će moćno Osmansko carstvo, koje je zamenilo slabu Vizantiju, u naredna tri veka biti glavni vojni izazivač Zapadu – koji će ga na jedvite jade savladati. Rušeći Rusiju, iz opsesivne želje da rasparča i uništi ovo drevno carstvo, upozorava Konstantini, Zapad neoprezno otvara put daleko pogubnijem neprijatelju – Kini. Jer, ako se Kina, zbog zapadnjačke lakomislenosti u ukrajinskom ratu, dokopa ruskih resursa, kaže Konstantini, SAD i Evropa će se naći licem u lice s protivnikom kudikamo ozbiljnijim no što je današnja Rusija. Zlatno doba Šest meseci posle ovog upozorenja, i Aleksandar Plehanov pravi istovetnu paralelu Vizantija=Rusija, opsesivni Zapad i Osmanlije=Kina (ovde). Svojevremeno su Osmanlije, koristeći sulude nasrtaje zapadnjaka na Vizantiju, zaposele njen glavni privredni resurs – Malu Aziju. A onda su zauzele i sam Carigrad, kaže Plehanov. Razmišlja li Zapad šta će se desiti ako slučajno, po istom obrascu, SAD i EU rasparčaju Rusiju – a Kina zauzme istočni Sibir? Kao što se vidi, Vizantija se, u ovim razmišljanjima, vidi različito: 1. kao društveno istorijski ideal (Možegov); 2. kao istoriosofski aspekat „ruske ideje“ (Leontjev i Trubeckoj); ili, pak, kao 3. analitičko oruđe za strategijsko sagledavanje ukrajinskog rata (Konstantini i Plehanov). Dakako, Romejsko carstvo ostaje i nadalje večno mesto nadahnuća. Kao recimo, za Jejtsa i njegovo ''Jedrenje u Vizant'' (ovde, 76-77). Jer, i ovaj umetnik i mislilac Justinijanovu Vizantiju vidi kao zlatno doba umetnosti: Nije to zemlja za stare, dok mladi Grle se, i ptice u krošnji romore, U obilju smrti pljušte vodopadi Lososa, od skuša vri nadošlo more (…) Da im ne zaspi sanjivi car, i Sa zlatne ću grane tada zapevati Za vizantsku gospodu i gospođe O onome što bi, biva, il' će da dođe.

Samo opusteno, ionako nisi na nekom simpozijumu niti analiziras npr. Sekspirova dela u nekom salonu. O ljudima ljudski, o olosu oloski.