Pletilja

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Ne snalazim se bas najbolje u ovim modernim vremenima, pamtim kako smo mi zaradjivali novac kao omladinci. Namerno kazem - omladinci - deca su bila kod kuce i pomaglal tu i tamo oko kucnih poslova bez ikakve novcane ndoknade. Elem, prvi novac sam zaradila nakon zavrsenog osmog razreda osnovne skole i kao ucenik I razreda gimnazije. Ustajala sam u 5 h, pesacila do gradske periferije, penjala se na traktor sa nadnicarima i 8 sati vezivala vinograd sa njima. Radila sam za dnevnoicu. Nisam izdrzala duze od nedelju dana, posao je bio tezak, radilo se 8 sati po velikoj vrucini, nadnicarke su nas potsmesljivo gledale i terale svoju normu a mi, "skolarke", mi smo se ubijale da ih stignemo. Znoj, bube, zedj, glavobolja, izgorela ramena....mama i tata su se samo smeskali kada bih dosla kuci mrtva umorna. Odluka da radim je bila moja, nisu hteli da mi daju novac za maskaru i kolonjsku vodu ali mi nisu branili da ih sama zaradim. Kasnije, krecila sam po kucama mojih starijih rodjaka, tetaka, kumica, ujni. Bila sam majstor za izvlacenje mustri i iscrtavanje obavezne linije ispod plafona. Zanat sam naucila gledajuci profesionalne molere koji su krecili nas stan. Posle sam lepila tapete kod istih rodjaka. Kao student, odlazila sam u Shvajcarsku sa starijom rodjakom i radila mesec, dva kao sobarica, perac sudova, potrcko, na lepom jeseru Lago Madjore. Zaradjeni novac sam trosila u Lokarnu ili Veneciji, Trstu, donosila sam garrderobu sebi i bratu. Poenta rada u mladim godinama nije bila samo da se zaradi novac vec da se nauci vrednostt novca, postenog rada. I kod nas u gradu ima malih prodavaca limunade i narukvica, kupujem samo ako vidim da sve to decica sama prave, tu, na licu mesta. Ove druge ignorisem, mamine limunade ne kupujem. Cuvam po dinar od prve zarade moje dece. Kao gimnazijalci, radili su preko leta oboje: sin, zaludjenik za kompjuterske programe, sredjivao je dnevnice shofera koji su razvozili pivo nase pivare, cerka je radila kao hostesa letnjih festivala u gradu, lepa vremena.

Na danasnji dan, starija sam od svog oca 2 godine, mladja od mame celih 8....cemu jos tih 8 godina ako ce to biti posrrtanje kroz lavirint? "Vodi li put napolje ili unutra?" Unutra, svakako. Jao onom ko, ziveci, u sebi nije slozio gnezdo od trnja i ruza u kojem, za neki dan, mesec ili godinu, nece ostati ista do "senka lista bagremovog drveta"....sloboda, konacno....

Moze neko da mi obajsni kako idu zajedno Rafali i nebeska Sbija koja ovako kmeci i trazi spas uz gusle i deseterac? Ako ovo nije shizofreno ceopanje, ne znam sta je....

Prenecuu celini tekst objavljen juce u nasim novinama:"Doktor Ezekijel Emanuel je jedan od najboljih i najprizanijih američkih doktora; onkolog, bioetičar, predsednik Odeljenja za medicinsku etiku i zdravstvenu politiku. Jedan je od vodećih ljudi američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, a bio je i jedan od 16 članova američkog tima za borbu protiv pandemije korona virusa. Dr Emanuel je još 2014. godine napisao dugačak esej koji je izazvao mnogo bure, a o kome se i dan danas aktivno polemiše: "75. Toliko želim da živim: 75 godina" "Sedamdeset i pet. Toliko želim da živim: 75 godina. Moja želja izluđuje moje ćerke. Izluđuje moju braću. Moji prijatelji misle da sam lud. Oni misle da je nemoguće da stvarno mislim to što kažem; da nisam jasno razmišljao o tome, jer ima toliko toga na svetu da se vidi i uradi. Da bi me uverili u to da grešim, oni nabrajaju bezbroj ljudi koje poznajem, a koji imaju više od 75 godina i drže se prilično dobro. Sigurni su da ću, kako se budem bližio 75. godini, željenu dob pomeriti na 80, pa na 85, možda i na 90. Siguran sam u svoj stav. Nesumnjivo, smrt je gubitak. Uskraćuje nam iskustva i prekretnice, vreme provedeno sa supružnikom i decom. Ukratko, lišava nas svih stvari koje cenimo. Ali, evo jednostavne istine kojoj se mnogi od nas, čini se, opiru: predug život je takođe gubitak. To mnoge od nas učini, ako ne onesposobljenima, onda posrnulim i slabim, stanje koje možda nije gore od smrti, ali nas ipak lišava mnogo toga. Ono nam oduzima našu kreativnost i sposobnost da doprinesemo poslu, društvu, svetu. Transformiše kako nas ljudi doživljavaju i kako se odnose prema nama, i što je najvažnije, kako nas pamte. Više nas ne pamte kao živahne i angažovane, već kao slabe, neefikasne, čak patetične. Do 75. godine, živeću jedan potpun život. Voleću i biti voljen. Moja deca će biti odrasla i imaće svoje bogate živote. Videću svoje unuke kako se rađaju i počinju svoj život. Nastaviću sa svojim životnim projektima i davaću bar nekakav doprinos, važan ili ne, ali ću ga davati. I nadam se da neću imati previše mentalnih i fizičkih ograničenja. Dozvolite mi da budem precizan u vezi moje želje. Ne tražim više vremena nego što je verovatno, niti skraćujem svoj životni vek. Danas sam, koliko moj lekar i ja znamo, veoma zdrav, bez horničnih bolesti. Upravo sam se popeo na Kilimandžaro sa dvojicom svojih nećaka. Dakle, ne govorim o cenjkanju sa Bogom da doživim 75 godina jer imam smrtnu bolest. Ne govorim ni o tome da ću se probuditi jednog jutra za 18 godina od ovog trenutka i okončati svoj žvito eutanazijom ili samoubistvom. Od 90-ih sam se aktivno protivio legalizaciji eutanazije i samoubistva uz pomoć lekara. Govorim o tome koliko dugo želim da živim i o vrsti i količini zdravstvene zaštite na koju ću pristati nakon 75. godine. Čini se da su Amerikanci opsednuti vežbanjem, rešavanjem mentalnih zagonetki, konzumiranjem raznih sokova i proteinskih smesa, pridržavanjem strogih dijeta i upotrebom vitamina i suplemenata, sve u nastojanju da prevare smrt i produže život što je duže moguće. Ovo je postalo toliko agresivno da sada definiše jedan tip savremene kulture; onaj koji je nazivam američka besmrtnost. Odbacujem ovu težnju. Mislim da je ovaj manični očaj da se beskrajno produži život pogrešan i potencijalno destruktivan. Iz mnogo razloga, 75 godina je prilično dobra dob da se zaustavimo. Da, Amerikanci danas mogu da žive duže od svojih roditelja, ali će verovatno biti mnogo više nesposbni. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Koji su moji razlozi? Počnimo sa demografijom. Starimo, a naše starije godine nisu kvalitetne. Od sredine 19. veka Amerikanci žive duže. Godine 1900, prosečni životni vek Amerikanca u trenutku rođenja bio je otprilike 47 godina. Danas novorođenče može da očekuje da će živeti oko 79 godina. Početkom 20. veka očekivani životni vek se povećao jer su vakcine, antibiotici i bolja medicinska nega spasili više dece od prerane smrti i efikasni lečili infekcije. Od 1960. godine, međutim, povećanje dugovečnosti postignuto je uglavnom produžavanjem života ljudi starijih od 60 godina. Umesto da spasavamo više mladih ljudi, mi produžavamo starost. "Američki besmrtnik" očajnički želi da veruje u "kompresiju morbiditeta". Ovu teoriju razvio je 1980. Džejmsa F. Fris, a svodi se na produžavanje životnog veka do 80-ih i 90-ih godina, ali da pritom što više vremena provedemo bez bolesti ili sa što manje njih. Navodi nas da verujemo da ćemo što duže živimo, sve manji deo naših života provesti u stanju slabljenja. Kompresija morbiditeta je suštinski američka ideja. Ona nam govori tačno ono u šta želimo da verujemo: da ćemo živeti duže, a zatim iznenada umreti bez ikakvih bolova, tegoba ili fizičkog pogoršanja. Obećava svojevrsno vrelo mladosti do trenutka smrti koji se sve više i više produžava. Ali kako je život postao duži, da li je postao zdraviji? Da li je 70 novih 50? Ne baš. Istina je da su u poređenju sa svojim kolegama pre 50 godina, stariji danas pokretniji i da su manje onesposobljeni. Ali tokom poslednjih decenija, čini se da je povećanje dugovečnosti bilo praćeno povećanjem onesposobljenosti, a ne smanjenjem. Na primer, koristeći podatke iz Nacionalne ankete o zdravlju, Ajlin Krimins, profesor i istraživač na Univerzitetu Južne Kalifornije, i njen kolega su procenili fizičko funkcionisanje odraslih, analizirajući da li ljudi mogu da pređu oko pola kilometra; popnu se 10 stepenica; stoje ili sede dva sata; i ustanu, sagnu se ili kleknu bez upotrebe posebne opreme. Rezultati pokazuju da kako ljudi stare, dolazi do progresivne erozije fizičkog funkcionisanja. Što je još važnije, Krimins je otkrila da se između 1998. i 2006. godine povećao gubitak funkcionalne mobilnosti kod starijih osoba. Njen zaključak glasi: "Došlo je do povećanja očekivanog životnog veka sa bolešću i smanjenja godina bez bolesti". Kako ona kaže, u poslednjih 50 godina, savremeni proces umiranja se produžio. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Situacija izaziva još veću zabrinutost kada se suočimo sa najstrašnijom od svih mogućnosti: životom sa demencijom i drugim stečenim mentalnim invaliditetom. Trenutno oko pet miliona Amerikanaca starijih od 65 godina ima Alchajmerovu bolest; jedan od tri Amerikanca koji ima više od 85 godina ima Alchajmerovu bolest. A izgledi da se to promeni u narednih nekoliko decenija nisu dobri. Umesto da predviđaju izlečenje u doglednoj budućnosti, mnogi upozoravaju na cunami demencije: predviđa se skoro 300 odsto povećanja broja starijih Amerikanaca sa demencijom do 2050. godine. Sedamdeset i pet. To su godine koje želim da doživim. Ali ako se neću baviti eutanazijom ili samoubistvom, a neću, da li je sve ovo samo isprazno brbljanje? Zar ne ispada da nemam hrabrosti da idem u korak sa svojim ubeđenjima? Ne. Moj stav ima važne praktične implikacije. Jedna je lična, a dve uključuju politiku. Kada doživim 75 godina, moj pristup zdravstvenoj zaštiti će se potpuno promeniti. Neću aktivno okončati svoj život, ali neću ni pokušavati na silu da ga produžim. Danas, kada lekar preporuči pregled, test, tretman, posebno onaj koji će produžiti naše živote, postaje obaveza da damo dobar razlog zašto to ne želimo. Kada budem imao 75 godina i više, biće mi potreban dobar razlog da posetim lekara i uradim bilo kakav medicinski test ili lečenje, bez obzira koliko je rutinski i bezbolan. I taj dobar razlog nije "produžiće vam život". Ja sam, naravno, zapisao naredbu o tome da ne reanimiraju u slučaju da dođe do toga, a ostavio sam i kompletne direktive koje ukazuju da nema respiratora, dijalize, operacije, antibiotika ili bilo kojih drugih lekova - ništa osim palijativnog zbrinjavanja. Ukratko, nema intervencija za održavanje života. Umreću kada me zahvati koja god bolest prva da dođe. Što se tiče dve političke implikacije, jedna se odnosi na korišćenje očekivanog životnog veka kao mere kvaliteta zdravstvene zaštite. Japan ima treći najveći očekivani životni vek, sa 84,4 godine, dok su Sjedinjene Države na razočaravajućem 42. mestu sa 79,5 godina. Ali ne treba da brinemo o sustizanju. Kada zemlja ima očekivani životni vek preko 75 godina i za muškarce i za žene, ovu meru treba zanemariti. (Jedini izuzetak je povećanje očekivanog životnog veka nekih podgrupa, kao što su crni muškarci, koji imaju očekivani životni vek od samo 72,1 godinu. To je užasno i trebalo bi da bude glavni fokus pažnje.) Umesto toga, trebalo bi da pogledamo mnogo pažljivije na merama zdravlja dece, gde SAD zaostaju, i to sramotno. Druga implikacija politike odnosi se na biomedicinska istraživanja. Potrebno nam je više istraživanja o Alchajmeru, rastućim invaliditetima starosti i hroničnim stanjima - a ne o produženju procesa umiranja. Mnogi ljudi, posebno oni koji su naklonjeni ideji o besmrtnosti, će ustuknuti i odbaciti moje mišljenje. Oni će misliti na svaki izuzetak, kao da oni dokazuju da je centralna teorija pogrešna. Kao i moji prijatelji, oni će me smatrati ludim, željnim pažnje - ili još gore. Mogli bi da me osude da sam protiv starijih ljudi. Opet, da budem jasan: ne kažem da je pogrešno ili neetički ako neko želi da živi što duže. Ja svakako ne prezirem ili odbacujem ljude koji žele da žive uprkos svojim fizičkim i mentalnim ograničenjima. Čak ni ne pokušavam nikoga da ubedim da sam u pravu. Zaista, često savetujem ljude u ovoj starosnoj grupi kako da dobiju najbolju medicinsku negu za njihove bolesti. To je njihov izbor i želim da ih podržim. I ne zagovaram 75 godina kao zvaničnu statistiku potpunog, dobrog života u cilju uštede resursa, racionalizacije zdravstvene zaštite ili rešavanja pitanja javne politike koja proističu iz povećanja očekivanog životnog veka. Ono što pokušavam da uradim jeste da iscrtam svoje poglede na dobar život i da nateram svoje prijatelje i druge da razmisle o tome kako žele da žive dok budu stariji. Želim da smisle alternativu za podleganje tom sporom suženju aktivnosti i težnji koje neprimetno nameće starenje. Mislim da je odbijanje mog stava doslovce prirodno. Na kraju krajeva, evolucija nam je usadila želju da živimo što je duže moguće. Programirani smo da se borimo za opstanak. Shodno tome, većina ljudi smatra da nešto nije u redu sa idejom "75 godina i nijedna više". Mi smo večno optimistični Amerikanci kojima smetaju granice, posebno ograničenja koja limitiraju naše živote. Sigurni smo da smo izuzetni. Takođe, mislim da moj pogled izaziva duhovne i egzistencijalne razloge da ga ljudi preziru i odbacuju. Mnogi od nas su potisnuli, aktivno ili pasivno, razmišljanje o Bogu, raju i paklu i tome da li sevraćamo u crnu zemlju. Mi smo ili agnostici ili ateisti, ili jednostavno ne razmišljamo o tome da li postoji Bog i zašto bi mu uopšte stalo do običnih smrtnika. Takođe, izbegavamo da stalno razmišljamo o svrsi našeg života i tragu koji ćemo ostaviti. Zaista, većina nas je pronašla način da udobno živimo bez namere da priznamo postojanje oveih velikih pitanja, a još manje odgovora na njih. I ne tvrdim da ja imam odgovore. Ali, 75 godina definiše jasnu tačku u vremenu za mene, 2032. godinu. Otklanja konfuzne pokušaje da živim što je duže moguće. Tera me da razmišljam o kraju naših života i bavim se najdubljim egzistencijalnim pitanjima i razmišljam o tome šta želim da ostavimo svojoj deci i unucima, našoj zajednici, našim sugrađanima Amerikancima, svetu. Sedamdeset pet godina je sve što želim da doživim. Želim da slavim svoj život dok sam još u najboljim godinama. Moje ćerke i dragi prijatelji će nastaviti da pokušavaju da me ubede da grešim i da mogu mnogo duže da živim vredan život. I zadržavam pravo da se predomislim i ponudim energičnu i razumnu odbranu da živim što je duže moguće. To bi, na kraju krajeva, značilo i dalje biti kreativan nakon 75. godine." A sad ja: Nemam sta da dodam ili oduzmem ovom tekstu i stavu. I mnogo mi je drago da neko sa autoritetom naucnika ima isto misljenje kao sto je moje a do kojeg sam dosla na osnovu vlastitog zivotnog iskustva. Moja deca su upoznata sa mojim stavom i znaju da, osim terapije protiv bola, ne zelim nista sto bi moj zivot produzavalo na silu. Jednom mora da se ode i najbolje bi bilo da se ode uz punu svest da se jednom i zivelo. Do 75 imam jos 2 godine i ne plasi me sama smrt, plasi me da cu biti nemocna da se brinem o sebi, da cu zavisiti od drugih, da ce me okretati kao prase na raznju u nekoj ustanovi, medju nepoznatim ljudima, da necu znati ni ko sam ni odakle sam, da necu prepoznavati svoju decu i unuka. Ne zelim to, meni je 75 sasvi, sasvim ok.

Ne mogu da verujem da sam postala ovako nikakava: kako dnevna temperatura predje 30 C, ja u knockdownu, zbabim se za 5 minuta. ne mogu ni korak da napravim, znojim se kao maratonac na kraju trke a jedva da sam presla 100 m, nemam snage da telo drzim uspravno. I tako unezverena, ushunjam se u prvu prodavnicu rashladjenu klimom, blejim okolo i cekam da me prodje. Juce ni to blejanje nije bilo dovoljno, morala sam da sednem na ostavljenu gajbu punu flasa neke vode. Sedim i cekam da me prodje, A sta je to sto treba da me prodje, ne znam. Zivot, valjda?

Sasvim slucajno (ne verujemm u slucaj, vise u zakon privlacenja) naletim na ovu slicicu i ubedacim se na pola dana: na slici je unutrsnja strana jedne kvake. To je deo koji je, kad su vrata zatvorena, nevidljiv. A ipak je neko imao potrebu da i taj deo ulepsa, da mu podari delic svoje imaginacije, svog zanatskog umeca, vestinu svojih ruku. Za trenutak kada ce vrata biti otvorena i sav taj dar obradovati necije oko, zaustaviti neciju paznju izmedju 2 koraka u zivot (ili iz zivota?) a sav trud i namera biti nagradjeni trenutkom u kome moze da bude rodjena misao - lepo je ostravljati ovakve tragove, neponovljive. I sad, zasto bedak? Pa zato sto smo se, u ovom nasem dobu, odrekli potrebe da ostavljamo licne pecate u svojim tragovima, manje ili vise, nasi zivoti su shtancovani, baceni na industrijsku pokretnu traku i bice potroseni prema uputstvu za upotrebu. Ovo je izdrzalo probu vremena:

Ako ste propustili na N1 tv, evo na Radarovom podcastu, vredi:

Pogeldajte, procitajte.....dobbrota je uvek lepa.... https://www.facebook.com/photo/?fbid=1027969902667085&set=a.750749963722415

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1026358802828195&set=a.750749963722415

.....zato sto oni znaju za mnogo, mnogo gora desavanja.

Da, obicno, banalno vadjenje krvi. Drugi pokusaj na levoj ruci, neuporedivo manja modrica. Uputu za ovu "operaciju" je prethodilo rutinsko merenje pritiska koji je bio savrseno normalan, znaci, nije bilo nekakvog kolapsa usled vrucine ili mog fizickog stanja, igla nikad tanja, ja poslusna kao bubica. Nisam savijala lakat, pritiskala tupfer, nosila teret u toj ruci, nista sto bi moglo da uzrokuje ovakvu povredu. Dovoljno sam matora da znam kako su pre 30 godina igle bile debele, ove su tanke kao vlat kose, znaci, nije do opreme, nije do mene, do koga je? Odgovor je u one 2 prehodne slike stanja glavnog ulaza u bolnicu, svi zaposleni moraju da prodju tuda 2 puta u toku dana i ocito je da ono na slikama nikome ne smeta. Verovatno da im sto sta unutar bolnice, takodje, ne smeta.

Nije bas gadost dana, jeste gadost ove nedelje: snimljeno s leve i desne strane GLAVNOG ulaza u gradsku bolnicu u Vrscu, nakon 3,5 h cekanja na prijem kod lekara opste prakse izasla sam da udahnem malo kiseonika jer je cekaonica dushegupka: Desno od ulaza: Pa levo: Pa usluga vadjenja krvi u istoj toj bolnici: ..pa sam ja namcorbaba kojoj sve smeta?

Moja baka iz Banata je znala da kaze za ovakve: "Kad se vashka napije krvi, izadje na chelo"...evo jedne debele, site vashke....

A u Domu zdravlja u Vrscu - nema Buscopan injekcija....pojela maca. Lekari opste prakse i hirurzi za bolne kolike priepisuju Diklofenak ampule, redom, da l je zeludac, glava, reuma, svima Diklofenak pa kako im bude. Sto lekare ne ometa da te Biskopan prepisuju, komsinica mi je pokazala recept koji je jutros dobila. Recept je dobila, lek nije. U protoklolu dijagnoza i pripadajuca terapija, niko nije omanuo, niko nije prekrsio Hipokratovu zakletvu. Kazu, prozvodnja Buskopana prestaje kod proizvodjaca a vrsacki Hemofarm treba da napravi paralelu. Dok se to ne dogodi, pacijenti slobodno mogu da lupaju glavom o zid, jako.

Slucajnost? Neeee....juce smo slavili medjunarodni dan macaka i moj rodjendan, tek da se zna.....

Ostalo mi od mame... ..ipak, koristim radije ovo:

Zvanicno 3 puta vakcinisana sa 3 vrste vakcina i, zvanicno, nisam imala koronu. Nezvanicno, proslog Septembra sam 5 dana bila mrtva bolesna, grlo, povisena ttemperatura, bolovi u misicima, toliko mi je muka od bolnica da nisam mogla niti sam imala snage da odem na testiranje. Oporavila sam se lepo i nastavila dalje. Medjutim, u Aprilu ove godine, vracala sam se kuci iz grada i na pola puta osetila takav umor da sam mislila da cu da umrem na sred ulice. Nekako sam se dovukla do stana i 2 sata mi je trebalo da stanem na noge. Ti akutni napadi jezive malaksalosti se desavaju i ovih dana, kako se temperatura vazduha poveca na 30 C, ja gubim enerrgiju i ne mogu casu vode da podignem. Jesam stara ali sam u odlicnoj formi osim kad, bez ikakve najave, ostanem bez mrvice snage. Zbog kontrole melanoma, uradjena je kompletna krvna slika i rezultati su k o nacrtani, idealni. Citala sam da se post kovid desava na nivou mitohondrija u celijama i da konvecnioonalna analiza krvi ne otkriva ove promene tipicne za postkovid koji ima simptome sindroma hronicnog umora. Za mene me bas briga ali oboje moje dece je, na razlicitim stranama sveta, imalo koronu, sin cak 2 puta i oboje primecuju neke poremecaje, sin gubi na tezini jer je hronicno umoran, cerka i surug joj poceli su da pate od nesanica....da li se lekari u svetu bave ovim pojavmam i dokle su stigli?

U problemu sam: 3 nedelje cekam majstora da popravi neku sitnicu u kupatilu. Bio, video i obecao da ce doci za koji dan i nema ga. Juce mu posaljem sliku kvara, adresu i napisem "Samo da vas potsetim..". Majstor odmah odgovoara da se strpim jos malo, docice....odgovorim sa "Hvala, cekam vas..." .....a majstor mi posalje veliko, crveno srce....🤔

Pitala bih jos nesto sto moze da zgrozi vas mladje na forumu: zasto je, cini mi se, zapostavljen transport robe zeleznicama i rekama? Sto sve mora da se transportuje kamionima i avionima koji emituju kojesta u vazduh i imaju ogranicene kapacitete? Mislim da je zeleznica idealno resenje, planeta je premrezena prugama a jedna lokomotiva moze da povuce jako veliki broj vagona. Jeste sporije ali nije nemoguce? Ako bi to bila alternativa ovoj pomami za litijumom u cilju prelaska na zelenu alternativu, zasto se to ne uradi? Tamo neka influenserka ce malo duze da ceka svoj kiceraj sa ALibabe ali, boze moj, neka da svoj doprinos ocuvanju planete. Ionako modna industrija zagadjuje vise nego avio saobracaj, bar tako kazu.

Kakva je baterija u pitanju? Osim one u daljisnkom upravljacu, ne koristim baterije koje su zamenjljive, punim bateriju na meracu za pritisak onako kako pise na uputstvu tako da se ne razumem najbolje a ovo na snimku je jezivo i deluje, na zalost, autenticno. Dakle, sta je ovaj nesrecnik uneo u lift?

Sve pobrojano.

....a kada zamre zivot, kad nestane jadarita/litijuma, onda cemo ziveti od nove rente, rentiracemo tu mrtvaju za odlaganje radioaktivnog i svakog drugog otpada onih koji su bili pametniji i hrabriji od nas. Logicno?

Nije fakat vec predikcija bez realnog osnova. Ako poljoprivreda u tom kraju nije zamrla nakon balkanskih ratova i I Sv. rata, nece nikad. Njive su bile zapustene jer nije bilo muske snage, porodice desetkovane, imanja napustene u povlacenju pored neprijateljskom vojskom, ognjista ugasena. Pa se zivot vracao polako nakon ratova. Ne bih da potsecam sta je seljastvo u Srbiji prezivelo pod nakaradnim agrarnim i ostalim politika, poznato je. Pa kad je selo sve te pshasti prezivelo, zivece vecno. Pod uslovom da se ta blagoslovena zemlja ne spali sumpornom kiselinom. I da dodam: ovo sto radi banda AV i on sam je izdaja naroda i drzave, brutalna, ocevidna i sasvim, sasvim dokaziva.

Zaboravljate koliko ljudi gleda njene emisije, koliko je veliki njen uticaj na javno mnjenje, koliko otrova se sipa sa ekrna u mozgove i ince raspuklih srpskih glavudri. Pevaljka Ceca nam je bila srpska majka, sta je ova, srpska shvalerka? Motku, bato, kakanu motku pa preko ledja i nje i onih koji joj dozvoljavaju da radi to sto radi.