Nek grmi jako

Naravno da uvek ima nečega konfrontirajućeg kada je reč o velikim silama, ali poenta je u tome što je Kinezima ovakva situacija dar s neba koji se dešava jednom u hiljadu godina. Čak i kad bi se konflikt Rusa i zapadnog sveta završio nerešeno, bilo bi to 1:1 za Kineze.

Po mom skromnom mišljenju, onda kada je Britanija prestala da bude faktor svetske politike u onim proporcijama s kraja 19. veka i do polovine 20. veka, što je posledično umanjilo i uticaj Francuske. A oni su, to jest njihove spoljnopolitičke doktrine, bili najveći zagovornici pariteta na evropskom kontinentu koji je Rusiju držao upravo tamo gde su i hteli da je drže. To se vidi iz bezbroj primera, a osnova svega bila je ideja da se kroz međudržavne ugovore i saveze ojačaju dva kraja kontinenta, zapadni i istočni, kako nikome unutra (odnosi se naravno na Nemce) ne bi padalo na pamet da čini nekakve nepromišljenosti. Na kraju krajeva, savez Britanaca, Francuza i Rusa, doneo je i pobednike u dva svetska rata upravo zahvaljujući tadašnjem talentu britanskih političara da anticipiraju događaje i na vreme reaguju, kako bi iskoristili Rusiju u vlastitu korist, a ne pravili od nje protivnika na vlastitu štetu.

Čitave generacije evropskih političara imale su kristalno jasnu nameru da Rusiju inkorporiraju u Evropu, još od Vilijama Gledstona, ne kako bi im činili uslugu već da bi mogli da je kontrolišu u okviru zadatih standarda i međusobnih ugovora, znajući kakva opasnost preti ako bi se ovi raspojasano zagrlili sa Kinezima i tako zagrljeni krenuli da preispituju temelje međunarodne politike. Iz tih razloga, to što su se toliko primakli jedni drugima Rusi i Kinezi predstavlja upravo suprotno od onoga što su ti evropski političari smatrali da je praktično i opravdano, a da ne pominjemo ona čuvena prva dva pravila rata koje je obnarodovao feldmaršal Mongomeri, kao heroj WWII, u govoru u Domu lordova 1962. godine: Pravilo broj jedan na prvoj strani Montijevog "pravilnika o ratu": Nikad ne napasti Rusiju, Pravilo broj dva: Nikada ne napasti Kinu (Rule 1, on page 1 of the book of war, is: "Do not march on Moscow". Various people have tried it, Napoleon and Hitler, and it is no good. That is the first rule. I do not know whether your Lordships will know Rule 2 of war. It is: "Do not go fighting with your land armies in China) I to je izrečeno u trenucima dok su se Kinezi pretežno zabavljali unutrašnjom situacijom i dok nisu imali imperijalističke pretenzije kao danas, kad se u mnogim situacijama pleše upravo po njihovim notama i kada se svira muzika koju baš oni vole da čuju... A što je najgore od svega iz perspektive tih nekadašnjih velikih evropskih planera, Rusi i Kinezi u toj svoj blizini trenutno nemaju tačku trenja... Jer kad bi bilo frikcije, moglo bi da se igra na tu kartu, a aktuelna situacija proizašla iz rusko-kineskih odnosa je katastrofalna po njihove takmace, što se vidi i iz ruskog izvoznog bilansa. Pa se tako, iz ove perspektive, bolje zaključuju stavovi i Gledstona i Montgomerija, kao i porivi. Jer, ja zaista ne bih voleo da živim u svetu gde su Rusi i Kinezi najbolji drugari, partneri i braća po oružju. A imam i osećaj da bi od tog njihovog partnerskog zanosa i tih zagrljaja manjim narodima odasvud, i gore i dole na mapi sveta, i levo i desno, mogla da pukne kičma.

Otkako se sin Dragan pojavio na društvenim mrežama kao ukrajinski vojnik, uopšte ne pratim po mrežama dešavanja u Ukrajini, a nešto mi ni mejstrim mediji ne ulivaju poverenje. Zato bih rado ovde pročitao neki normalan osvrt na najnovija ratna dešavanja, te predikcije u svetlu onoga što danas javljaju agencije vezano za Azovstalj, odnosno šta očekuje Ukrajinu u sledećim nedeljama.

Platiće zemlje trećeg sveta, slabi i nezaštićeni, na ovaj ili onaj način, kao što je sirotinja uvek plaćala račune bez krčmara u savremenoj političkoj istoriji. S tim da, kako smo ranije navodili, Ukrajina ima pravo da izmuze svaku moguću slavinu do njenog isušenja, jer ako je zapad igradio dva puta Nemačku, posle oba rata u kojima su Nemci bili na pogrešnoj strani, Ukrajinci treba da naplate sve ovo što im se dešava. Pa ne, najbolje da se sad Amerikanci povuku i da se prave kao da se razaranje Ukrajine njih ne tiče... E neće baš moći tako, nego ima da plate ono što treba da se plati, da ne bi zbog eventualnog ukrajinskog neuspeha na kraju sve stiglo do ruskog revizora.

Bugarska i Rumunija su pomenuti kao primer primanja po ubrzanom postupku, za koje je Evropska komisija tada dokazivala da su potpuno nespremne za članstvo, i za koje se tada smatralo da su ušle u EU samo da bi Brisel dobacio što dalje na istok, a ne kao usporedba sa Đinđićevim vremenom. Uzmemo li pak samo slučaj Bugarske, ako analiziramo renomirane indekse i izveštaje o demokratiji, ostaje nam samo da se zapitamo da li ja ta država greškom u EU i zašto je zapravo tu gde jeste. Jer, indeks percepcije o korupciji od strane Transparensija redovno svrstava Bugare u najkorumpiraniju članicu EU, dok u kategoriji "kontrola korupcije“ Bugarska ima rezultate uporedive sa rezultatima zemalja u razvoju i sada je izmerena kao i, recimo, 2009. godine. Indeks vladavine prava 2020. dodeljuje Bugarskoj najlošiju ocenu u EU nakon Mađarske, svrstavajući je na 53. mesto među analiziranim zemljama, a poređenja radi, Kosovo je zauzimalo 54. mesto. Pored toga, u kategoriji korupcije izvršne vlasti na ovom indeksu Bugarska je dobila istu ocenu kao i Rusija, što znači da postoji jednaka verovatnoća da bi bugarski javni službenik primio mito kao i ruski, bez obzira na to što bugarski službenik posredno ima leđa u Briselu, a ruski nema. . U izveštaju "Nacije u tranziciji“ Fidom hausa Bugarska je iz demokratije svrstana na nivo polukonsolidovane demokratije, a lane ju je Svetski indeks slobode medija Reportera bez granica smestio na 111. mesto na svetu - u odnosu na 92. mesto koje zauzima, recimo, Makedonija. Bugarska ima najniži BDP po stanovniku u EU, skoro da je potpuno bez stranih ulaganja, pa nikoga ne treba da iznenadi to što Bugari imaju najnižu prosečnu platu u EU. Sindikati su procenili da tamošnje dvoje ljudi koji zarađuju prosečnu platu ne mogu da izdržavaju četvoročlanu porodicu, stoga siromaštvo posledično deluje i na demografiju. Takođe, više Bugara radi u inostranstvu nego u Bugarskoj. Masovno iseljavanje je dovelo do toga da ključni sektori ostanu bez mladih - više od polovine doktora u Bugarskoj su stariji od 55 godina. Zemlja ima jednu od najvećih stopa smrtnosti na svetu, što se može pripisati lošoj zdravstvenoj zaštiti i siromaštvu. Prema istraživanju Eurostata, samo 35 odsto Bugara je prošle gdine bilo zadovoljno svojim životom. Et cetera, et cetera... I kao takvi, oni su bili primljeni u EU preko reda i u vreme kada su evropske institucije pominjale da im nije tu mesto, a Đinđićeva Srbija - nije. Za nekog tamo bojkoborisovikolikog tipa važio je ubrzani postupak, a za postpetooktobarsku Srbiju nije bilo šanse da uđe ubrzanim tempom. Ali će zato putinoliki Vučić koji je po Srbiji lepio plakate sa Putinom i kačio njegove bilborde po gradovima, prema najavama Šulca, biti primljen pre Zelenskog koji ratuje sa tim Putinom, jer nakaradna vrteška traje bez prestanka.

Boston nema ni ofanzivnu ni defanzivnu rupu. Niti možeš sa nekoga da pomažeš, niti možeš nekoga ciljano da napadaš (čak ni Pričarda). Pri tome je Horford Baksima strpao 30 u četvrtoj, a Vilijams 27 u sedmoj, Tejtum 46 u šestoj, 34 u petoj i 30 u trećoj, Braun 27 u trećoj i 30 u drugoj, a Smart 24 Majamiju u drugoj... Što ih čini najpolivalentnijim napadom u čitavom plej ofu jer pucaju iz svih oružja, svi se upisuju i svi igraju svoj uloge u kontinuitetu. A to je dobar recept za osvajanje titule.

Ta poslednja rečenica je po mom skromnom mišljenju najbliža istini jer se Ukrajina i dalje sa te instance posmatra kao logična i realna ruska interesna sfera, ali onda je sav taj angažman oko Ukrajine u stvari prilično licemeran i ispunjen nečasnim namerama. Pokušavam sad da se stavim u položaj Ukrajinca koji gleda vest o tome da je predsednik Francuske izjavio kako im trebaju decenije da bi bili primljeni u EU, a onda i nemački premijer kaže da Vučić, Rama i Đukanović imaju prednost ulaska u odnosu na Zelenskog... I sve to dok tom Ukrajincu projektili zuje oko glave, dok trči u skloništa i pita se šta će sutra da jede??! Pa naravno da će da misli da je bio iskorišćen kao pijun u prljavoj igri velikih sila kad vidi kako će ga Brisel i Vašington naoružati i milijardama pokušati da nadomeste razaranje njegove države, sve dok on podmeće svoju glavu pred ruske projektile, ali da ga u stvari ne žele u premijum zajednici evropskih naroda.

Pa iz istog razloga zbog koje je sada naoružavaju, s tim da bi poreski obveznici Evropske unije finansijski lakše podneli da je pre svega ovoga primljena u EU, nego što sada izdvajaju milijarde za oružje i novčanu pomoć. I pri tome imaju najveće inflacije i energetsku krizu, što ne bi bio slučaj da su Ukrajinu primili u Uniju onda kada je to bilo potrebno, jer Putin možda ipak ne bi smeo da vojno napadne člana EU i povredi njegove granice. Plus ono što se čita između redova: dobri ste kad ginete u ratu sa Rusijom, ali niste dovoljno dobri da budete deo Evropske unije.??!? Čak je i putinoljubitelj i brat od Sija Vučić sad dobrodošao u EU, a Zelenski - nije. Pa, čekajte, možda je vreme da zasvira ona melodija Candid camera i da nas obaveste da je sve to samo zajebancija.

Svakako su rekli, ali 2014. godine Ukrajina nije vlastitom krvlju branila interese EU kao što to sada čini. To je takva sramota Unije, a naročito ta Makronova izjava da će Ukrajini trebati decenije da uđe u EU?!!? Umesto da su ih primili odmah po naznakama da će Putin da ih napadne, kako bi im podigli moral i želju da se odbrane... Što samo daje dodatni vetar u leđa onima koji tvrde da Brisel i Vašington u stvari tretiraju taj prostor sa omalovažavanjem, posmatrajući ga kao jedan od čipova u pokeraškoj partiji sa Rusijom i ništa više od toga.

Sve bi to bilo mnogo lakše za probavu da želja za moći i vlasti jednog čoveka nije sponzorisana nekim još nedokučivim željama EU i SAD. Što nas dovodi do možda i najvećeg paradoksa, onog kada Šulc i Berbok kažu da su Vučić, Rama i Đukanović sada na redu za ulazak u EU, a ne Zelenski, iako je Zelenski to zaslužio više nego li bilo koji politički predstavnik naroda koji su ušli u poslednjoj tranši, kao i bilo koji zapadnobalkanski političar. Pa jel se tako pomaže Ukrajini kada se kaže da Vučić ima prednost ulaska u EU u odnosu na Zelenskog?

Ma na stranu i Vukadinović, ali Brisel, Vašington i Berlin su godinama najdirektnije sponzorisali Vučića, koji je ovde godinama najdirektnije sponzorisao Putinove i brat Sijeve bilborde. I jel treba da se čudimo ishodu?

Ta anketa zapravo pokazuje zašto se Vašington i Brisel nežno-zaštitnički odnose prema Vučiću, u strahu da posle njega na vlast ne dođu neki šumadijski putinovci i kozaci s Moravu.. I sad je zapravo još jasnije zašto svi odreda tule o tome kako Zapadni Balkan treba promptno primiti u EU sa sve Vučićem, Ramom i Đukanovićem, i zašto Šulc kaže da ovaj region ima prednost u odnosu na Ukrajinu, jer su i njima ovi brojevi itekako poznati... I prema njma se više ne odnose kao prema autohtonoj krivici Srbije, već krivicu traže i i u svom ponašanju prema kandidatima za pristupanje Uniji. A samo je trebalo da nas po ubrzanom postupku prime u EU još za vreme Đinđića, kao što su to učinili u slučaju Bugarske i Rumunije, kada smo zaista bili na evroatlanstskom putu, za razliku od današnje situacije kada je, prema Vukadinovićevim anketama, i kuso i repato za Ruse, kada druge ankete pookazuju da je većina Srbije prvi put protiv ulaska u EU i kada Zapadni Balkan predvode kriminogeni tipovi koji se zakljanjaju iza evropskog puta. Ali ne, već su u tom čekanju dočekali atentat na Đinđića koji je bio političar evropskog formata, a zatim i na vaskrsenje socijalista i radikala, koje su zatim prihvatili kao divne partnere. I eto im sada Vukadinovićevi brojevi, nek se zakite s njima... A mi da banujemo Vukadinovića, da nam ne maše sa istinom pred očima.

Kakvo džinksovanje. Najstrašnije. Od momenta kad sam postovao, Majami pravi seriju otprilike 70:3.

Jedno je protiv polomljenog Embida i polupenzionera Hardena, a nešto sasvim drugo protiv Bostona. Sa Bostonom se svi nekako smanje, i KD i Baksi, a evo sad i Majami. Smanjila se i publika, inače su prpošni a sad onako mlakušna atmosfera. Evo sad bez dvojice iz staztnih pet razvlače Hit na strani... I prema dosad viđenom, Seltiksi mi liče na nekoga ko ide do kraja.

Toliko toga sa samo 23 godine.

Sada, posle sedme utakmice i onoga što je učinio, i oni kojima Dončić ne leži na srcu moraju sebi da priznaju da je dečko superstarčina, pa čak i Divac. Pala mi je na pamet ona Paćinova rečenica iz Mirisa žene: da sam mlađi, ušao bih sa bacačem plamena i spalio ovo mesto. E tako je mladi Luka spalio Feniks i sve oko njega, sa tendencijom da dugo sa sebe ne skinu taj zadah paleži. I sad zahvaljujući činjenici da je Luka odveo objektivno jedan od tanjih PO rostera u finale konferencije, protiv Golden Stejta imaju u džepu house money, koje mogu da razigraju i uvećaju, ili ako ih prokockaju da ne izgube ništa što je izvorno njihovo. I kao takvi bi mogli da budu zaguljeni ne samo Dabsima, nego svima koji su preostali u trci za titulu.

Supruga i ja smo, iz potpuno iracionalnih razloga, kao što to u životu biva u mnogim stvarima, još od zabavljanja izabrali da gledamo i pratimo Pesmu Evrovizije, što se prenelo i kasnije na brak, a onda smo to prigrlili kao neki mali bračni totem koji ne puštamo, kako ne bismo oskrnavili tu bračnu tradiciju. I, logično, preneli smo to i na decu u formi roditeljskog uticaja, s tim što je starije dete zahvaljujući novim ličnim preokupacijama izašlo iz tog kruga i više ne pokazuje interesovanje, a mlađe i dalje podleže uticaju i gleda Evrosong sa mamom i tatom, to jest s nama. Pa budući da smo, poput 99,99 odsto pratilaca Evrosonga, muzički laici čiji afiniteti ka muzici dosežu svoje visine dok pevamo za našu dušu, na kocertima, slavljima i uz karaoke, na kvalitet kompozicija i izvedbi gledamo sitnosopstvenički... To jest, nešto nam se jednostavno svidi, a nešto ne. I jedini ozbiljni filteri u tome jesu anticipacija koja će pesma eventualno ostati zapamćena, te osećaj šta bi moglo da bude letnji hit te godine, odnosno koju bismo pesmu iz evrovizijske konkurencije mogli da čujemo u nekom kafiću na plaži. A kad smo već kod te prepoznatljivosti, činjenica je da su neke evrovizijske numere jednostavno i dalje prepoznatljive do mere u kojoj da nas neko probudi u tri ujutru i pusti nam taktove pesama Abe, Kutunja, Logana, Ribaka ili Loren, mi ćemo bez problema i bez muzičkog obrazovanja znati o čemu je reč, što se, recimo, ne može reći i za špansku pesmu, koju supruga i ja nismo zapamtili ni 45 sekundi nakon izvođenja na sceni. I u tom kontekstu činilo nam se, kao potpunim laicima, da se primera radi Konstrakta i Ukrajinci ipak izdvajaju, na temelju puke anticipacije da bi te melodije u budućnosti mogle da budu zapamćene širom sveta među gledaocima Evrovizije. Što se, s druge strane, tiče nekog budućeg letnjeg hita, to jest šta bi moglo da se pušta po kafićima u turističkim centrima, učinilo nam se skoro kao pa izvesno da bi na crnogorskom primorju to bili Moldavci, kao i na saboru frulaša u Prislonici... Ali šalu na stranu, ne bih se iznenadio da ih čujem i u nekom kafiću u Španiji, u kojoj ču ovog leta biti nešto manje od mesec dana, naročito kada sam svestan koliko su glasova dobili od publike širom Evrope. I to bi bio presek našeg malog kućnog žirija, koji je potpuno nevažan u svetlu činjenice da je NATO pakt juče zvanično čestitao Ukrajini na pobedi... Ali to je već neka druga priča.

Nisam gledao rejtinge i šerove Evrosonga (pa bi neko ko to prati mogao da nam napiše kako to izgleda poslednjih godina), ali imam utisak da takmičenje ima baš jaku kičmu što se tiče gledanosti bez obzira na mnoge izražene manjkavosti. Pa tako ljudima širom sveta koji to gledaju ne smeta toliko da bi batalili gledanje ni strahovita disproporcija glasova žirija i glasova publike, do te mere da neko koga žiriji plasiraju oko desetog mesta od publike dobije neverovatnih nula bodova, ni frendli regionalno glasanje za koje se zna da susedima iznova donosi poene bez obzira na kvalitet pesme, ni konstantni problemi zbog kojih se, kako vidimo, i ove godine proveravaju glasovi pojedinih zemalja, pa čak ni to da je nekada, kao u slučaju Ukrajine, pobednik maltene poznat odmah nakon nacionalnih takmičenja, ni upliv politike, ni upliv rata u nešto što bi po izvornom tumačenju trebalo da bude zabava i rasterećena razonoda... I uprkos svemu tome, Evrosong opstaje i još jača kao najizraženija worldwide medijska LGBT platforma, što je sociološki uspeh seksualnih manjina neviđenih razmera, na čemu jednostavno treba skinuti kapu kao i svakom drugom snažnom projektu tog inteziteta. Jednostavno i jednom rečju, Evrosong je neuništiv u doba kad mnogo toga izgleda veoma uništivo.

Da, sad sam video, i Španija je od publike dobila više od nas - 228. Znači da smo bili četvrti u televotingu.

Treći smo po televotingu. Ukrajina, Moldavija, pa Srbija. Ali kakva razlika između glasova publike i žirija, pa to je komedija.

Rekoh da prže po mrežama

Pali smo na kladži za dva-tri mesta.

Bacih malo pogled na mreže, moldavska pesma rula. Dark horse, vreba vrh iz prikrajka.

Biće najjače ako Moldavci uđu u top 5 sa onom šumadijskom dvojkom i Guča bitom. Kakav bi to bio evropski omaž harmonici... Kemiš u transu.