Nek grmi jako

Španija je favorit sa pesmom koje ne možeš da se setiš 45 sekundi posle slušanja. Hajp je čudo.

Uđe li Konstrakta u top 5 glasova žirija, kad se bude dodavali teleglasovi sve će biti moguće. Ima regionalnu bazu kao jedini preostali izvođač, intrigantna je i posebna da svi frikovi sveta glasaju za nju, keči je u meri da hvata i levo i desno, i gore i dole, ima dobru priču za one koji glasajući smatraju da čine nešto posebno, ishajpovana je po netu toliko da joj društvene mreže dođu kao ogromna mreža za pecanje glasova.... Ima bukvalno sve za dobar plasman.

Nekada se neke pojedinosti simbolično poklope, pa na osnovu jučerašnjeg pomena energetske diverzifikacije u EU, to jest najvažnijeg pitanja da li Evropa može da prezimi bez ruskog gasa, samo nekoliko sati posle te forumske prepiske javilo se nemačko ministarstvo ekonomije... I kažu da možda mogu da izguraju sledeću zimu bez ruskog gasa. Ako to zaista bude tako, ne postoje ti hoviceri koje SAD može da pošalje u Ukrajinu, a da budu učinkovitiji od štete koju bi Rusija pretrpela ako Nemačke prestane da uvozi njen gas. A tu su i sateliti, a kada se to pomene misli se prevashodno na Holandiju koja je najdirektnije vezana za nemačku ekonomiju i koju zvanični Berlin ne bi pustio niz vodu, pa se iz toga da pretpostaviti da i za njih postoji rešenje, a ne samo da Nemci budu u toplom dok se ostali smrzavaju. Sve u svemu, da je neko ovo prognozirao pre samo godinu dana, niko živ mu ne bi verovao.

To je zanimljiv razvoj događaja ako se povuče analogija s načinom na koji je Britanija ušla u Prvi svetski rat, na osnovu sporazuma sa Francuskom koji je, doduše, bio tajan i za koga nije znao ni parlament, a ni deo vlade. Do tada se mislilo da je u pitanju samo Entant kordijal, ali je po slovu tog tajnog sporazuma Britanija bila dužna da se umeša u vojni sukob ako Francuska zarati sa Nemačkom, na šta su Francuzi bili dužni po slovu ugovora sa carskom Rusijom, o čemu smo nedavno pisali na drugoj temi. I deo vlade, predvođen Lojdom Džordžom, isprva je bio protiv britanskog mešanja, a čak je i delegacija Sitija, na čelu sa guverneomr banke Engleske ser Volterom Kanlifom, stigla na sastanak u ministarstvo spoljnih poslova kako bi saopštili da bi ulazak u rat bio fatalan po Britaniju jer će slomiti britansku ekonomiju, tada zasnovanu na trgovini (što je veoma blisko aktuelnoj situaciji u kojoj zapad trpi finanisijske posledice i suočava se sa ozbiljnom ekonomskom krizom, što smo pominjali juče). Prema stenogramskom izveštaju sa sastanka, ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej odgovorio je da se u istoriji čovečanstva nije dogodilo da finansijeri i bankari ne paniče zbog nekog nadolazećeg oružanog sukoba, osim možda u slučaju Peloponeskog rata... A onda je pitao bankare i Lojda Džordža: Da li zaista tražite od mene da poručim i našim saveznicima i našim neprijateljima da Britanija iz finansijskih razloga ne može da priušti da ratuje, što bi istog momenta uništilo britanski status velesile? Naravno, događaji koji su usledili, konkretno to što je Nemačka prekršila ugovor o suverenitetu Belgije, potpisan još posle Vaterloa kako se nikada ne bi desilo da Belgija bude proganjana zbog geografskog položaja, ujedinilo je britansku vladu koja je odmah pošto je nemačka vojska prešla belgijsku granicu stupila u rat. Iz tog ugla gledano, sporazum Britanije i Švedske jasna je poruka Rusiji da jasnija ne može da bude.

Možda ne najveći gubitak Kremlja, ali svakako gubitak koji će se najsnažnije osetiti jeste prekid energetske zavisnosti Evrope od Rusije, ako zažive projekti energetske diverzifikacije EU. Jer do pre godinu dana retko kome je uopšte palo na pamet da Evropa može da funkcioniše bez ruske nafte i ruskog gasa, ali bi u sledećih desetak godina i to moglo da se promeni budući da su Putinovi oponenti sada shvatili da su, upravo zahvaljujući energetskoj zavisnosti i kupovini gasa i nafte, davali vetar u leđa ruskim ambicijama i indirektno finanisrali ono što se danas dešava u Ukrajini, pa sada užurbano rade na alternatvnim scenarijima. I tu bismo mogli da se vratimo na onu stavku po kojoj je upitno ko u svetu sme da postavlja pitanja pojedinim državama... A Putin je još od Krima i Sirije shvatio da i on sme da postavlja neka pitanja nekim državama, i to upravo zahvaljujući spoznaji da energetski drži u šaci one koji bi mu se hipotetički suprotstavili. Pa je sad situacija što se tiče toga mnogo jasnija jer, smanje li uticaj Rusije na tržištu energenata tako što bi osnažili druge izvore snadbevanja, Brisel i Vašington bi ne samo smanjili i mogućnost da Rusija nekog nešto pita i postavlja uslove, već bi ugrozili i rusku ekonomiju koja je takođe zavisila od plasmana gasa i nafte. Naredne godine pokazaće da li je takvo delovanje uopšte moguće, a sledeća zima biće indikator mogućnosti da se Rusija na taj način pritera uza zid, jer bi sankcije na naftu i gas bile opravdane samo ukoliko ih se svi relevantni činioci pridržavaju i ukoliko je Evropa zaista u stanju da prezimi bez dosadašnjeg učešća ruskih energenata, I zato im treba da Ukrajina izdrži, jer ako ne izdrži, ćurak će se okrenuti na neželjenu stranu i zaduvaće neki novi vetrovi, na koje ni Brisel ni Vašington trenutno nisu spremni.

Moraju da im šalju oružje kad već nisu u mogućnosti da vojno uzmu učešće u ratu. Kakvi bi to bili saveznici ako bi sve ostalo samo na sankcijama? Pa ako ne mogu da šalju vojsku, onda im je ostalo samo da šalju oružje jer bi u protivnom toltalno ostavili Urajince na cedilu. A ima tu još nešto: kako bi, dakle, zapad izgledao ako bi pokazali da su im vezane ruke i noge zbog energetske i ekonomske krize? Pa jel treba da kažu, evo, mi sad napuštamo našeg saveznika zato što imamo rekordne inflacije, rekordne cene nafte i osnovnih životnih namirnica?! Pa kakav bi to bio integritet supersile ako bi ga poljuljali ekonomski parametri i na šta bi to ličilo ako bi Vašington poručio svojim saveznicima da se izvlači iz konflikta zbog finansijske krize?! I to Ukrajina može da iskoristi, što već i čini zahtevajući hitan prijem u EU, ogromnu finansijsku pomoć i sve prinadležnost koje idu uz to... Jer ako je zapad mogao da strovali milijarde i izgradi Nemačku posle oba svetska rata, iako je oba puta bila na pogrešnoj strani istorije, Ukrajinci imau pravo da politički i ekonomski maksimalno iskoriste to što je neko pomislio da bi baš oni mogli da budu čip u igri pokera sa Rusima.

Zapravo se sve svelo na to ko može više da izdrži - da li Ukrajina može da izdrži razaranje i devastaciju države više nego što Rusija može da izdrži izolovanost iz svetskih tokova i osiromašenje, te da li EU i svet mogu duže da izdrže brutalne ekomske probleme koji su proistekli iz sukoba dok se Rusija ne iznuri ili ne uspe da ostvari ratne ciljeve. I ma koliko ta platforma Vašingtona, koja zvuči kao da Amerika želi da se bori sa Rusijom do poslednjeg Ukrajinca voljnog da ratuje, izgleda neljudski, zapravo i nije nelogična ako se uzme u obzir kakva bi šteta proistekla eventualnim zaključivanjem mira na štetu Ukrajine, kojim bi se ratifikovala ruska potraživanja u toj zemlji. Jer, Ukrajinu sada skoro ceo svet percepira više kao srednjeevropsku zemlju nego kao ruski poligon, pa kakvu bi to poruku poslalo ostalim američkim saveznicima ako bi jedan saveznik bio primoran na nečasne uslove okončanja rata? I zato nikako ne treba očekivati da Vašington i Brisel dignu ruke od sukoba pre nego što to učini Kijev. Uz sve to, ako bi Kijev bio primoran da zaključi mir na vlastitu štetu, KiM tada ne bi bio izolovani opasni presedan, već bi mu se pridružile i teritorije koje bi Rusija odvojila od Ukrajine. A to bi tek međunarodne odnose okrenulo naglavačke, budući da bi otvorilo sezonu lova na teritorije koje bi želele da proglase nezavisnost po principu samoopredeljenja ako imaju dovoljno jake saveznike u tom poslu. Iz tih razloga su rat do sudnjeg dana i svaka ukrajinska žrtva prihvatljiviji ukrajinskim saveznicima od njihovog poraza.

Ako smatraš da nije argumentovano, to je opaska koja je sasvim na mestu. Jer, u ovo ludo doba kad retko ko koga sluša i još ređe čita, prava je retkost da neko i pročita neki poduži post, pa se još i kritički osvrne na predmetnu stvar. Zato mi, ako ćemo pravo, imponuje kada nešto što je moja malenkost istipkala neko uopšte i iščita, a kamoli još i izrazi želju za smislenom polemikom na osnovu tih skromnih redova... I na tome sam zahvalan koliko i na opaskama.

Suvislost je u oku posmatrača 😃 Ali sad ozbiljno, sećam se da sam još kao klinac, na prvoj godini fakulteta, bio baš iznenađen kad sam čitao da su nemačke socijaldemokrate imale mogućnost da blokiraju nameru vlade i kajzera i osujete ih u naumu da ratuju, samo da su glasali protiv ratnog budžeta 1914. godine, bez čega Nemci ne bi imali sredstava za rat. Ali oni to nisu učinili, kao što nisu još na samom ulasku Hitlera u parlament reagovali zajedno sa Telmanovim komunistima, iako su im procenti biračkog tela išli na ruku... Ali to nikako ne svedoči o nemanju demokratskog karaktera nemačkog naroda u to vreme, već o nesposobnosti jednog dela tamošnjeg političkog krema da ispravno i na vreme reaguje na događaje koji će kasnije imati ogromne posledice. A pre toga sam, gledajući Belu traku, baš mislio kako su Nemci kao narod bili predodređeni za ono što im se desilo, kao neko plodno tlo za one koji će doći na vlast... Ali to je bio adolescentsko-romantični pogled na taj period, a kasnije sam, odrastajući, učio kako ne treba generalizovati narode. I sad sam, kada iskustveno i sa stopostotnom sigurnošću znam da nema lepih i ružnih naroda, demokratskih i nedemokratskih, pametnih i glupih i dobrih i loših, nadam se naučio tu lekciju.

To pitanje me podsetilo na neki jutarnji program koji sam gledao odavno, pre dvadeset i više godina, u kome je voditeljka ugostila pesnika Goranca... I pita ga ona, sva onako prepodobna: pa jel moguće pisati poeziju na goranskom jeziku, a on joj odgovara - poeziju je moguće pisati na svakom jeziku. I kako poezija može da se piše na svakom jeziku, tako i svaki narod ima demokratski karakter, bez obzira na okolnosti u kojima živi. Pa i narod u Crnoj Gori... I eskimi... I indijanci... I oni koji na obalama reke Amazon biraju plemensko veće... Samo ga treba potaknuti, a zatim negovati. I nikako ga ne sputavati krađama na izborima koje jednom čoveku omogućavaju višedecenijsku vladavinu, a i nepoštovanjem volje građana koji su glasali na poslednjim izborima, posle kojih izglasana petina ima vlast, a oni koji su dobili 80 posto glasova nemaju nijedan mandat u vladi.

Kada je Bugarska primljena u EU, posle prve godine OLAF utvrđuje da je netragom nestala milijarda evra iz evrofondova. Kao kod blagajnika Al Kaponea, ima ulaz - nema izlaz... Za samo godinu dana članstva u EU bugarska vlast neometano je ukrala milijardu evra od građana Bugarske, što je neverovatno ma koliko neko ustvrdio da je zvanični Brisel, partnerstvom sa tim huljama, dobio šta je i tražio. A posle su za partnera imali Borisova, ko da ti evropski saveznici biraju od zla oca i od gore majke. Situacija u nekim drugim državama još je i gora, jer su Briselu partneri oni koji najdirektnije sponzorišu narkotrafiking i svakojaku zabranjenu trgovinu, od trgovine oružjem u zemlje koje je ista ta EU sankcionisala i zabranila izvoz oružja na ta mesta, preko švercovanja cigareta, nakita, umetničkih dela i zaštićenih retkih životinjskih vrsta, pa sve do trgovine belim robljem i ljudskim organima. I sad treba dobro razmisliti, kako bismo može biti uočili neko veće dobro koje stoji iza svih tih sponzorsanih zala... Jer, zašto bi EU aminovala tolika zla i slikala se na samitima sa tim moralnim nakazama i čestitala im na reizborima, ako iznad svega toga nije neko lepo nebo koje će nam doneti bolji život, a ne oblake sa sumpornom kišom? Ali koje to veće dobro može da proizađe iz tolerisanja narko kartela, koji se kokaju kao u Južnoj Americi i koji od evropskih prostora prave Kali i Medeljin, kao što je to slučaj sa Škaljarcima i Kavčanima? Šta to dobro može da nastane iz partnerstva Brisela sa državama i političkim strukturama koje naočigled svih, bez i da kriju, sponzorišu čist kriminal? Tako i prave male i nešto manje Putine, seju ih okolo i instaliraju na najviše pozicije zemalja koje su u EU članstvu, poput Orbana i Mađarske, ili očekuju da budu primljene poput država Zapadnog Balkana, koje predvode kriminalci sa leđima u Briselu.

Kao neko ko je odgledao sve do jedne sezone US Survivor, preporučujem taj originalni format svima koji mogu da pronađu vremena za takvu vrstu zabave. Ova srpsko-hrvatska varijanta franšize razlikuje se u domenu u kome se domaća fudbalska liga razlikuje od engleske Premijer lige. Liči jer je isti sport, ali je u stvari reč o nebu i zemlji... U isto vreme razumem i sve koji prate domaći Survivor, a i sam pravim društvo klincima kad to gledaju, sa mišlju da je bolje da gledaju mlade ljude sportski nastrojene nego nešto drugo.

Crna Gora je samom višedecenijskom vladavinom jednog čoveka potkopala vlastiti demokratski karakter, a sada je potkopan i demokratski potencijal kada je ozvaničeno i atestirano da tamo rezultati izbora ne znače ama baš ništa. Izbori su, dakle, sami po sebi nevažni, a od onoga - demos kratos - napravljena je splačina koja se retko viđa i izvan granica Evrope, a kamoli unutar nje, u državi koja barem načelno baštini evroatlantske principe. Evropa je na taj način aminovala karibizaciju jednog dela njenog prostora, a da nam je to rekao neko u vreme dok smo Evropu posmatrali kao pijemont borbe za ljudska prava, sa bezuslovnom nadom da ćemo ulaskom u porodicu evropskih naroda postati slobodni ljudi, ne bismo u to nikada poverovali. Ali ta je ideja sada u nekom ćošku sociološkog kazamata, kao izmrcvareni svedok vladavina raznih đukanovića, orbana, vučića, rama i borisova, koji su, kao rado prihvaćeni partneri, toj Evropi kojoj smo stremili bili draži nego demokratija i prosperitet građana na njenim prostorima.

Politička realnost u Francuskoj posledično navodi na to da treba pročitati ono što piše Šantal Muf, jer em što je Belgijanka bliska francuskoj svakodnevici, em je bliska izvorima u Briselu, em je i bila savetnica Podemosa i kao takva dobro zna kako funkcioniše populistička i antisistemska platforma u evropskim državama. A ona smatra da pupulizam i antisistemsko delovanje u stvari popunjavaju prazninu nastalu približavanjem tradicionalne levice prostoru desno od centra i bezmalo spajanjem sa desnicom u neoliberalnom kolopletu, koji ona naziva postdemokratskom politikom u kojoj se razlika između mejnstrim partija svodi na razliku u biranju između pljeskavice i ćevapa, iako je u oba slučaja reč o mlevenom mesu. I tako je, prema njenim navodima, popularnost Marin le Pen u stvari vapaj Francuza protiv suštinskog nedostatka izbora, zbog čega se došlo do kolosalnih skretanja u glasačkom tkivu. I upravo na toj tački, dakle skretanja Francuske udesno, oni koji doro poznaju i promatraju ta pomeranja savetuju da se pročitaju Eribonovi memoari od pre desetak godina, u kojima i kroz primer vlastite majke, koja je kao nekadašnji glasač Komunističke partije postala glasač Le Penove u znak protesta jer su levičari u međuvremenu postali neoliberali, prikazuje upravo ono što se u Francuskoj dešava danas. Naravno, posle Bregzita se sve što miriše na takav koncept u Briselu oslikava mračnim tonovima, a u mraku je svaki đavo crn, pa su i u strahu od Marin le Pen bile velike oči iako je za pretpostaviti da se ona, posle trećeg neuspešnog pokušaja da postane predsednica Francuska, bliži neminovnoj silaznoj putanji... Ali šta će biti ako na njeno mesto, dakle na veoma plodno tlo na kome raste mogući plod izlaska iz NATO pakta, pa i EU, dođe neko ko neće biti opterećen odnosom sa Putinom ili korupcionaškim aferama i proneverama? I šta ako tada zaista uz Bregzit dobijemo i Fragzit, naročito u svetlu neizvesne budućnosti istoka Evrope, pandemije i ekonomske politike, kao i od posledica do koje dovodi energetska kriza i nestašica osnovnih životnih namirnica. Jer, ako bi posle Britanije i Francuska izašla iz EU, u ostatku Unije bismo dobili Četvrti Rajh i nešto što je u totalnoj suprotnosti sa Rimskim sporazumima... Što ipak barem u naznakama podseća na Faraža, odnosno na činjenicu da zapravo opasnost koja je dolazila sa te strane nije bila izazvana njegovim uspehom na izborima za Evropski parlament, što je kasnije suzbijano promenom izbornog zakona, već onim što je došlo posle toga. Iz tog ugla gledano, strah od Marin le Pen u meri u kojoj je bio aktivan verovatno je u budućnosti neopravdan, ali strah od onoga što stiže posle nje možda i nije.

Stvar je bila jasna još kad smo videli anketu levičara, i to na uzorku samo onih koji su izašli u prvom krugu na izbore, koja je pokazala da će trećina njih sigurno glasati za Makrona, trećina se premišlja, a samo jedna trećina je bila odlučna da ne izađe na drugi krug, ali sve što ide preko 40 odsto za Marin le Pen je neverovatno i dosad je bilo nezamislivo, pogotovo ako se uzme u obzir da je u jednom izbornom turnusu porasla za desetak procenata u odnosu na drugi krug prethodnih izbora. Ipak, iako sada francuska desnica izgleda kao evropska babaroga, tamo je još uvek levica tas na vagi. Takođe, iz ove perspektive ovakav rezultat Le Pen izgleda kao udarac u plafon, a i taj maksimum neće moći da ovaploti u antisistemskim namerama, kao što to nisu mogli da učine ni neki drugi evropsko antisistemski pokušaji koji su dobijali velike procente, poput Podemosa, Pet zvezda, pa čak i Sirize koja je isprva delovala antisistemski i došla na vlast na antisistemskom talasu, kao i onaj Matovič u Slovačkoj... Ako bih fenomenološki morao da ih uporedim sa nečim, to bi bile seljačke bune u Evropi iz 14. i 15. veka kao preteče antisistemskih pomeranja, koje bi i pored početnih uspeha ipak na kraju potpale pod klješta sistema, jer nisu imale jasan pravac kako i šta dalje kada ugroze sistem protiv koga ustaju. Tako će proći i Marin le Pen.

Alimpijević se pridružio horu dečaka koji pevaju pesmice o deci u KKP, unižavajući taj tim kao da im treba staratelj i tutor. Pa otkad je Avramović dete, čovek ima pet sezona u Italiji i Španiji?! Ili Mur?! Pa jel i Mur dete? A Ledej i Panter? I Zagorac je dete... I Dangubić, jel da? I Kuruc je dete, a to što ima 55 utakmica kao starter u NBA, to nikom ništa. A Smailagić ima samo tridesetak utakmica za GSW, pa se to valjda ne računa jer je i on jedno veliko dete. Naravno, i Lesor je dete, samo je valjda akcelerant... Pa ne, stvarno, najbolje da zbog Madara, Tristana i Koprivice svi budu zbirno okarakterisani kao deca. I kad taj Avramović ili Zagorac vide i čuju da ih protivnički treneri nazivaju decom koja tek treba da košarkaški odrastu, a oni odigrali sijaset seniorskih sezona, verovatno im je baš ono super. Ili još gore kad im kažu da još nisu dorasli... Pa tačno da se roknu.

Naravno da Le Penova nema šanse, ali ipak Makronu pomažu njegovi evropski partneri, kao što smo i pretpostavili da će mu pomagati na sve moguće načine, kako se ne bi dogodila iskliznuća iz šina poput Bregzita i Trampa, za koje su takođe u većoj ili manjoj meri tvrdili da se neće desiti, pa su se ipak desila. Pa je tako OLAF optužio Marin le Pen da je sa ocem proneverila 620.000 evra dok su bili poslanici u Evropskom parlamentu... Što je sasvim pitko za sve konzumente takve vesti ako se uzme u obzir da su političari skloni proneverama svuda i na svakom mestu, pa tako i u Briselu, ali ako se zna da je to delo staro nekoliko godina, jer je tata Žan Mari izašao iz Evropskog parlamenta 2019. godine, a ćerka Marin dve godine ranije, jasno je i da je sada izvučeno iz fioke za potrebe drugog kruga predsedničkih izbora. Jer, tajming prosto ne može da bude bolji za takvu akciju neke EU agencije, ali to je i očekivano pošto, kako smo već naglasili, stvari poput izbora za predsednika Francuske ne treba prepuštati slučaju. Sad ćemo biti u prilici da vidimo i reakciju francuskog tužilaštva, budući da su optužbe ozbiljne i vuku sa sobom ozbiljne konsenkvence ako se ispostave tačnim.

Naravno da je kod jednog broja nezadovoljnika zastupljeno od svega po nešto u arsenalu nezadovoljstava koje si naveo, pa još plus korona... Ali ne samo kod onih nezadovoljnika koji daju glas za Marin le Pen, budući da su i levičari nezadovoljnici, i to u dosta dobroj meri, ali oni ipak neće dati svoj glas Le Penovoj ma koliko da ih tišti, recimo, ekonomija. Kao i oni koji su takođe nezadovoljni ovim ili onim, ali ipak u Makronu vide dovoljno toga da bi mu ponovo ukazali poverenje. Zato nezadovoljstvo, samo po sebi, iako diktira porast poverenja Le Penovoj, u mnogim slučajevima ipak nije dovoljno da bi došlo do promena. I upravo bi ta istina, po kojoj ima dosta onih koji bi nešto menjali, ali baš ne toliko drastično da bi doveli Le Penovu na mesto šefa države, kako se trenutno nazire, moglo i da odluči predsedničke izbore.

Pretpostavljam da pozamašan deo uspeha duguje činjenici po kojoj je i u spoljnu i u unutrašnju politiku implementirala ono na čemu su degolisti gradili posleratnu Francusku, a degolizam kao platforma tamo još uvek zauzima pozamašan deo političke logike prosečnog birača. Jer ako se uporedi ono što Le Penova priča o NATO paktu, to je čist degolizam, dok je odnos prema EU tek blago modifikovana varijanta približnija aktuelnom vremenu. S druge strane imamo i činjenicu da su Francuzi još u velikoj meri ekcepcionalisti koji, dakle, ističu vlastite posebnosti i odriču da budu svojevoljno gurani u isti koš sa drugima, što i jeste talas koji je odavno zajahala Mari le Pen... Pa se sada rutinski održava na tom talasu, koji je takođe degolizam u praksi. Međutim, stvar sa Rusijom uopšte nije degolovska. Upravo je suprotno - degolisti su odbacivali ideje priklanjanja bipolarizmu s bilo koje strane, i to tako što nisu mnogo marili ni za Vašington ni za Moskvu. Pa ipak, ako bih morao da pretpostavim odakle sad Rusija u igri i odakle Le Penovoj ideja da ubaci Ruse u savezništvo, rekao bih da mi to sve miriše na ideju Vilijama Gledstouna da Zapad sarađuje sa Rusijom kako bi rubni delovi evropskog kontinenta držali Nemačku u klještima, nedozvoljavajući joj da gospodari centralnom Evropom. Naravno, on je prvenstveno mislio na Britaniju, ali otkako je Britanija izgubila tu bajronovsku crtu u spoljnoj politici, zbog koje nekada davno nisu dopuštali da neko veliki tek tako tlači nekog malog, i kada su po okončanju Drugog svetskog rata odbacili Sovjete kao partnere, ta vizija Gledstouna zapala je u ćorsokak, pa je sasvim moguće da neko u Francuskoj ima nameru da je oživi, naročito u svetlu aktuelne nemačke dominacije u Evropi. Takođe, savez Francuske i Rusije po čudnim okolnostima, jer je jedna država tada bila republika prosperiteta, a druga carsko-apsolutistička mrcina, već se dogodio... I to 1892. godine, kao direktna posledica francusko-pruskog rata, plus kao recidiv Gledstounove ideje koja za cilj ima slabljenje Nemaca. A trajao je skoro tri decenije, tačnije do Oktobarske revolucije... Pa ako to tako posmatramo, to što Le Penova čačka mečku sa Rusima uopšte nije nikakav ekskluzivitet, niti je time izmislila toplu vodu. Naprotiv, jer ako su nekada mogli u savez sa Romanovim, ni Putin im, što se već vidi iz priloženog, neće teško pasti.

Le Penova ne da nije osudila agresiju Rusije na način na koji zapad osuđuje taj čin, već se sve što ona misli o tom sukobu očitava u onome što je rekla o aneksiji Krima... A rekla je, doslovno, da aneksija Krima nije protivzakonita i da je zasnovana na glasanju onih koji tamo žive. Ona takođe podržava uslove za mir koje je postavila Rusija, odnosno da Ukrajina ne uđe u NATO, da prizna aneksiju Krima i prihvati sporazum o regionima Donbasa. Što se pak sankcija Rusiji tiče, u njenim izjavama provlači se i nešto što je mnogo više od gasa i energenata, kao kada je prilikom posete jugozapadnoj Francuskoj rekla da zapadni lideri, koji su juče žrtvovali francuske poljoprivrednike na oltaru slobodne trgovine, danas te iste ratare i stočare dokrajčuju u ime navodno efikasnih sankcija Rusiji... I kad Bajden kaže da će svi oni koji tako reaguju na ukrajinsku situaciju trpeti ogromne posledice, da li misli i na Mari le Pen, jer je nemoguće biti malo za sankcije, a malo ne biti, kao što je potpuno besmisleno malo osuđivati Putina a malo ga ne osuđivati. Pa ili ga osuđuješ ili ga ne osuđuješ, a sva je prilika da Mari le Pen, kandidat za predsednicu Francuske u drugom krugu predsedničkih izbora, ne da ne osuđuje Putina nego ga i favorizuje. Uz sve to, Le Penova, uprkos ukrajinskoj situaciji, i dalje brani svoj projekat savezništva sa Rusijom kada je reč o bezbednosti u Evropi, Africi i Aziji, dok ta ista Rusija sada demonstrira na koji način percepira tu bezbednost. Pri tome, Tjeri Marijani, koji je njen megafon u Evropskom parlamentu, ne propušta priliku da ukaže na to što zapadni mediji predstavljaju sliku o velikom lošem Rusu kao krivcu za rat u Ukrajini, iako je, prema njegovim rečima, Ukrajina kriva jer je sve počelo državnim udarom 2014. godine, koji su podržale SAD i Evropska unija??!? I to su reči koje su izgovorene u Briselu, a ne u Minsku ili Pekingu. A opcija koja protežira takve stavove će imati, prema procenama, od 46 do 49 odsto glasova u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj... U Francuskoj, dakle, a ne u Belorusiji.

Jedno je kada neke manje države predvode lideri slabijeg demokratskog kapaciteta, a nešto sasvim drugo kad kandidatkinja za predsednicu druge po snazi države Evrozone i nuklearne sile flertuje sa Putinom. To čak ide do tačke u kojoj francuski zvaničnici direktno prozivaju Le Penovu da je Putinova saveznica a ne samo ljubitelj Putina, kao u izjavi ministra Le Mera. Što je svojevrsni paradoks, budući da zapadne države, koje bi trebalo da brane svetski poredak kakav su skrojili, unutar vlastitih nedara tradicionalno nunaju pokrete i individue, snažne i manje snažne, koji podržavaju one što ugrožavaju isti taj svetski poredak. Pa Mari le Pen u tom kontekstu nije nikakav iznimak ako odranije imamo primere poput, recimo, Edvarda VIII koji je podržavao Hitlera i imao nameru da sarađuje s njim, isto kao i heroj Amerikanaca Čarls Lindberg... Pa kad bi stvari krenule da idu na ruku Putinu, kao što su u početku išle na ruku Hitleru, ko nam garantuje da iz tog zapadnoevropskog fundusa ne bi iščeprkao nekog svog Kvislinga, Petena, Salazara, Franka, Musolinija i Hortija, kad sada, dok je EU još uvek sila, u njenom srcu ima svoju kandidatkinju za šefa države? Iz tog razloga predikcija podrške Le Penovoj svakako zabrinjava, naročito u svetlu činjenice da zagovara izlazak iz NATO pakta, što samo može da naškodi tom savezu, a nikako da ga ojača. I to u trenutku kada je taj pakt jedini garant da Rusi neće početi da razmišljaju o vojnim akcijama protiv još nekih država. Jer ako bezmalo polovina glasača u Francuskoj podrži osobu koja, nazovimo to eufemistički, ima visok stepen tolerancije za ono što Rusija radi u Ukrajini, onda između tog fenomena i fenomena odnosa princa Edvarda i Hitlera nema neke suštinske razlike.

I eto, prekinuše konferenciju za medije Le Penove kad je neka žena iz publike podigla srce sa Putinom i Le Penovom. Što je ili podvlačenje ljubavi između Lepenčice i Putka, ili subverzija sa provokatorkom kako bi se dodatno naglasilo da je Makronova protivnica ljubiteljka agresora i narušivača evropske i svetske bezbednosti. I jedno i drugo prilično je uzbudljivo jer u zemlji nuklearnoj sili, članici NATO i EU, na konferenciji za medije predsedničkog kandidata, koji prema procenama ima nešto manje od polovine glasova, vidimo par ekselans manifestaciju rusofilstva... A Le Penova ionako mora da se suoči sa posledicama vlastitih simpatija čak i ako joj sa strane iskonstruišu to sučeljavanje.

Postoji nekoliko krucijalnih načina na koji zapad može i mora da pomogne Makronu. Između ostalog, mogu da mu tokom sledeće dve nedelje pojačaju angažman vezan za Ukrajinu i Rusiju, pa još kad bi pod njegovim posredovanjem došlo do bilo kakvog pomaka nabolje - puna šaka brade. Naročito u svetlu činjenice da je već imao, čini mi se, dva razgovora sa Putinom povodom Ukrajine i da se tako profilisao kao bitan faktor i kao jedan od retkih lidera koji ima tu mogućnost da razgovara sa Moskvom na normalan način. I sad treba jahati na tom talasu, jer činjenica je da Francuska ipak ima zadovoljavajući diplomatski kurs u odnosu na Rusiju, i svakako mnogo prihvatljiviji za same Ruse nego što su to odnosi koje Rusi imaju sa, recimo, Briselom, Berlinom i Vašingtonom. Takođe, treba očekivati intenzivnu medijsku pomoć Makronu od svih svetskih relevantnih medija, koji bi mogli da zatrpaju Francuze katastrofičnim prognozama u slučaju pobede Le Penove, mnogo žešće nego u slučaju Hilari Klinton i Trampa, jer su sada valjda uvideli gde su tada pogrešili kada su dozvolili da im se dogodi ujka Donald. Drugim rečima, neka ga dižu kako znaju i umeju, neka mu, ako treba, čestitaju pobedu dva sata pre zatvaranja birališta kao T. Nikoliću, jer ako je istina to za 51-49, s tim se ne treba igrati niti prepuštati situaciju pukom slučaju.

Ma već je projekcija 51-49 skoro neverovatna, pa opet analitičari tako procenjuju ishod drugog kruga... Pretpostavljam da se to temelji na pretpostavci da levičari neće glasati za Makrona, već tek sporadično. Što me podsetilo na intervjue sa rukovodstvom studentske levice na Sorboni, koja je baš antimakronovska, dok rukovodstvo studentske desnice ima nekih dodirnih tačaka sa Le Penovom, pogotovo oko migranstske politike i evroskepticizma. Ona je, po mom skormnom mišljenju i nagađanju, i profitirala zahvaljujući nešto mekšem stavu prema EU koji više ne poziva Francuze na izlazak, već na promenu participacije Francuske i njenih ulaganja, na promene unutar evrozone, reviziju Šengena i svakako decentralizam u odnosu na Brisel. A ono što najviše ljulja brod jeste njena najava promene politike prema NATO... U najkraćem: nećemo da nas se tiču sukobi koji nisu naši. A ta agenda bi, u slučaju da postane zvanična, napravila haos unutar saveza, jer šta bi bilo kad bi još neka država, pogotovo tako velika, sledila isti princip? Sve u svemu, očekujem da zapad reaguje snažno kako bi priskočio Makronu u pomoć.

Pa upravo zvoni za uzbunu to što su Francuzi tradicionalno levi do umereno desni, a sad trećina ode u krajnje desno. A još kada se pominje da će biti tesno u drugom krugu, logična je zabrinutost onih koji ne mogu da vide Le Pen ni na teveu, a kamoli na mestu predsednika. Jer ona je nekontrolisani top koji puca kartečom, iako je povukla ručnu za Fraxit i više ne zahteva referendum za izlazak, pa niko u EU nema pojma šta bi sa njom moglo da ih zadesi. Plus voli Putka više nego DJ Vučićevič.