Nek grmi jako

Gostovao pre neki dan na Fox News, dakle - ne može. Šalu na stranu, ali njega ne gotive u "centrali". Nazivaju ga antivakserom i tretiraju ga kao nekog čudaka, a i on im ne ostaje dužan jer kritikuje administraciju ističući stavove koji sporadično prijaju i desnima i levima. Kenedi naziva Ameriku korporativnom kleptokratijom, socijalizmom za bogate i brutalnim kapitalizmom za siromašne. Kritikuje način finanisranja ukrajinske odbrane i generalno način na koji se SAD tamo postavljaju, štampanje novca tokom poslednih 14 godina koje količinski odgovara prethodnim vekovima, kao i spoljnu politiku koja je dovela do koalicije između Kine, Rusije i Irana,.. Sve u svemu, teška kategorija kritika na račun Bajdena.

Jedno je za sada sigurno - eventualna kandidatura Okasio-Kortez u nekom budućem ciklusu bila bi jedinstvena i uzbudljiva iz mnogo razloga. Njen sinoćni intervju na MSNBC veoma precizno pokazuje šta će demsi verovatno istaći u prvi plan u predsedničkoj trci i kada je teč o postavljenim pitanjima i, naravno, što se tiče njenih odgovora. Ona još uvek ne može da bude kandidat, ali može da bude katalizator onoga što programski kandiduju demsi, kao I respektabilna demonstracija još većeg skretanja ulevo.

Američka administracija ne može mnogo da utiče na tempo i kvalitet naoružavanja Kine. Jednostavno, došlo se do tačke u kojoj se samo sa žaljenjem konstatuju određeni trendovi. Mogu, međutim, da utiču, ili su barem na tragu diplomatskih akcija koje su se dešavale kroz istoriju mogli da pokušaju da utiču na približavanje Kine i Rusije, ali su u tom segmentu u velikoj defanzivi i stiče se utisak da nemoćno posmatraju šta će da se desi. Takođe, izgubljena je inicijativa na Bliskom istoku, a provejava utisak da su čak bili i iznenađeni akcijom Kine u odnosu na sporazum S. Arabije i Irana... Da ne pominjemo proces dedolarizacije i, takoreći preko noći, talas sklapanja sporazuma prilikom kojih se plaća u juanima. Slično je, a po nekima možda i gore u Latinskoj Americi, kao i u Africi koja samo što ne počne da priča kineski, dok mi na Balkanu možemo da pohvalimo skorašnju ulogu Vašingtona, kojom se dovelo do smirivanja nekih trvenja i do umanjivanja uloge remetilačkih faktora, iako su mediji naklonjeni Kini i Rusiji spinovali da će Vašington inicirati nove balkanske konfrontacije u pozadini ukrajinske drame... To se nije dogodilo. Naprotiv, Zapadni Balkan je miran koliko to može da bude, a zahvaljujući Vašingtonu vidimo da se radi i na ekonomskom povezivanju regiona. Međutim, ako se u stampedu iz Avganistana i može razmatrati uloga Trampove administracije u smislu obaveštajnih promašaja i loših procena koje su pomogle da Bajdenovo napuštanje Kabula izgleda tragikomično (što smo videli u nedavnom izveštaju demokrata, bez namere da utvrđujemo da li je taj izveštaj tačan ili nije), za sve što se kasnije dogodilo, mahom u odnosu na Kinu koja se raspojasala širom sveta, odgovorna je samo i jedino aktuelna vlast. Nedavne izjave turskih zvaničnika, koji su kao članica NATO saveznik Vašingtona, o američkoj politici i samim SAD, kao i potez Erdogana da odbije prijem ambasadora Flejka i zatvori mu vrata predsedničkih odaja, svakako je nešto što nikako nije dobro, a naročito nije dobar ni Makronov angažman u Pekingu. Zbog svih pomenutih manjkavosti, demsi će se truditi da spoljna politika ne bude u prva tri topika kampanje na predsedničkim izborima, možda čak ni u prvih pet (socijalna politika, zdravstvo, zelena agenda, prava manjina i LGBT, abortus, ekonomija), dok je repsima dovoljno da ih samo konstantno napadaju u odnosu na spoljnopolitička pitanja. Ukrajinu namerno ne pominjem jer mi je bljutavo da se patnja tih ljudi koristi u predizborne aktivnosti, ali će svakako i ratna situacija koja će biti aktuelna tokom predizborne kampanje uticati na approval spoljne politike Bajdena.

Konkretno, a i jedino bitno da ne bismo rastezali pitu - bolji je kandidat od Trampa. U njegovu saveznu državu godišnje iz Amerike stigne i promeni prebivalište, koliko ono beše, jel 400.000 duša? Kačili su pre izvesnog vremena ovde te podatke, ali me mrzi sad da tražim da li je 400 soma ili nešto slično. Samo od 1. januara do danas 10.000 Njujorčana se preselilo na Floridu... Možda ipak svi ti ljudi znaju nešto što mi ne znamo, a možda je to običan fluk, ali da ljudi odlaze tamo da žive, to je nesporno. Opet, s druge strane, ozbiljan deo Desantisovog političkog ešalona i četiri člana kongresne delegacije Floride daju podršku Trampu, što nas opet uvlači u lavirint... I kad smo već kod možda, možda je na kraju krajeva i bolje da se ta priča o Trampu već jednom okonča. A Desantis bi to mogao da učini i odstrani je iz diskursa samo jednim preciznim rezom.

Budala, iz dana u dan sve više navijam za Brega. Pa da Desantis počisti Bajdena I tu je, pretpostavljam, logičan rascep u strategiji repsa, koji znaju da Desantis ima veće šanse da potuče Bajdena u neodlučnim državama, a opet im je dovoljno da samo pogledaju psihofizičku formu u kojoj je trenutno Bajden pa da pomisle da i Tramp ima ozbljne šanse protiv njega. Uz to, ne bi me uopšte začudilo da CNN i MSNBC krenu da podržavaju Trampa u odnosu na Desantisa, jer predosećaju da Desantis em ne izaziva toliku angažovanost i moblinost glasača demokrata kao Tramp, em može da pobedi ako realizuje kampanju makar ordinarnog inteziteta i u izborni štab uvrsti tehnokrate koje znaju kako se pobeđuje na izborima, em bi bio ništa manje snažan protivnik demokrata u unutrašnjim pitanjima u kojima se zasad spore sa Trampom i MAGAšima, a i odnose pobede. Drugim rečima, oni koji smatraju da je Desantis lakši protivnik od Trampa mogli bi uskoro da shvate da situacija i nije baš takva. Što se moje malenkosti tiče, odavno sam uveren da Desantis nije ništa manje ni odlučniji, a posebno ne manje hrabar u odnosu na Trampa, koji je samo izraženiji galamdžija.

Jeste, pojedine slobode izvojevane su bez oružja, ali je u pozadini uvek fuguriralo pravo jačeg. Šta to znači u konkretnom slučaju? Pa, recimo, ako je reč o crncima na jugu SAD, kada im je savezna vlada zagarantovala pravo glasa i integraciju u školstvu, da se neka država suprotstavila tome, imala bi posla sa saveznim institucijama koje bi joj snagom jačeg i metodama represije utuvile u glavu gde greši. A sve dok su države juga ekskluzivno držale i pištolj i pogaču u tom predmetu, crnci nisu mogli ni makac u odnosu na ljudska prava.

Kada smo pominjali strahove i neprijatelje, treba napomenuti da nije reč samo o pomenutim Britancima i onima koji su bli lojalni kruni, indijancima ili crncima na jugu, već i o posebnim i specifičnim slučajevima iz savremene političke istorije koji su inicirani strahovima. Pa je tako, recimo, Ruzvelt izvršnom naredbom stvorio logore za interniranje Japanaca tokom Drugog svetskog rata, što je bila politika američke vlade od 1942. do 1945. godine, po kojoj ljudi japanskog porekla, uključujući američke građane, bez suđenja i utvrđene krivice bivaju zatvoreni u izolovanim logorima. Zatim smo imali "makartizam", odnosno praksu iznošenja optužbi za nelojalnost, subverzivnost i izdaju bez uzimanja u obzir postojanja dokaza. I opet je reč o institucionalnom izazivanju straha, predvođenom senatorom Džozefom Makartijem, od navodnog komunističkog uticaja i špijunaže od strane sovjetskih agenata, što je kao rezultat donelo lov na američke građane. A i kad nije bilo institucionalizovanog neprijatelja, Amerikanci bi ga neretko nalazili sami između sebe... Pa smo tako imali mini oružane sukobe, skoro pa klanske ratove, poput sukoba Hetfilda i Mekoja, zatim klasne sukobe poput Bitke na planini Bler što je najveći radnički ustanak u SAD, sukobe stočara, sukobe prilikom izgradnje železnice, sukobe u vreme zlatne groznice... I u svim tim slučajevima pobedu je odnosilo pravo jačeg i pravo naoružanijeg, a stanovništvo naviknuto na takav ishod teško se odvaja od oružja.

To što je evropsko stanovništvo mnogo manje naoružano proizvod je nekoliko bitnih istorijskih posebnosti. Prvo, Evropa se mnogo puta razoružavala jer su se ratovi vodili na teritoriji njenih zemalja. Pa dođu, recimo, Nemci, i kad osvoje neku zemlju, stanovništvo mora da preda lično naoružanje ili pravac logor, vešala ili pred streljački stroj. To u SAD nije bio slučaj, zato su se generacije neometano naoružavale i prenosile komade dugih i kratkih cevi s kolena na koleno. Takođe, države su razoružavale sopstveno stanovništvo, pa čak je i Srbija bila među njima još od Timočke bune i Milana Obrenovića. Moramo da shvatimo i da su mnoge evropske nacije, u poređenju sa SAD, društva koja imaju mnogo nižu stopu kriminala i kulturu u kojoj prosečna osoba ne dolazi u kontakt sa oružjem. Mnogi ljudi bukvalno ne poznaju nikoga ko čak poseduje pištolj... Nemaju od koga da se brane... Nema kulture oružja. Pri tome, u Evropi, za razliku od SAD, postoje države sa nultom tolerancijom u odnosu na lično naoružanje. Može, dakle, puška za lov, i to je to. Pa kad saberemo procese razoružavanja, empririjski osvrt na užase koje donosi oružje zahvaljujući ratovima na svom pragu, manju stopu kriminala plus pravne, sociološke i kulturološke razlike glede posedovanja oružja, dobijamo jasnu sliku po kojoj je stanovništvo u SAD na razne načine predisponirano da se naoružava, a u Evropi - nije.

To da je drugi amandman poslužio i da se belo stanovništvo Amerike naoruža (iako je post faktum rata za nezavisnost) trebalo bi da bude opštepoznata stvar, ali očigledno nije. I u tome je deo problema, budući da neznanje dovodi do daljih nerazumevanja. U predmetnom slučaju, narativ je vekovima bio takav da ga je sada jako teško promeniti, budući da su generacije u SAD učene da je posedovanje naoružanja, kratkih i dugih cevi, najnormalnija stvar. Pa ne samo to, već su generacije svakojako podsticane da se naoružaju kao deo nekakvog američkog načina života. Isprva, postojao je kod belih Amerikanaca otvoreni strah od crnaca, koji je kasnije u medijima i popularnoj kulturi dodatno provociran stereotipima iznova i iznova. I zbog te upotrebe taktike straha, crni Amerikanci su bili kriminalizovani od svojih fizičkih karakteristika, pa sve do stila i kulture u očima zakona SAD. I ne samo to, već je strah kod Amerikanaca svojevrsno vezivno tkivo. Što bi rekao Mur, Amerika je kultura zasnovana na strahu, i to je tako od nastanka nacije. Prvo su došli hodočasnici koji u strahu beže od progona. Onda su se plašili Indijanaca, pa su ih ubili. Zatim su se uplašili veštica, pa su ih spalili. Onda su se plašili Britanaca, pa su doneli Drugi amandman (koji glasi: A well regulated Militia, being necessary to the security of a free State, the right of the people to keep and bear Arms, shall not be infringed), za slučaj da se Britanci vrate posle rata za nezavnisnost. Zatim se saga o strahu nastavlja kroz širenje ropstva i porast crne populacije... Pa sve do danas. Mediji i popularna kultura decenijama održavaju taj visok nivo straha, bez obzira da li je reč o nuklearnom ratu, milenijumskom bagu koji će uništiti civilizaciju 2000. godine, afričkim pčelama ubicama ili pandemijama. Zapravo, dugogodišnja američka tradicija da se iz straha na druge gleda kao na moguće neprijatelje doprinosi sklonosti zemlje nasilju. I naoružavanju građana... I to se neće promeniti preko noći. Naprotiv, biće potrebno mnogo vremena bez obzira na činjenicu po kojoj se sada živi brže nego nekada, pa je i moguće brže instalirati nove tendencije u svest ljudi.

Pa da, zato se neretko i osvrnem na tu Ameriku iz mojih tinejdžerskih dana, koja je bila pijemont vladavine prava, progresa i slobode. U to vreme, kada bi neko u mom okruženju rekao da je Amerika najbolja zemlja na svetu, svi bi ga gledali belo, u fazonu - dobro jutro, Kolumbo... Zato što se to podrazumevalo. Međutim, sada sam u nekoliko postova primetio kako se podvlači da je Amerika i dalje najbolja zemlja za život, i to možda baš zato što se to više ne podrazumeva na način od pre četrdesetak godina. I ne samo da svet više ne posmatra tu zemlju kao nekada, već ni sami Amerikanci, ili barem jedan relevantan deo tamošnjeg stanovništva...I to nas starije, koji pamtimo najbolje dane ne samo Amerike, nego celog zapadnog sveta, čini setnima. A čak nas i plaši.

Ne sporim. Nekada smo kritikovali društva u kojima deca rade teške fizičke poslove, poput azijskih slučajeva prilikom proizvodnje patika i sporstke opreme, i ne sluteći da ćemo se suočiti sa sličnom praksom u SAD. Nije to dobro, a zamena teza po kojoj je bolje da 15-godišnjaci rade nego da ćoškare i drogiraju se, samo muti nekada čistu vodu u odnosu na to pitanje. A čista voda kaže da 15-godišnjaci treba da idu u školu, da uče i da se socijalizuju odrastajući u školskom okruženju sa svojim vršnjacima.

Helena je u pravu za pojam white trash. To je izvorno bio lokalizam američkog juga, kasnije upotrebljen u kontekstu najnižih socijalnih statusa belaca u celoj US. Naravno, kad je reč o maloletnim osobama koje se mogu nazvati i decom iako imaju 15 ili 16 godina, uvek će biti klizavih terena u legislaturi, kao što ih je uvek i bilo. Pa će jedni drugima prigovarati što žele da ozakone mogućnost da se deci amputiraju penisi ili grudi pre punoletstva, dok će drugi osporavati predmetni slučaj u Ajovi i ozakonjenje noćnog rada dece u fabrikama. A od čitavog dijapazona takvih slučajeva običnom čoveku mahom nije dobro.

To liči na početnu scenu iz serije The Newsroom, u kojoj Džef Danijels objašnjava zašto Amerika nije najbolja zemlja na svetu, odnosno zašto je nekada bila najbolja a sada više nije.

Makron je pozvao predstavnike sindikata na razgovore, najverovatnije u nameri da im punudi nešto zauzvrat zbog penzionog zakona, ali su oni to odbili i ujedno mu zakazali drugačiju vrstu sastanka 1. maja, kada će za Međunarodni praznik rada izaći na ulice. I tu će svakako biti svašta, ali je u biti značajnije to što Makron gubi podršku i spolja i iznutra. Naravno, spolja zbog izrečenog tokom posete Pekingu i nakon toga, a iznutra će tek da se zakuva, ako je verovati sindikatima koji predviđaju da će dosadašnji protesti biti kisela voda u odnosu na ono što sledi od 1. maja. Zanimljivo, kada je reč o unutrašnjim pitanjima, Makrona izvrgava ruglu i Teheran i Amsterdam pominjući nepoštovanje ljudskih prava i manjak demokratije, naravno svako iz svojih razloga, ali ta kakofonija u stvari pokazuje težinu njegovog položaja. Takođe, stajući na njegovu stranu pred nekoliko poslednjih izbora, zapad je stavio sva jaja u jednu korpu... I sad treba videti kako će se ponašati u odnosu na Makrona i ostale delove političkog spektra, budući da je levica slabo prolazila na izborima i možda ne bi bila od koristi, na desnicu ne samo da ne mogu da računaju već pokazaju otvoreni antagonizam u odnosu na Marin le Pen, a sam Makron je i diplomatskim i privrednim akrobacijama u Kini naterao Brisel i Vašington da stave prst na čelo. Da li na brzinu mogu da pronađu nekog "novog Makrona" i da ga poguraju za neke sledeće izbore, da li je to upšte sada moguće i da li su u cajtnotu, pa će ostati uz onoga uz koga su bili i do sada, zaista ne znam... Jednostavno, posle dužeg vremena nemam pojma šta će se dogoditi kada je reč o Francuskoj, prevashodno zbog novonastalih odnosa sa Kinom koji su na zapadu dočekani sa nevericom i neskrivenim besom.

Bukvalno se sa svim slažem, osim onoga da SAD treba da vidi da li joj je Južna Koreja saradnik. To baš nije bilo lepo od SAD. Ali na stranu lepota, nego nije ni korisno i izaziva podozrenje kod saveznika. Ali pošto smo na drugoj temi načeli nešto što je dobar potez Bajdenove administracije, a i da ne ispadne da fulaju na svakom koraku, inicijativa Otvoreni Balkan, čiji je Vašington zaštitnik i mecena, posebno dobja na snazi kada se pogledaju poslednji izveštaji o kineskim investicijama na Zapadnom Balkanu. Jer, sa jedne strane SAD kroz regionalnu saradnju anestezira one koji bi da mašu okolo šovinizmom, a sa druge strane barem pokazuje spremnost da se suprotstavi šenlučenju Kine po Zapadnom Balkanu, koje se ogleda u neverovatnih 20 milijardi dolara u investicijama i kreditima samo prema Srbiji i BiH. Takođe, SAD direktno instruiraju ovčice koje bi ponekad da zalutaju i odu u krivu stranu... S tim u vezi, da li uopšte ima neko ko ne veruje u istinitost dela Tešeirinih dokumenata koji se tiču instrukcije Vašingtona oko naoružavanja Ukrajine proizvodima srpske vojne industrije? Što znači da je i neutralnost u tom smislu rastegljiv pojam... Generalno, to kako SAD rešava Albaniju, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, van njihovih unutrašnjih problema nego samo u odnosu na regionalnu politiku, trenutno je sasvim zadovoljavajuće. A kada je nešto zadovoljavajuće, treba to pozdraviti.

Možda i bude tako, a možda i ne bude, ali generalno gledano, najverovatnije neće biti niti skroz belo niti skroz crno Ali uskoro više o svemu na temi o SAD, budući da je Vašingotn izveo neke dobre poteze na Zapadnom Balkanu... I na tome treba čestittati Bajdenovj administraciji, jer će za dogledno vreme otkloniti mogućnost frikcija tamo gde je bilo trusno, a u isto vreme barem malo uštinuti Kineze koji su se raspojasali i u ovom regionu.

To za odsecanje polnog organa zaista je bilo neprimereno, valja takav vid komunikacije odbacivati na svakom koraku. Takođe, mi koji smo odrasli u komunizmu, tačnije samoupravnom socijalizmu, od malih nogu smo bili suočeni sa kolektivnom jekom koja je nadglašavala pojedinca. Sećam se, još u osnovnoj školi jedan mali rekao nešto u fazonu, četnici nisu bili sluge Nemaca, a razred sve sa nastavnicom ruskog skočio na njega kao da im je vređao roditelje. I eno ga sad, predaje negde istoriju, ne fali mu ništa... Tako neće ni tebi ništa faliti zato što se neko ne slaže sa onim što si izneo u pominjanju ličnih iskustava. Ali slažem se da bi ovde trebalo više da se postavljaju događaji u Ukrajini, budući da ne čitam zvanične informacije i samo sam se na ovom mestu informisao oko ratne situacije. Zato se izvinjavam što sam delom oduzeo prostor takvim upisima.

Taj fenomen praćenja nečijih aktivnosti sam po sebi nije ekstraordinaran i u tome što neka vlast čita lične prepiske građana nema mnogo toga neobičnog, budući da je ljudskoj praksi od pamtiveka blisko zanimanje za tuđu kuću, tuđi posao, tuđeg muža ili ženu, tuđi tanjir i tuđu poštu. S tim u vezi, jedan od ruskih prebega u SAD objašnjvao je u dokumentracu, koji je producirao čini mi se PBS (ali nisam siguran), kako je funkcionisala selekcija čitanja pošte u SSSR. Pa je pominjao nivoe i tranše, od čitanja pošte ličnosti za koje je režim smatrao da su sumnjive, preko otvaranje pisama onih koje je neko prokazao i denuncirao, pa sve do čitanja pošte onih čija je bila jedina krivica što imaju lepe žene, zbog kojih su lokalni moćnici bili spremni da šalju njihove muževe na robiju. Ima toga dosta jer su otvarane bukvalno tone pisama, pa ne bih da širim, ali poenta je da su među milionima tih pisama u fantastično malom procentu, ili bolje reći promilu na nivou manjem od statističke greške, bili slučajevi neke navodne opasnosti po režim, dok je sva ostala pošta, ispostaviće se, otvarana potpuno bez razloga. Međutim, iako empirijski razumem poriv za čitanjem ličnih prepiski, kao i špijuniranje neprijatelja, stvarno ne mogu da razumem špijuniranje prijatelja, odnosno saveznika, što je trenutno aktuelno jer se nalazi i u poverljivim dokumentima SAD koje je objavio onaj Tešeira. Čekaj, aj građane (po sistemu, ko ih šiša), i aj neprijatelje, ali zašto prijatelje i saradnike?

Nemojmo povezivati Tolstoja i Puškina sa Sovjetskim Savezom, jer je to besmisleno budući da nemaju nikakve veze ni ideološki (obojica su oslonjeni na francuske pesnike i mislioce), a pogotovo ne biološki. Jednostavno, i Puškin i Tolstoj umrli su pre Oktobarske revolucije. A što se Berije tiče, poređenje izdvaja razlike u tehnološkim dostignućima, jer dok je NKVD morao da otvara poštanske džakove, prikupi pisma, klasira ih, otvori i potom zatvori ako u njima nema ništa, savremene tehnologije proces čitanja privatnih poruka građana bitno skraćuju dovodeći ga do svega nekoliko klikova. Pa ako ste me pogrešno shvatili, Berija se okreće u grobu ne zato jer još neko ima istovetan naum kad je reč o kontroli stanovništva, već zato što je morao da se mnogo više pomuči kako bi špijunirao vlastite građane i saznao šta jedni drugima pišu. Ako nekog zanima na koje načine je Berija špjunirao građane kako bi to znanje zatim inkorporirao u svest o tehnikama vladanja onda i sada, te argumentovano povlačio neke paralele ili ih brisao, postoji istorijska građa o tome objavljena i na našim prostorima. Preporučujem Antonov Ovsejenka i njegove biografije i Staljina i Berije.

U međuvremenu... https://www.nedeljnik.rs/mislim-da-bi-crna-gora-trebalo-da-postane-deo-otvorenog-balkana-sta-o-buducnosti-kaze-novi-predsednik-crne-gore/

Sinoć Mask kaže da su vlasti imale potpuni uvid u privatnu komunikaciju korisnika Tvitera i da su ulazile u DM. Ako je to istina, Berija se okreće u grobu jer su on i njegovi morali da fizički otvaraju milione pisama i koriste ogromno ljudstvo za nešto što se sada čini uz običan klik.

Jasno je da je Putin loš i zao, ali to ne čini Šoštakoviča ni lošim ni zlim. Pa ne, najbolje da zabranimo koncerte ruskih kompozitora, uvaljamo u katran i perje Bikovića što glumi u ruskim filmovima i zapalimo ruske klasike jer je Putin napao Ukajinu, ali šta bi nas onda razlikovalo od Hitlera i onih bezmozgovića koji su pravili lomače od knjiga? Knjige treba čitati a ne paliti... I muzika je super dok se sluša, a u tom spoju baš sada čitam o uticaju džeza na Stravinskog i Šoštakoviča.

Nemojte se ljutiti, ali ne bih izvlačio paušalne zaključke. Za to je još rano. Sačekaću još poneku analizu u smislu relevantne recenzije tog fenomena, pa ću možda tek tada izneti svoj skormni sud. Za sada ostajem pri onome da su sve te pomenute migracije indikativne... Naravno, ne samo u smislu fizičkog kretanja, već i socioloških i kulturoloških promena. S druge strane, možda se ti ljudi i vrate. Kao u filmu Lepa sela lepo gore, kad Božović kaže komšijama koji odlaze: Pa da nam se vratite... Jednom.

Ma nije reč o Šoštakoviču i Korsakovu, nego o Pavlovu. Jedva je dočekao da poentira sa Pavlovljevim refleksima i izvrgne ruglu proklamovanu simbiozu ruske nauke i kulture sa agresijom na Ukrajinu.... Blagi naklon, kolega.

Gledano neutralno, dakle čisto fenomenološki, jasno je da će demsi umanjivati značaj tih migracija iz plavih država i gradova, dok će ih repsi hajlajtovati. Stvar je, međutim, kompleksnija od puke politizacije,