Nek grmi jako

Izgleda da bi ipak trebalo da se vratimo na osnove, kako bismo se bolje razumeli u predmetnom pitanju. Vlast u Crnoj Gori je, ako neko može biti ne zna ili ne razume, uređena prema Članu 11 Ustava po načelu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavnu vlast vrši Skupština, izvršnu vlast vrši Vlada, a sudsku - sud. Vlast je ograničena Ustavom i zakonom, a Crnu Goru predstavlja predsednik Crne Gore. Na poslednjim izborima u Crnoj Gori, a reč je o predsedničkim izborima ove godine, kandidovalo se sedam osoba - šest stranačkih ličnosti i jedna nestranačka. Kandidati su bili Milo Đukanović (Demokratska partija socijalista), Jakov Milatović (Evropa sad), Andrija Mandić (Demokratski front), Jovan Radulović (nezavisni kandidat), Goran Danilović (Ujedinjena Crna Gora), Aleksa Bečić (Demokratska Crna Gora) i Draginja Vuksanović Stanković (Socijaldemokratska partija). U drugi krug su prošli Milo Đukanović (Demokratska partija socijalista) i Jakov Milatović (Evropa sad), a pobednik izbora bio je Jakov Milatović (Evropa sad). Puno ime i prezime kandidata, kao i puni naziv njihovih partija, trebalo bi da kroz repeticiju naznači, ako neko ne zna ili može biti ne razume, da je reč o posebnim političkim subjektima koji se razlikuju po programima, statutu, članstvu i ostalim stavkama koje određuju identitet političke stranke. Drugim rečima: kako Jakov Milatović iz pokreta Evropa sad može da bude odgovoran u odnosu na nešto što je radio Milo Đukanović iz Demokratske partije socijalista, neko iz Demokratskog fronta ili neko treći (bez obzira da li je reč o dilovanju droge ili o nečemu drugom), pošto zakonski ne postoji veza i zakon ne dozvoljava da neko bude član dve različite stranke u isto vreme, a pogotovo da se kao član dve stranke kandiduje na izborima?!? Jer, nepoznavanje osnovnih pojedinosti iz političkog života Crne Gore zapravo podseća na onaj ovdašnji vic, kada klinac dolazi iz škole i kaže: Tata, dobio sam keca iz srpskog jer nisam znao ko je Vuk Karadžić... A otac odgovara: Ih, bre, nemaš pojma - Vuk je Drašković, a Radovan je Karadžić. S tim u vezi, teško mi je da prihvatim mogućnost da neko može da, poput Čanka ili Bursaća, pomeša Milatovića sa nekom drugom strankom ili nekom drugom ličnošću, osim da možda namernom zamenom teza opravda sve one laži koje su o Milatoviću i budućnosti Crne Gore izrekle aveti iz regionalnog političkog ormara. Ali tu smo gde smo kako bismo i na ovom mestu kroz osnovne podatke obesmislili neistine i prikazali koje su sve stranke bile angažovane na predsedničkim izborima, ko su bili njihovi kandidati, ko je pobedio na izborima, a ko izgubio.

Šta, jel sad MIlatović i drogu prodaje?! Pa da zaokružimo agendu: četnik i narko diler koji će izaći iz NATO, otrpriznati Kosovo, povući zahtev za članstvo u EU, pridružiti Crnu Goru srpskom svetu i odreći se nezavisnosti kako bi Crna Gora postala pokrajina Srbije. I sve to uz podršku SAD i EU.

Nema potrebe da se čeka, put Crne Gore je vidljiv i sa Marsa i pre formiranja nove vlade. I šta sad kažu oni koji su plašiili region nekakvim srpskim svetom, kada Crna Gora glasa za ulazak Kosova u SE? Jel Milatović i dalje četnik? Šta misle ti plaćeni bukači sad o Crnoj Gori kao srpskoj pokrajini? I koliko puta treba da se ogole te laži kojima se bez potrebe seje strah među ljude i kojima se podgrevaju zavade i podele?!

Pogledao sam pre neki dan snimke sa njegove posete Irskoj, što zaista izaziva koktel emocija. Mislim, najlakše je iz niskih pobuda ismevati starog čoveka, ali na kraju balade, u mom slučaju stoji neko sažaljenje. Razvlače ga tamo, on na momente jasno gubi stoodstotni pojam o prostoru i vremenu, i sa poteškoćama reaguje na neke osnovne impulse. Ne znam stvarno šta misle oni oko njega koji su ga savetovali da se kandiduje, ali deluje mi da to nije fer prema njemu.

Jel smemo da pominjemo da je Bajden objavio kandidaturu, ili je bolje da se pravimo da ne znamo?

Nema šanse da iko izvan US mečuje ono što je Mardok davao Karlsonu, ali nije to ni najvažnije od svega. Ono što sam pak primetio jesu dva fenomena, koja se konstantno ponavljaju i imaju korelaciju, odnosno jedan zavisi od drugog. Prvo, opinion mejkeri u medijima takve snage pomisle da su pandan drugog dolaska Hrista na zemlju, a neretko završe misiju zaboravljeni od ogromne većine koja im je prethodno klicala... I tu dolazimo do drugog fenomena, a to je burst i hajp koji takvi likovi dobiju od drugih velikih medija i društvenih mreža. Pa pogledajte samo šta su mediji i mreže širom sveta do sada napravili od Karlsona? Zar broj vesti u mejnstrim medijima, objave na mrežama i analize lika Takera Karlsona u samo jučerašnjem danu ne podstiču pojavu takvih individua i ne ohrabruju vlasnike medija da ih angažuju? I bez obzira da li je za neke mag svog posla a za druge budala, količina pominjanja nečijeg imena a da taj nije oskarovac, dobtinik Nobelove nagrade, osvajač Vimbldona ili Velike nagrade Monte Karla graniči se sa dobrim ukusom. Ovamo budala i mentol, a onda milijarde novinskih redova i televizijskih sekundi posvećenih samo njemu?! Čak i na ovom mestu je Karlson ukrao šou makar na jedan dan, iako je i pre redovno bio pominjan a da nas niko nije primoravao na to... Pa jel smo ozbiljni? A tako je bilo širom planete godinama unazad, što je očigledan primer promocije tih pojava. Jer, i loša reklama je pre svega - reklama. I da ga oni koji ga voršipuju i oni koji ne mogu da ga smisle nisu zajedničkim snagama isticali, svako iz svojih poriva, čovek bi bio nadrkani bloger ili jutjuber, a ne planetarno poznata ličnost kojoj svojevoljno posvećujemo delove naših života i uzduž i popreko.

Naravno, besmisleno je i pomisliti da će Mardok da propadne bez Karlsona, ali će se u narednom periodu promena takve magnitude svakako odraziti na šer.

Čini mi se da je Karlson imao jači šer od Hanitija i Ingraham, pa će se njegov odlazak svakako osetiti u brojkama Foks Njuza. On je navodno imao i problema sa uređivačkom koncepcijom i još svašta nešto. Što je sada i logično, budući da raskid saradnje ne može da se popije tek tako preko noći. A što se tiče CNN, oni su imali finanijske lomove, ali sam negde pročitao da se izvlače iz toga (ili nešto u tom smislu).

Vašington post je čak objavljivao neke prepiske u kojima Karlson navodi da ne može da smisli Trampa.

Okasio-Kortez je na početku političkog iskaza bila radikalnija od Kenedija. Sve nešto nameravam da napišem zašto mi je pre tri-četiri godie bila idealan kandidat iz ugla političkog marketinga, ali mi se ne da. Svakako jedva čekam da vidim u kom pravcu će ići njena karijera, koja je ipak blago zastala u odnosu na zvezdani početak, plus je dobila sve glasnije kritičare iz svoje leve baze, a i nema neki approval u svojoj izbornoj jedinici.

Gostovao pre neki dan na Fox News, dakle - ne može. Šalu na stranu, ali njega ne gotive u "centrali". Nazivaju ga antivakserom i tretiraju ga kao nekog čudaka, a i on im ne ostaje dužan jer kritikuje administraciju ističući stavove koji sporadično prijaju i desnima i levima. Kenedi naziva Ameriku korporativnom kleptokratijom, socijalizmom za bogate i brutalnim kapitalizmom za siromašne. Kritikuje način finanisranja ukrajinske odbrane i generalno način na koji se SAD tamo postavljaju, štampanje novca tokom poslednih 14 godina koje količinski odgovara prethodnim vekovima, kao i spoljnu politiku koja je dovela do koalicije između Kine, Rusije i Irana,.. Sve u svemu, teška kategorija kritika na račun Bajdena.

Jedno je za sada sigurno - eventualna kandidatura Okasio-Kortez u nekom budućem ciklusu bila bi jedinstvena i uzbudljiva iz mnogo razloga. Njen sinoćni intervju na MSNBC veoma precizno pokazuje šta će demsi verovatno istaći u prvi plan u predsedničkoj trci i kada je teč o postavljenim pitanjima i, naravno, što se tiče njenih odgovora. Ona još uvek ne može da bude kandidat, ali može da bude katalizator onoga što programski kandiduju demsi, kao I respektabilna demonstracija još većeg skretanja ulevo.

Američka administracija ne može mnogo da utiče na tempo i kvalitet naoružavanja Kine. Jednostavno, došlo se do tačke u kojoj se samo sa žaljenjem konstatuju određeni trendovi. Mogu, međutim, da utiču, ili su barem na tragu diplomatskih akcija koje su se dešavale kroz istoriju mogli da pokušaju da utiču na približavanje Kine i Rusije, ali su u tom segmentu u velikoj defanzivi i stiče se utisak da nemoćno posmatraju šta će da se desi. Takođe, izgubljena je inicijativa na Bliskom istoku, a provejava utisak da su čak bili i iznenađeni akcijom Kine u odnosu na sporazum S. Arabije i Irana... Da ne pominjemo proces dedolarizacije i, takoreći preko noći, talas sklapanja sporazuma prilikom kojih se plaća u juanima. Slično je, a po nekima možda i gore u Latinskoj Americi, kao i u Africi koja samo što ne počne da priča kineski, dok mi na Balkanu možemo da pohvalimo skorašnju ulogu Vašingtona, kojom se dovelo do smirivanja nekih trvenja i do umanjivanja uloge remetilačkih faktora, iako su mediji naklonjeni Kini i Rusiji spinovali da će Vašington inicirati nove balkanske konfrontacije u pozadini ukrajinske drame... To se nije dogodilo. Naprotiv, Zapadni Balkan je miran koliko to može da bude, a zahvaljujući Vašingtonu vidimo da se radi i na ekonomskom povezivanju regiona. Međutim, ako se u stampedu iz Avganistana i može razmatrati uloga Trampove administracije u smislu obaveštajnih promašaja i loših procena koje su pomogle da Bajdenovo napuštanje Kabula izgleda tragikomično (što smo videli u nedavnom izveštaju demokrata, bez namere da utvrđujemo da li je taj izveštaj tačan ili nije), za sve što se kasnije dogodilo, mahom u odnosu na Kinu koja se raspojasala širom sveta, odgovorna je samo i jedino aktuelna vlast. Nedavne izjave turskih zvaničnika, koji su kao članica NATO saveznik Vašingtona, o američkoj politici i samim SAD, kao i potez Erdogana da odbije prijem ambasadora Flejka i zatvori mu vrata predsedničkih odaja, svakako je nešto što nikako nije dobro, a naročito nije dobar ni Makronov angažman u Pekingu. Zbog svih pomenutih manjkavosti, demsi će se truditi da spoljna politika ne bude u prva tri topika kampanje na predsedničkim izborima, možda čak ni u prvih pet (socijalna politika, zdravstvo, zelena agenda, prava manjina i LGBT, abortus, ekonomija), dok je repsima dovoljno da ih samo konstantno napadaju u odnosu na spoljnopolitička pitanja. Ukrajinu namerno ne pominjem jer mi je bljutavo da se patnja tih ljudi koristi u predizborne aktivnosti, ali će svakako i ratna situacija koja će biti aktuelna tokom predizborne kampanje uticati na approval spoljne politike Bajdena.

Konkretno, a i jedino bitno da ne bismo rastezali pitu - bolji je kandidat od Trampa. U njegovu saveznu državu godišnje iz Amerike stigne i promeni prebivalište, koliko ono beše, jel 400.000 duša? Kačili su pre izvesnog vremena ovde te podatke, ali me mrzi sad da tražim da li je 400 soma ili nešto slično. Samo od 1. januara do danas 10.000 Njujorčana se preselilo na Floridu... Možda ipak svi ti ljudi znaju nešto što mi ne znamo, a možda je to običan fluk, ali da ljudi odlaze tamo da žive, to je nesporno. Opet, s druge strane, ozbiljan deo Desantisovog političkog ešalona i četiri člana kongresne delegacije Floride daju podršku Trampu, što nas opet uvlači u lavirint... I kad smo već kod možda, možda je na kraju krajeva i bolje da se ta priča o Trampu već jednom okonča. A Desantis bi to mogao da učini i odstrani je iz diskursa samo jednim preciznim rezom.

Budala, iz dana u dan sve više navijam za Brega. Pa da Desantis počisti Bajdena I tu je, pretpostavljam, logičan rascep u strategiji repsa, koji znaju da Desantis ima veće šanse da potuče Bajdena u neodlučnim državama, a opet im je dovoljno da samo pogledaju psihofizičku formu u kojoj je trenutno Bajden pa da pomisle da i Tramp ima ozbljne šanse protiv njega. Uz to, ne bi me uopšte začudilo da CNN i MSNBC krenu da podržavaju Trampa u odnosu na Desantisa, jer predosećaju da Desantis em ne izaziva toliku angažovanost i moblinost glasača demokrata kao Tramp, em može da pobedi ako realizuje kampanju makar ordinarnog inteziteta i u izborni štab uvrsti tehnokrate koje znaju kako se pobeđuje na izborima, em bi bio ništa manje snažan protivnik demokrata u unutrašnjim pitanjima u kojima se zasad spore sa Trampom i MAGAšima, a i odnose pobede. Drugim rečima, oni koji smatraju da je Desantis lakši protivnik od Trampa mogli bi uskoro da shvate da situacija i nije baš takva. Što se moje malenkosti tiče, odavno sam uveren da Desantis nije ništa manje ni odlučniji, a posebno ne manje hrabar u odnosu na Trampa, koji je samo izraženiji galamdžija.

Jeste, pojedine slobode izvojevane su bez oružja, ali je u pozadini uvek fuguriralo pravo jačeg. Šta to znači u konkretnom slučaju? Pa, recimo, ako je reč o crncima na jugu SAD, kada im je savezna vlada zagarantovala pravo glasa i integraciju u školstvu, da se neka država suprotstavila tome, imala bi posla sa saveznim institucijama koje bi joj snagom jačeg i metodama represije utuvile u glavu gde greši. A sve dok su države juga ekskluzivno držale i pištolj i pogaču u tom predmetu, crnci nisu mogli ni makac u odnosu na ljudska prava.

Kada smo pominjali strahove i neprijatelje, treba napomenuti da nije reč samo o pomenutim Britancima i onima koji su bli lojalni kruni, indijancima ili crncima na jugu, već i o posebnim i specifičnim slučajevima iz savremene političke istorije koji su inicirani strahovima. Pa je tako, recimo, Ruzvelt izvršnom naredbom stvorio logore za interniranje Japanaca tokom Drugog svetskog rata, što je bila politika američke vlade od 1942. do 1945. godine, po kojoj ljudi japanskog porekla, uključujući američke građane, bez suđenja i utvrđene krivice bivaju zatvoreni u izolovanim logorima. Zatim smo imali "makartizam", odnosno praksu iznošenja optužbi za nelojalnost, subverzivnost i izdaju bez uzimanja u obzir postojanja dokaza. I opet je reč o institucionalnom izazivanju straha, predvođenom senatorom Džozefom Makartijem, od navodnog komunističkog uticaja i špijunaže od strane sovjetskih agenata, što je kao rezultat donelo lov na američke građane. A i kad nije bilo institucionalizovanog neprijatelja, Amerikanci bi ga neretko nalazili sami između sebe... Pa smo tako imali mini oružane sukobe, skoro pa klanske ratove, poput sukoba Hetfilda i Mekoja, zatim klasne sukobe poput Bitke na planini Bler što je najveći radnički ustanak u SAD, sukobe stočara, sukobe prilikom izgradnje železnice, sukobe u vreme zlatne groznice... I u svim tim slučajevima pobedu je odnosilo pravo jačeg i pravo naoružanijeg, a stanovništvo naviknuto na takav ishod teško se odvaja od oružja.

To što je evropsko stanovništvo mnogo manje naoružano proizvod je nekoliko bitnih istorijskih posebnosti. Prvo, Evropa se mnogo puta razoružavala jer su se ratovi vodili na teritoriji njenih zemalja. Pa dođu, recimo, Nemci, i kad osvoje neku zemlju, stanovništvo mora da preda lično naoružanje ili pravac logor, vešala ili pred streljački stroj. To u SAD nije bio slučaj, zato su se generacije neometano naoružavale i prenosile komade dugih i kratkih cevi s kolena na koleno. Takođe, države su razoružavale sopstveno stanovništvo, pa čak je i Srbija bila među njima još od Timočke bune i Milana Obrenovića. Moramo da shvatimo i da su mnoge evropske nacije, u poređenju sa SAD, društva koja imaju mnogo nižu stopu kriminala i kulturu u kojoj prosečna osoba ne dolazi u kontakt sa oružjem. Mnogi ljudi bukvalno ne poznaju nikoga ko čak poseduje pištolj... Nemaju od koga da se brane... Nema kulture oružja. Pri tome, u Evropi, za razliku od SAD, postoje države sa nultom tolerancijom u odnosu na lično naoružanje. Može, dakle, puška za lov, i to je to. Pa kad saberemo procese razoružavanja, empririjski osvrt na užase koje donosi oružje zahvaljujući ratovima na svom pragu, manju stopu kriminala plus pravne, sociološke i kulturološke razlike glede posedovanja oružja, dobijamo jasnu sliku po kojoj je stanovništvo u SAD na razne načine predisponirano da se naoružava, a u Evropi - nije.

To da je drugi amandman poslužio i da se belo stanovništvo Amerike naoruža (iako je post faktum rata za nezavisnost) trebalo bi da bude opštepoznata stvar, ali očigledno nije. I u tome je deo problema, budući da neznanje dovodi do daljih nerazumevanja. U predmetnom slučaju, narativ je vekovima bio takav da ga je sada jako teško promeniti, budući da su generacije u SAD učene da je posedovanje naoružanja, kratkih i dugih cevi, najnormalnija stvar. Pa ne samo to, već su generacije svakojako podsticane da se naoružaju kao deo nekakvog američkog načina života. Isprva, postojao je kod belih Amerikanaca otvoreni strah od crnaca, koji je kasnije u medijima i popularnoj kulturi dodatno provociran stereotipima iznova i iznova. I zbog te upotrebe taktike straha, crni Amerikanci su bili kriminalizovani od svojih fizičkih karakteristika, pa sve do stila i kulture u očima zakona SAD. I ne samo to, već je strah kod Amerikanaca svojevrsno vezivno tkivo. Što bi rekao Mur, Amerika je kultura zasnovana na strahu, i to je tako od nastanka nacije. Prvo su došli hodočasnici koji u strahu beže od progona. Onda su se plašili Indijanaca, pa su ih ubili. Zatim su se uplašili veštica, pa su ih spalili. Onda su se plašili Britanaca, pa su doneli Drugi amandman (koji glasi: A well regulated Militia, being necessary to the security of a free State, the right of the people to keep and bear Arms, shall not be infringed), za slučaj da se Britanci vrate posle rata za nezavnisnost. Zatim se saga o strahu nastavlja kroz širenje ropstva i porast crne populacije... Pa sve do danas. Mediji i popularna kultura decenijama održavaju taj visok nivo straha, bez obzira da li je reč o nuklearnom ratu, milenijumskom bagu koji će uništiti civilizaciju 2000. godine, afričkim pčelama ubicama ili pandemijama. Zapravo, dugogodišnja američka tradicija da se iz straha na druge gleda kao na moguće neprijatelje doprinosi sklonosti zemlje nasilju. I naoružavanju građana... I to se neće promeniti preko noći. Naprotiv, biće potrebno mnogo vremena bez obzira na činjenicu po kojoj se sada živi brže nego nekada, pa je i moguće brže instalirati nove tendencije u svest ljudi.

Pa da, zato se neretko i osvrnem na tu Ameriku iz mojih tinejdžerskih dana, koja je bila pijemont vladavine prava, progresa i slobode. U to vreme, kada bi neko u mom okruženju rekao da je Amerika najbolja zemlja na svetu, svi bi ga gledali belo, u fazonu - dobro jutro, Kolumbo... Zato što se to podrazumevalo. Međutim, sada sam u nekoliko postova primetio kako se podvlači da je Amerika i dalje najbolja zemlja za život, i to možda baš zato što se to više ne podrazumeva na način od pre četrdesetak godina. I ne samo da svet više ne posmatra tu zemlju kao nekada, već ni sami Amerikanci, ili barem jedan relevantan deo tamošnjeg stanovništva...I to nas starije, koji pamtimo najbolje dane ne samo Amerike, nego celog zapadnog sveta, čini setnima. A čak nas i plaši.

Ne sporim. Nekada smo kritikovali društva u kojima deca rade teške fizičke poslove, poput azijskih slučajeva prilikom proizvodnje patika i sporstke opreme, i ne sluteći da ćemo se suočiti sa sličnom praksom u SAD. Nije to dobro, a zamena teza po kojoj je bolje da 15-godišnjaci rade nego da ćoškare i drogiraju se, samo muti nekada čistu vodu u odnosu na to pitanje. A čista voda kaže da 15-godišnjaci treba da idu u školu, da uče i da se socijalizuju odrastajući u školskom okruženju sa svojim vršnjacima.

Helena je u pravu za pojam white trash. To je izvorno bio lokalizam američkog juga, kasnije upotrebljen u kontekstu najnižih socijalnih statusa belaca u celoj US. Naravno, kad je reč o maloletnim osobama koje se mogu nazvati i decom iako imaju 15 ili 16 godina, uvek će biti klizavih terena u legislaturi, kao što ih je uvek i bilo. Pa će jedni drugima prigovarati što žele da ozakone mogućnost da se deci amputiraju penisi ili grudi pre punoletstva, dok će drugi osporavati predmetni slučaj u Ajovi i ozakonjenje noćnog rada dece u fabrikama. A od čitavog dijapazona takvih slučajeva običnom čoveku mahom nije dobro.

To liči na početnu scenu iz serije The Newsroom, u kojoj Džef Danijels objašnjava zašto Amerika nije najbolja zemlja na svetu, odnosno zašto je nekada bila najbolja a sada više nije.

Makron je pozvao predstavnike sindikata na razgovore, najverovatnije u nameri da im punudi nešto zauzvrat zbog penzionog zakona, ali su oni to odbili i ujedno mu zakazali drugačiju vrstu sastanka 1. maja, kada će za Međunarodni praznik rada izaći na ulice. I tu će svakako biti svašta, ali je u biti značajnije to što Makron gubi podršku i spolja i iznutra. Naravno, spolja zbog izrečenog tokom posete Pekingu i nakon toga, a iznutra će tek da se zakuva, ako je verovati sindikatima koji predviđaju da će dosadašnji protesti biti kisela voda u odnosu na ono što sledi od 1. maja. Zanimljivo, kada je reč o unutrašnjim pitanjima, Makrona izvrgava ruglu i Teheran i Amsterdam pominjući nepoštovanje ljudskih prava i manjak demokratije, naravno svako iz svojih razloga, ali ta kakofonija u stvari pokazuje težinu njegovog položaja. Takođe, stajući na njegovu stranu pred nekoliko poslednjih izbora, zapad je stavio sva jaja u jednu korpu... I sad treba videti kako će se ponašati u odnosu na Makrona i ostale delove političkog spektra, budući da je levica slabo prolazila na izborima i možda ne bi bila od koristi, na desnicu ne samo da ne mogu da računaju već pokazaju otvoreni antagonizam u odnosu na Marin le Pen, a sam Makron je i diplomatskim i privrednim akrobacijama u Kini naterao Brisel i Vašington da stave prst na čelo. Da li na brzinu mogu da pronađu nekog "novog Makrona" i da ga poguraju za neke sledeće izbore, da li je to upšte sada moguće i da li su u cajtnotu, pa će ostati uz onoga uz koga su bili i do sada, zaista ne znam... Jednostavno, posle dužeg vremena nemam pojma šta će se dogoditi kada je reč o Francuskoj, prevashodno zbog novonastalih odnosa sa Kinom koji su na zapadu dočekani sa nevericom i neskrivenim besom.

Bukvalno se sa svim slažem, osim onoga da SAD treba da vidi da li joj je Južna Koreja saradnik. To baš nije bilo lepo od SAD. Ali na stranu lepota, nego nije ni korisno i izaziva podozrenje kod saveznika. Ali pošto smo na drugoj temi načeli nešto što je dobar potez Bajdenove administracije, a i da ne ispadne da fulaju na svakom koraku, inicijativa Otvoreni Balkan, čiji je Vašington zaštitnik i mecena, posebno dobja na snazi kada se pogledaju poslednji izveštaji o kineskim investicijama na Zapadnom Balkanu. Jer, sa jedne strane SAD kroz regionalnu saradnju anestezira one koji bi da mašu okolo šovinizmom, a sa druge strane barem pokazuje spremnost da se suprotstavi šenlučenju Kine po Zapadnom Balkanu, koje se ogleda u neverovatnih 20 milijardi dolara u investicijama i kreditima samo prema Srbiji i BiH. Takođe, SAD direktno instruiraju ovčice koje bi ponekad da zalutaju i odu u krivu stranu... S tim u vezi, da li uopšte ima neko ko ne veruje u istinitost dela Tešeirinih dokumenata koji se tiču instrukcije Vašingtona oko naoružavanja Ukrajine proizvodima srpske vojne industrije? Što znači da je i neutralnost u tom smislu rastegljiv pojam... Generalno, to kako SAD rešava Albaniju, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, van njihovih unutrašnjih problema nego samo u odnosu na regionalnu politiku, trenutno je sasvim zadovoljavajuće. A kada je nešto zadovoljavajuće, treba to pozdraviti.