Nek grmi jako

Šta ti je život: zove studente na dijalog, a oni ga neće, a ne želi da ode tamo gde neko baš želi da ga vidi. Recimo, u Miločaju... Tamo su spremni za dijalog. Ali izgleda da su meštani tog sela toliko dobri u debatama, da mu se baš i ne ide tamo radi dijaloga.

Ne znam šta je Tramp izjavio, ali bez Zelenskog mir sada ne može da bude zaključen. Hipotetički, ako bi se rat produžio do kraja Trampovog mandata, imajući u vidu dinamiku ugovora sa vojnom industrijom, i to ne samo ukrajinskih već i svih ostalih koji kupuju oružje, vojnu opremu i energente od Amerikanaca kako bi se odbranili od Putina u nekom zamišljenom scenariju, to bi ukupno iznosilo više hiljada milijardi dolara. Evo, slažem se - Tramp je ludak ako nastavi sa vlastitom mirovnom inicijativom. Jer samo lud čovek se odriče novca koji bi uzeo za oružje, municiju i energente, i kreće u mirovne pregovore u kojima ga odbijaju, nišaneći valjda Nobelovu nagradu za mir... Koju neće ni dobiti, jer će je dobiti studenti uz Srbije.

Ma mi i ne znamo koji su uslovi mira u opticaju, ali možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je Tramp, umesto onoga sa Zelenskim, mogao da izabere status kvo, što je za njega i njegovu vojnu industriju birdie on every hole.

Čekajte, pa nije baš skoz tako. Jer da je tako kako kažete, Tramp se ne bi uvaljivao u probleme sa namerom da isposluje mirovne pregovore, već bi sa mirom istočnjačkog fakira posmatrao događaje sa strane i brojao natenane nove ugovore američke vojne industrije. Priznajem da me iznenadio sa tim zaletanjem ka miru, jer je opcija u kojoj Putina tuku drugi, a Tramp uzima lovu, win win za njega. Zato Pompeo i kaže da će pomoći EU ako do toga dođe, ali onda Tramp treba momentalno da povuče mirovnu inicijativu i da ode da igra golf.

Američki vojno-industrijski kompleks, koji ima bitnu reč kada su u pitanju takve akcije, nesumnjivo bi stao iza odluke svakoga ko je neamerikanac i namerava da pošalje svoju vojsku u Ukrajinu. Razlozi su i više nego jasni i nemaju veze sa ideologijom, već sa profitom, tako da kad neko kaže da bi SAD pomogle takve napore, to i jeste baš tako.

Dobro, još nije izvesna ta nespremnost da se šalje vojska u Ukrajinu. Za sada tako izgleda, ali Pompeo, recimo, kaže - pošaljite vojsku i SAD će vas podržati. Verovatno misli da će ih podržati oružjem i municijom, te ostalim vojnim materijalom, a ne na moralnu podršku.

Meni je jedina briga kako da pređem oko 5km u cugu do tačke okupljanja, a zatim i još nekoliko kilometara šetnje na zakazanom gederingu u Beogradu. Sramota me od moje dece da me ne izdaju noge. Moram da pojačam bazične pripreme na šetnjama sa suprugom po kraju.

Pregovori između Trampa i Putina svakako nisu nova Jalta, ali kad im se priključi i Kina, onda će baš da zamiriše na neku novu Jaltu. To se sprečava slanjem ekspedicionog kontigenta od svega 250k novih vojnika u Ukrajinu, ako se želi mesto za stolom na pregovorima.

@Gromovnik Pa nek draftuju, mobilišu ili novače, kako god to neko praktikuje da nazove. Niko i ne kaže da bi trebalo da se bori samo aktivan sastav. Neka plate pse rata, šta Ukrajinu briga kako će njihovi saveznici da sakupe oooogroooomniiiih 20 soma ljudi.

Kad smo več kod Umetnosti ratovanja, Kinezi ćute oko Ukrajine ko zaliveni. Kao kad kelner dođe do društva za stolom i pita: jel treba nešto, a ovi mu odgovaraju - ma ne, opusti se, u redu smo.

Ako pogledamo kako se situacija odvijala i odvija se, shvatam da bilo ko može da kaže, pa čak možda i da tvrdi, da 250k vojnika kao pomoć Ukrajini i nije ništa drugo do bajka. Ali ako takođe pogledamo da bi tri baltičke države, plus Poljska i Finska, mogli da sami prikupe oko 100k tako što bi ponaosob slale kontigente od oko 20k što, složićemo se, i nije neki strašno težak napor niti nekakav užas ako se uzmu u obzir žrtve koje podnosi Ukrajina, onda je to potpuno drugačija slika. Te države čak i imaju šansu za svojevrstan istorijski revanš Rusima, što bi trebalo da im podigne moral. A saberemo li sve države koje na Tviteru snažno podržavaju Ukrajinu, te i njih uvrstimo u taj borbeni ešalon sa po dvedesetak hiljada vojnika koje bi trebalo da izdvoje za ekspedicione snage, dolazimo i do većeg broja od 250k. Pa gde je onda greda?

Inače, Majk Pompeo je sinoć pozdravio odluku zemalja EU da pomognu Ukrajini, čak i u najpunijem mogućem kapacitetu. On kaže da će, ako se to i dogodi i ako se sa reči pređe na dela, SAD biti podrška naporima EU da zaustave Putina.

Okej, razumemo se. A razumem i vašu tezu kada pominjete borbu pod moranjem. Jer nije da nismo imali i takve primere u WW2, poput delova Jugoslavije, a i rat u Danskoj i Norveškoj nije bio mnogo drugačiji. Čak i u SSSR (videti pod Vlasov), pa delom i u Belgiji u WW1.. Samo, taj scenario u kome neko sa strane pomaže Ukrajini sa dovoljnim brojem vojnika nismo ni videli, pa ne možemo praktično ni da se odredimo oko njega. Shvatam da neko može da pomsili da ni to ne bi bila prekretnica u ratu (ne mislim na vas), kao što ja smatram da bi bila itekako prekretnica, o čemu godinama ovde i pišem na svakodnevnoj bazi.

Možda Kronos i kontrira mojoj skromnoj tezi od 250k vojnika iz zemalja koje podržavaju Ukrajinu, koju vrtim još od ukrajinske ofanzive. Što je okej i na mestu kontra, budući da vidimo da se eifinitovno iz nekog razloga, meni nepoznatog, već godinama odbija taj nivo pritiska na Putina... S tim da profesionalni vojnik bilo koje zemlje koja bi pomogla Ukrajini ne može da računa da će spavati u svili, nego ima da se spava u šatoru po zimi, ako treba. A ovo za Staljina i Ruzvelta je pogodio u desetku... Ko ne veruje, tu su Čerčilovi memoari da otklone sumnju.

Šta su ispitani gledali preksinoć u Beloj kući kad većina od 54 odsto smatra da Tramp ne favorizuje Rusiju, pošto ih svega 46% odsto smatra da je više na strani Rusa? Obaška to što Trampov mirovni plan svakako ne uključuje celovitost Ukrajine, što je takođe, kako bi Zelenski rekao kod Bajera, naginjanje ka Rusiji. To da se većina repsa ne izjašnjava ni za jedne ni za druge je očekivano, u skladu sa drugim anketama i prema America first narativu, ali kakvi li su tek tih 28% registrovanih glasača Demokratske stranke koji se nisu izjasnili proukrajinski, pošto ih se 72% tako izjasnilo?! To treba uzeti sa rezervom, jer je logičnije da se barem devet od deset demokrata izjasni za Ukrajinu. Ili ovih 26% demsa koji smatraju da Rusija nije neprijatelj?! To je baš ono, bik Ferdinand koji miriše cveće, budući da je Bajden više puta naglasio da je Rusija neprijatelj... Dok 41% repsa koji bi da se sad malo druže sa Rusima i da sa njima sarađuju pokazuje da ni tamo nema jedinstvenog stava. Maltene do juče se pričalo kako će Putin da ih gađa nuklearnim bombama, a sad trećina ispitanih ne posmatra Rusiju kao neprijatelja?!? Kad vidim ovo, jedva čekam istraživanje u vezi sa Kinom, jer ogromna većina Amerikanaca ima barem jedan uređaj, koji kad okrene vidi - made in China. Pa ako tek 66% ispitanih smatra da su Rusi neprijatelji, Kinezi kod istog pitanja idu lagano ispod 50%.

Od 2,5 miliona vojnika koje pominje Tusk, samo deset odsto koji bi sačinjavao ekspedicioni korpus u Ukrajini bio bi gejmčendžer, a tu su svakako i druge države koje bi trebalo da se učipe, poput Australije, Južne Koreje, Kanade... Pa samo baltičke zemlje, Poljska i Finska, koje su i najbliže trenju sa Rusijom, mogu da pošalju zajednički oko 100k, ako ima volje za tim. Na 250k novih vojnika na frontu, koji isprva čak ne treba ni da zapucaju prvi nego da odgovore kad Rusi zapucaju na njih, Putin mora da odgovori barem delimičnom mobilizacijom i da rodi njegovih novih 250k, kako bi samo parirao, a ako bi želeo veći broj, morao bi da razmišlja i o potpunoj mobilizaciji. Mislim da mnogo ljudi uopšte ne shvata šta znači kad treba da stvoriš 250k. Štampaš pozive za mobilizaciju koje ćeš razdeliti po celoj Rusiji, majke počinju da gledaju na svoje sinove na drugačiji način i sa zebnjom, mlade žene kreću da strahuju šta će se desiti ako im odvedu muževe i od čega će živeti, deca koja su svesna i čuju u školi šta može da se desi pitaju oca: tata, jel da da nećeš na front? Poslodavci kreću da sabiraju štetu nastalu time što im radnici oblače uniforme i uzimaju puške u ruke. Javnost počinje da se giba... Jbg, nije lako kad je teško... To bi, zapravo, bila najveća psihološka operacija za sve u Rusiji. Jer, vlasti bi krenule da računaju koliko novih nekoliko godina rata košta i šta će se desiti sa privredom, a javnost više nije uljuljkana u priče o pobedi, niti u sigurnost koja proizilazi iz činjenice da su njihovi najbliži daleko od opasnosti. Jednostavno, ima toliko razloga zbog kojih bi saveznici Ukrajine morali da instaliraju svoje vojnike na ratište, a trenutno ne mogu da se setim nijednog argumenta protiv takve odluke.

Lenon kad bi video studentske proteste, rekao bi: ovo je Imagine. Nema nikakvih podela. Ne delimo se na politiku i stranke, na lidersko idolopoklonstvo, na religiju... Nema regionalnih podela. Nema Zvezda, nema Partizan. Četnici i partizani su u istorijskim udžbenicima. Čak se više ne delimo na one koji su za Ferari zastavu i protiv nje. Nema klasnih razlika. Nema bogatih i siromašnih. Kao ni obrazovanih i manje obrazovanih. Niko nije star ili mlad. Nema pitanja: a koju muziku slušaš... Koje patike nosiš? Gde si proveo godišnji odmor? Nema ničega ni levo ni desno, ni gore ni dole... Ispod je ništa, a iznad nas - samo nebo. I Lenonov - Imagine.

Gledam FDU dnevnik i ljude koji su dali svoje kuće kako bi primili studente koji sa svih strana dolaze u Niš. To nikada nije bilo... Nikada. Padaju barijere koje su nas držale u defanzivi tokom svih ovih sns godina. Svakodnevno se prave novi koraci ka izlasku iz tog čemera. Jedan po jedan. Danas znamo da kao društvo možemo više nego što smo to znali juče. A sutra ćemo moći više nego što smo mogli danas. Na kraju svega neće više biti najbitnije ni koliko ljudi se okupilo negde. Biće najvažniji - jedan čovek. Bilo koji... Jer će svaki taj jedan čovek stajati iza onoga iza čega stojimo svi podržavajući studente, i svaki taj jedan čovek znaće kako se osvaja sloboda. Jedan čovek reči će drugom: čoveče, možemo ovo da dobijemo. Drugi će reći - trećem. U školama, na fakultetima, u kafićima, na radnim mestima, u čekaonicama kod zubara i frizera, jedan čovek reći će drugom: uspećemo. Tako izgleda konačna pobeda. Njene obrise video sam gledajući svakog od tih Nišlija koje su primili studente u svoje kuće.

Sećam se, kao da je juče bilo, vremena kada su pretpostavke da bi SAD mogle da napuste Ukrajinu kada voda dođe do usta, kao što su napustile Južni Vijetnam i Avganistan, bile proglašavane kao ruska propaganda. Kad ono... Naravno, neko će reči: ko bi tada mogao da očekuje da će Tramp po drugi put postati predsednik i da će pustiti Zelenskog niz vodu. Stvarno, ko bi to mogao da očekuje... Kao što postoji Trampova propaganda, Bajdenova propaganda i Sijeva propaganda, sasvim je logično da postoji i Putinova propaganda. Ali proglasiti ono što smo već viđali u modernoj političkoj istoriji Putinovom propagandom, umesto shvatiti da je reč o najobičnijem empirizmu, nije dobar put u rešavanju problema. Jer, ako zamislimo da mi kolega Kronos opali šamar i ja ne odreagujem, a zatim se namerači još neko da to isto učini, da li je ono što bi moglo da mi se desi propaganda ili empirijski doživljaj budućnosti? Ima tu i do onoga običaja koji praktikuju neka deca, pa zatvore oči kad žele da neka neprijatnost jednostavno nestane. Iz istog razloga je, ma koliko sada deluje infantilno, lakše zatvoriti oči i proglasiti neku negativnu eventualiju ruskom propagandom nego se suočiti sa mogućim scenarijima. Pa kad se ispostavi da to nije nikakva propaganda već belodana realnost, kao što to danas vidimo u odnosima SAD i Ukrajine, lako se pređe na neko drugo infantilno etiketiranje i pronalaženje neke druge propagande ako nam nešto ne ide po planu. Zato bi jedini pravi odgovor i NATO, i Bajdena, i EU, a sada i Trampa, trebalo da bude slanje 250k vojnika iz zemalja koje snažno na Tviteru podržavaju Ukrajinu. Tako se napada Putin da ga zaboli, i tako se proteruje iz nezavisne zemlje koju osvaja, a ne da se od njega pravi omnipotentno mitološko biće koje svojim propagandama gospodari i zemlljom i neboom, i vodom i vatrom... Sve ostalo je paja na bicikli.

Naravno da Zelenskom sad nije svejedno, ali morao je nešto da kaže kad mu se drobi o tome da gubi rat i da mu je vojska na umoru... On to, sasvim je logično, ne da nije očekivao, nego nije mogao ni da pretpostavi mogućnost da mu neko javno obara potencijal u mirovnim pregovorima koji bi trebalo da uslede, tako što će reći - nemaš šanse, ovo što ti mi nudimo ti je jedina opcija da tvom narodu ostane glava iznad vode. A bukvalno su mu to rekli, a kada je on pokušao da se iskobelja, još su to nekoliko puta podvlačili. Oni mu kažu: a jel znaš da si u problemu, a on odgovara - znam, što je baš buling... I to sve zbog svoje javnosti. Jer sve dok prate reakcije javnosti, a naročito poslednje brojeve koje je objavio Harvard/Haris kada je reč o podršci koju US administracija ima da bi prekinula rat u Ukrajini, a koja je veća od dvotrećinske, njih zaista baš briga kako će to neko drugi tumačiti.

Jeste, i dalje se SAD svakako pita, ali sve manje i manje. Do juče je bio nezamisliv trgovinski sporazum ogromne magnitude između EU i neke zemlje Briksa, naročito otkad su Kinezi stavljeni na led, a sada već imamo Indiju koja, kao neka nova Kina u pogledu ekonomskog potencijala, ulazi na evropsko tržište bez tarifa... Što je muzika za uši ljubitelja Briksa, koji na ovaj način nezadrživo prodire u srce EU ekonomije. Još samo da se ukinu mere u odnosu na kineska vozila, a zatim i da se EU vrati na ruske energente kao odgovor Trampovom diktatu da svi moraju da kupuju sve više američkog gasa i nafte, pa da Kinorusija bez preteranog cimanja ostvari ono o čemu nisu mogli ni da sanjaju u najlepšim snovima. Jer, koliko zaista treba da prođe vremena od agende po kojoj je super dil sa Indijom (čiji je premijer izazvao prve znake nervoze Zelenskog nakon njihovog prošlog sastanka, jer je Zelenski tada shvatio da mir koji se nudi ide na vodenicu Putina), do momenta kada će neko reći: hej, pa ni ova Kina nije baš toliko loša?

Pjer Berton, koji spada u krug najcenjenijih istoričara koji su se bavili dešavanjima na američkom kontinentu u 19. veku (mahom u Kanadi ali i nastajanjem urbanih centara na zapadnoj obali SAD), pisao je povodom Zlatne groznice da se tada nisu najviše obogatili oni koji su pronašli rudnike, nego pojedinci koji su pronašli upravo te koji su pronašli rudnike. Posmatrajući to kroz prizmu Trampove namere da zajaše rudna bogastva Ukrajine na teritorijama koje još nije oteo Putin, jasno je da tu nema nikakve ideologije već da je u opticaju jedino pitanje novca i buduće zarade, kao i prednosti u odnosu na konkurente kada je reč o rudama koje su danas najtraženije. I tu dolazimo do ispitivanja koje su sovjeti sproveli pre više od pola veka, a koja tada nisu previše obraćala pažnju na jednu specifičnu rudu jer tada nije imala naročitu ulogu, ali danas iskače u sam vrh industrijskih potreba... Ne treba previše pogađati i mučiti mozak da bi se shvatilo da je reč o - litijumu. I sad, pretpostavka je da Putin ne da ne drži celokupnu ukrajinsku teritoriju ispod koje su nalazišta litijuma, nego da ne drži ni trećinu... Što znači da je više od dve trećine na raspolaganju ne onoga koji je pronašao nalazišta, već onoga koji je pronašao te osobe koje su pronašle buduće rudnike. I to je, manje-više, ono što stoji iza čitave ideje o sporazumu... Zelenski, naravno, traži garancije, čak je rekao Bejeru da smo svedoci da Putin uopšte nije mario kada je reč o tome u čijem su vlasništvu rudarski baseni i kompanije na teritorijama koje je osvojio, pa ga tako ne bi boleo stojko ni kada je reč o teritorijama na kojima se nalazi taj litijum koji Tramp želi za sebe... Drugim rečima, hteo je da provuče između redova da Trampa baš briga šta će se dogoditi nakon što Amerika iscrpi ta rudna bogatsva... I to jeistina, jer em neće tada biti na funkciji, em možda i neće tada biti ni živ. Ali Zelenskog to, sasvim je logično, baš zabrinjava... I ko može da mu zameri jer je zabrinut? Jedino možda što nije prihvatio američki zahtev za prekid vatre, jer bi prestanak oružanih aktivnosti barem zadržao Ruse na trenutnim pozicijama, umesto da, malo po malo, iz dana u dan osvajaju sve veće i veće parče ukrajinske teritorije.

@Angelia Ma ima onaj kadar koji je uhvatio ukrajinsku ambasadorku u Vašingtonu Oksanu Markarovu, kako je spustila glavu na kolena i prekrila lice šakama kad je sve otišlo u ćoravu stranu. Ko je video taj detalj shvata da je situacija jednostavno izmakla kontroli i da je reč o, sa ukrajinske strane sigurno, neželjenom epilogu. Naročito jer je u prvih 40 minuta sve bilo med i mleko... Pogledajte intervju, Zelenski priča i o tome. Nije on hteo tamo nikoga da napada, ali reč tamo, reč ovamo, i ode sve u kupus. Čak se i vidi da je i Zelenskom i Trampu bilo ono, neprijatno jbg, jer je Zelenski izgledao u fazonu, šta me ovo snađe, a Tramp je jedno 16 puta promenio boju lica, dok su Džej Di i Rubio bili narajcani i nakostrešeni, bez prikaza neprijatnosti na licima. Tako da je deo intervjua kod Bejera bio u fazonu da govor tela Zelenskog i rečenice koje izgovara prikazuju najednostavnije pitanje: kako smo došli do svega ovoga?

Sam pojam - mirovni pregovori - izgleda tragikomično ako se zna da ti pregovori treba da uključe osobu za koju je Međunarodni krivični sud (ICC) izdao nalog za hapšenje, zbog ratnih zločina koji uključuju optužbe da je Rusija nasilno odvodila ukrajinsku decu. To me podseća na scenu sa beogradskog aerodroma, sa koga je delegacija Kosova putovala za Rambuje, u kojoj je bio Hašim Tači, koga je srpska vlast optužila za zločine. I u jednom trenutku, dok se Tači spremao da uđe u avion, novinar prilazi policajcu i zeza ga: eno ti ga Tači, trči da ga uhapsiš, to ti je dužnost jer je čovek na poternici... Mislim, kakvi pregovori sa Putinom? Šta znače pregovori sa likom koji je optužen da je odvodio decu?! Zašto bi mu se uopšte davao taj vid legitimiteta?! Šta, jel to sad više sve odjednom ne važi? Jer ako se poštuju pravne procedure, trebalo bi da, kad Putin dođe na pregovore, neko da se pojavi pokazujući lisice, kao pokojni Džin Hekman u Misisipi gori... Pa sami pregovori su u tom smislu vrsta poraza, a kamoli činjenica da više niko i ne pominje Ukrajinu u predratnim granicama kada se spekuliše oko pregovora. A upravo to joj je obećavano od početka rata, i to ne samo od Amerikanaca, nego i od ovih koji iskazuju podršku na Tviteru.

Odgledajte na YT i intervju kod Breta Bejera, integralnu verziju ako može, nije preduga, a ne one isečke u kojima neko tumači šta je pisac hteo da keže. Ja vam neću prenositi izrečeno, samo ću reći da mu nije lako, da mu je vidljivo neprijatno i da prolazi kroz čupav period. On zapravo izgleda kao neko ko je konačno shvatio da će mu raskupusati zemlju ako izgubi rat, što je i logično, jer ovi najjači hoće da se naplate, kao što b raskupusali i Rusiju ako ona izgubi rat.