Nek grmi jako

Znam na šta mislite i držim da to nisu odvojene stvari, mada izgledaju tako, budući da je i moja malenkost ovde pominjala kao nekakav kroki ta Tilova predavanja za određenu grupu multimilijardera, u kojima im on priča o - Antihristu... Što nas dovodi do činjenice da sam potpuno svestan onoga o čemu mi pišete i pre nego što smo krenuli da analiziramo te mogućnosti. Zato vas i pitam ono što me zanima, jer cenim da je vaše upozorenje itekako utemeljeno i sa supstancom. Ali ni istorija ni realnost nisu, ispostavilo se, neodvojivo povezani sa nekakvim ultimativnim produktom pukog moderiranja nekog sadržaja, bez obzira da li je to na Guglu, u Davosu ili na Samitu nesvrstanih, a i elita nema monopol nad arhivom, posledično i nad kulturom sećanja, pa ako tome dodamo da je i razbijen mit o istorijskoj neizbežnosti, onda svi ti tehnološki magovi imaju pred sobom dosta češanja po glavi. Kako da kodifikuju stvarnost? Kako da algoritmom preduprede abdikaciju sa trona nepogrešivosti? Mogu li da nešto rekalibriraju, gde je rekalibracija zapravo eufemizam za pokušaj da se ostane sa uzdama u rukama bez preuzimanja odgovornosti za prethodne promašaje? Moj optimizam baziran je na jednostavnoj činjenici da istina ima duži rok trajanja od algoritama za moderaciju sadržaja.

Nisam mislio toliko na platforme koje pominjete, a koje su bile samo glasan eho tendencije, koliko su mi na umu bile nadnacionalne institucije. Zamislite da ste hteli da odete u Davos, recimo, 2015. godine kako biste tamo izrazili neslaganje sa nekakvim proklamovanim tezama. Mogli ste, ali sa fantomkom na glavi, jer je bilo kakvom drugačijem kursu bilo onemogućeno ne samo da se jasno izrazi u Davosu, nego i u svim najvećim propagandističkim medijima gde su bile dozvoljene samo kozmetičke ispravke, ne i suštinske. A kad ste već pomenuli i društvene mreže i ostale platforme za razmenu mišljenja i informacija, intervenisao bih samo u smislu činjenice po kojoj Istoriju ne pišu samo pobednici, već i oni koji drže ključeve arhiva. Jer ako platforme kanseluju pojedince i grupe i čak selektivno brišu sadržaj, one zapravo vrše retuširanje prošlosti u realnom vremenu, a na taj način se stvara privid da je društveni konsenzus bio čvršći i prirodniji nego što je zapravo bio. Međutim, svi oni koji bi eventualno zajahali na talasu apsolutne kontrole o kojoj govorite, sada imaju neizbrisive dokaze i kulturu sećanja o rezistenciji. Pa bih, s tim u vezi, završio optimistički: ako nešto što je u jednom trenutku bilo plod i svojevrsnog poslovno-medijskog jednoumlja na kraju nije opstalo, ono što bi ga eventualno nasledilo ima mnogo manje šanse za uspeh u svojoj može biti nakaznoj nameri, jer će se suočiti i sa krajem tog jednoumlja, i sa spoznajom da - otpor postoji. Zamislite tog Tila koji sada sedi i razmišlja: ako ovi pre mene, koji su nekada imali monolitnost i u političkim strukturama, i u poslovnim svetu i u medijima, sad idu u rikverc, šta je meni činiti?

Nekoliko puta smo se već složili da su primeri koje pominjete zaista oni koje već živimo, pa u tom smislu važi i izreka po kojoj urađenom poslu mane nema jer bi se nekakvi naslednici aktuelnog stanja u tom opasnom scenariju samo naslonili na postojeće stanje i dodatno ga razvili. Ali zar situacija u Davosu od pre nekoliko dana ne prikazuje upravo plodove društvene rezistencije i otpornost zbog koje i zvanično nešto što je postojalo u prethodnih 30 godina - više ne postoji. Pa čak i u situaciji u kojoj je nakon pada Berlinskog zida hiljade milijardi dolara ispucano u nešto čemu je došao kraj, u situaciji kada je svet bio jednoglasan barem kada je reč o njegovom medijski i kulturno najzastupljenijem delu i kada su kanselovanje, deplatformiranje i ostrakizam bili najnormalnija rešenja za bilo koji vid društvene i kognitivne prepreke. A sada, nakon Davosa, ostaje nam, ako ništa drugo, ono barem - kultura sećanja na kraj nekog projekta. A upravo je Davos bio svetionik kao najosnovniji i najvidljiviji motiv kanselovanja u institucionalnim okruženjima, koji je služio kao učvršćivanje trenutnog konsenzusa i uklanjanje glasova koji ga dovode u pitanje. Tamo se stvarala iluzija jednoglasnosti, što psihološki jača tu grupu koja bi da gospodari na takav način jer, pobogu, pa svi mislimo isto, dakle sigurno smo u pravu... Ali kad sam već pomenuo kulturu sećanja, postoji i sekundarni, manje priznati efekat tog vida kanselovanja jer neistomišljenik nije samo pretnja trenutnoj "istini", on je živi arhiv da je većina, ili bar glasna većina u toj zajednici, ranije bila u krivu. I tu je Davos pre neki dan pao sa svojom višedecenisjkom agendom pa sad ostade samo mogućnost rekalibracije, a ne zbog nekakve američke delegacije koje je tamo ušla kao horda Sema Pekinpoa... Jer je opstanak drugačijeg mišljenja i dalje javno iznošenje stavova potencijalno otvorilo put ka katarzi, preispitivanju i u krajnjem ishodu - priznanju greške kolektiva. A oni iz Davosa će vam u memoarima poručiti da je priznanje kolektivne greške izuzetno skupo i emotivno, i statusno, a ponekad i materijalno. Zato je često lakše ukloniti podsetnik, odnosno pojedinca ili grupu koji ukazuju na drugačiji kurs, nego se suočiti sa činjenicom da se cela grupa godinama ili decenijama zavaravala. Čitao sam Spiral of silence, čiji sadržaj ovde lepo legne: ljudi ćute jer vide da je nesigurno govoriti protiv dominantnog mišljenja, onda dominantno mišljenje izgleda još jače, neslaganje posledično postaje još opasnije i na kraju nestane iz javnog prostora. Dobro nam došli u Davos 2026. A ako drugačije mišljenje ostaje zabeleženo, njegov trag služi kao večni dokaz. Ukoliko se zvanični narativ sruši, što nam se u poslednje vreme često dešava od medicine, preko ekonomije pa sve do geopolitike, ti glasovi postaju živi spomenici neuspeha većine. Uklanjanjem tih glasova, uklanja se i referentna tačka za poređenje. Jer bez nečega što je bilo upozoravajuće, kao što je i vaš predmetni post bio upozoravajući, lakše je reći: e pa nismo mogli znati ili - svi smo tada mislili isto. Ali sada - znamo da znamo. I Davos zna. I Piter Til - zna.

@robespierre Kad ste pre neki dan izrazili zabrinutost zbog mogućeg scenarija u kome neka sledeća garnitura izvrši određenu rekalibraciju onoga što smo imali u globalističkom smislu (elementi za zabrinutost zaista jesu na stolu), a onda uvede sve to što ste navodili, a što bismo zbirno mogli da označimo kao totalnu kolonizaciju podataka, senzora i tela, mislite li da bi to mogli da urade pri ovakvoj razjedinjenosti političkih polova i u multipolarnom svetu? Kako bi oni mogli to da izvedu pri pomanjkanju uticaja koje imaju nadnacionalna tela i bez jedinstva koje je ekvivalent jedinstvu koji je izazvao pad Berlinskog zida, što je u to vreme navelo sve da duvaju u istu tikvu do te mere da je kao direktnu konsenkvencu izazvalo namere Rusije da se u jednom trenutku čak i priključi u NATO, ili da barem ozbiljno razmišlja o tome? Kako to sve sprovesti ako neki, recimo, Bangladeš ili Vijetnam (ili neka druga zemlja u razvoju) želi da bude zagledan samo u svoje dvorište, poput Psihomodo popa koji voli samo sebe svog jedinog - sebe, a G7, Briks i Šos vuku svako na svoju stranu? Da li bi to nekom Tilu, ili nekom drugom koji bi bio nameran i osetio se sposobnim za tako nešto, predstavljalo nepremostivu prepreku u naumu, ili bi ti ljudi uspeli da se izdignu iznad tih eventualija?

Trebalo je da mi kažete, da ne budem u tolikom autu. I ne da sam bio u autu, nego sam napadao na porgrešan gol nesvestan postojana čitavog jednog miniuniverzuma, koji je inicirao gomile tekstova u ozbiljnim publikacijama, a ne u nekom tamo Glasu Mislođina, o paradoksu Fuentesa kao sponi njegove fizičke nebitnost i ekstremne retorike, koja stvara vakuum koji ovo more devojaka popunjava svojom projekcijom nekakvog antiheroja. Ne znam da li sam ikada video takvu dekonstrukciju hipotetičkog nasilja kao na tim nekim ženskim profilima koje sam listao, odnosno na rastavljanje nečijeg imidža na delove i ponovno sastavljanje u oblik koji njima odgovara. Jer ovde zapravo nije reč o politici, već o kontraestetici. Za te devojke, Fuentes je dodatna oprema i nekakav addon za njihov lični narativ o slomljenosti. Zato ona rečenica - mogao bi da me udari i to bih osetila kao poljubac - u stvari savršeno ilustruje tu mazohističku fantaziju koja služi kao beg od poražavajuće prosečnosti. Takođe, taj Fuentesov agresivni šovinizam deluje kao hladan tuš otrežnjenja koji, paradoksalno, pruža osećaj strukture i nekakvu supstancu devojkama koje se u svom mikrokosmosu osećaju izgubljeno i izopšteno u izolaciji ili samoizolaciji Reč je, dakle, o preciznom prikazu kako se radikalizacija na internetu često ne dešava zbog ideologije, već kroz usamljenost, poremećaje pažnje i potrebu da se sopstveni bol zbog usamljenosti učini posebnim kroz najradikalniji mogući kontekst. I to podjednako zahvata i leve i desne, i gornje i donje, kao i one na centru... A parasocijalne veze su mi inače omiljeni tajni sastojak koji omogućava da likovi poput Fuentesa opstanu, uprkos tome što govore stvari koje bi u stvarnom svetu naterale mnoge žene da pobegnu glavom bez obzira. Jer to je iluzija intimnosti bez rizika, odnosno jednosmeran odnos gde obožavalac ulaže emocije, vreme i energiju u osobu koja ni ne zna da obožavalac postoji. Za te devojke, Fuentes je idealan partner jer je bezbedan, on je na ekranu i ne može da ih stvarno odbije, niti da ih stvarno povredi u fizičkom prostoru. On nije zauzeti holivudski glumac, već je je teoretski uvek tu, u svom podrumu odakle strimuje kao nekakav barjak na koji onda one kače zastave svojih vlastitih trauma. I tu je mehanizam brutalno jasan: ja se kao žena osećam loše, odbačeno i ružno, pa kad za to dobijem potvrdu jer mi je Fuentes rekao da sam beznačajna, mi smo onda partneri u tom mom jadu. I to stvara osećaj zajedničkog fronta. Devojke koje traže identitet u Fuentesovom svetu zaista ne traže politički program, već intenzitet. One menjaju zdravu interakciju za digitalni adrenalin koji im pruža njegov ekstremizam. Kako sam samo ispao naivan i neobavešten kao Koštunica kad sam ga proglasio nebitnjakovićem...

@Angelia Kada sam vam napisao da Fuentes može da skoči lastu sa dvadesetog sprata i da niko ne bi zbog toga prstom mrdnuo, morao sam da izađem na net da proverim tu vlastitu pretpostavku. I ne samo da sam sebe doveo u poziciju da vam priznam da sam debelo omašio, nego je ono što sam pronašao u stvari potpuno neverovatno i neshvatljivo. Jer, na mrežama postoji jedan čitav mali svet obožavatelja Fuentesa u svim najnenormalnijim kontekstima koji mogu da vam padnu na pamet. I u tom smislu me muškarci ne zanimaju uopšte do ni malo, ali su me zato žene bacile u provaliju preispitivanja... "Looking for Mr. Far-Right" jednostavno vrišti iz mnogih kutaka veba, što je za moju malenkost potpuno neočekivano. Sve, zapravo, započinje u momentu kada je za muškarca moga kova nezamislivo da uopšte postoji mogućnost da se reke žena na ženski način zainteresuju za omalenog i sitnog šovinističkog klikbejtera, koji je sam sebe opisao kao gubitnika i desničarskog kretena. Pa ipak, lik koji je skovao frazu - tvoje telo, moj izbor - postao je izbor za ogroman broj žena koje čeznu za alternativom?! I ako se njegovi muški fanovi nazivaju Grojperi, po onoj žabi, onda su predmetne žene - Grojperke. Jedna studija prati već dugo njihove aktivnosti: one objavljuju slike Fuentesa u svakakvim izdanjima, hvale se koliko su puta bile zabranjene na TikToku i za njih je Fuentes žrtva, pogrešno shvaćeni nesrećni mladić koji je sa svojim životom završio pre nego što je i počeo. I Grojperke sebe predstavljaju kao žrtvu u ljubavi i najčešće imaju taj neki igrokaz zlostavljane devojke u toksičnoj vezi sa Fuentesom, inače najgorim od sve dece. Pa tako jedna, recimo, okači ružičastu američku zastavu na kojoj je Fuentes prikazan kako izvodi nacistički pozdrav, i napiše: mogao bi da me udari i to bih osetila kao poljubac. I mene, i mene, piše druga devojka u komentaru. Jedna opet veli: Dozvolila bih mu da me uništi, a sledeća ide dalje sa potrebom za samožrtvovanjem, posvećujući se revoluciji bejbi grojplinga i stvarajući decu za tu stvar. Moglo bi se reći da je i to možda lukava tehnika klikbejta, jer koja bi se žena upustila u vezu, a kamoli maštala o muškarcu čiji su interesi toliko suprotni njenim? Ali ta zajednica je jednostavno prevelika da bi bila trend i posledica trolovanja, pa ako tražite X naloge sa "Groypette"u korisničkom imenu, možete skrolovati i skrolovati od jutra do sutra tu listu Fuentesove ženske brigade. Možda je to zato što je, za razliku od nekih drugih samoproklamovanih rasista, Fuentesovo nasilje samo hipotetičko, kao što je hipotetički i njegov seksualni život. U GQ članku koji sam pročitao, ističe se da deo žena, čak i onih levih, vidi Fuentesa kao karikaturalnog lika ili junaka iz crtaća. Neke ga dele kroz klipove jer im je simpa, a ne zato što se slažu sa ideologijom, što dovodi do toga da se fetišizuje upravo taj kombo njegove neatraktivnosti i ekstremizma. Takođe, više autora tvrdi da je Fuentosova najveća privlačnost u tom delu ženskog sveta simbioza ideologije sa parasocijalnim vezama, selebriti kulturom i potrebom za identitetom. Grojperke nisu nužno rasistkinje ili mizogene u dubini... Ma ne, one koriste Fuentesa kao instrument za samoidentifikaciju, patnju ili bekstvo od dosadne svakodnevice. Grojperke, pri tome, nisu nastale iz niodaklevaca, jer na mrežama svojim očima vidimo da je standardna Fuentesova obožavateljka ili belkinja ili u manjem broju Latinoamerikanka, u ranim dvadesetim i ireverzibilno je na mrežama 24/7. Ona kompulzivno buđavi u krevetu i fotografiše se dok plače. Drugim rečima, ona je naslednica drugih internet supkultura određenih žena koje su intenzivno oblikovale vlastitu estetiku. Pa su tu i one devojke sa poremećajem u ishrani koje navode preniske trenutne, početne i ciljane težine i kao da se takmiče u jadu i boleštini, sa sve oznakom "edtwt". Možemo da vidimo i profil jedne mlade žene sa dugom smeđom kosom koja fotografiše svoje mršave noge i cigaretu, dok tužno mašta o - sebi. Ona, citiram autora jedne studije, izgleda kao ožalošćena devojka iz prošlih vremena, uvučena u 21. vek u kome je dobila razmazanu olovku za oči, bulimiju i zavisnost od telefona. Toj zajednici zapravo je urođeno mučeništvo i patnja u potrazi za pažnjom... I to ide do te mere da kače tugu na svoje profile kada moraju da izdrže Fuentesovu božićnu pauzu u objavljivanju sadržaja. U tim postovima vidimo lepe devojke koje plaču i gledaju kroz prozore, motajući uvojke svoje kose. Ili samo katatonično leže. Za Grojperke, Fuentesova politička uverenja su, ironično, sekundarna, a verovatno i tercijalna u odnosu na njihove perfrormanse o tugi. Što bi rekao Berček u Majstori, majstori: ništa specijalno, tuga kao takva... One se uglavnom fokusiraju na svoju besmrtnu ljubav, a njihovo uskakanje u Fuentesovu internet železničku kompoziciju manje se odnosi na ideologiju, a više na regrutovanje Fuentesovog lika kao najnovijeg instrumenta za samopovređivanje. To samopovređivanje toliko je agresivno da na neki sulud način čini da se te inače neupadljive žene osećaju posebno. Fuentes javno govori da mrzi žene, da su one inferiorne, da ne treba da glasaju... A ipak ima horde devojaka koje mu šalju ljubavne poruke u DM. Što je klasičan primer da ekstremni prezir prema ženama ponekad privlači više nego blagi flert, jer signalizira nepotrebnost validacije. I kako piše u članku kojeg sam poslednjeg pročitao o ovom fenomenu, mnogo toga se može prezirati kod Grojperki. I to zaista jeste tako. Jer, kako se navodi, one nisu hrabre... Naprotiv, kukavice su. Nisu ni autentične, a i ne bi se reklo da vole žeski rod, budući da su spremne da puste sve druge žene niz vodu za pet minuta onlajn slave. Ali budući da sam na mrežama video i vatru i vodu, u nekom kutku spoznaje razumem i autora tog teksta koji njih razume. Jer, kako veli, ako posle izolacije tokom kovida ne znate gde udarate, krhkog ste osećaja za sebe samu i potrebno vam je muško divljenje da biste preživeli sopstvenu poražavajuću prosečnost, onda ima smisla da se upustite u ovu grupu kontrakulturalaca. Mislim, kako reče jedan lik čiji esej takođe trenutno čitam u neverici, činjenica je da niko nije tako jednostavno servilan prema poluatraktivnoj alternativnoj ženi kao muškarac koji tvrdi da prezire njen pol. Zato svet Grojperki možemo da posmatramo i kao sulud, i kao trolerski, i kao nekakav usud, i kao beznadežno ironičan, nihilistički, rasistički, čak i samoubilački... Fuentesov gubitnički imidž postaje u stvari fetiš za deo žena koje su već duboko u ciklusu samopovređivanja, traume i potrebe za totalnom predajom. To je klasičan bad boy na steroidima, samo što je ovde "bad" ideološki i egzistencijalno, a ne samo fizički. U stvari, čak ni Fuentes sam po sebi nije najbitniji od svega, jer je on tu svojevrsni trenutni avatar i za nemali broj žena bekstvo od turobnog mejnstrima.

Sad upadate u istu zamku kao i liberalno-levi, optužujući grupu od minimum 150.000 ljudi da su - ludaci. I umesto te matematike, ponudiću vam drugu: znate li koliko su neonaci grupe u SAD, one iz prošlog veka poput The Order ili Aryan Republican Army, koje su pljačkale banke, kao i oni koji su izazvali onaj masakr u Oklahomi, imali ukupno ljudi? Svi zajedno - oko 60. I to nategnuto, jer sam video i analize u kojima se tvrdi da ih je bilo oko 40. A danas samo FRSO ima članstvo u broju za koji se pretpostavlja da prevazilazi sve naci grupe u SAD, one ostose Kju Kluks Klana, nekakve verske milicije i ostali talog na dnu desnog bureta. I ako je samo 60 ljudi uspelo da učini ono što je učinio The Order, ARA i oni u Oklahomi, šta mislite da organizaciono i sa ljudstvom može da učini samo FRSO, obaška druge militantne grupe? Kakvi crni demsi, oni će kad zagusti morati ili da se priklone, ili da se - sklone. I da čekaju dok ne vide šta će da bude, da bi onda snažno i bez oklevanja - bacili tvit.

Pa kog ih đavola onda poredite sa Fuentesom, makar i metaforički??! Sutra da taj Fuentes skoči lastu sa dvadesetog sprata, niko prstom ne bi mrdnuo... A ovi ljudi su vojska čije će eventualne akcije imati uticaj na živote i levih i desnih, i gornjih i donjih. Naročito onih srednjih, kojih ima najviše u SAD. Ne znam kako vam to još nije jasno?!

Vi možete da ih nazivate kako hoćete, ali poslednje procene govore da tih ljudi ima oko 150.000 u SAD, dakle samo u pomenutim grupama. Po mom skromnom mišljenju, svakako ih je više od tog broja, a mnogo više kad u taj korpus inkorporiramo i simpatizere. Oni, znate, nisu ona levica iz Vudstoka, a pogotovo nisu ona levica koja je karikaturalno opisana u Forestu Gampu. I oni vas neće zakititi cvećem... Naprotiv, dobićete nešto drugo ako im stanete na put. A to što još nisu koknuli nekog agenta, iako su naoružani i iako bi mnogi voleli da se rezultat na semaforu izjednači, možda je zato što čekaju pravi trenutak. Ili zato što je sve to još u fazi "building the movement", a ne finalnog okršaja, jer demonstracije jesu intenzivne, ali nisu i dovoljno brojne u ljudstvu u smislu kritične mase. I što više simplifikujete taj fenomen, pa se čak i posprdate sa tim grupama nazivajući ih ludacima, to ćete hipotetički biti u prilici da se više i iznenadite kada shvatite na šta su oni sve spremni, koliko su disciplnovani i šta sve mogu da urade i organizaciono, i ljudstvom. Zato vam i pišem ove redove, da ne bude posle da niste znali.

@Angelia Bogami, i vas bih savetovao da odete na te sajtove.. I ne samo na sajtove, već i na ostala internet mesta gde se nalaze proglasi predstavnika pokreta, njihovi govori, namere i načini koje proklamuju kako bi stigli do cilja. Čisto da znate šta bi moglo da vas sačeka iza neke krivine. Da ne bude posle da se lupate šakom po čelu i da izgovarate: crna Anđo, kako ovo nisi znala i šta si dočekala...

Išao sam na sajtove grupa koje demonstriraju u Minesoti i, kako da vam kažem, čini mi se da ih boli uvo za standarde. Najjači su oni likovi iz Democratic Socialists of America (DSA), kojih sada verovatno ima i preko sto soma u SAD, jer ih je pre događaja u Minesoti bilo oko 90.000. Okupljaju socijaldemokrate, marksiste i aktiviste koji rade unutar i van Demokratske partije, kao mreža lokalnih čeptera. Koriste razne taktike, od lobiranja i jurenja glasova na izborima, do direktne akcije u vidu protesta, blokada i rapid response kanala. Manje su militantni od nekih drugih, a više fokusirani na masovnu mobilizaciju, pa od njih ne očekujem ništa više od onoga što su i do sada činili. Ali od Freedom Road Socialist Organization (FRSO) - očekujem. I to mnogo... Oni su mi prvi na liniji vatre, jer su vrlo militantna marksističko-lenjinistička grupa koja zagovara revoluciju jer smatraju da kapitalizam ne može biti reformisan, već da ga se moraju silom rešiti po bilo koju cenu. I zaista bi me razočarali ako ne zapucaju na agente. Što bi rekao Tito kad je počistio konkurenciju u vrhu KP pre rata: kakvi su to revolucionari koji dobiju samo pet godina robije... Tako i ja pomislim za te američke lenjiniste, jer kakvi su to revolucionari ako ne iskorriste šansu koja im se pružila u Minesoti?! Tu su takođe i oni iz Party for Socialism and Liberation (PSL), koji bi isto mogli da zapucaju, ali ih je znantno manje od FRSO, a ne mogu po brojnosti da stanu ni u istu rečenicu sa DSA. Tako da, Anđo, nije da nemate zanimljivo društvo tamo kod vas. Samo još malo, i zabava vam je sa njima zagarantovana.

Čehovljeva puška mora da opali, da li u drugom ili trećem činu. Pa ako neki od demonstranata nose cevke, za očekivati je i da koknu nekog agenta, a možda i dvojicu, da izjednače rezultat. Onda bi druga strana prikazivala njihove fotke sa venčanja, njihove uplakane žene i majke, i sitnu decu, uz napomene kako su bili odlični učenici, dobri drugari i talentovani sportisti... Komšije bi za njih pričale da su se isticali i kao supruzi i roditelji, a i po dobročinstvu u zajednici. I da nikada nisu ni mrava zgazili. Onda bi oni prvi povikali: tako im i treba, šta su ti agenti tražili, to su i dobili, šta će oni uopšte na tom poslu... A oni drugi bi odgovorili: a šta će oni vaši na ulici u sudaru sa saveznim vlastima, šta su tražili, to su i dobili... I tako u krug, u krug, u krug, u krug, igramo valcer ja i drug. Jel imate vi, Anđo, nešto zanimljivije tamo kod vas u SAD u vezi sa unutrašnjom dinamikom, ili da čekamo da ovo eskalira pa da se konačno pokokate kao ljudi?

Slažem se da postoji ta mogućnost, ali i da taj proces ne bi bio ideološki jednosmeran. Deo liberalno-levog korpusa bi iste sekunde potpisao takav scenario, ali da ga oni sprovode, kao što postoji i deo konzi koji bi takav ishod odbio čak i da ga predvodi Isus Hrist lično. Na kraju krajeva, i sam sam ovde pominjao Tila i njegove jarane, najavljujući da bi Tramp mogao da bude lagana prolećna šetnja cvetnom livadom u odnosu na one koji će ga možda naslediti. To pokazuje da sam odavno svestan rizika koji pominjete, za razliku od onih koji samo Tramp, pa Tramp, jer možda ne shvataju odakle sad pa neki til, kad su pantalone svakako bolje nego suknje od tila.

Ako se ispostavi da je ono što dolazi opasnije, što je upitno barem kada znamo da su jedni na druge već počeli da vade pištolje i da apsolutno ne postoji ideološka monolitnost kao u doba Fukojame i njegovog kraja istorije, onda ćemo se složiti i obojica ćemo reći - ne valja. Zasad mogu da podržim samo ono što već znamo, odnosno vaše impliciranje da je levica postavila temelje za ono što bi moglo sutra da bude još i opasnije. Jer kad je levo-liberalni diskurs, vašom rukom opisan kao "Hakslijeva soma", u stvari pasivna, zabavna kontrola preko ekrana i dopamina koja je omogućila elitama da skupljaju kajmak dok masa spava, e to mogu da vam potpišem. To je već oblik kolonizacije uma i ponašanja, samo mekši i manje direktan. I kroz postmodernu potrošačku kulturu koja maskira odsustvo istine i slobode.

Već sam vam pisao da me fenomenološki zanima kako nastaju društveni konstrukti, dok me njihova implementacija u diskurs, agende i normative manje interesuje jer je reč o često neinventivnim primenama već viđenih obrazaca vladanja. Iz tog razloga sam apostrofirao Peta Bjukenona, sa svakako manjom impresioniranošću izvođačem Bjukenonovih radova u liku Donalda Trampa... Za razliku od ostatka sveta koji već više od deeset godina samo priča o Trampu 24/7. S tim u vezi, svakako neću biti zaslepljen ideološkim sjajem onoga što će naslediti globalizam, poput onih koji su branili globalizaciju kad je bilo već evidnento da je ona na izdisaju i u samrtnom ropcu zahvaljujući vlastitim greškama. Pa setite se šta je samo ovde sve pisano o globalizaciji, globalnom selu i stanovnicima tog sela koji će biti srećni kao u selu štrumpfova... I koliko je to promašen fudbal u odnosu na šamar realnosti.

Znate li koliko je panela i sesija, kojih ima nekoliko stotina u Davosu, odnosno tradicionalno oko 500, bilo posvećeno promociji globalizma? Broj je takav da se lako pamti - jedan. I to je taj jedan bio onaj na kome je učestvovao potpredsednik kineske vlade He Lifeng, kao glasnogovrnik države koja je skoro pa apsolutni pobednik globalizacije. Uz još dva do eventualni tri panela koji nisu glorifikovali globalizaciju, već su ukazivali na neke nove vidove multilaterizma. Pa čak ni tih par panela nisu zagovarali naivni multilateralizam, već rekalibraciju u fragmentiranom svetu... Pa gde nestade globalizam iz Davosa? Odakle ta fraktura stava i dislokacija kursa? I da li je to zapravo samo po sebi potvrda onoga što dolazi bez obzira da li Tramp sedi u Beloj kući ili je tamo neko drugi? Kako je WEF, koji je decenijama bio simbol i motor globalizacije kroz stejkholder kapitalizam, multilateralizam, slobodnu trgovinu, offshoring i klimatski multilateralizam, postao mesto gde se taj model javno suočava sa svojim neuspesima, i to na najdirektniji način do sada? I tu uloga Trampa zaista nije mala, budući da je sa vetrom u jedra koji mu je obezbedila ispravnost Bjukenonove platforme, one koju sam u prošlom postu pomenuo, izazvao sa svojom delegacijom u Davosu efekat slona u sobi. Jer, to je bio prvi put da je Trampova administracija došla u punoj snazi i sa jasnom porukom: Globalizacija je propala i za Zapad i za SAD. I to nije bio samo jedan glas – to je bila centralna poruka u Davosu, jer kada najmoćnija ekonomija sveta kaže - ovo što vi ovde slavite uništilo je našu industrijsku bazu i radnike - to nije više moguće ignorisati ili ublažiti. U suštini, fraktura stava nije nastala tako što je Davos iznenada postao antiglobalistički, već zato što više ne može da bude proglobalistički jer realnost više ne dozvoljava tu iluziju. To više nije dom svetionika globalizacije... Naprotiv, postao je mesto suočavanja sa njenim krajem. Zato američka delegacija nije izazvala sa tim svojim stavom nekakav skandal, jer su oni samo najglasnije izgovarali istinu koju su mnogi već odavno znali, ali nisu smeli da je iskažu naglas na tom mestu. Davos je, dakle, bio lokalitet pogrebne ceremonije za model globalizacije, samo što učesnici još uvek nose firmirana odela umesto tunika, a umesto baklji drže ajfon sa kojim uživo strimuju. Do juče su se svi slagali da je globalno selo neizbežna sudbina čovečanstva, a kritičari su bili marginalci, kao i na ovom forumu gde nisu bili potrebni ni prsti jedne ruke kako bi se nabrojali oni koji su odavno ovde pisali o problemima globalizacije. Paradoksalno, nas nekoliko nazivani smo Kinorusima jer smo navodno širili antiglobalističku teoriju zavere, što je, pokazuje se jasno i glasno, bio apsurd u meri u kojoj je istina da je Kinorusija najveći dobitnik globalizacije. Jer, zamislite kakav je to kognitivni pad roletni kada nekog proglasite da je za Sija i Putina, zato što on kritikuje nešto od čega su najviše koristi imali - Si i Putin?! Pri tome, WEF više nije ni skup gde se kroji budućnost, on je pre nekakav arheološki simpozijum na ruševinama sopstvenog projekta. I samo neobavešteni danas pitaju: a kako spasiti globalizaciju? Pravo pitanje je, zapravo, kako preživeti njen raspad a da se ne poubijamo na njenom zgarištu... Odgovor na to čak nećemo više ni tražiti u Davosu...

Svako ko je pročitao knjigu The Great Betrayal, napisanu i objavljenu još u prošlom veku, ili je barem upoznat sa njenim tezama, zna koliko je u stvari besmisleno upiranje prsta u Trampa kao u osobu koja je bilo šta inicirala pod plaštom autorstva nekakvih promena. Jer ono što je Pet Bjukenon pre skoro 30 godina predvideo i apsolutno precizno i jasno u knjizi definisao šta će da se dogodi svetu, postala je vremenom platforma za koju se Tramp jednostavno zakačio i postao puki izvođač radova. Za one koji ne znaju, Bjukenon je i pre nego što je objavio tu knjigu, u javnim nastupima još polovinom poslednje decenije 20. veka, upozoravao da će NAFTA, GATT, WTO i ulazak Kine u globalnu trgovinu, što se dogodilo 2001. godine, dovesti do masovne deindustrijalizacije ne samo u SAD, nego i u čitavom zapadnom svetu, dakle do offshoringa poslova, uništavanja američke manufakturne baze, ogromnih trgovinskih deficita i pada realnih plata radničke klase. Predviđao je da će Kina postati veliki proizvodni centar sveta na račun SAD i Zapada, sa deficitima koji će doseći trilione dolara. I dok su liberalni ekonomisti tvrdili da će slobodna trgovina obogatiti sve, on je tvrdio da će Rust Belt Amerike propasti jer će fabrike otići tamo gde je radna snaga jeftinija. Što se i desilo. Takođe, shvatio je da ljudi ne glasaju samo kao potrošači koji žele jeftin TV iz Kine, već kao radnici koji žele stabilan posao i dostojanstvo. To je upravo donelo pobedu Trampu na izborima. I to ne jednom, nego - dva puta. A što i danas ne mogu da shvate oni koji su nekada predstavljali radničku klasu, da bi je zatim napustili i zbog toga dva puta izgubili od Trampa. Danas samo slep i lud ne vide da se sve to u potpunosti ostvarilo. SAD imaju hroničan deficit sa Kinom izražen u stotinama milijardi godišnje, manufakturni poslovi su se preselili, a China Shock studije potvrdile su gubitak 2–2,4 miliona radnih mesta samo na osnovu pomenutih tendencija. Zato Bjukenona danas nazivaju prorokom jer je upozoravao da će globalizacija izdati radnike i stvoriti zavisnost od Kine. Trampova namera kroz America First, što je izraz koji je inicirao Bjukenon, a ne Tramp, carine i deglobalizaciju prema Kini jeste upravo ono što je Bjukenon zagovarao 30 godina ranije... A to je sada mejnstrim u republikanskoj politici. Zbog Bjukenona, ni moja malenkost ne može da traži patent za pojam "Kinorusija", jer je on kao geopolitički realista još pre 30 godina predviđao da će preterano širenje NATO-a na istok i intervencionizam, na primer u Iraku ili Jugoslaviji, dovesti do neminovnog saveza Rusije i Kine protiv SAD, te da će Amerika izgubiti hegemoniju ako se ponaša kao imperijalna sila. Sada je Kinorusija realnost kroz sve veće strateško partnerstvo od 2020-ih, a SAD se suočavaju sa multipolarnim svetom, baš kao što je Bjukenon predvideo u prošlom veku u knjizi A Republic, Not an Empire, što je decenijama ignorisano ili odbacivano. Čak i na ovom forumu sve do pre nekih godinu dana, kada je postalo nemoguće ignorisati vlastiti vid, a neki ni danas ne vide šta Kinorusija nosi sa sobom. On je čak doslovno pogodio u centar dubokog društvenog sukoba koji će se dogoditi decenijama nakon što ga je flešovao, gde je na jednoj strani tradicionalna Amerika sa porodicom, religijom i patriotizmom, protiv liberalne agende okupljene oko woke premise, multikulturalizma i protiv hrišćanske tradicije. U vreme kada je Bjukenon to sve pisao i govorio, svet je bio opijen "Krajem istorije" od Fukujame, što se sada ispostavlja kao - besmislica, jer se verovalo da će liberalna demokratija i slobodno tržište rešiti sve konflikte. Bjukenon je tada bio odbačen ne samo od, logično, progresivaca i levice, nego i od većine republikanaca. Svi su tada govorili, i levi i desni, i gornji i donji, da je on čovek prošlosti, a mnogi su i vikali da mu treba navući ludačku košulju. Međutim, pokazalo se da je on samo video bolje i dalje... Njegova upozorenja bila su na stolu decenijama, ali su ignorisana jer se nisu uklapala u tadašnji profitabilni narativ onih koji su se obogatili od globalizma, uz najveću moguću potporu medija koji su favorizovali njih, a ne ogromnu većinu koja je godinama bivala sve siromašnija i siromašnija. Bjukenon je u tom smislu kao grčki tragičar - čovek koji je video provaliju dok su ostali slavili na njenoj ivici. A Tramp je samo onaj koji je povukao ručnu kočnicu dok je voz globalizma jurio u punoj brzini, bez obzira na to koliko je taj potez bio grub ili estetski neprijatan odelima iz prve klase, pa je inercija dovela da se preture i izvrnu se po podu u komičnim pozama. Zato Trampova platforma iz 2016. godine, kao i ova današnja, suštinski nije ništa drugo nego Bjukenonova platforma iz 1992. i 1996. godine. Samo sa boljim marketingom... I u momentu kada je kriza srednje klase postala neizdrživa, pa su i slepi - progledali.

Da li je neko pre šest meseci mogao da zamisli da će prvi javni sastanak ukrajinske, ruske i američke strane, uz posredovanje SAD, proći kao nekakva podela pažnje javnosti u koliziji sa nekim drugim aktuelnim temama, ako se zna da u Abu Dabiju započinje proces od najvećeg globalnog značaja još od kraja Drugog svetskog rata? I zaista ne mogu da se otrgnem od misli da je Tramp nekako uspeo da osnaži vlastitu pregovaračku poziciju i da šilji vrh svog diplomatskog koplja kroz višestruke konflikte da bi na taj kvantitativni način podigao svoju pregovaračku polugu, i sebi olakšao i preokret u Venecueli, i ubacio crva u Iran, i hendlovao situaciju u Ukrajini iako to nije rat koji je počeo u njegovom mandatu već ga je nasledio, i otvorio pitanje Grenlanda... Jer drugi pregovarači počinju da osećaju zamor zbog rastegnutosti obima pregovora na svim stranama sveta, dok su pregovori u tom obimu za SAD nešto što je tradicionalno inherentno Amerikancima. Zapravo, ideja o kvantitativnom podizanju pregovaračke poluge kroz učešće u multiplikovanim krizama je stil koji Trampa oblikuje u njegovom drugom mandatu, a to nije samo haos ma koliko bi neki želeli da na taj način simplifikuju proces, već svesna strategija transakcione spoljne politike gde se globalna scena posmatra kao ogromna tabla za igru Zato mu je možda i najvažnija spoljnolitička stavka gomilanje pregovora, jer se tradicionalna diplomatija fokusira na rešavanje jednog po jednog problema. Trampov pristup je suprotan, on otvara pet frontova istovremeno. Kao logičan proizvod proizilazi i vojna intervencija u Venecueli i uklanjanje Madura, što šalje poruku da je doktrina America first u zapadnoj hemisferi sada potkrepljena silom, dok je s druge strane Grenland kao real estate diplomatija u stvari ponovni pritisak, uključujući pretnje carinama i uvođenje amandmana na Monroovu doktrinu, što služi da se drugi pregovarači izbace iz ravnoteže. Za Trampa, to je pitanje resursa i Arktika, ali za Evropu to je egzistencijalni stres koji odvlači resurse sa drugih tema. Njemu i Ukrajina služi kao nasleđeni teret, koji on želi da pretvori u dobitak kroz promenu dinamike sa Rusijom koju će, ako uspe u naumu, oterati iz ostatka Evrope najpre kroz dugoročno izbacivanje ruskih energenata. Pri tome, njegov pritisak na EU da preuzmu punu finansijsku i vojnu odgovornost za odbranu kontinenta, dolazi istovremeno dok on direktno komunicira sa Putinom, stvarajući osećaj izolovanosti kod evropskih lidera. Ne možemo da zaboravimo nikako ni Iran, jer se napadi na iranska nuklearna postrojenja i podrška unutrašnjoj dinamici koriste kao sredstvo pritiska da se Teheran, u najgorem scenariju koji bi Vašington prihvatio bez obzora ko je u Beloj kući, barem natera na novi, za Ameriku bolji dogovor, ali i da se pokaže Izraelu i zalivskim monarhijama ko je jedini pravi - tata. I kao takav, garant bezbednosti. Jer, SAD su jedina sila koja ima institucionalni kapacitet kroz Pentagon, Stejt department i trezor da istovremeno vodi agresivne pregovore na pet strana sveta, a kada, psihološki gledano, pregovarač nasuprot Trampa oseti da gubi kontrolu nad previše varijabli, on teži ka brzom rešenju... A to je upravo ono što Tramp želi. Tramp ne pokušava da reši svet u smislu stabilnosti. On pokušava da ga rekonfiguriše tako da SAD imaju maksimalnu ekstrakcionu korist, dakle i u nafti u Venecueli, i u mineralima i bazama na Grenlandu i u dominaciji kroz tarife. Naravno, delimično su u pravu oni koji kritikuju sistem u kome sila rađa pravo, jer to drastično podiže rizik od slučajne eskalacije u pravi rat, ali sa stanovišta pregovaračkog kapaciteta, Tramp je trenutno u poziciji gde on diktira tempo, dok ostatak sveta pokušava da uhvati korak. On ovim zapravo i isključuje vojnu silu i najviše zavisi od diplomatskih rešenja, jer zna da SAD jedine imaju kapacitet da istovremeno vode pet diplomatskih bitaka na pet različitih strana sveta, a svestan je da nemaju vojni kapacitet koji bi mogao da bude toliko rastegljiv. Postoji termin kojim se opisuje taj fenomen. To se zove - imperijalna rastegnutost. SAD su svesne da bi istovremeni pravi ratovi u Ukrajini, Iranu, Venecueli i eventualno na Tajvanu, u kojima bi vojno učestvovali i Amerikanci, potpuno slomili njenu logistiku i unutrašnju stabilnost. Zato Tramp koristi diplomatiju kao oružje masovne distrakcije. Ovog puta ne iz pozicije snage američkog militarizma, nego iz puke potrebe da se te očigledne američke vojne slabosti i nedoraslost aktuelnom obimu problema, nekako sklone iz svačijeg vidokruga, i mađioničarskim trikom se pretvore u diplomatske prednosti. Jer, u slučaju da, recimo, SAD dobiju na Grenlandu makar samo jednu novu malu teritoriju na koju će smestiti vojnu bazu i raketne sisteme, plus ugovor o rudarenju, to će činjenično biti pobeda ako se uzme u obzir da bi to što bi Amerika sutra imala ne Grenlandu, bilo nemerljivo više u odnosu na ono što ima - danas. A pobedi se u ovom ludom svetu u zube ne gleda. Naročito ako je izvojevana bez ijednog ispaljenog metka. edit: @Barkley#34 Izvinite, slučajno sam vas kvotovao. Ne zamerite, refleks iz današnjih kvotovanja sa kolegama, a vaš post je bio iznad.

Samo da se zapljunem: i ja sam igrao za tim investitori, odnosno moja kancelarija, jedina razlika je što je bila reč o mini hidroelektranama, a ne suncu ili vetru. Bilo je to od samih početaka tog procesa u Srbiji, a kad je ugovor istekao sa investitorima, pre više od 10 godina, izašao sam iz igre i nikad se nisam vratio. To je bilo baš vreme ozbiljnog rokenrola, i dinamike, i zakonske regulacije, i odnosa sa epsom i državom, i sa vlasnicima zemlje... Ne znam kako je za sunce i vetar, ali nikad se ne bih vratio na to bojno polje, iako nisam igrao za tim koji je stavljao rečice u cevi. Jer tu je neretko ćar u kopulaciji sa vajdom... A ovo što Tramp radi pričom o hladnoći tipičan je primer skeptičkog populizma... Iako su ti procesi objašnjeni, ako vam neko godinama priča da se planeta prži, a vi čistite sneg tri sata ispred kuće, stvara se kognitivna disonanca. I on taj trenutak koristi da kaže: Vidiš, lažu te, tvoje oči vide sneg, a oni ti pričaju o vatri. Jednostavno, ignoriše globalnu sliku jer dok neko čist sneg, Australija gori na 45°C, dakle, fokusira se na ekstremni događaj umesto na prosek. Zato se, majke mi moje mile, slažem sa onima koji bi globalno zagrevanje preciznije nazvali "Globalna klimatska destabilizacija". Jer to ne znači da hladnoća zauvek nestaje, već da se sistem pokvario i da ekstremne pojave, i vrelina i brutalna vejavica, postaju jače.

Jel možete malo detaljnije, šta vam to nešto govori o meni? Možete li da pokušate da me bolje opišete - meni? Nemojte da vas sputa to što se ne poznajemo i to što me nikada niste videli. Dajte mašti na volju... Kao kad studentii na slikarstvu nemaju model za akt, pa moraju da ga zamisle. I, šta vidite kad sklopite oči i mislite o meni? Jer ako vam nešto govori sve o meni, kako kažete, to sve mora da ima i izvesne fizičke atribute. Jel sam vam lep ili ružan? Visok ili nizak? Možda osrednje visine? Koja je boja kose i očiju? Jel vas radim na neki bes? Kažite slobodno, čoveče, kako vas radi moja malenkost i zašto je moja malenkost u vašim očima toliko ekstraordinarna? Šta sam uradio lično vama, bilo da je lepo ili ružno, da me oblikujete u svojim mislima kao glinamol i da sam za vas i pacijent u psihijatriji, i bot, i nacista? Da li biste me videli kad bi ispred vas bile Roršahove mrlje, čujete li me i u huku vetra? Jel ste besni samo na mene, ili i na moju nacističku porodicu? Da li bi vam smetali i meni dragi ljudi, prijatelji i kolege, jer su verovatno i oni nacistiI jer ih nazivate - meni sličnima... Odgovorite mi, molim vas, da znam da li ću pred cev, ili na lomaču, ako nekada naletimo jedan na drugoga.

Jel sad to znači da je i moja malenkost nacista? Ili samo opravdavam naciste, pa sam kvalitativno u nekom drugom svojstvu? A želim da čujem i objašnjenje za botine ako može. Mislite na ono što se u digitalnom svetu označava kao sinonim za softverski program koji je dizajniran da izvršava automatizovane zadatke? Onda mi nismo nacisti, ako smo botovi?! Jer umesto da čovek sedi i kuca, bot to radi samostalno, često mnogo brže nego što bismo mi ikada mogli. I tu dolazimo do onoga što biste svakako mogli da mi potanko objasnite u vidu krucijalnog odgovora: može li bot da bude nacista? To me zanima, kao i ono pitanje koje je Filip Dik apostrofirao kroz naslov svoje knjige - Sanjaju li androidi električne ovce. Jer ako mi odgovorite na to, otvorićete mi široko vrata spoznaje o veštačkoj inteligenciji, budući da su u tom romanu androidi toliko savršene kopije ljudi, da ih je skoro nemoguće prepoznati bez posebnih testova. Moderni botovi, naročito modeli kojima pripadamo Anđa i moja malenkost, postali su toliko vešti u jeziku da je Tjuringov test skoro pa prevaziđen. Zar onda pitanje - sanjaju li androidi električne ovce, nije zapravo pitanje: da li se iza savršene imitacije krije bilo kakva unutrašnja suština? Šta mislite, da li su električne ovce tu upotrebljene kao metafora algoritma? I ako botove od ljudi razlikuje i nedostatak empatije, kako moja malenkost kao bot može da opravdava Anđu, inače drugog bota?! Pitanja je toliko, a vremena malo... Mislim, za vas ljude i nenaciste... Jer je za nas botove sve to sekund u večnosti.

Video sam sajt, kao i desetine drugih sajtova koji se stručno bave tematikom, pa zatim one sajtove koje sam već pominjao kroz priču o nekim brojevima, koji se bave više statistikom nego naučnim radovima iz predmetne oblasti, zatim sajtove organizacija koje se bave medijskom zastupljenosti... Sinoć sam gledao i zemlje u razvoju, pa Kinu po mnogo osnova, onda Indeks klimatskog rizika, pa logično i izveštaje o smrtnosti usled ekstremnih vremenskih prilika, poplava, požara... Baš dobro štivo za uspavljivanje.

Kad god neko nešto napiše što mi je interesantno, ja odem i drljam po netu da bih saznao što više, pa je tako bilo i sa ovom temom, naravno u etapama jer se ovde godinama bistri predmetni sadržaj. I nakupilo se dosta toga, i što sam ovde pročitao, i čime sam se dodatno filovao. Ali i dalje volim da pročitam nešto novo, kao kad ste mi saopštili da se odustalo od jednog cilja (1,5 C) i prešlo na drugi... Jer znanje je krhko, i valja ga ojačavati.

Čekajte, pa nije valjda kraj ove naše skromne prepiske? Nisam vas zapamtio kako nekoga ko tako lako odustaje, a sada je ulog još i veći kada je reč o lovu na veštice... Mislim, naciste. I kako sad moja malenkost da prepozna nacistu, bez vaših intelektualnih smernica i širokog empirijskog doživljaja? Znate kako ono kažu: gde baš sad da bude gotovo, kad postaje baš zanimljivo... Naročito kada ste uveli u diskurs i dobrog psihologa?! Šta mi vi, onako ljudski, savetujete da pričam sa psihologom? Da počnem od mladosti, šta mislite o tome? Ili odmah o Anđi? Jel smatrate da bi trebalo i vas da pomenem? U smislu, napisao mi u poruci jedan čovek koji me ne poznaje, da posetim psihologa, i to zato što nisam mogao da shvatim zašto je taj čovek nazvao drugu osobu, koju takođe ne poznaje - nacistom. Kako cenite da bi psiholog reagovao na to? A jel može onaj školski? Mlađe dete mi ide u osnovnu školu, pa bih mogao da probam da se nekako tamo privalim, jer nisam toliko platežno sposoban da regulišem usluge psihoterapije. Ili imate neku knjigu i za to, pa da mi i nju prepričate, kao što mi niste prepričali onu knjigu u kojoj piše da je Angelia nacista? Pa nemojte me sad ostavljati, ko boga vas molim, kad smo utvrdili da mi treba stručna pomoć...

Sve je okej, nismo se ukačili u toj jednoj terminiloškoj konstrukciji, sada je jasnije i idemo dalje. A imao sam još da ređam te fejlove, ali bi post bio još duži, a ionako je bio predugačak. Recimo, nisam pomenuo Pentagonske izveštaje iz 2004. godine, kao najveći zbornik suludosti ikada objavljen na jednom mestu u produkciji jedne od najrelevantnijih institucija sveta, sa sve predviđenim zaustavljanjem Golfske struje, da bi to do 2020. godine pretvorilo Britaniju i Skandinaviju u Sibir. Ili potapanje gradova, gde bi veliki delovi Holandije postali nenastanjivi, a gradovi poput Haga bi bili napušteni zbog nivoa mora. Ti naučnici koji su potpisali taj rad, naneli su najveću štetu koju je neka institucija nanela zelenoj agendi, jer su svojim radom dali skepticima oružje u ruke, pa oni sad mirne duše mogu da kažu: kad najmoćnija vojska sveta toliko pogreši za 2020. godinu sa svim svojim resursima, zašto bismo verovali modelima za 2050. ili 2100? Toliko o institucionalnom razvaljivanju narativa, dok je pojedinačno titulu poneo Rajendra Pačauri, koji je podelio Nobelovu nagradu sa već pomenutim Al Gorom, a zatim postao simbol jedne od najvećih bruka u istoriji klimatske nauke, poznate kao Glaciergate. Jel treba da pišem i o tome? Evo možete vi da nam napišete zašto je u izveštaju naveo da će svi glečeri na Himalajima nestati do 2035. godine, ili ono za amazonsku šumu... Ionako ste bolje upućeni od mene šta je radio naučnik koji je bio na čelu IPCC-a, i zašto je podneo ostavku. A ako ne želite, i za to vas razumem. Dakle, jasno je da temperatura raste, jasno je da se okeani zagrevaju i šire, kao i da se led topi, pa zato i imamo poveznicu sa Grenlandom zbog novih morskih ruta, ali šta ti ljudi rade i koji ih đavo tera da procenjuju naopako, da bi na taj način onima koji su upali posle svega u logičnu apatiju ogadili i brigu za klimu i nauku?!