Nek grmi jako

Danas sam super raspoložen jer sam video tvitove antitrampista, koji plaču za Putinovim tankerom kao što su plakali za Madurom, i klipove neke američke liberalke koja je prešla u islam, pa objašnjava muslimanima da ih Kuran zapravo uči da prihvate LGBT (apsolutni must see, vrhčina od zabave), pa sam vam olako prešao preko uvreda. Zezam se, naravno, znamo se i godinama se ovde razumemo... A ne zezam se za one pomenute klipove... Totalna preporuka.

Naprotiv, predstavnici civilne i vojne vlasti Nemačke su u više navrata direktno pominjali mogući napad Rusije na države NATO pakta. Ministar odbrane Boris Pistorius je više puta upozoravao da Rusija može biti spremna za napad na NATO do 2029. godine, ili čak ranije, 2028. godine, te da Nemačka i saveznici moraju biti spremni za rat do tada. Čuvena je i ona izrekao da je prošlo leto bilo poslednje mirno, iako se to kosi sa osnovnom procenom o 2029. godini. Šef odbrane general Karsten Breuer rekao je takođe da NATO mora biti spreman za ruski napad u naredne 4 godine. Šef operativne komande general Aleksander Solfrank se pridružio rekavši da Rusija ima kapacitet za ograničeni napad bilo kada, a veliki napad moguć do 2029. Takođe, šef obaveštajne službe BND Martin Jager tvrdi da je Rusija već sada spremna da testira granice i eskalira u vruću konfrontaciju, šta god to značilo, a tu su i civilne vlasti, jer ministar spoljnih poslova Johan Vadeful veli da Rusija stvara opciju za rat protiv NATO do 2029, sa očima uprtim u EU. I naravno da postoje i kontramere, pa Nemačka implementira OPLAN DEU koji predviđa ulogu Nemačke kao ključnog NATO haba za prelazak do 800.000 vojnika u slučaju rata, sa fokusom na hibridne pretnje kao preludijum otvorenog sukoba. Ovo uključuje povećanje budžeta za odbranu, planove za naoružavanje i pripremu infrastrukture za rat sa Rusijom... I tako dalje, i tako dalje... I normalno je da to stvara konfuziju kod nemačkih antitrampista, radikalno levih, prohamasovaca i onih što su za Madura i Putina, jer sa jedne strane ih njihove vlasti zentaju od Putina, a ljudi vole ono što vole...

Slažem se, postove neukih forumaša treba preskakati. Naravno, i moje malenkosti... Nekad se i sam zapitam kako ovako glupav trigerujem toliko odgovora i reakcija 🙂 Okej, šalu na stranu, i vi i ja znamo o čemu pišemo, te da je to za atlas samo supstitut kad argumentacija usahne. Zato se i ne ljutim na vas, jer znam da niste hteli da me uvredite, jer to godinama na ovom mestu nikada niste činili. Jednostavno, ponelo vas a ništa svrsishodnije vam nije palo na pamet. Sve je okej.

Nije ovde reč o nikakvoj pretpostavci, već o činjenici da je danska vlada obavestila svoje građane da je vreme da se spreme za rat sa Rusijom, kao što su isto učinile i francuske i nemačke vojne i civilne vlasti. A znate li šta je najtragikomičnije od svega? Napadne li Putin Dansku, kako to vide danske vlasti, znate koga će EU i Danska da pozovu da brani i Dansku i Grenland? Imate samo jednom da pogađate... Zvaće - Trampa. Zato je čitava ova uvrzenost trampomrzaca u dilemi da li je bolji Tramp ili Putin, jer te očigledne kognitivne raspolućenosti možete danas da uočite kroz samo letimične poglede na tvitove u ruskom tankeru, nešto što me posebno zabavlja ovih dana. Zbog toga sam, kao da sam slutio, ovde nedavno i napisao da će uskoro doći dan kada će se pisati: Putin dobar, Tramp - zao. Samo polako... Pa kad su milioni Putinoh žrtava predstavljali problem ako je reč o jeftinoj demagogiji?

Ne, nego vi sada zaobilazite činjenicu po kojoj je Grenland u sastavu Danske, pa je logično da će ako Putin napadne tu zemlju, kao što tvrde Danci da postoji izrazita mogućnost, uzeti i Grenland. Ili mislite da mu se gadi Grenland, i da ga ne bi uzeo kao vrhunsku tačku kontrole u odnosu na SAD i NATO pakt. Ako stvarno tako mislite, onda ništa...

Čekajte, da li je vlada Danske savetovalo stanovništvu da se pripreme za mogući rat sa Rusijom, izdajući čak i uputstvo građanima da spreme zalihe za najmanje tri dana: vodu (9 litara po osobi), hranu koja ne zahteva kuvanje, lekove, baterije, radio i jod tablete, za slučaj nuklearnog incidenta, pozivajući se na ratobornu agendu Kremlja koja preti ne samo njima, nego i celoj Skandinaviji. Pa ko će to nuklearno da ih napadne, Tramp ili Putin? I ako već u tamošnjim strukturama postoje indicije da bi Putin napao Dansku, da li je uopšte moguće da neko pomisli da ne bi napao i Grenland, koji je skoro pa nebranjen u odnosu na samu Dansku, jer bi Danska mogla da sakupi oko 100.000 branilaca zemlje, dok bi oni sa Grenlanda mogli samo da bace neki tvit... O kojoj onda lažnoj dihotomiji mi ovde pričamo? Upravo je to nešto u čemu uživaju Putin i Si, kada vide kako deo zapadnog sveta reaguje i na priču o Grenlandu i na priče o ruskom tankeru... Jer sa takvim neprijateljima, kako nazivaju zapadni svet, njima prijatelji i ne trebaju.

Pa upravo se to i dešava, palačinka se okrenula i sad se navija za Kinorusiju, što možemo najbolje da vidimo u reakcijama na američko preuzimanje tankera koji je plovio pod ruskom zastavom. I putinoljubi i trampomrsci na mrežama pišu bukvalno indentične postove, u kojima se navodi da bi oduzimanje Putinovog tankera bilo nešto što bi i Hitler učinio, da je to čin imperijalizma i da SAD mora pothitno da vrati Putinu taj tanker... Zaista je evidentan ogroman korpus u zapadnom svetu, koga čine nekakve grupe poput Palestinian Youth Movement, prohamasovke grupe, radikalno levi, antiimperijalisti, oni što podržavaju iranske mule, antife, Hands Off Venezuela grupe, nevertrampisti, hezbolahovci, putinoljubi (...), i kad bi se oni pitali da, hipotetički, biraju da li bi trebalo da Grenland kontroliše Tramp ili Putin, svi bi iz topa rekli - Putin. Takođe ne treba prenebegnuti još jedan relevantan javni korpus, sačinjen od onih koji idu do te mere da tvrde da je Tramp isto što i Putin, iako su svesni miliona ljudi koje je Putin ubio, obogaljio i iselio iz njihovih domova. Zamislite koliko je tek TDS izopačio umove tih ljudi, koji znaju za te milionske žrtve, a ipak ih tako lako bacaju u smeće da bi jeftino poentirali.

@berti Okej, ali ne može se reći da se ništa nije činilo da bi se pomoglo Ukrajini. Istina je da se činilo dosta, ali je takođe istina da se nije učinilo dovoljno. zato već četiri godine pišem jedno te isto, a to je da je svaki dan u kome se posle Krima nisu rasporedile NATO trupe u Ukrajini, bio dan previše... Dakle mnogo pre nego što su Rusi uopšte napali one teritorije koje su ustavom prisajedinili. A što se tiče Grenlanda, pa naravno da će se dogovoriti EU i SAD. Pa ne, najbolje da ga daju Putinu, koji ga inače ne bi hteo, samo se pravi da bi ga hteo.

A najbolje od svega je to što Kinorusi i njihovi kapilarni elementi odmah skoče na regularnost, jer valjda je po zakonu to što su ubili, obogaljili i oterali iz zemlje milione Ukrajinaca, ali ako Amerika utiče na referendum i tako bez ispaljenog metka reši situaciju na Grenlandu, dajući novac direktno tom narodu a ne ubijajući ga kao Putin, onda je to jao, kuku, lele majko, šta nam rade sa međunarodnim pravom. A SAD i EU će već naći rešenje za Grenland, ako ne žele da to rešenje umesto njih nađe Putin. Koji je inače gadljiv na Grenland, i nikada ga ne bi iskoristio jer ga i ne posmatra kao krucijalnu severnu bazu za destabilizaciju SAD i NATO. Ali kad bismo se zezali... Samo bez sekiracije i naglih pokreta, biće to sve kako treba i niko neće tamo ginuti, pogotovo ne kao u Ukrajini.

Pa jel sad i vlada Grenlanda nepotkupljiva, a ne samo oni što šikaju pivo u kafanama? Onda dobro, jer inače su vlade poznate kao nepotkupljivi društveni entiteti 🙂

Ne, ne, niste vi to baš najpreciznije ubrali. Sad sam išao da gledam predmetni zakon, odluku o nezavisnosti Grenlanda pokreće i donosi narod Grenlanda, a ne vlada Danske. Dakle, nešto što se zove valjda Naalakkersuisut, što je valjda vlada, i parlament (Inatsisartut) Grenlanda, pokreću taj proces i raspisuju referendum. Danska vlada i parlament samo zaključuju pristanak pozivajući se na tačku 19 danskog ustava, koji omogućava vladi da prenese teritoriju uz saglasnost parlamenta. Možete da pročitate taj zakon, tamo sve lepo piše, danski precizno. A što se tiče mešanja u ishod referenduma... Mislim, kako da vam kažem... Kinorusija bi ga svakako proglasila nelegalnim 🙂

Da ponovim, pošto sam dodao, pa niste videli: Pa gde je taj glasač koji ne bi prihvatio stotku soma dolara (ili čak 200 soma, jer kalkulacija na 26.000 i to sasvim komotno dozvoljava), da ga pronađemo i stavimo mu sliku da ilustruje pojam "nepotkupljivost" u enciklopediji Britanika. 😀 edit Video sam reportaže kad su bili poslednji izbori na Grenlandu, oni iz kafana mi, recimo, uopšte ne deluju nepotkljupljivo 🙂

Šta, mislite da glasačč na Grenlandu ne bi, hipotetički, prihvatio 50.000 ili 100.000 baka (a ekonomsk akalkulacija dozvoiljava i čak i mnogo više od toga) da ode na biralište, glasa za otcepljenje i slika to telefonom kao dokaz?! Pa to bi bio za njih prvi put u istoriji da na kamari dobiju toliko od bilo koga... Pa gde je taj glasač koji ne bi prihvatio, da ga pronađemo i stavimo mu sliku da ilustruje pojam "nepotkupljivost" u enciklopediji Britanika. A takvih treba svega oko 26.000, što je operacija koju Amerika istorijski radi vezanih očiju, ako ima političke volje za to.

Ako se dobro sećam, a ispraviće me već neko ako grešim, negde od početka veka ili nešto kasnije postoji danski zakon o samoupravi Grenlanda, baziran na principu samoopredeljenja, koji predviđa mogućnost referenduma o osamostaljenju. I budući da tamo ima tek oko 40.000 ljudi s pravom glasa, nekako biva nejasno zašto SAD ulazi u konfrontaciju sa EU i Danskom, kada su hipotetički mogli bukvalno da novcem iznude ishod referenduma, što im ne bi teško palo budući da već postoji viševekovna ideja da se Grenland otkupi od Danske. Mogli su to da urade još čistije nego sa Madurom, da lepo stanovništvu Grenlanda plate kome treba i koliko treba, i još da pevaju pesmu jer bi prošli jeftinijje nego u situaciji kada bi Danska pristala da u direktnim pregovorima proda Grenland. Ovako, sad kad uz dešavanja u Iranu i naročito u Venecueli, EU i SAD imaju mogućnost da zajedno pucaju penale u nebranjene mreže, što sam opisao na topiku o EU, oni ulaze u problem koji nikada i nije trebalo da bude problem, ako su SAD već voljne da kupe Grenland. I to ne treba da plate ni svakom stanovniku, već je reć o oko 26.000 ljudi ako je za samostalnost potrebna dvotrećinska većina, ili čak o 21.000 ljudi ako je dovoljna i nadpolovična večina (ne znam koju je kvotu precizirao taj danski zakon).

Nekoliko puta u poslednje vreme, ali i znatno ranije, upućena mi je sugestija da ne treba koristiti kovanicu Kinorusija, ili barem pitanje zašto to činim na ovom mestu. I pre nego što obrazložim razloge korišćenja te kovanice, dozvoliću sebi jednu malu opasku: zanimljivo je da tokom poslednje dve godine, otkad koristim taj termin, niko od onih za koje bih mogao da pretpostavim da negde između redova imaju neke simpatijice prema Kinorusiji, nije nikada doveo u pitanje taj naziv. I ako bih sad morao i da rimujem, pretpostavljam da je to zato što im to znači - da su zajedno jači. Šalu na stranu, taj naziv prvi put je iskorišćen pred jedan od NATO samita pre desetak godina, i to u zapadnim diplomatskim prepiskama, a moja malenkost se setila toga pre dve godine i počela da ga koristi kao idealan prikaz situacije na terenu. Imamo, dakle, duboko strateško savezništvo od 2014. godine, to jest, indikativno, od aneksije Krima i sankcija zapada prema Rusiji (kada su neke diplomate i izmislile taj termin), a posebno od 2022. kada su Kina i Rusija podigle odnose na nivo takozvanog partnerstva bez granica, što je izraz iz zajedničke deklaracije Putina i Sija februara 2022. I to nije samo retorika – u praksi se manifestuje kroz višeslojnu međusobnu podršku u UN, zajedničke vojne vežbe u Arktiku, Pacifiku, Centralnoj Aziji (...), te koordinisane diplomatske akcije na primer prema Globalnom Jugu, Briksu i Šangajskoj organizaciji za saradnju. Međutim, ono što je prava snaga te geopolitičke tvorevine koju moja malenkost naziva Kinorusijom, jeste ekonomska komplementarnost koja ih čini jačim zajedno. Rusija izvozi energente, sirovine, oružje i hranu u Kinu po povlašćenim cenama. Kina Rusiji isporučuje gotovo sve - od elektronike, mašina i automobila do komponenti koje zaobilaze zapadne sankcije (dual-use tehnologije). Trgovina je 2025. premašila 240 milijardi dolara, uglavnom u rubljama i juanima, čime zaobilaze dolar zato što je jedna od platformi Kinorusije zasnovana i na postepenoj dedolarizaciji. Reč je, dakle, o očiglednoj simbiozi, kao i o činjenici da bi Rusija bez Kine bila ekonomski mnogo slabija pod sankcijama, a Kina bez Rusije ne bi imala toliko sigurne izvore energenata, što bi znatno usporilo kinesku ekonomiju pa posledično i izvoz, te verovatno ni tu dozu geopolitičkog respekta na Zapadu. Ali šta je diktatorima doktrinarno od najvećeg značaja? Naravno, zajednički neprijatelj i zajednička vizija sveta u kojoj je taj neprijatelj na kolenima. Oboje, dakle, vide SAD i zapadni poredak kao glavnu pretnju, a imaju i identične stavove o suverenitetu i međunarodnom pravu (oko čega nam ovih dana otpadoše tastature), koje sublimiraju tako što kad Rusija napadne Ukrajinu, to nije kršenje međunarodnog prava, a akcija SAD jeste, te kritici zapadnog imperijalizma. I Kina i Rusija u jedinstvenom frontu odbijaju nešto što ovde, mislim na forumu, često nazivamo univerzalnim vrednostima, odnosno demokratiju i ljudska prava, nazivajući to oružjem Zapada. Zato koordinisano deluju u Africi, Latinskoj Americi, Bliskom istoku; podržavaju iste režime (Sirija, Venecuela, Iran, Severna Koreja...) i suprotstavljaju se istim akcijama Zapada, poput reakcija na situaciju sa Madurom. E sad, logično, dolazimo do praktične koordinacije na terenu, bez koje bi sam pojam bio teže odbranjiv. Primeri, dakle, gde deluju kao jedan komplementarni blok su Arktik, sa zajedničkim patrolama, istraživanjima, te planovima za Severni morski put; Centralna Azija gde Rusija drži bezbednosni kišobran (ODKB), a Kina ekonomski (Pojas i put); Afrika gde Kina gradi infrastrukturu, a Rusija šalje Vagner za bezbednost i to tako usklađeno kao kad dvojica pijanista sviraju na istom klaviru; i na kraju Latinska Amerika, gde su blokovski nastupali u Venecueli (što smo već na forumu obrazlođili), a Venecuela svakako nije u toj priči sama. Zato Kinorusija nije nekakva neutemeljena izmišljotina, iako su to dve različite države sa sopstvenim interesima, pa čak negde i suprotstavljenim, jer u odnosu prema Zapadu deluju sasvim monolitno. Za Zapad, posebno SAD, oni su glavni sistemski izazov... Ne odvojeno, već - zajedno. Zato se u strateškim dokumentima (npr. NSS 2025) često pominju kao povezana pretnja. Poenta kovanice Kinorusija nije, dakle, o tome da su se stopili u jednu državu, već da ih njihovo partnerstvo toliko sinhronizuje da ih je lakše posmatrati kao jedinstveni antizapadni blok nego kao dve odvojene sile. Kao kad kažeš Anglosfera za SAD, UK, Kanadu, Australiju i Novi Zeland – nije jedna država, ali deluju zajedno na toliko polja da ih ima smisla grupisati. Isto tako Kinorusija savršeno hvata suštinu ovog novog hladnoratovskog bloka. Zato je pojam i analitički koristan i, po mom skromnom mišljenju, potpuno opravdan. Ne što je moj, jer nije moj, nego već pomenutih zapadnih diplomata... I pošto nije reč samo ni o Rusiji ni o Kini, koje imaju svoje topike, nego o Kinorusiji, reših da post ostavim na ovom topiku, jer se akcije Kinorusije protežu maltene na celi svet.

Vi se sigurno sećate da su, odgovarajući mojoj malenkosti, ovde pisali i da sam budala, i Hitler, i idiot, i krezuba nakaza... Jedan mi čak i napisao da jedem gomna, iako me nikad u životu nije video... I sad, pogledajte razliku između takvih reakcija i predmetne disekcije koja, kako ste napomenuli, donosi kvalitetniju geopolitičku diskusiju. Imate samo jednom pravo da pogađate koja od te dve opcije jedina zapravo ima smisla, a koja je dokaz apsolutnog besmisla i gubljenja vremena. I što više bude jednog, a uopšte ne bude onog drugog, to bolje. Pošto je forumsko izražavanje maraton a ne sprint, a kod maratona ti koji nemaju šta da kažu osim da upute ličnu uvredu, prirodno otpadaju zbog zamora materijala... Jedan po jedan.

Disekcija nekih mojih razmišljanja, koju je cenjeni forumski kolega objavio na drugom topiku, otvorila mi je oči u smislu da sada znam da te moje redove neko zapravo čita i savršeno ih, i ljudski i intelektualno, zatim analitički razmatra. Što mi daje forcu da pustim sebi na volju kako bih nekome, koga to eventualno zanima, obrazložio na koji način posmatram i ono što se sada dešava u Venecueli. Tramp, to nam je svima jasno kao dan, uopšte nije tajio da je energija, posebno nafta, ključna za misiju i da će SAD sada voditi tu zemlju. I on nije samo signalizirao promenu režima, već je najavio operativno oživljavanje nove Monroove doktrine, dokazujući tako ono što smo ovde napominjali u smislu njegovih ciljeva još pre nego što je po drugi put postao predsednik. Naravno, i tada smo napominjali da on tu ništa novo nije izmislio kada je reč o američkom hemisferijskom primatu, što datira iz 19. veka i periodično je potvrđivano tokom Hladnog rata, kao što nije izmislio ni pokušaj da razvrgne koaliciju Rusije i Kine. Međutim, njegov upad u Venecuelu zapravo je deklaracija koja sa sobom nosi posledice daleko izvan zapadne hemisfere. Upad je, pre svega, direktan izazov Kinorusiji, tom aktuelnom geopolitičkom formatu sa najdubljom ekonomskom, strateškom i tehnološkom isprepletenošću u Venecueli. I da li će Vašington uspeti da preoblikuje Venecuelu zavisiće koliko od upravljanja venecuelanskom politikom, toliko i od snalaženja u dugotrajnoj, visokooktanskoj konfrontaciji sa Kinorusijom na zapadnoj hemisferi. Trenutno je u Vašingtonu na snazi euforija... A zašto i ne bi, kada je prvi put posle milion godina neko snažno i ireverzibilno zveknuo po ustima i čaviste i kinoruske interese. Ipak, odvođenje diktatora u noć je jedna stvar, a upravljanje posledicama kolapsa petro-države - uz istovremeno upravljanje njenim duboko ukorenjenim strateškim vezama sa Kinorusijom - predstavlja potpuno drugačiji nivo složenosti. Jer Venecuela danas nije samo zemlja u političkoj tranziciji, to je institucionalna ruina i čađava mehana ne samo Latinske Amerike, nego i celog sveta. Decenije čavizma stvorile su duboko ukorenjen sistem koji spaja stranku, vojsku, državna preduzeća i neformalne oružane grupe, što nad dovodi do toga da čak i bez Madura, mreže režima ostaju ugrađene u oružane snage, obaveštajne službe, državne kompanije i mehanizme društvene kontrole. I sad se, potpuno opravdano, mnogi pitaju - a šta će biti sutra... Sutra će se svaka prelazna vlast koju podržavaju SAD suočiti sa neposrednom krizom legitimiteta, fragmentiranim opozicionim snagama i mogućnošću asimetričnog otpora. Vašington neće biti samo babica koja je porodila politički tranziciju - funkcionisaće, barem privremeno, kao administrator za vanredne situacije za društvo koje je gotovo u sistemskom kolapsu, sa inflacijom, propadanjem infrastrukture i masovnom emigracijom. Okej, to je ugao Amerike, a kako njeni rivali sada gledaju na situaciju? Za Kinorusiju, Venecuela nije partner koji se može olako potrošiti. Ne, ne, to je najskuplja strateška opklada koju je Kinorusija ikada napravila na zapadnoj hemisferi. Rusi su, kao što smo već potanko opisali, imali u Venecueli ne samo dilove za naftu, nego i vojno prisustvo i naoružanje koje su prodavali Venecueli, što je rezultiralo ne milionima, ne desetinama i stotinama miliona, pa čak ni milijardama, nego desetinama milijardi dolara čistog ćara. Ali Kina je u toj simbiozi otišla i korak dalje: od početka 2000-ih, negovala je Venecuelu kao svog vodećeg latinoameričkog partnera, izdvojivši 50–60 milijardi dolara finansiranja - što je kineska najveća izloženost bilo kojoj pojedinačnoj zemlji na svetu - u vreme kada je Peking nastojao da diverzifikuje snabdevanje energijom, rasporedi višak kapitala i izgradi geopolitičke protivteže uticaju SAD. To ukupno kinorusko finansiranje omogućilo je Čavezu da proširi ekonomsku aktivnost i izvan nafte i rudarstva, što je pomoglo njegovom režimu da toliko dugo ostane nedodirljiv za nekolicinu američkih predsednika. Recimo, prema Centru za strateške i međunarodne studije, samo je Kina obezbedila oko 62 milijarde dolara kredita za više od 600 projekata pre nego što su se američke sankcije pojačale 2019. godine, što je činilo više od polovine ukupnih kineskih kredita Latinskoj Americi tokom tog perioda. I sad će neko reči: nafta, infrastruktura, cvrc Milojka, pa šta je tu baš toliko važno da može da isprovocira rat? Zapravo, arhitektura ovog angažmana je važna. I kineski i ruski jedinstveni model kredita za venecuelansku naftu (dakle kinoruski) ne samo da obezbeđuje energiju - on čvrsto kodira zavisnost zemlje koja je u zadnjem dvorištu SAD. Otplata se vrši kroz isporuke sirove nafte, a ne kroz transfere valuta, osiguravajući da nafta teče bez obzira na tržišne uslove, sankcije ili političke promene. Svaki barel je založen pre nego što napusti zemlju, što je dokumentovano analizama Instituta Brukings i Međuameričkog dijaloga. I to što je skoro 90 procenata izvoza nafte iz Venecuele bilo namenjeno Kini, direktno ili putem transfera sa broda na brod osmišljenog da izbegne otkrivanje, nije bilo privremeno rešenje... Naprotiv, to je bila strukturna integracija, a za neke i oblik kolaboracije. Zato je i najlogičnije to što su se i u Pekingu i u Moskvi sada bukvalno zacenili od plakanja nad Madurovom sudbinom, ali kako kažu oni u Telešopu - to nije sve... Venecuela je služila kao ideološko sidro za kinorusko strateško planiranje u Latinskoj Americi ne samo zbog svoje nafte, već i zato što je Pekingu i Moskvi nudila politički usklađen, antiamerički i antizapadni režim spreman da eksperimentiše sa alternativnim modelom razvoja i upravljanja. Pod Čavezom i Madurom, Venecuela je postala poligon za integrisani pristup. A to znači kombinovanje finansiranja energetike, izgradnje infrastrukture, digitalnog upravljanja i političke lojalnosti, čak i mnogo pre nego što je inicijativa Pojas i put formalno proširena na region 2018. godine. Uspeh Kinorusije u Venecueli trebalo je da i pokaže da velika latinoamerička država može da se odvoji i od uticaja SAD i od uticaja zapadnog sveta, izdrži sankcije i preorijentiše svoju ekonomiju ka Kinorusiji bez kolapsa režima. Taj primer je zatim retorički i diplomatski iskorišćen za normalizaciju dubljeg kinoruskog angažovanja širom hemisfere, od Argentine do Brazila, predstavljajući Peking i Moskvu ne kao spoljnog uljeza već kao dugoročnog partnera sposobnog da garantuje suverenitet pod zapadnim pritiskom. Kao odgovor na pitanje - a zašto je baš moralo tako sa Madurom, imamo činjenicu po kojoj su sekundarne tarife Vašingtona, koje su imale za cilj da odvoje Venecuelu od globalnih tržišta kažnjavanjem svake zemlje koja kupuje njenu sirovu naftu, zapravo pogrešno protumačile promenljivo globalno okruženje. Svet više ne funkcioniše pod jednim ekonomskim polom, a SAD više ne monopolišu pristup tržištima ili energetskoj infrastrukturi. I onda će neko, logično, zapitati: okej, ali zašto baš sada? Prekretnica se, smatram, dogodila u septembru 2025. godine, kada je Kina instalirala Alulu, samopodižuću ofšornu naftnu platformu u jezeru Marakaibo, u okviru 20-godišnjeg sporazuma o proizvodnji o kome sam već pisao. Kineske firme su preuzele operativnu kontrolu nad više od 500 bušotina i poslale inženjerske timove da ožive dugo zanemarena polja. Proizvodnja, koja je pala na oko 12.000 barela dnevno, prema projekcijama će do 2026. godine dostići 60.000 barela dnevno. I sada se, logično, sa Trampovim potezom kao prethodnicom direktne kontrole u Venecueli, kineski portfolio suočava sa neviđenom neizvesnošću. Jer, pomenuti kinesko-venecuelanski sporazumi o proizvodnji nafte sada su taoci administrativnih odluka SAD. Još osetljivija je tehnološka dimenzija, jer su nedavno Venecuela i Kina potpisale sporazume o saradnji razvoja suverene veštačke inteligencije, raspoređivanja kineskog satelitskog navigacionog sistema BeiDou kao alternative GPS-u i integracije platformi digitalnog upravljanja. Za Vašington, ovi sistemi predstavljaju infrastrukturu dvostruke namene sa nadzorom i vojnim primenama. Sada je njihovo demontiranje izvesno pod upravom SAD, posebno imajući u vidu dugogodišnju zabrinutost SAD zbog sveukupne kinoruske tehnologije na zapadnoj hemisferi. Međutim, ono što se možda i najmanje pominje su strateški minerali, koji dodaju još jedan sloj složenosti problemu. Preko državnih firmi, Kina naime drži velike koncesije za zlato, boksit, gvozdenu rudu i koltan, a to su materijali neophodni za elektroniku i lance snabdevanja energijom. I SAD se sada suočavaju sa dilemom koju apsolutno niko ne pominje: da li da poštuju ove ugovore kako bi sprečile ekonomski kolaps ili da ih zaplene kao nezakoniti prihod kriminalnog režima. Iz navedenog, potpuno je jasno da Kinorusija ne može da se povuče iz Venecuele, a da ne plati visoku cenu za svoju reputaciju. Niti može direktno da se suoči sa Vašingtonom, a da ne rizikuje velike gubitke. Takođe, američka operacija u Venecueli je više od regionalne intervencije. To je deklaracija o namerama, to jest kako Vašington gleda na moć, energiju i sfere uticaja u postunipolarnom svetu. Kinoruski odgovor će testirati da li se ta deklaracija može održati. Ako Vašington uspe da stabilizuje Venecuelu, a istovremeno neutrališe ukorenjeni uticaj Kinorusije, to će biti odlučujuća potvrda američke hemisferijske dominacije. Ako ne uspe, dakle ako Venecuela postane dugotrajno takmičenje u sabotaži, dužničkim sporovima i geopolitičkom kupleraju, to će potvrditi da se čak i u sopstvenom dvorištu američka moć sada suočava sa odlučnim i sposobnim otporom. U svakom slučaju, Venecuela je postala poligon za novonastajući svetski poredak, a moje skromne simpatije u tom su sukobu na strani SAD i zapadnog sveta.

Stvarno nikad nisam video ovakvu disekciju nečijih upisa, a naročito ne nečega što je napisala moja malenkost. Nikada. I prateći osnovni razlog postojanja ovakvih mesta, a to je razmena mišljenja, jednostavno treba reći da su ovakvi primeri kritičkog fokusa na nešto što je neko drugi napisao retki poput muškarca bez brkova u Iraku. I autoru ovakve disekcije uvek valja čestitati što promoviše duh trezvene komunikacije, sa jasnim stavovima, poštujući i tuđe napisano, i svoje odreagovano. Znate, svestan sam da ponekad razvlačim pitu i previše, da umem da udavim gnjurca, pa čak i da pretrpam forum nekakvim sadržajem. A vi ste me, dajući na značaju tim mojim skromnim redovima, ovom disekcijom nagnali da prestanem da razmišljam da li bi nekome eventualno trebalo da se izvinim zbog vlastitog stila. Jer kada sam, pre jedno 700 godina, prvi put zavirio u ovaj virtualni kutak veba, nadao sam se da ću zateći upravo takav vid komunikacije koji ste vi danas ispoljili. Jeste da je čekanje dugo trajalo... Ali bolje ikad nego nikad.

Da, upravo se u toj tački fenomenološki dodiruju očigledne društvene promene, koje smo ovde pominjali, i aktuelna dešavanja. Jer, nerealno je očekivati da stara savezništva, odnos prema tome ko je prijatelj a ko nije prijatelj, te kome treba pomoći a kome ne, ostanu na istome kao nekada uz sve te sociološke, kulturološke, demografske ili verske promene. Dobar primer za to su upravo propalestinske i prohamasove demonstracije u SAD, koje ne samo da su brojčano i po količini održanih skupova bile ozbiljne, već su donele čitav novi talas svega toga i na univerzitete, i u medije, pa čak i u Holivud i u Kongres SAD. I ako sada Hamas jasno poručuje: Maduro dobar - Amerika zla, šta mislite, da li će to isto ponoviti i oni koji su bili na tim skupovima, davali podršku na internet platformama, mrežama i forumima, i demonstrirali po kampusima? Naravno da će u duhu tribalizma reći: Amerika zla, Maduro - dobar. Što nas dovodi do jedne situacije u kojoj je takođe bio Maduro, a ta situacija nam prilično ubedljivo opisuje kako se ti svi odnosi reflektuju na najvišu politiku. Jer je Bajden, koji jeste bio star, ali nije budala, znao odakle vetar duva i kakva je Maduro pretnja i po SAD i po zapadni svet, pa je Madurovu glavu zato i ucenio na 25 miliona dolara (prvobitno na 15). Ali zašto je sve ostalo na tome, odnosno zašto i Bajden nije učinio isto što i Tramp, zbog čega ga sada u Beloj kući zezaju jer će zahvaljujući njemu uzeti predviđenu novčanu nagradu za hapšenje, iako je i on, poput Trampa, imao i Delta odred, i CIA, i helikoptere i avione? Pa zato što su u koaliciji njegovih glasača, čega je naravno bio svestan, i ti prohamasovci, i Mamdani koji i ne krije ideološke poveznice sa Madurom, i nekakve antife, i nevladin radikalni levi sektor, kao i svi oni koji bi, da ih neko pita da se odluče da li bi više želeli da neko ubije Trampa ili Putina, iz topa rekli - Trampa. Zato je Bajden, kao stari mačor koji zna da ne sme da skače na vrelu kobasicu, našao solomonsko rešenje ucenivši glavu Madura, ali takođe ne učinivši ništa da bi tog čoveka, koga je ucenio na osnovu njujorške optužnice, priveo licu pravde. Jer bi to, naravno, ugrozilo njegove izborne potencijale... To je, dakle, samo mali kroki onoga na šta sam mislio kada sam ukazivao zašto SAD nema pravo da spočitava Evropi slične promene u njenom tkivu, to jest zašto je to ruganje sove senici. I, naravno, zašto će u budućnosti svaka administracija koja bude imala želju i kohones da se suprotstavi Kinorusiji, to morati da učini sa jednom zavezanom rukom.

Da li neko uopšte može da pomisli da strateški planovi Kinorusije, Irana i Severne Koreje, a u krajnjoj konsenkvenci i čitavog Briksa, sa sve pridruženim članicama i posmatračima, zavise od toga da li je Tramp u Beloj kući ili neki drugi ljudi? Pa Tramp sutra može da umre, ili da ga impičuju, ubiju, zatvore... I šta, onda će Kinorusija odustati od Ukrajine, Tajvana, Grenlanda, Afrike, Latinske Amerike... Postaće te zemlje demokratije, a ne despotovine? Ja zaista razumem - okej, ne volimo Trampa. Razumem i da ga mrzimo, jer pedofilčina, pas mu mater. Ali ne mogu da razumem da svi ko jedan, koji ovde pišemo na temi o protestima u Srbiji, u trenucima kada moja malenkost na ovom mestu objavi integralnu verziju Strategije o bezbednosti koja se tiče Srbije, ne kažemo - to, Trampe, skenjaj ih. Jer u tom dokumentu, najgorem po bilo koje srpsko rukovodstvo od Miloševića do danas, bukvalno piše: mamicu vam vašu, uskoro dolazi i vaš red. Meni to zaista ne ide u glavu da neko ko ovde mesecima piše o protestima, ne podrži takvu promenu, pa čak i ako dolazi od Trampa, kao što i ne razumem onog popa što se naljutio na selo pa sam sebi odsekao onu stvar... Da neko upadne u takav kognitivni procep da više ne zna šta je bolje za njega samog?! Pa, čekaj bre, da li si ti važniji sam sebi nego što ti je važan Tramp, da li više voliš svoje bližnje nego što mrziš Trampa? Najgore od svega je što će se najverovatnije isto desiti i u neizbežnom sudaru neke vrste Amerike i Kinorusije, u kome će Kinorusija biti skoro pa monolitna, a Amerika podeljena, društveno neodgovorna i van fokusa potrebnog da se suprotstavi Kinorusiji. I zato će se, kako sam napomenuo, Tramp i njegovi naslednici boriti sa jednom vezanom rukom, pa nemoj da nas onda iznenadi mogući neprijatan ishod. Posebni deo u toj priči zauzeće oni koji bi mirisali cveće kao Ferdinand, te filozofski, uz samozaljubljenost i astralno se samoprojektujući kao Sveti Petar, zamerali Americi čime se sve služi u borbi protiv Kinorusije. Te povreda međunarodnog prava, te kršenje suvereniteta, te iskipela mi kafa... Pa sve tako u krug, do ekvivalenta nečega kao što su beli listići na glasanju za ili protiv Vučića. Pa zar još niste naučili ko mahom pobeđuje kad se maše belim listićima? I ne budemo li u toj borbi za Trampa svi mi koji inkiliniramo zapadnom načinu života, ili za bilo koga drugog ko se ispred zapadnog sveta direktnim delima suprotstavi Kinorusiji, pobediće - Kinorusija. Jer, kao što nisu imali dilemu da li da podrže Madura ili Trampa, putinoljubi širom planete neće imati nikakve dileme na koju će stranu. Da ne bude posle, pa nismo znali...

Kubanski specijalci, ruski instruktori, instruktori Hamasa i Hezbolaha, iranski instruktori... I kako sad ne voleti Madura, ili barem ne tražiti od SAD da ga oslobode i ne prozivati Ameriku da je agresor, kad je to tako fin čovek koji je uspeo da okupi tako probrano društvo. Ponekad mi je zaista žao što ne postoji paralelna stvarnost, pa na jednu stranu oni koji smatraju da je Maduro zločinački diktator, a na drugu, u Venecuelu sa bolivarskim revolucionarima ako može, oni koji bi želeli da ga SAD oslobode.

Svi smo na ovom mestu veoma dugo, moja malenkosti konkretno od nastanka onog starog foruma, pa smo se izveštili kada detektujemo neke situacije. Pa tako, kada se na primer napiše: ne čitam vaše upise, to znači upravo suprotno, odnosno da osoba upravo radi ono za šta tvrdi da ne radi, jer zašto bi neko komentarisao nešto što ne čita?! Ili ako neko napiše: Maduro nije radio dobre stvari, ali (..), ono što dolazi posle "ali" u najvećem broju slučajeva važnije je od onog pre "ali". I mi ovde znamo sva slova, pa nam je valjda jasno da Tramp nema podršku u borbi protiv Kinorusije ni na američkim ulicama, ni među američkim propagandistima koji se nazivaju korporativnim medijima, a i na delu ovog foruma. Pa dovoljno je samo da pročitamo šta je ovde pisano kada su hteli da ga koknu. Pa ne bi svi ti, i na ulicama, i u medijima i na mrežama ili slavili ili relativizovali dva puta kada su pokušavali da ubiju Trampa, da bi mu onda dali podršku?! Ma da, oće to, što bi rekli stari Sloveni... Dajte, ozbiljni smo ljudi...

Znate kako, ma koliko se neko iz petnih žila trudio, doduše ranije a sada sve manje, da dokaže bromansu između Trampa i Putina, Trampov upad u Venecuelu i hapšenje Madura je i za one bez škole najjasniji dokaz do sada da se geopolitika vratila doktrini sfera uticaja iz vremena Hladnog rata. S tom razlikom što sada uz SAD nemamo SSSR kao drugi pol, nego - Kinorusiju. I svako ko ima čulo vida jednostavno jasno uočava šta je kome hitni prioritet, što ne znači da se time završava sklapanje geopolitičkog mozaika. Za SAD, njihov prioritet je zapadna hemisfera. Kina udara na Tajvan, a Rusija na Ukrajinu, što ne znači da Kinorusija ne targetira i Afriku, i Latinsku Ameriku i Grenland, naročito u svetlu činjenice po kojoj ruski brodovi idu oko Grenlanda kao deo šireg pojačavanja prisustva zbog topljenja leda i novih ruta, a njihove nuklearne podmornice su već odavno tamo. I onda neko pita - odakle sad taj Grenland? Pa to treba da pitaju pre svega Putina i Sija, jer oni su ti koji preko rastućih aktivnosti imaju tamo i investicije i stanice, koje su dualne jer mogu da budu i civilne i vojne. Mada ni bogotac ne bi mogao da se zakune da ono što i danas Kinezi imaju na raspolaganju u cilju polarnog istraživanja nije više vojna akcija nego civilna... I jel sad zapadni svet treba to da pusti?! Hajde, recimo iskreno šta nam je na duši... Ono kao, šta može loše da se desi kad su tamo ruske nuklearne podmornice, jel tako?! Jasno je da puštačima kinoruskog šenlučenja Grenland ne bi bio sefte, pa tako su pustili Putina još od aneksije Krima... Jer sve što je činjeno s tim u vezi predstavlja katalog loših procena, do te mere da Putin i Si isprva nisu mogli da veruju da im se zaista dopušta sve što su činili. Ali neki ljudi jednostavno nikada ne nauče, ne zato što ne mogu, nego zato što - neće da nauče. Znate kako, nekada se zapad nije prepuštao ritualizovanom signaliziranju vrlina o vladavini prava. Njihov posao je bio vladanje - rizicima... I obavljali su ga tako što su SSSR obrisali gumicom kao najveći ondašnji rizik po zapadni svet. I to su mogli da čine jer su imali podršku onih koje su zastupali, dakle stanovnika zapadnog sveta. Tramp, vidimo to u jučerašnjim izlivima ljubavi prema Maduru na ulicama američkih gradova, pa i u nekim upisima na ovom mestu, nema tu vrstu podrške. I mora da se bori protiv Kinorusije sa jednom vezanom rukom. Pa ako ishod te borbe bude nepovoljan po zapadni svet a povoljan po Kinorusiju, ima ona prikladna izreka starih Latina: You Asked for It.

Okej, ako poštujemo svačiju suverenost, onda moramo i Putinovu, i Sijevu, i suverenost mula, i severnokorejsku suverenost. Verovali ili ne, čak i Vučićevu. Pa i afrički diktarori mogu da se pozovu na suverenost... U redu, pošteno, ali šta smo onda ovde godinama lupetali u ljudskim pravima, terorizmu, ratovima i obespravljivanju milijardi ljudi, kada sve te gnusne počinioce zala štiti suverenost?! Pa kad Rusija napadne Ukrajinu, moramo da kritikujemo Ukrajince što su i oni napali na rusku suverenost u Kurskoj oblasti, jel tako? I nikako ne sme niko sa strane da se suprotstavi Putinu targetirajući slabije branjene delove njihove teritorije, jer bi to, o da, bilo protiv međunarodnog prava. A kad Kina sutra napadne Tajvan, ne daj bože da je neko spreči, jer samo rešavaju pitanje suverenosti na delu teritorije koju je uzurpirao Čang Kaj Šek, zar ne? Pa nećemo baš tako... Ili hoćemo, ali u Kremlju i Pjongjangu. I u kabinetu Vojislava dr Koštunice. Kao suverenista, tvrdim vam da je u kontekstu koji pominjete suverenost drugi po važnosti štit za hulje i nitkove. Prvi je - patriotizam.

Ako bih morao da napišem ono što zaista mislim, verovatno bih ponovio ovo iz vašeg kvouta. Jer, stvarno nije teško izdavati se za oslobodioca kada na drugoj strani imaš Madura i Kinorusiju.