Nek grmi jako

Čuo sam na nekoliko mesta i pročitao da je Vučić govorio o košarci, pa sam morao da pronađem tu emisiju i odgledam je premotavajući segmente, jer nisam mogao da verujem da predsednik zemlje kritikuje odbranu nekog tima i hvali defanzivnu tranziciju drugog tima, koji ne dozvoljava kontre i da mu protivnik trči u leđa... I ma šta taj nivo želje za sveprisutnosti pokazuje, a pokazuje baš mnogo, postoje i oni dululu tipovi koji nikome ne škode... Znate ih jer ih viđate po ulici, u javnom prevozu ili ispred prodavnice dok pričaju o ratu, poljoprivredi, Kremanskom proročanstvu, Branku kockici, džedajima, Atlantidi, Užičkom kolu... I u sve se razumeju. Ali nisu opasni po okolinu. A kad predsednik nekoliko puta pomene da hoće da bude u miru sa svima, pa onda opet konstatuje da je za mir sa NATO, da bi usledio i čitav dalji niz njegovih opservacija o miru u komšiluku, onda se onaj bezopasni lik koji se razume u sve i propoveda u busu ili ispred dragstora pretvara u komšiju nedokućivih namera, koji ide od vrata do vrata do vrata, pokuca, pa kad mu otvore, kaže: ja sam za mir sa vama. Zašto bi neko išao od vrata do vrata i ubeđivao komšije da je za mir, kad bi to trebalo da se podrazumeva? I kako je komšijama kad im zakuca na vrata lik koji u istom satu priča o defanzivnoj tranziciji u košarci i vežbama sa NATO paktom?!

Videćemo za budžet kada tome dođe vreme, iako energija nema baš neke krucijalne veze sa budžetom, jer ga nisu imali ni do sada. Mi bismo voleli da nam neko kaže: opušteno i lagano, put neće biti pun džombi i rupa, krivudav kao oni putevi u Južnoj Americi, ali to bi bila laž. Budžet bi pomogao, a ako bi stigao sa istih mesta odakle je stizao pred izbore 2000. godine, ili barem sa jednog mesta, onog najvažnijeg, onda je to već pola pređenog puta. Jer ti koji sa strane obezbeđuju budžet obično to ne rade da bi bacili novac u bunar.

Studenti će napraviti iskorak u sazrevanju kada postanu sposobni za terenski rad u kampanji i obezbeđenje kontrolora na biračkim mestima. Demokrate su, recimo, u SAD postavile istorijski rezultat sa preko 52,8 miliona poseta od vrata do vrata širom Amerike u 2024, od čega 42,6 miliona u sving državama, a samo u poslednjoj nedelji kampanje realizovali su više od 8 miliona takvih poseta. Pa iako su izgubili te izbore, svakako ih nisu izgubili zbog toga, nego su objasnili kako treba da izgleda aktivizam te vrste. I ako su studenti u praksi demonstrirali da im ne manjka ni energije ni entuzijazma, kada kucne čas samo treba da tu neupitnu energiju i entuzijazam usmere ka zadatom pravcu, čime bi pobedili sve te fantomske liste i predizborne pokvarenštine koje već znamo svi napamet.

Zanimljivo je, iz te perspektive, koliko su Madurov režim i najbliža njegova okolina ipak na kraju shvatili da su promene nezaobilazne, dok se iranski režim koprca čak i u situaciji kad ne mogu da sprovedu ni sastanak kućnog saveta, a da im raketa ne prođe kroz dimnjak. Rodrígez je preuzela kormilo kao interim predsednica i čavisti su pokazali klasičan pragmatizam puštajući skoro 500 političkih zatvorenika i donošenjem zakona o amnestiji, jer je Madurov krug shvatio da je opstanak biologije i imovine važniji od opstanka dogme. Iranski režim je, s druge strane, u nemogućnost da bukvalno podigne glavu iznad nivoa podzemnih bunkera postao talac sopstvene metafizike otpora, a u toj mentalnoj ćeliji je tesno kao u prknu, pa se sudaraju kako god se okrenu ili sa vlastitim narodom, ili sa komšijama, ili sa Amerikancima i Izraelom. Diktatori širom sveta, od Mjanmara do podsaharske Afrike, plakali su kao kiša zbog Venecuele, koju su takođe gledali kao uzor, jer niko ne želi da preda vlast. Pa sad gledaju Iran. Pa ako iranski režim preživi totalnu degradaciju suvereniteta i ostane na nogama, to je svima njima nada da se država može voditi kao ćelija Al Kaide, a ne kao društvo.

Kad uporedimo ovo što Iran hoće da blokira moreuz i što gađa komšiluk okolo, mi stariji ne možemo a da se ne setimo pretnji Vojislava doktora Šešelja iz veselih 90-ih da će Srbija gađati sve redom NATO prestonice, do Londona. Pa ako ovo sada posmatramo kao prvi pravi postliberalni rat i posledicu suštine promene svetskog poretka koja nam se odvija ispred nosa, onda nam je jasno da više ne važi globalna utopija pravila i premisa da će globalna trgovina, međunarodno pravo i liberalne vrednosti polako omekšati autokratije dok ih potpuno ne integrišu ili ne uruše, kao što se režim kome je Šešelj onomad bio sluga pretvorio u paru od amonijaka. Iran ovde služi kao dokaz da ekonomski pritisak i diplomatska izolacija više nisu fatalni alati zapadne moći, jer je zvanični Teheran uspešno preživeo decenije sankcija i unutrašnjih nemira. Što nas dovodi do poruke u kojoj lepo stoji da ako Iran može da zadrži vlast uprkos direktnom sukobu sa hegemonom, onda liberalna kazna više nije neizbežna. Pa ako se fokusiramo na to kako drugi autoritarni lideri čitaju ovaj scenario, oni tu jasno vide osovinu Kinorusije, Irana i Severna Koreje kao brod gde diktatori jedni drugima pružaju ekonomski i vojni pojas za spasavanje kad god naiđe nekakva bura i brod im se nakrivi na jednu stranu. I ako se iranski model preživljavanja po svaku cenu pokaže uspešnim, to onda postaje održiva dugoročna strategija, a ne prelazna faza ka demokratiji... Što je upravo ono što one male autokrate širom sveta vide dok sa otvorenim ustima prate šta se dešava u Iranu. Zato rat u Iranu nije samo regionalni problem ili pitanje nuklearnog naoružavanja, to je grob globalnog liberalizma na kome će, izvuče li se iranski režim, zaigrati kolce sve autokrate sveta, od malih balkanskih satrapa do velikih igrača u Pekingu i Moskvi.

Mohamed bin Salman je više puta ponovio istu izjavu: ako Iran dobije jednu nuklearnu glavu, i Saudijska Arabija mora da dobije jednu nuklearnu glavu. A Faisal bin Farhan se nadovezao da u tom slučaju ne samo Saudijska Arabija, već sve zalivske zemlje moraju da dobiju tu opciju kako bi se zaštitile. Hakan Fidan je, s druge strane, pre mesec dana ili nešto manje izjavio da bi Turska mogla da bude primorana da razvije sopstveni nuklearni program ako Iran dobije nuklearno oružje.

Da, to sve itekako ima smisla. Pominjali smo tu mogućnost balansa, kao i da bi tada zalivske zemlje odmah stale u red, prva Saudijska Arabija. Imaju da plate, a imali bi skoro sigurno i političku volju. I Turska, naravno.

Probao sam da vam odgovorim zašto smatram da je stari totalitarizam teško moguć, da ne kažem mrtav iz ove perspektive uz sve bojazni, a da neki novi oblik još nema kapacitet, iako sam pomenuo da je jedan kolega forumaš nedavno detaljno obrazložio njegovu moguću supstancu. Ali ako u našim životima ne doživimo totalitarizam, onda pre svega treba imati razumevanja za drugu situaciju, koja nam se ne dešava "možda" već smo do grla u njoj, i za koju ni sam nemam jasan odgovor, zato sam vas i pitao da li treba više da se plašimo ideje da će biti možda neki totalitarizam 2.0, ili ideje da će ostati sve ovako i da niko nikad neće rešiti ni finansijsku krizu, ni demografski sunovrat, ni klimatske promene, ni kontinuirane ratove, ni dugove, ni ništa od onoga o čemu ovde godinama pišemo.

Okej, pa da zaključimo nešto što je počelo, barem sa moje strane, tako što je moja ćerka gledala na jednom ekranu Trumanov šou, a ja na drugom nekog mladog hrvatskog istoričara, pa je baš u trenutku kada je taj istoričar pričao o fašizmu u Italiji, na drugom ekranu Trumanova žena izvukla neki kuhinjski set i uperila ga ka njemu, uz reči: plašiš me, a on njoj odgovorio: ti mene plašiš. Spoj fašizma kao korporativizma koji je tražio monolitnost i te scene iz Trumanovog šoua, gde se svaki konflikt rešava reklamom za novi proizvod, pokazuje zašto je stari totalitarizam mrtav jer ne može da preživi u svetu gde je vrhovni autoritet prodaja, a ne žrtva. Trumanovo - ti mene plašiš, nije strah od diktatora, već strah od toga da je sve oko njega lažno i besmisleno. I onda sam se, logično, zapitao da li treba više da se plašimo ideje da će biti možda neki totalitarizam i fašizam 2.0, ili ideje da će ostati sve ovako i da niko neće rešiti ni finansijsku krizu, ni klimatske promene, ni dugove država i pojedinaca koji ne mogu da se doveka servisiraju, ni sulude razlike u kojima jedan odsto ljudi na planeti ima imovinu veličine ukupne imovine 90 odsto ukupne populacije odozdo na gore... Da li je, na kraju balade, čoveku inherentnija demokratija ili totalitarizam? Čovek je fleksibilno biće, pa mu je totalitarizam verovatno inherentniji u kratkoročnom i instinktivnom smislu, jer nam istorija pokazuje da je sklon da traži sigurnost u vođi i hijerarhiji, ali demokratija mu je inherentnija u dugoročnom, evolucijskom smislu, jer omogućava inovacije, prosperitet i humanost, dok totalitarizam uvek implodira kao u Nemačkoj ili u SSSR-u. Ipak danas, u fragmentiranom Zapadu, ni jedno ni drugo nema svoj pojavni oblik, pa dobijamo nekakav splet u kome se strahovi od totalitarizma mešaju sa demokratskom paralizom. I - ni makac. Kao ona basketara koju tapkaju u mestu.

Vidite, možemo da odemo i korak dalje u zajedničkim razmišljanjima... Ako, dakle, hipotetički umesto straha od totalitarizma koji nema uporište jer je to nemoguće zbog fragmentacije, sagledamo realniji rizik da ostanemo zauvek zaglavljeni u ovoj polarizovanoj paralizi, koliko je u stvari opasnije to što niko ne može ništa da uradi, a problemi se gomilaju? I da li je onda realniji ishod oslobođenje od tih naših strahova kada mislimo na totalitarizam, ili entropija? Jer dok svoje ekočembere ložimo velikim praskom neke diktature koju sa sobom nose naši politički protivnici, u stvarnosti dobijamo tiho cviljenje violine sistema koji tužno gudi na tankoj žici, pošto je prethodno izgubio sposobnost donošenja krucijalnih odluka. U stvari, što više razmišljam o ovome sve mi je jasnije da je jedna od najvećih zabluda savremenog političkog diskursa uverenje da istorija uvek vodi ka nekom velikom, dramatičnom klimaksu, bio to raj globalne demokratije ili pakao totalitarne države. A, u stvari, realnost zapadnih društava danas ne da nagoveštava neki novi poredak, već nagoveštava samo permanentnu paralizu i atrofiju, pa rizik nije u tome što će neko sutra možda hteti da preuzme sve na sebe, već u tome što sigurno niko ni danas ni sutra ne može da preuzme ništa na sebe. Zato su današnja zapadna društva institucionalno sklerotična, pa u SAD i EU polarizacija jeste neprobojni zid i svako može da blokira svakoga, ali niko ne može da sprovede reformu, sanira dug ili reši klimatsku ili migrantsku krizu. I ako je klasični totalitarizam bio "1984", dakle čizma na licu i bodljikava žica, ovo je "Trumanov šou", jer Truman ne može da izađe iz velikog studija i ne daju mu ni da stekne širu sliku. Konzumeristički individualizam je, zapravo, stvorio ljude koji su previše pasivni za revoluciju, a previše zahtevni za disciplinu. Iz tog razloga je politički zapad danas bara neprijatnog mirisa, jer ne može bolje da miriše uz probleme koji se gomilaju, poput klimatskih promena, demografskog kolapsa ili ekonomske neodrživosti, a duboke podele ne dozvoljavaju rešenja. Pa pogledajte samo upise na ovom forumu... Zar vam oni ne pokazuju da mi nismo taoci nekog totalitarnog sistema naci ili fašističkog tipa ni u najavi, ali smo već danas taoci totalitarne nemoći jer nismo zarobljeni u nekoj velikoj ideji, već u milion malih, nepomirljivih besova?

Koliko zapadnim društvima zapravo preti totalitarizam? Bilo koji... Ako bismo kao parametar uzeli, recimo, fašizam u svom korporativizmu, dakle ekonomskom i društvenom modelu za eliminaciju klasnih sukoba, spajajući rad i kapital pod kontrolom totalitarne države radi postizanja nacionalne autarkije i usisavanja svakog pojedinca u jedan veliki organizam, da li neko stvarno misli da bi to mogao da bude slučaj u, recimo, SAD, gde bi neko danas hteo da spoji trampiste i antitrampiste? Ili u EU, gde bi neko spojio suvereniste i federaliste koji veruju u nadnacionalne institucije, pa na sve to onda dodamo i migrante koji neće melting pot?! Možda da neko proba sa verskim ujedinjenjem u nekakav korporativizam... Ma ne, naravno, to je sada besmislica kojoj nema ravne... A Hitlerova Nemačka se popela na zelenu granu upravo zato jer je uspela da stvori iluziju, a delimično i realnost nacionalnog jedinstva, kroz propagandu, strah i eliminaciju opozicije, čak i bez nekog osvrta na religiju kao kohezivni element, koja ne da nije bila cement, nego je bila manje korisna od petog točka na kolima. Takođe, u današnjim SAD ili EU, polarizacija ide u suprotnom smeru, pa svaka strana vidi drugu kao egzistencijalnu pretnju. Što znači da nema konsenzusa ni za šta veće, ni za autarkiju, ni za masovnu mobilizaciju, ni za spajanje rada i kapitala pod državom. Kolega je nedavno na ovom istom mestu izrekao bojazan zbog tehno feuda, što ima smisla i dalo mi je zaista povoda da odgledam jedno predavanje na tu temu, ali ipak zahteva čitav niz ozbiljnih preduslova i, zapravo, nailazi na istu prepreku kao i klasični totalitarizam u vidu društvene nekoherentnosti.... Do tada, na Zapadu jednostavno nema nikakvog jedinstva za više ciljeve, niti postoji ikakva najava da bi to moglo da se promeni u komformističkom društvu i konzumerističkom individualizmu... A bez toga nema totalitarizma, koji zahteva monolitnost, a ne ovu eru fragmentacije. @Angelia Desnica je odavno spoznala Karlsonove čari, sad je red malo i na levicu. Nemojte biti škrtica, dajte malo Takera i drugoj strani... Pa onda svi zajedno, ruku pod ruku, u cirkus. Jer kad levičari počnu da dele i kače Takerove klipove, apsurd je kompletan.

Što se tiče NSPM, njihovo najnovije istraživanje u kojem zajednička lista studenata i opozicije ima 6pp više od režimske liste, verovatno barem za neki procenat štipa studente jer ima i onih koji ni telefonski ne smeju da se iskažu. I šta režim zaključuje iz toga? Mogao bi, recimo, da zaključi da je NSPM opozicioni polster, prevashodno jer znaju da ih oni ne finansiraju, pa da te rezultate jednostavno bace kroz prozor. Ali budući da se slični brojevi nalaze i u njihovim istraživanjima, koje naravno nikada neće objaviti, oni se već ozbiljno češu po glavi... I pitaju se: A šta ako ipak ne uspemo da ih razjedinimo? Jer kad u ovom relativnom zatišju imamo takve brojeve, možemo samo da pomislimo kako će se stvar kretati kad političko tlo uzavri.

Nisu to moji ili vaši podaci, nego ono što je Reuters Institute Digital News Report objavio kao studiju slučaja medijske kliničke smrti. I dok se na Pinku i Hepiju slavi Vučićevo zlatno doba, oko 45% građana Srbije, dakle još malo pa pola, aktivno i svesno ne veruje apsolutno ničemu što čuje na tim kanalima. I to nije neki moj opozicioni stav, to je statistička realnost. Lično, smatram da je situacija još gora po medije u Srbiji nego što nam ti brojevi pokazuju... A sa više od dve trećine onih koji vesti traže isključivo na mrežama, tradicionalni mediji su postali pozadinski efekat koji, kao nekakvo neartiikulisano drećanje, služe samo retkoj populaciji. I kako to sad izgleda u praksi? Nekada je kontrola nad, recimo, RTS-om značila da u petak uveče pred izbore možeš da proglasiš kraj kampanje. Danas, dok traje izborna tišina, mreže gore i mobilizacija se vrši u realnom vremenu. U praksi, takođe, kada lažov laže na nacionalnoj frekvenciji, onog trenutka kada završi rečenicu, na mrežama već postoji video koji ga demantuje, pa je vreme raspada laži spalo na svega nekoliko sekundi. U Srbiji čak više nije potreban ni veliki vođa opozicije da bi se podigao narod, jer u praksi no nejm aktivista sa telefonom stane ispred kordona ili bagera, strimuje uživo, i za sat vremena ima više ljudi na ulici nego što režim može da skupi autobusima iz pet gradova. Zato ovaj naš šahista hoće da sa nama igra šah na tabli koju su društvene mreže odavno prevrnule, pa se jedan pion zaturio negde ispod kreveta ili ormara, konju fali glava, a top se nalazi u kavezu sa hrčkom. Pogledajte kako ga samo na ovom mestu, što je kap u moru takvih slučajeva, ovdašnji forumaši zatrpavaju materijalom na koji ne može da reaguje. pa kada to multiplikujemo do aktuelnih visina društvenih mreža, dobijamo upravo ono što nam treba za velike izbore.

Dosta toga ide nam na ruku kada je reč o velikim izborima, a ponajviše činjenica da Srbija prati svetske trendove po kojima poverenje u najjače medije ne samo da opada, nego je u ambisu. Kao zemlja smo, između ostalog, prvi put lane uključeni u globalni izveštaj Rojters Instituta, koji potvrđuje te specifične trendove. Brojevi, dakle, jasno ukazuju da između 40 i 45 odsto ispitanih eksplicitno ne veruje medijima, što je jedan od najviših procenata u Evropi, kao i da u Evropi imamo najmanji procenat onih koji veruju mejnstrim medijima - svega 27 odsto. Posledično, naravno, naglo opada i broj konzumenata onoga što režim servira na svojim medijima. Najviši procenat u Evropi dohvatili smo i u segmentu gde 67 odsto građana koristi društvene mreže kao glavni izvor informisanja. Što potencijalno znači da jutjuber koji strimuje sa svog kuhinjskog stola, koristeći mikrofon kupljen za 20 evra na Temuu, procentualno okuplja veću ciljnu grupu nego režimski mediji u koje je vlast spucala milione. I to je ono što užasava režim. Jer, nekada su mogli, recimo, da objave lažne ankete u kojima protivnik nema šanse i tako destimulišu birače, koji ostanu kod kuće jer neće da se cimaju oko već izgubljene stvari, ali danas to nije slučaj kad više od dve trećine građana najviše veruje vestima na društvenim mrežama. A za društvene mreže ne važi ni izborna tišina, što obesmišljava stari recept anesteziranja birača u poslednjih 48 sati, pa je mobilizacija na društvenim mrežama nešto što vlast ne može da spreči sve i da se okrene naopačke, dubi na glavi i žonglira sa mandarinama. I to nije samo kod nas slučaj, jer već smo videli na raznim primerima u svetu da onaj ko uzurpira mejnstrim medije više ne može da računa na isti rezultat sa istim mehanizmima, kao u prošlosti. Već godinama ne gledam domaće medije, ali kad neko ovde nešto okači ili kad vidim neki klip, odmah znam da režimi koji se oslanjaju na kontrolu informacija danas podsećaju na onu narodnu: drži vodu dok majstori odu, jer oni režimski likovi sa ekrana kao da zadržavaju vodu u šakama. I što jače stežu, to više informacija curi u javnost kroz njihove prste.

Ako se ne varam, na svim izborima zbirno pravo glasa ima oko 200.000 ljudi, ili nešto više od toga, možda i 250.000. Što znači da treba očekivati da barem oko njih 100.000 iskoristi to pravo i glasa, što je broj koji dosta toga može da nam kaže. Pa čak i kad režim narihta šta mu treba, kako smo prošli na ovim izborima najbolje ćemo videti u odluci da li će ove godine biti raspisani parlamentarni izbori. Jer ako ih ne raspišu, i mi i oni znamo šta se dogodilo na ovim izborima koji su pred nama.

Ako pođemo od pretpostavke da bismo voleli da pobedimo svuda i da uvek gajimo nadu jer pretpostavljamo i da u svakom mestu većina ljudi više ne može da trpi, gde su nam šanse odskočile nagore? Već par dana od drugara i poznanika tražim nasumično neke brojeve za ove izbore, ali ništa ne dobijam jer verovatno neće da anketiraju dok se ne kompletiraju liste.

U izborima sa dve liste, kao što će biti u Aranđelovcu, režim sigurno gubi u najvećim gradovima, a sad da se, pre svega, prebrojimo i u manjim sredinama. Tamo gde nas godinama ubeđuju da je režim neprikosnoven... I da naučimo sa tim poukama šta i kako posle.

Postoji čovek u Sent Galenu, u Švajcarskoj, nema nogu ali ima trafiku, što dokazuje da uvek može svašta da se desi, s tim da u predmetnom slučaju Irana ipak pričamo o teokratiji, a kada je reč o SAD, tada govorimo o parlamentarnoj demokratiji. A parlamentarna demokratija, ako neko možda ne zna, legitimnost crpi iz ustava, zakoni institucionalno prolaze kroz Kongres, savezne države i sudove, a mogu se menjati glasanjem, apelacijama ili novim izborima, kada neka nova većina donese opet neke nove zakone. Prosečnom glasaču, koji se prečesto potcenjuje, ne treba posebno obrazovanje o ustavnim kategorijama i zakonodavstvu, on to oseća instinktivno. On ne mora da citira ustavne amandmane da bi, primera radi, znao da se u SAD vlast ne dobija božanskim proviđenjem, već prebrojavanjem glasova. Ali zašto je upravo Tramp živi spomenik svih tih gluposti o kraju demokratije, kraju plime i oseke, kraju godišnjih doba i kraju sveta uopšte? Zato što taj vid populizma, koji prolazi na biralištima, baš i najbolje raste tamo gde pametnjakovići ispadnu glupani, pa počnu da ignorišu očigledne istine... Poput predmetne razlike između demokratije i teokratije. Glasač vidi da ga lažu, pa onda vidi da ga preziru jer ne prihvata laž, a zatim bira bilo koga ko će lažovima reći: Ej, lažete... Time, paradoksalno, upravo oni koji nas bombarduju svojim nepromišljenim hiperbolama, postaju najefikasniji agenti za dolazak na vlast onoga koga najviše mrze. I ko je onda glup, Tramp ili - oni?

Garda mu je pokazala već nekoliko žutih kartona. Doduše, ne u istoj utakmici, pa nije bio definitivno isključen iz igre.

Predmetni procesi na Zapadu i konkretno u SAD idu do te mere da osobe iz levih ekočembera koje prelaze u islam počinju da kritikuju muslimane i uče ih njihovoj religiji. U ovom videu, recimo, kritika je zbog LGBT populacije: Ovakvog sadržaja, naravno, ima još na mrežama, gde konvertiti kritikuju muslimane i zbog homofobije i zbog ljudskih prava, tvrdeći da Kuran ne pominje homoseksualnost eksplicitno i da je islam zapravo tolerantan prema seksualnoj raznolikosti. Neko bi rekao da se ovim pokušava učenje tate kako se prave deca, ali deluzija je dakako dublja od tih površinskih opservacija.

Rodrigez varijanta ili varijanta nekakve prelazne vlade koja bi okupila sve bitne poltičke faktore, kako bi pripremila dolazak izbora u dogledno vreme, trenutno deluju kao logične opcije. Pri tome, i jedna i druga opcija su suštinski prekid režima koji traje skoro pola veka, jer nema naslednika vrhovnog vođe i politički teren postaje ponovo otvoren.

Verovatno to ubeđenje proističe iz činjenice da u sekularnim državama nema teokratije, a upravo ta sekularnost deluje kao ključna brana protiv toga da se civilizacijski točak ne pokrene unazad, odnosno ka sistemu gde zakon nije rezultat racionalne debate, već direktne božanske volje ili interpretacije božje reči kroz verske autoritete. Iz tog razloga svaka strategija koja se oslanja na emotivne hiperbole, poput izjednačavanja demokratskih procesa sa teokratskim mučenjima i izjednačavnja SAD i Irana, funkcioniše odlično za prikupljanje lajkova i donacija, ali je katastrofalna za izgradnju širokog konsenzusa. Tramp je živi dokaz za to i spomenik gluposti zbog koje je jedna politička opcija bukvalno poklonila drugoj osam godina u Beloj kući.

Psihologija nam kaže da ljudski mozak voli binarne kategorije tipa sve ili ništa, mi ili oni, pa kada smo pod stresom ili u političkom afektu, što dovodi i do neartikulisanih izliva emocija koje vidimo na Tviteru ili Tiktoku od nekih čudnih ljudi kada komentarišu politiku, koristimo emotivne etikete umesto preciznih opisa. Tako upotreba termina kojima želimo da nešto izjednačimo i relativizujemo, poput recimo - hrišćanski talibani, služi kao neki psihološki mostić ili prečica kojom se mobiliše bes u ideološkom ekočemberu, iako se pri tome jasno i svesno žrtvuje intelektualna poštenost kada se tvrdi da su žrtve nekog zakona o abortusu u SAD isto kao žena u Iranu koju režim ubije zbog skidanja ili čak nepravilnog nošenja hidžaba. Pa iako niko nije toliko lud da stvarno poveruje da je to isto, ta laž se upotrebljava da bi se istakla zajednička religijska dogma i u SAD i u Iranu, kojom te države uspostavljaju kontrolu nad ženskim telom. I budući da na izborima ne glasaju samo ekočemberi, već izbore mahom odlučuju nezavisni i neopredeljeni glasači, oni vide svojim očima te nebuloze i onda ne jednom, nego čak dva puta glasaju za Trampa, koji nikada ne bi ni bio predsednik da sa druge strane političkog spektra nema te deluzije i tih potpuno besmislenih izjednačavanja Amerike i Irana. Tako u praksi imamo dovoljno izraženu većinu koja zna, jer to vidi svojim očima, da Iran počiva na tradicionalnom autoritetu gde je verski vođa neprikosnoven, a zakon je direktna Božja reč, dok sistem u SAD počiva na racionalnom zakonskom autoritetu, pa Kongres na kraju ne glasa o tome šta Bog kaže, već glasa na bazi ustavne interpretacije federalizma i prava i saveza država i država u tom savezu da donose sopstvene zakone. Prosečan glasač možda nije čitao Sartorija ili Vebera, ali on oseća razliku između popunjavanja glasačkog listića i bežanja od verske policije. Pa svaki put kada mu neko kaže da je to isto, taj neko mu zapravo otvara širom kapiju glasanja za Trampa... Zato što takve gluposti ne samo da ne mobilišu širu publiku, nego je aktivno demobilišu ili čak guraju na drugu stranu. Jer onda glasači pomisle: a što nas ovi ljudi lažu da su SAD i Iran - isto? Što nas prave na budale i na slepce, kad svojim očima vidimo da to nije istina?! Da stvar bude gora, kad pobedi Tramp, one koje su godinama prethodno lagali da su Amerike i Iran - isto, onda etiketiraju kao - krezube?! I tako zatvore krug beščašća.

Ko je taj, jel Isus? On već 2.000 godina pravi najveće podele... Ne bih da se sprdam ili da zvučim kao da vas učim istoriji i fizici, ali je fizički nemoguće da je Tramp zaslužan za podele u SAD kad je reč o borbi za nezavisnost, kada stanovništvo u kolonijama nije bilo jednoglasno, za građanski rat Severa i Juga, za Veliku depresiju, za sukob izolacionista i intervencionista pre oba svetska rata, za mekartizam i ideološki lov na leve veštice, za sukobe oko prava glasa Afroamerikanaca, za podele oko Vijetnama, za Votergejt, za kulturne ratove 90-ih... Što se tiče ovog veka, brojevi onima koji znaju da čitaju jasno pokazuju da se najveći skok u afektivnoj polarizaciji, što je eufemizam za mržnju prema suprotnoj strani, desio između 2008. i 2012. godine, dakle pre nego što se Tramp uopšte kandidovao... Toliko je, dakle, istorijski nepismeno proglasiti Trampa majkom svih podela i temeljem podeljenosti Sjedinjenih Američkih Država, prošlih, sadašnjih i budućih, kao i alfa mužjakom nedostatka konsenzusa o bilo čemu, da me je pomalo i stid što vam sve ovo pišem kao da vi sve to i sami ne znate.

Svi napadi zapadne javnosti na intervenciju SAD u Iranu đuture aboliraju u istoriji i Bajdena i Trampa, kada neko bude pitao: a zašto SAD nisu intervenisale u Ukrajini? Jer ako je intervencija u zemlji ruskih proksija ovako dočekana na krv i nož ogromnog dela zapadne javnosti, kako bi tek bila dočekana intervencije protiv same Rusije? Isto važi i sutra za Tajvan. Pa budući da je već podrška za indirektnu pomoć Ukrajini, dakle bez američkih čizama na terenu i bez američkih raketa koje Amerikanci bacaju na glavu Rusima, toliko polarizovana i mesecima unazad opadajuća, direktna intervencija protiv Rusije bila bi politički samoubilačka. Jer ako ne želimo rat ni tamo gde je on lakši, kao u Iranu, apsurdno je očekivati da ćemo ga želeti tamo gde je on egzistencijalno opasan, dakle protiv Kinorusije. Era lakih, široko podržanih intervencija je završena i Zapad ulazi u svaki novi sukob sa ogromnim teretom kritike javnosti, i to je najjače oružje onih koji žele da ga oslabe. Rusija, Kina, Iran i drugi akteri to koriste jer oni više i ne moraju da pobede na bojnom polju u klasičnom smislu, dovoljno je da produže sukobe koje vode daleko od Zapada, podignu cene, izazovu unutrašnje podele na Zapadu i sačekaju da zapadna javnost odradi sve ostalo za njih. Ovo pišem samo da sutra, kada Trampova narandžasta kosa bude ćarlijala po večnim lovištima, ne bude pitanje: a što niko ne stane na put Kinorusiji i što niko ne brani Tajvan?