robespierre

Ja imam utisak da je u korporaciji daleko gore što se ovoga tiče, s obzirom da imaju veliki broj zaposlenih pa imaju mogućnost da te guraju da se specijalizuješ za jednu stvar. Meni rad u malobrojnijoj firmi prija jer nisam vezan za jednu vrstu taskova već je posao dosta dinamičan. Mana je naravno što smo svi devojke za sve, pa smo onda često prinuđeni da angažujemo eksternog konsultanta koji je zaista ekspert za određenu oblast. U pitanju je tehnički konstalting, a na osnovu vaših razgovora sam stekao utisak da je struktura posla dosta slična marketinškom, klijenti te jašu od jutra do sutra ne bi li im odradio što više posla za što manje novca.

Završio Putnika / Stelu Maris pre nekoliko sati. Radi se o dva različita romana koja se radnjom i glavnim likovima, bratu fizičaru i sestri matematičarki (ergo, fizici i matematici kao sestrinskim naukama u specifičnom odnosu), čiji je otac radio na Triniti projektu, naslanjaju jedan na drugi. U Americi su originalno izdati u dva toma, dok su ovde u sklopu jedne knjige. Još uvek mi je teško da u potpunosti saberem utiske ali ovo je neumitno najbolje Makartijevo delo uz Krvavi meridijan. Ovo je nešto nalik osećaju koji se u čoveku javlja kad stoji ispred neke monumentalne građevine i oseća celokupnu infinitezimalnost svog postojanja. Tema Putnika je fizika, preciznije kvantna mehanika, ali obučena u makartijevski triler, dok je druga knjiga... filozofsa polemika, o matematici i poimanju objektivnog sveta i realnosti, između psihijatra i pacijenta? Ja sam završio tehnički fakultet, radio sam neku matematiku na univerzitetskom nivou, ali nisam ni blizu nivoa da uopšte počnem da razumem probleme o kojima gospodin piše ovde. A opet, to radi toliko pitko i jednostavno da je to zastrašujuće. Prilično fascinantno za nekoga ko nema nikakvo formalno obrazovanje, a naročito iz domena matematike. Prisutna je prilična doza njegovog uobičajenog fatalizma i tragedije, u ovom slučaju obrađenih ne kroz nasilje, već kroz jednu daleko kontroverzniju temu, ali o ovome ne bih previše otkrivao jer može nekoga bespotrebno odvratiti od čitanja. Prosto je fascinantno da je ovakvo kapitalno delo uobličeno u devedesetoj godini života, mada je na delu počeo da radi još sedamdesetih godina. Nisam još čuo da je neki roman pisan skoro pedeset godina kao ovaj? S druge strane je apsolutno logično, ne smem ni da zamislim koliko je literature iz filozofije, matematike i fizike moralo biti pročitano kao podloga. Gospodu koja sede u Švedskoj akademiji treba da bude sramota što im je ovaj voz otišao sa stanice, svima ostalima su neke stvari očigledne, a ovakav epitaf je samo kruna celokupnog opusa verovatno najvećeg pisca atomske ere. Ovaj deo me podsetio na onaj naš pređašnji razgovor o psihoanalizi, kao i na temu koju si pokrenula o psihologiji kao nauci. Kao da sam ga ja pisao, a ti se verovatno uopšte nećeš složiti. :) P.S. Imaj na umu da Makarti nikada ne naznačava dijaloge između likova u svojim delima.

Ako budeš u prilici i voljna, pročitaj zbirku kratkih priča Vrata neba i druge priče, mene je tu Kortasar oduševio. Čitao sam je odmah nakon Markesove zbirke Dvanaest hodočasnika, nisam stekao utisak da zaostaje kvalitetom za Markesom, naprotiv. Tajno oružje i Barka, ili nova poseta Veneciji su mi među najboljim kratkim pričama, kvalitetom mogu da se mere sa Borhesom (rekao bih da je on bolji etalon, s obzirom da je u časopisu u kom je HLB bio urednik prvi put objavljena neka Kortasarova priča), Asterionovim domom, Alefom, i mojom favoritkinjom iz senke, Pričom o dva kralja i dva lavirinta.

Meni je knjiga baš bila mučna, valjda zato što sam se malo poistovetio sa glavnim likom, samo što moja glad nije fizičke prirode kao njegova, već glad duha, sa sve nedostupnom ženom koja svojim intelektom, mudrošću, duhom to smiruje, i potrebom da se ode negde daleko i zaboravi sve ovo ovde. I ja mislim da mi se Plodovi zemlje ne bi svideli, ali planiram da pročitam Pana čim završim sa Putnikom / Stelom Maris. Zapravo, u knjižaru sam ušao da pogledam novo izdanje kompletnog Kortasarovog rada, setio se da bih mogao da kupim Pana, a onda kupio Glad jer me je privukla Munkova slika na koricama, predstavu nisam imao o čemu se zapravo radi. A kad smo kod Makartija, s obzirom da sam već uspeo da pročitam nekih 300 strana, malo je reći da sam oduševljen. Nasilje i atavizam Krvavog meridijana su zamenjeni sardoničnim rvanjem sa bogovima. Pitko i jednostavno napisan, jednostavno te ubaci u samo još nekoliko strana režim i ne dozvoljava da staneš. Verujem da bi ti se roman svideo.

Ha, Dalijev nadrealizam je sasvim sigurno insipracija autoru, leptir je lajtmotiv kroz doslovno čitavo delo, od korica knjige do poslednjih strana teksta. Meni, koji sam na određeni način opsednut dualizmom i tražim ga u svim stvarima i iskustvima, se naročito svidela ideja da ako je čovek, to jest vreme, to jest čovek u vremenu jedan leptir, odnosno njegovo telašce, koje ima prošlost kao levo krilo, zašto je slep za desno krilo, iako je ono sasvim sigurno tu? Jutros sam poranio kako bih pre posla završio Hamsunov roman Glad. Užasno težak i mučan za čitanje, baš onako kako volim. Večeras krećem sa Makartijevom Stelom Maris, a skoro sam kupio i Kjubrik: između slikarstva i filma, pa se po malo čita i to. U pitanju je doktorska disertacija Dijane Metlić, profesorke istorije umetnosti, koja je adaptirana u knjigu.

Daleko je manje zato sto su svi prinudjeni da provode enornmno mnogo vremena za racunarom, odnosno da imaju ceo tim sekundanata koji ce to da radi za njih. Magnus je zato odustao od odbrane titule, nece da se smara sa racunarima mesecima pre meca. Mnogo obkektivniji nacin za odrediti ko je bolji sahista, sto je Magnus i potencirao za vreme poslednjeg turnira kandidara u pregovorima sa FIDE, je da se poveca broj partija, a redukuje vremenska kontrola. Sledstveno, da su Radzabov i Grk igrali po tom principu Azer bi ga oduvao sa table jer je jednostavno kvalitetniji sahista.

Radžabov je defacto igrao protiv Stockfisha, ovaj je samo memorisao poteze. Pričali su više puta o tome teškaši, Magnus i Hikaru pre svega, da to na neki način ubija šah.

Da odgovorim ovde s obzirom da je prigodnija tema. Knjiga je mešavina postmodernizma i magičnog realizma, ali u sebi sadrži i određenu notu amalgama paganizma i pravoslavlja na Balkanski način, što me podseća na Seobe i Korene (dobar deo knjige posvećen je porodici glavnog lika, istog imena kao i autor, i dešava se na selu). Ja sam oduševljen knjigom, ali s obzirom da si rekla kako ne voliš Pinčona, mislim da nije za tebe, s obzirom da ima pregršt pinčonovskih gadosti. Selo koje poludi od makovog ''soka'', pijanac koji obrije glavu devojčici kako bi joj na lobanji tetovirao univerzum, fantaziranje o prvim seksualnim iskustvima majke i tetke (naravno, lezbijskim i sadomazohističkim, u najboljoj Pinčonovoj tradiciji), žena koja porodi ogromnog leptira, itd. Kako je sam Kartaresku rekao - beskrajni niz stvarnost-halucinacija-san. Kartaresku je prvo pisao poeziju (sada mi je palo na pamet, da je branko Miljković probao psihodelike i slušao The Doors i King Crimson, napisao bi ovakvu knjigu), i to se vidi u kitnjastom stilu, sa gomilom istorijskih, mitoloških, religijskih, okultnih i pop-kulturnih referenci, ali u ovom slučaju i mikrobioloških i biohemijskih(!). Meni to prija, verovatno zato što ja kad pokušavam da piskaram nešto uglavnom dobijem kritike da treba da obuzdam jezik i reference... ali koja je poenta biti erudita ako ne nabiješ drugima na nos to? I, za kraj, jedan lični hajlajt, koji kao da je ispao iz nekog Sioranovog eseja. Prezirem, dakle postojim!

AD-ovci se nikad nisu palili na ppg ili MVP titulu, nego na DPOY.

Sledi goldbergovanje drugog projekta već u utorak, pa zatim i u četvrtak, moći ćeš i ti jednom.

Čini mi se da je u Memedovićevoj emisiji bila slična priča, gde je divlji vuk razvio sličan odnos sa jednim monahom koga je povremeno posećivao u manastiru po sopstvenom nahođenju, ali možda se loše sećam.

Ne bih rekao da se radi o tome šta odgovara državi, već oni dobro znaju koje su teme tabu ovde i toga se drže. Umesto da se to posmatra kroz direktnu kontrolu i poslovne interese, rekao bih da je u pitanju jedan prećutan kohabitacioni odnos, gde i jedna i druga strana pokušavaju da ne gaze po prstima one druge. Dakle, toleriše im se vređanje Brnabićke, Vulina, pravljenje cirkusa po fasadama i prevrtanje policijskih vozila za prošlogodišnju gej paradu upravo zato što ne skandiraju nepomeniku. Dobro oni znaju šta je tabu ovde i toga se drže.

Možda je još uvek rano da se priča o tome, čini da je liga nikad ujednačenija, svako svakog može da dobije. Dodatni plus je i to što osim tradicionalno odurnog Vašingtona i pancer divizije Memfis svi pokušavaju da igraju nešto.

Rhapsody, poslednji bend koji sam mislio da ću da vidim ovde. Nešto malo depresivnije, u skladu sa atmosferskim prilikama.

Za razliku od samodestruktivnog klišea roka zvezde tog vremena, Fredi je bio primoran da napravi fasadu kako bi se izrazio. To se konačno otkriva u stihovima The Show Must Go On, gde Fredi, smrtno bolestan, nagoveštava pravi identitet iza osmeha na maski. Postoji nešto tako srceparajuće tragično u njegovoj sudbini što se savršeno uklapa u stil fin de siecle music hall pozorišta koji je Kvin negovao. Bez toga, bend jednostavno nije isti. Zapravo je poslednja pesma koju je Fredi snimio pre smrti Mother Love, objavljena na posthumno izdatom albumu Made in Heaven. Ova pesma je protumačena kao da govori o Fredijevoj želji da preokrene svoj život i vrati se u matericu majke u poslednjim danima svog života. Bio je toliko bolestan kada je snimao da je morao da napusti studio pre nego što je završio poslednji stih. Nikada nije. Brajan Mej je morao da otpeva poslednji stih, stih ispunjen bolom saznanja da je njegov najbolji prijatelj otišao. Omot albuma Made in Heaven je takođe zanimljiv. S prednje strane je Fredi, koji trijumfuje ispred Ženevskog jezera, dok se ostatak benda suočava sa velikim Alpima. Pitam se da li gledaju u spomenik svojih zajedničkih napora ili šanse sa kojima se sada suočavaju kao muzičari koji su izgubili svog neprocenjivog prijatelja i kolegu. https://postlmg.cc/TpvPfZ4V https://postlmg.cc/BX5n6Mrd #neumemdapostavimsliku

Ne, to uopšte nije Queen nego Fredi solo, i tekst je o Greti Garbo... Ali eto još jedne zanimljive koincidencije niotkuda, s obzirom da se u meni najboljem Bouvijevom tekstu pominje upravo Greta Garbo.

Zajedničko za ove dve pesme je da su obe sa poslednjeg albuma koje je umetnik snimio za života, i to dok je bio svestan skorog i neumitnog kraja. Zanimljiv je kontrast u doživljavanju koncepta smrti. Svakako je Bouvijeva pesma mračnija, Fredijeva pozitivnost i ljubav ka životu čak i u tim trenucima nekako teže padaju. Duboki bol skriven iza osmeha koji gleda pravo u dušu. Inside my heart is breaking / My makeup may be flaking / But my smile, still, stays on

Ovi Srbija na Zapadu izgledaju kao klasični Vučićevi trojanci sa drugog političkog pola u odnosu na Zavetnike.

Ne ide da jedan Đorđo Armani bude platežno sposobniji od Aleksandra Vučića.

Velike lučonoše gradjanskih vrednosti sa konc logorom za političke neistomišljenike, i to komuniste.

Ja sam ga prvi put gledao sad u nedelju protiv Toronta, blokade i defanzivno prisustvo koje donosi su ujedno i najimpresivnija stvar, i to ne samo zaštita obruča već i odbrana šuta za tri poena, gde je nekoliko puta naterao igrače Toronta na air ballove zbog luka kojim su primorani da izbacuju loptu usled raspona ruku. S druge strane, napadački sam vrlo negativno iznenadjen, čini mi se nekako lenj, odnosno da su ga igrači Toronta, koji jebiga jesu jedna od najfizikalnijih ekipa u ligi, u drugom poluvremenu u potpunosti isterali iz reketa, pa je lenjo pribegao pokušajima za 3p. Ne postoji bolji scenario za protivnika nego da igru igrača od 224 svede na to, gde čak nije ni pretnja na ofanzivnom skoku. Doduše, treba reći da su mu plejmejkeri bili Sohan i Tre Džons koji su prilični bezveznjaci, naročito me Sohan iznervirao low iq odlukama koje je donosio u kontinuitetu, sa sve moronskim izvodjenjem lopte nakon dva Popova tajmauta u crunch time-u.

Sako iz fundusa.