DameTime

Evo, našla sam konverzaciju.

Ama Eddarde, kampanja nije ciljala tebe, ni mene, niti svaku debelu crnkinju, target grupa su bili - PLESAČI. A plesači mogu biti i debeli i mršavi i sa idealnim BMI, crne kože, bele, žute, muškarci ili žene. Kao i svuda, ima ih raznih. TO je poenta kampanje. Svidelo se to nekom ili ne, postoji i debela crnkinja koja se bavi plesom. Ende, šlus, kaput, finito. Dobro, došli smo do jednog od razloga zašto te ovo toliko trigeruje, nisam ni ja čačkalica, tako da mogu da razumem. Sunce ti kalaisano, na prethodnim stranama sam napisala kako smatram da je problematično promovisati gojaznost. Takođe da je obesity zdravstveni poremećaj. Takođe x2, prošle godine si me na feminističkoj temi pitao šta mislim o body positivity-ju, i tada sam ti rekla kako je to pozitivan pokret, ali da je nešto potpuno drugo kad se krene u promociju gojaznosti koja je već klasifikovana kao bolest (parafraziram sebe). Mi se iz nekog razloga ne čujemo u ovoj diskusiji, očigledno.

Ok, ovo je my bad, sorry. Kako je ova poruka promocija bolesti, o čemu pričaš ti? Još jednom, poenta kampanje je reprezentovanje različitih plesača, koji se između ostalog razlikuju i po telesnoj težini. Ovo nije podilaženje gojaznosti. Poštujem tvoje mišljenje - u oblastima u kojima si stručan ili pokazuješ stečeno znanje. Ovde* ga evidentno nemaš a ja sam se umorila da diskutujem ovde sa tobom na temu koju posmatraš iz ugla prosečnog konzumenta sadržaja, pa bi to da predstaviš kao neke činjenice. *mislim na marketing Bukvalno je McLeod uvukao prosečnog belog Amera u priču, meni je svejedno.

Izgleda Murinenu nisu dojavili da Želimir ne zna gde bije.

Na osnovu čega je očigledno? Pišeš napamet. Mladi plesači, oba pola i različitih seksualnih orijentacija, izgleda, boje kože itd. Bar iz onog što sam ja guglala, ali mi se čini da su imali dve slične kampanje u razmaku od dve godine. Nemam vremena zaista da još dublje proveravam... Da li je moglo da se napravi nešto bolje - to je potpuno druga tema. Podsetiću da smo u diskusiju krenuli od toga što je vizual iz kampanje prikazan kao primer promovisanja gojaznosti. Da, naravno, ne prodaješ proizvod direktno već emociju, kroz koju prodaješ i proizvod. To se dešava i ovde, jer target grupa nije prosečni MAGA belac kom padne klapna kad na slici vidi gojaznu Afroamerikanku. Da li će i taj lik videti reklamu? Pa hoće, ali on nije deo (primarne) target grupe. Cilj kampanje je bio da se osnaže plesači različitih backgrounda, stilova, uzrasta, seksualnih opredeljenja, fizičkog izgleda... Da se Nike na taj način pozicionira kao njihov "partner", podrži lokalne evente i proda ponešto. Tako da su u skladu sa tim i odabrana lica kampanje, dok se u centru vizuala nalazi pokret - što se vidi i na vizualu koji je Eddard okačio. Ciljna grupa ne može da se tek tako širi. Možeš da imaš primarnu, sekundarnu pa i tercijarnu ciljnu grupu. To što nešto na vizualu bode oči prosečnom MAGAšu, ne znači da je on naprasno postao deo ciljne grupe. Da je kako ti ovde pišeš, nikada ne bi bila napravljena nijedna inkluzivna kampanja, jer uvek postoji jako široka grupa kojoj osetljive teme smetaju. Jebeš inkluzivnu kampanju koja je kreirana sa ciljem da se niko slučajno ne pobuni. Ova žena bukvalno samo postoji na vizualu, u (plesnom) pokretu, a ljudi sa viškom kilograma su svuda oko nas, žive živote kao svi i mnogi od njih se bave plesom. Boldovano će videti samo pojedinci sa predrasudama prema gojaznim ljudima koji, ponoviću, nisu ciljna grupa. Ponovo pogrešno, poruka kampanje je upravo da gojaznoj crnkinji ne treba da bude bitno šta misli prosečan beli Amer koji joj se podsmeva. Da treba da bude slobodna, svoja, u pokretu, da se bavi plesom iako nema savršeno telo. Bottom line, na stranu koliko je egzekucija kampanje kvalitetna ili ne, poenta je da njen cilj nije bio da se ispromoviše gojaznost.

Nisam ja ta koja je ušla u diskusiju ovom reklamom. Primer je Eddardov. S moje strane je prisutno samo pokazivanje da to što ste vas dvojica shvatili poruku na jedan način, ne znači a) da je to bila poruka kampanje b) da ju je većina target grupe doživela kao vi. Što se tiče cifara, u ovom slučaju bi dobar KPI bili reach, impresije, aktivnost na mrežama itd. U ovakvim kampanjama je za Nike manji fokus na prodaji. Možda i mogu da se nađu metrike na netu, nisam guglala dalje, niti imam vremena, niti me iskreno zanima da to uradim za druge. Pogotovo dok sam s druge strane gađana argumentacijom u vidu - to je bullshit, kampanja je percepirana onako kako smo je videli nas dvojica i sl. U awareness i inkluzivnim kampanjama je, naravno, jako bitno koji brend stoji iza njih. Nikada neće (ili veoma retko) imati isti impakt globalno poznat brend od kog ljudi znaju šta da očekuju i neki manje poznat brend.

Naravno, stvarni impact kampanje je bullshit, a ne ono što ti misliš da je bio impact. Zato što posmatraš kampanju iz sopstvene potrošačke perspektive, which is fine, ali to nije nikakav pokazatelj ni za šta. Sledeći put nemoj da kopiraš prvu fotku koja ti izađe u pretrazi. 😇

Again, sve je dostupno u dva klika. Google is your friend.

U dva klika može da se nađe podatak koja je ideja i poruka kampanje, kao i podatak da su u njenoj realizaciji učestvovali influenseri, plesači i generalno ljudi različitih plesnih stilova, boje kože, telesne mase... Što je trebalo da izguglaš pre nego što si okačio. Ovo, prosto, nije primer onoga o čemu pričaš. Adekvatan primer bi bila npr. reklama za Doritos gde je prikazana gojazna osoba kako konzumira čips i sl. Slažem se da te stvari jesu jako problematične. Ovo takođe nije tačno. Bilo bi da je u pitanju nepoznat brend, however, Nike ima ozbiljan brand awareness i godinama rade inkluzivne kampanje. Upravo suprotno, niko ovaj poster ne percepira kao promociju gojaznosti - jer iza njega stoji Nike.

Okej, zadovolji moju radoznalost, šta je za tebe noseća poruka ovog vizuala?

Šta, gojazni ljudi ne (treba da) koriste sportsku opremu, pa ih treba izbegavati u reklamama? Nađi bolji primer.

Body positivity ne znači promociju anoreksije i gojaznosti. Postoji razlika.

Dobar post sve u svemu, samo bih skrenula pažnju na bold. Kultura dijeta se baš ne odnosi na Ozempic. Prvo, ono što ljudi ne znaju, jeste da dijeta nije nužno za mršavljenje, to je prosto način ishrane, ali se izraz kolokvijalno koristi u prvom značenju. Drugo, mnogo je manje štetno od Ozempica, gde su ljudi bukvalno počeli da lek protiv dijabetesa tip II koriste zloupotrebljavaju kako bi što brže skinuli što veći broj kilograma. Uticaj Kardashian porodice je interesantan, one su progurale ekscesivnu upotrebu plastičnih operacija, filera i implanta kao ideal lepote, a onda odjednom odlučile da sve to izvade iz tela i furaju neki privid prirodnog izgleda. Da se nadovežem na Mekov komentar, ne treba izbaciti body positivity, to je nešto što ima svoju f-ju u društvu i pre svega se odnosi na eliminaciju štetnog uticaja pop kulture koji žene tera da se izgladnjuju i prirodna, lepa ženska tela označava kao nedovoljno privlačna. Nešto potpuno drugo kad body positivity skrene u obesity i, budimo realni, medicinski poremećaj.

Kao mlađa sam uvek želela da imam mušku decu i trebalo mi je dosta godina da skapiram kako sam tu svoju želju internalizovala iz patrijarhalnog društva. Danas sam u fazonu, ako budem imala dece, prvo bih volela da to bude ćerka. Naravno, podrazumeva se da je dete samo živo i zdravo, pol je nebitan.

Feminizam nije borba za poštovanje nekog pojedinca (muškarca). Sorry not sorry, ta rečenica nekom može zvučati pohvalno, meni zvuči koliko su pojedini muškarci zapravo neosvešćeni i neobavešteni na temu feminizma.

Dobroe, nije dodao nešto tipa: bitno da je unuk, jer ipak žensko unuče - tuđa kuća... Moram da prokomentarišem ovu rečenicu: Jer je besmislena, bez uvrede. Prva greška je ta da posmatraš stvari iz svoje perspektive, očekujući da svi rade/misle isto kao ti. Druga greška je smatranje da feminizam nije preko potreban civilizovanom društvu, kad tog civilizovanog društva ne bi ni bilo bez feminizma. Jer ništa što mi žene danas imamo ili možemo da radimo, ne bi bilo moguće da se neke žene nisu borile za ta prava pre nas. Ali krvnički borile.

Da bi ovo vređanje informerovaca bilo okarakterisano kao verbalno nasilje nad novinarima, oni prvo treba da budu novinari. Što nisu.

Odslušala do kraja, nemam šta (pametno) da dodam, mislim to je to. Dobar pod, i sagovornik (autor) je super, pustio je profesorku da priča.

Tema uopšte nije ispinovana, već samo nije toliko straightforward koliko se možda čini u prvi mah.

Da mi je neko rekao da ću se složiti sa Darkom i Fensijem na ove teme... Šalu na stranu, ima poente u ovome što @Smrtokapa piše, to je vrlo razložno, ali se takođe slažem sa bojaznima i rizicima iznesenim na prethodnim stranama.

Odslušala sam dve trećine podcasta, pa ću samo da nabacim par crtica kako ne bih zaboravila. Prvo, krivo mi je što je profesorka prošla kroz sve to na Harvardu. Ima odlične kredencijale, dopada mi se i njen background i što je iskrena u vezi svojih akademskih početaka. Očigledno je mnogo rada, truda i ljubavi uloženo u taj akademski napredak, koji su oni naprečac odbacili kao da je ništa. Koliko god da racionalno zna kako sve to znanje ostaje njoj i da je pozitivno uticala na mnoge studente, nemoguće je da ne zaboli odbacivanje iz akademske zajednice u kojoj je provela dve decenije. Ono meni lično najbitnije je da je evidentno uživala u predavanjima i podučavanju mladih ljudi, što (govorim iz ličnog akademskog iskustva) nije toliko česta pojava na fakultetima/univerzitetima. Pored toga, ima sposobnost da komplikovane naučne pojave i termine laicima približi na jednostavan, razumljiv način, što takođe nije toliko često. Usudiću se da kažem kako to verovatno ima veze sa njenim iskustvima tokom obrazovanja. Na temu, ne vidim problem ni u čemu što je spomenula. Sve to jesu biološke činjenice, pogotovo je besmisleno poricati da postoje samo dva pola. Na početku je imala rečenicu koja odlično opisuje celu temu: jedno su (biološke, naučne) činjenice, drugo je šta mi radimo sa njima. Upravo se tu nalazi razlika između npr. pola i roda, ali i drugih fenomena o kojima govori u podcastu. Dalje, o razlici između polova u nivou i ispoljavanju agresije, kao i seksualnom ponašanju. Again, sve tačno, kada govorimo o uticaju testosterona. Njen kontraargument za uticaj kulture na razlike između devojčica i dečaka na bihejvioralnom nivou, jeste pitanje zašto je u svim kulturama (uz manje razlike) konzistentno da se dečaci igraju rata, tuče, takmičenja, generalno grubljih igara, dok devojčice na prosečnom nivou ne učestvuju u takvim igrama, već prave kuhinju, čuvaju bebe itd. Tu je autor emisije dao dobar odgovor, patrijarhat je toliko duboko zacementiran u svakom društvu, na svim stranama sveta, da se takve igre "prenose s kolena na koleno" i ohrabruju kod dece. Ja kažem: why not both? Mi devojčice imamo taj biološki pull da negujemo, čuvamo i brinemo o nečemu, dečaci da se međusobno takmiče, na to dodaj push od strane odraslih (oba pola) da "to tako treba" (što jesu stavovi osnaženi kroz patrijarhat) i recimo konzumerizma (tj. kapitalizma) koji nam prodaje igračke "za dečake" i "za devojčice" i dobićeš konačni rezultat. Nije problem u tome što će devojčica instinktivno posegnuti za bebom-lutkom da je nuna, a dečak za šrafcigerom ili mačem. Problem je ako im nijedna odrasla osoba ne pokaže kako to nije jedini način na koji mogu da se igraju. Nije problem ako dečak u pubertetu, prvi put suočen sa svojim seksualnim nagonom, krene da posmatra devojčice sve oko sebe kroz njihove obline. Problem je ako mu odrasli ne ukažu da devojčice (kasnije žene) nisu seksualni objekat i ne postoje samo radi njegovog zadovoljstva. Ukratko, problem nisu biološke činjenice, već ono što je patrijarhat uradio sa njima. Da, slažem se sa Vilhelminom, ovo što je profesorka doživela je klasičan cancel culture momenat, naravno potpuno pogrešan. Bar iz ovoga što sam čula o konkretnoj situaciji. Iiii ovaj post je ispao mnogo duži nego što sam inicijalno planirala 😅

Špajz u kom se nalaze turšija i razne mesne prerađevine?

Da sam dobila dinar svaki put kad sam dobila ovakav feedback, sad bih uživala na nekim Maldivima... Ništa, inspirisali ste me da pustim seriju.

Naravno da je i u tome stvar, čovek od 50+ je jurio devojke od 16-18 godina da ih siluje, pritom zloupotrebljavajući svoj položaj u obrazovnom sistemu (čiji je na neki način bio deo). Zlostavljanje/silovanje bi bilo neprihvatljivo i da su u pitanju bile (starije) žene, naravno, samo je ovde i te kako faktor što se fokusirao baš na tinejdžerke. Malo je kompleksnije od ovoga, najčešće je u pitanju narcistička crta, u čijoj osnovi leži nesigurnost, ali ona ne mora nužno biti vezana za fizički izgled.