Cyber

Ovaj post je relativizacija koja bi trebalo da se prebaci i ugleda svetlo dana na onom feministickom topiku. Ne bih rekla da se ”stalno [] potencira islam”, to je opste mesto koje odaje sustinsko nepoznavanje pojma politickog islama i iz tog nerazumevanja verovatno proizlazi ova nesretna relativizacija. Pre ce biti da (politicki) islam, cija je esencija bespogovorno pokoravanje, sam sebe potencira. Jer, institucionalizovana diskriminacija zena u kuranoljubivim zemljama nema pandan, te se stoga ne moze stavljati u istu ravan sa vaskolikim sektaskim praksama u sekularnim demokratskim drustvima. Treba li reci ista vise nego podsetiti na to da je islamska bratija - 57 zemalja (sic!) – usvojila sosptvenu kairsku Deklaraciju o ljudskim pravima koja se bazira na serijatskim verskim andramoljama kao antipod UN Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima koja je bazirana na sekularnom pogledu na ljudska prava. Sledbeno, kairska Deklaracija je lakmus papir duboko ukorenjenog sukoba izmedju politickog islama i ljudskih prava. Istina, deklaracije nisu pravno obavezujuce ali to nimalo ne umanjuje izuzetno relevantnu cinjenicu da su izraz volje i moralnog stava. Dovoljno je googlovati nesto poput violence against women in arab and islamic countries, women´s rights in the middle east, domestic violence in iran, mass arrests of women´s rights defenders in iran, female labor force participation in iran itd. u tom stilu da bi se brutalnost serijatskog svetonazora razoblicila. To po pretecoj ozbiljnosti daleko prevazilazi “nakardna pravila za odevanje i ponasanje zena” koja “nisu ekskluzivno vezana samo za ovu religiju”.

Ovaj roman je dao povod da Heinrich Böll dobije Nobelovu nagradu za knjizevnost 1972.

Basamak je jedna od reci koju dozivljavam kao rec svog detinjstva, jer ju je moj deda koristio. Upravo on a neko drugi, jer za njega sam bila veoma vezana. On i ja smo zajedno isli u «varoš» (u njegovo vreme je Slavija u odnosu na Čuburu bila bas to). Divote li! Reci i jezik generalno su uvek umeštene u nekom sociokulturoloskom kontekstu, zato je obicajeno je da u reci ucitavamo licno iskustvo. Tako deca uce reci, tako se uce reci i u stranim jezicima. Na taj nacin, sto bi rekao Bachtin, «prisvajamo reci», ucinimo ih svojim. I posle, kad otvorimo usta – pokazemo licnu (jezicku) kartu.

Kritika je davanje misljenja koje se bazira na sposobnost prosudjivanja, a ne na sposobnosti vredjanja. Dakle, napisano nije kritika nego a) relativizacja pojma kritike i uvrede javne licnosti, b) seksisticka pretpostavka o seksualnoj dominaciji (ko sta treba da radi) a takve pretpostavke se u biti zasnivaju na rodnim predrasudama. Bice ipak da se radi o neotesanosti koja de facto pali zeleno svetlo za seksizam na forumu. Voilà!

Zaista nema potrebe za ovim.

Cudi me da niko nije javio toj knjizari da su napravili lapsus. Ne radi se o "hermetickom krugu" nego o "hermeneutickom krugu" koji je pojam u okviru hermeneutike.

Ne samo sto je Hesse bio Nobelovac nego njegove knjige su 1933. spaljivane na lomacama diljem nacisticke Nemacke jer se nisu uklapale u nacisticku ideologiju, nego se i zna Hesseov stav u vezi sa nacizmom koji se skroz kosio sa njim. Isto kao sto se zna da je Serrano tokom drugog svetskog rata sprovodio kampanju podrske nacistickoj Nemackoj i bio promoter antisemitskih teorija zavere. O Jungovom odnosu prema nacizmu i antisemitizmu ima za pocetak ovde.

Miguel Serrano’s Antisemitism and its Impact on the Twenty-First-Century Countercultural Rightists Sa gornjeg linka mozes da skines pdf. De Gruyter je izvor sa vrlo dobrom reputacijom.

Osnovna razlika izmedju tumaca i prevodioca je jezicki medij, no ta razlika nije podjednako izrazena u svim jezicima i/li u svakodnevnom govoru i praksi. U nemackom, koji uzimas za primer, je razlika izmedju ove dve vrste jezicke delatnosti jasna. Formalno gledano, tumaci usmeno prevode usmene ili pisane tekstove sa jednog jezika na drugi a prevodioci prevode pisane tekstove sa jednog jezika na drugi (izvor). Dakle, kod tumacenja je fokus na usmenoj interpretaciji i komunikaciji; prevodjenje zahteva visi nivo preciznosti i stilskog prilagodjavanja i vremenski je zahtevnije. Naravno, obe delatnosti zahtevaju sveobuhvatne kulturoloske i lingvisticke vestine. Razna ukrstanja postoje u zavisnosti od jezickih kvalifikacija onih koji se bave ovim stvarima. A evo i sta kaze i moj prijatelj Duden: Dolmetscher/in (tumac) => Person, die [berufsmäßig] mündlich übersetzt (osoba koja [profesionalno] prevodi usmeno) Übersetzer/in (prevodilac) => Person, die berufsmäßig [schriftliche] Übersetzungen anfertigt (osoba koja se profesionalno bavi [pisanim] prevodima)

Naslov ima - kao i nekoliko dogadjaja u romanu – dvostruko znacenje. Kad Trond sa svojim vrsnjakom Jonom krene da "krade" komsijine konje onda to aludira na decacke avanture i fantazije o kaubojima na Divljem zapadu koji mogu da rade sta im se cefne. Hajde da krademo konje je otprilike isto sto i hajde da budemo nestasni. Druga konotacija "kradje" konja je vezana za Trondovog oca koji je tokom rata pripadao pokretu otpora i svercovao vaznu dokumentaciju preko granice – "idi kradi konje" je bila sifrovana komanda koja se koristila za vreme okupacije. A propo atmosefere, ne kaze se dzabe da je citanje putovanje kroz svetove. Lepa proza ima tu moc da prenese atmosferu nekog dalekog mesta i zivota ljudi u njemu i/li stanje svesti. Negde pred kraj osnovne nadjem u policama knjigu Zima iz 1914. od Sigrid Undset (Nobelova nagrada za knjizevnost 1928). Totalno me je apsorbovalo mesto u norveskoj nedodjiji gde zimi stizu paketi i posta jednom mesecno kad ledolomac prokrci put za dostavu. Otvorio mi se (jos) jedan novi svet. Taj zivot, ta priroda, ta melanholija, ti ljudi i to mesto - kao da sam stvarno bila tamo. Desetak godina kasnije kada sam vec zivela u skandinavskom svetu padne mi na pamet da potrazim knjigu i da je ponovo procitam. Kad ono, nigde nema te knjige (to je bilo pre interneta kad si sve morao da trazis analogno). Ispostavilo se da se knjiga u originalu zove Prolece – jasno je zasto je naslov adaptiran u nasem prevodu. Elem, kad sam je ponovo procitala, to se potpuno poklopilo sa empirijom koju nisam imala kad sam knjigu prvi put citala u geografski i kulturoloski udaljenom Beogradu kao siparica. Ne brinite, niti je Fose napisao samo Melanholiju, niti Nobelov komitet daje Nagradu za jednu napisanu knjigu (u Svedskoj su oba dela spojili u jednu knjigu).

Secam se vrlo dobro da sam ga gledala u bioskopu Zvezda. ... a kao dete se nisam skidala sa ovakvih rolsua osim kad sam bas morala.

Treba napraviti razliku izmedju 1) skolske instrumentalne vrednosti znanja i 2) sustisnke vrednosti znanja. Ovo prvo je vezano za individualne mogucnosti na trzistu rada koje zavise od stepena formalnog obrazovanja (Ausbildung, skolovanje). Ovo drugo je vezano za prosirene vidike, dublje spoznaje i sl. a sto je vezano za obrazovanost (Bildung) – to je individulano brusenje koje moze da oblikuje, sto ja kazem, fino nastimovane ljude sa duhovnom finesom. Boldovano: Ovo sto kazes ilustruje razliku izmedju street smarts (koje pominjes) i akademske inteligencije.

Sa ovim se slazem, samo ja radije govorim o kogniciji i emociji a ne o koeficijentima (Q). Stara kartezijanska linija razdvajanja izmedju razuma i osecanja je odavno deplasirana. Danas vise niko ko se ozbiljno bavi tim stvarima ne veruje da se te dve stvari mogu razdvojiti i proucavati tako odvojeno. Kognicija (misao) i emocija (osecaj) idu ruku pod ruku – ne moze se nista valjano nauciti bez motivacije koja je uvek manje-vise emotivno obojena a ima tu i drugih stvari, da ne duzim. S tim u vezi su i psihosocijalne spoznaje koje nas prate citav zivot i koje se ne desavaju bez upliva i kognicije i emocije. Dalje, savremena istrazivanja govore u prilog tome da znanje nije iskljucivo kognitivna kategorija. Da je dihotomija izmedju mentalnih i emocionalnih aktivnosti prevazidjena, svedoci i savremeni pogled na sam pojam znanja a sto je pak uticalo i na izradu novijih obrazovnih planova u nekim zemljama – put je predjen od nekadasnjeg shvatanja znanja kao neceg ”propozicionalnog”, baziranog na suvoj teoriji (i nabubanim cinjenicama) do savremenog kontekstualnog shvatanja znanja kao neceg zasnovanog na prakticnoj epistemologiji koja podrazumeva interakciju izmedju cetiri aspekta znanja koji su uvek prisutni: cinjenice, razumevanje, vestine (knowing how) i samopouzdanost (knowing that). Nista se ne moze nauciti kao izolovano ostrvo, ucenje je uvek u nekoj interakciji sa svetom oko nas => dakle, ucenje je u sustini socijalna stvar a socijalno podrazumeva i kogniciju i emociju. Ovo sto ti kazes je odraz logicke intuicije, koja se u ovom konkretnom slucaju moze i argumentovano odbraniti. Sam pojam logicke intuicije je zapravo simbioza dve razlicite kategorije: logike i intuicije. Logika se u sirem smislu vezuje za validnost nekog rezona koji se bazira na pristupu svim dostupnim cinjenicama (mentalna aktivnost). Nasuprot tome, intuicija se moze vezati za neposrednu percepciju koja se ne bazira na cinjenicama (osecaj). Kako covek citav zivot uci, radi na sebi i ubire zivotno iskustvo, tako se logicka intuicija razvija i onda ti dodjes do saznanja da se IQ i EQ ne mogu razdvojiti. Vaistinu ne mogu!

Grupa svedskih intelektualaca tog doba se javno izvinila Tolstoju zbog, kako se i danas obicno smatra, neoprostivog promasaja Svedske akademije. Takodje, niije nikakva tajna da se anarhista Tolstoj iz petnih zila upinjao da ne dobije Nobelovu nagradu. Nabokov je nominovan ali te godine je Svedska akademija napravila jos jedan gaf o kome se i dan danas govori i smatra se velikom sramotom. Naime, Nagradu su te godine dobili svedski pisci Eyvind Johnson i Harry Martinson koji su u tom trenutku bili clanovi te iste Svedske akademije koja odlucuje o tome kome ce se Nobel dodeliti. Clanstvo u Svedskoj akademiji je inace dozivotno. Btw, nije smelo godinama da im na pamet padne da daju Nagradu nekom svedskom piscu. To se desilo tek 2011. ali to je bila zaista zasluzena nagrada Tranströmeru. Bilo je puno kontroverzi tokom godina, bilo bi cudno da nije. Ima i raznih dogodovstina, kao ona kad je Tagore izgubio chek sa iznosom tadasnje nagrade. A opet, onaj salonski levicar Sartre je izricito odbio da primi chek iz principa koji su se najbolje pokazali kad je vise od deset godina kasnije cvileo da mu Svedska akademija ipak da tu kintu. Zakasnio je jer po pravilniku vreme za isplatu istice nakon 10 godina. Btw, juce-prekjuce je preminula Louise Glück (Nobel 2020). RIP

Nabasala sam na jednu svedsku studiju koja je ispitivala razlike izmedju onih koji su pozurili da se vakcinisu protiv covida cim se ukazala prilika i onih koji su odbili vakcinaciju. Ukupno, studija je obuhvatila priblizno 750.000 muskaraca i 3.000 zena rodjenih izmedju 1962. i 1979. Rezultati studije pokazuju vezu izmedju kognitivne sposobnosti i statusa vakcijacije. Studija je zasnovana na testovima koji se sprovode u vezi sa vojnom regrutacijom a koji daju sliku o kognitivnim sposobnostima pojedinca merenjem logickog razmisljanja, verbalne i prostorne sposobnosti kao i razumevanja apstraktnog. Rezultati testa su zatim uporedjeni sa statistikom vakcinacije svedske Uprave javnog zdravlja. Analize su pokazale da postoji jasna pozitivna veza izmedju vece kognitivne sposobnosti i vakcinacije protiv covida, te da je razlika u stopama vakcinacije izmedju pojedinaca sa najvisim i najnizim rezultatima na kognitivnim testovima velika. Da stvar bude interesantnija, ovaj obrazac nije pronadjen u regionu grada Uppsale. Istrazivacki tim veruje da je razlog tome cinjenica da je region svojim gradjanima slao pisma sa unapred zakazanim terminima za vakcinaciju, sto je posledicno dovelo do znacajnog povecanja stope vakcinacije, narocito medju onima sa nizim kognitivnim sposobnostima. Ovaj manevar regiona Uppsale istrazivaci tumace kao ”nudging” (termin u bihejvioralnoj ekonomiji i bihejvioralnim naukama koji se koristi za opisivanje metoda za nezno guranje ljudi u zeljenom pravcu). Dalje, nudging se zasniva na ideji da se ljudi ne ponasaju uvek racionalno te ne donose dobro promisljene odluke, ali da je moguce uticati na ljudske izbore sa relativno jednostavnim sredstvima. Moze se reci da je cilj nudginga da bez prinude i/li regulacije navede ljude da donose bolje informisane odluke. O ”nudgingu” kao podsticaju za vakcinaciju ima vise studija, jedna od njih je i ova. Za istrazivanje u oblasti nudginga je bihejvioralni ekonomista Richard Thaler dobio Nobelovu nagradu iz oblasti ekonomije. U knjizi ”Nudge: Improving decisions about health, wealth and happiness” on i i profesor prava Cass Sunstein kazu da svi mozemo da postanemo bolji ljudi i da donosimo mudrije odluke - samo ako nas malo gurnu. Ne slazem se bas 100% jer mislim da je iracionalnost kod nekih kao uklesana u stenu.

Ovde se radi o novoj generaciji vakcina koje funkcionisu na sasvim drugom principu. Dosadasnje vakcine su se zasnivale na aktivnoj supstanci, odnosno antigenu. Kao antigen je koriscen odredjeni deo/doza virusa koji je trebao je da izazove (imunitetski) otpor organizma. mRNK je nova generacija vakcina koja ne sadrzi antigen, vec telo samo proizvodi aktivnu supstancu uz pomoc dejstva mRNK vakcine. Messenger RNK, odnosno iRNK koju sadrži iRNK vakcina, uzrokuje da misicne celije na mestu ubrizgavanja vakcine proizvode aktivnu supstancu. Aktivna supstanca u vakcini protiv korone je tzv povrsinski protein korona virusa, odnosno takozvani spike protein. Onda nas odbrambeni sistem identifikuje ovaj spike protein kao strano telo i pocinje da proizvodi antitela protiv njega. Na ovaj nacin, vakcina uci telo da se bori sa stvarnim koronavirusom u slucaju da nam virus udje u telo. RNK je ribonukleinska kiselina. Nase celije sadrze razlicite ribonukleinske kiseline koje imaju razlicite zadatke. Sa kodom koji sadrzi RNK (mRNK), celija moze da proizvodi proteine koji su potrebni telu da bi se odbranilo od uljeza. Drugim recima, mRNK je novi nacin transporta RNK-messengera u celiju i koriscenja naceg tela za prozivodnju aktivne supstance vakcine – antigena. Ovo je, izmedju ostalog, skratilo dugo vreme koje je do sada bilo potrebno za razvoj vakcina. Osim toga otvorile su se nove mogucnosti o cemu je bilo pomena ovde: Jos jednom prilazem link koji je dobar pocetak za one koji zele da se bolje / detaljnije informisu o mRNK-vakcini kod onih koji su kompetentniji.

Daje se na znanje da je Nobelova nagrada iz oblasti medicine i fiziologije dodeljena naucnicima Katalin Karikó & Drew Weissman ... "for their discoveries concerning nucleoside base modifications that enabled the development of effective mRNA vaccines against COVID-19" Receno je ranije, mRNA vakcina je buducnost i velika nada.

Procitaj malo ovde, mozda nesto prepoznas + sto kaze Pletilja, a i ja iz iskustva mogu da potvrdim => fizicka aktivnost izuzetno pomaze.

Nemacka na finskom je Saksa a Nemci su saksalainen (-lainen je sufix za, izmedju ostalog, stanovnike nekog mesta). Na norveskom, svedskom i danskom Nemacka je Tyskland. Islandski naziv za Nemacku je Þýskalands (kombinacija staonordijskog þýdisker och starogermanskog thioda za germanska plemena, tj. narod) => sto mu zapravo izadje na isto => Tyskland (zemlja nemackog naroda).

Ko pita ne skita.

Ovde kod mene se to ne uci detaljno ni u gimnaziji (streljali bi me) pa zato studenti na prvoj godini jezickih studija muku muce da raspetjaju sve te konce.

Dozvolices da preciziram, bice mi zadovoljstvo da podelim, steta da ostane nedovrseno (da, ovo je za onaj drugi pdf). Evo zasto (mislim da) se radi o klasicnoj homonimiji i dve razlicite vrste reci koje se isto pisu a imaju razlicito znacenje. ”Vidjen” (ugledan, uvazen) je [opisni] pridev, sto ce reci atribut koji opisuje [neku] imenicu (vidjen covek). Komparacijom je lako i proveriti da se zaista radi o pridevu, jer opisni pridevi se mogu porediti => vidjen – vidjeniji – najvidjeniji (jedan od vidjenijih / najvidjenijih likova). Ili postavis pitanje ”kakav?” => vidjen (ugledan, ovakav, onakav …). Pridevi se takodje mogu menjati po padezima. Glagoli se ne mogu identifikovati postavljanjem pitanja ”kakav?”, ne mogu se porediti niti menjati po padezima, zar ne? Ako to imamo u vidu onda ”vidjen” [juce na cosku kod pekare] moze samo biti trpni glagolski pridev => znaci, pasiv a gde je pasiv tu je i glagol. Glagol moze da oznaci radnju, stanje ili desavanje. Ovde imamo [trpno] stanje jer se ne zna ko vrsi radnju, taj koji je vidjen je predmet vrsenja radnje (objekat a ne subjekat) te zato ovaj glagol ovde ne moze biti sam predikat sto je obicno funkcija glagola u recenicama (otuda valjda i klasifikacija: trpni glagolski pridev, sire poznat kao pasiv). Ovo pokazuje kako se razlicite vrste reci (kao ovde pridev i glagol) razlikuju po nekim (gore prikazanim) morfoloskim karakteristikama. Ove dve (vrste) reci se isto pisu i izgovaraju a imaju razlicito znacenje i zato su homonimi. Hononimi, naravno, mogu biti i reci iste vrste kao ranije pomenuta imenica kosa (na glavi) i kosa (za sisanje trave). Jedan od skolskih primera reci koje se isto pisu a imaju razlicita znacenja je poznata nemacka igra reci (Zungenbrecher): „Wenn (kad) Hessen (stanovnici Hesena) in Essen (u Esenu) Essen (jelo) essen (jedu), essen (jedu) Essen (stanovnici Esena) Essen (jelo) in Essen (u Esenu).“

Postoji fraza vec vidjeno (deja vu), zar ne? Isto kao sto se moze reci da je neko poslednji put vidjen prosle nedelje na pijaci. Tako i e-mail moze viti vidjen. Mada bih ja pre rekla "primljen" umesto "sinovan" (ne zbog jezickog purizma; dapace, ja sam poliglota koji se igra sa jezicima vodeci racuna o kontekstu i funkciji), isto kao sto bi analogno pismo ili poziv mogli biti primljeni (ali ne nuzno i procitani). Rec vidjen je ovde glagol. No ako bismo za nekog rekli da je vidjen (u smislu ugledna osoba) onda je vidjen trpni pridev. Ovde se radi o tzv. homonimima, recima koje se isto pisu i izgovaraju ali imaju razlicito znacenje u zavisnosti od konteksta. Kao na primer, kosa (na glavi) i kosa (za kosenje trave). Toga ima na pregrst u svim jezicima. Druga je stvar to kakav ko jezicki senzibilitet ima i/li sta je i koliko (trenutno) u duhu jezika (to se menja, jezik zivi), svakom na volju i (ne)znanje.

Ne ide da po ko zna koji put ponavljam ono vec izlizano da kad god pomislis da nema gore a ono te uvek iznova nesto demantuje, nego ovako ... Prvo se šoknes kad cujes da je dete stradalo i zasto je stradalo. Potom se, na zalost, uopšte ne šoknes kad cujes da je 27 puta podneta prijava nadleznima da regulisu kablove pod naponom i da su se ovi na to potpuno oglusili. Onda se zabezeknes jer je samo 50-ak gradjana javno iskazalo svoje saucesce zbog tragedije i negodovanje zbog neodgovornosti nadleznih. Bes pocinje da navire kad cujes da je momak koji je prisustvovao tom javnom skupu, a uz to poznavao i stradalo dete i porodicu tog deteta, dobio otkaz uz pogrde i pretnje neke cajke iz preduzetja i direktorovo pitanje ”kako ga nije sramota” (gde ces boji primer kako su od nenormalnog napravili normalno). A onda pozelis da zaprasis sa DDT-ijem onaj politikantski korov i agresivnu stetocinu, lokalnog opstinskog baju koji se izdire na novinarku koja [mu] postavlja pitanje (odgovornosti) koje se mora postaviti i koje bi svaki savesni novinar postavio u svakoj iole zdravoj drustvenoj sredini. Sa onom (necijom) komsinicom koja misli da je dete krivo sto se naslo na inkriminisanom mestu ne znam, a mozda i ne zelim da znam, sta bih radila, jer ona je otelotevljenje one bezumne (ma lobotomirane!) kriticne mase bez imalo svesti koliko su sirovi i surovi. Slika i prilika humanitarne katastrofe u jednom moralno nacisto posrnulom drustvu. To je prosto bolno. Sojka iz preduzetja i onaj agresivni lokalni baja koji se dere na novinarku su skolski primer kako podredjeni slede matricu svog nadredjenog. O mogucem uticaju autoriteta na licni moral pojedinca postoje mnoge etnoloske studije koje se odnose na drustveno rasprostranjenu normu pokoravanja autoritetu u hijerarhijskim situacijama + imamo i istorijske primere (znate kako se zlikovci zovu) + imamo i trenutno aktuelnog dushevnog bolesnika i autokratu na celu ubogog srBskog provizorijuma, koji se vazda javno svadja dsa vetrenjacama. Kad se to ustali, kao sto se ustalilo i normalizovalo, onda se to lako prenosi na dole, tj. na one koji se nalaze nize u hijerahiji. Onda se i oni ponasaju fizicki ili manipulativno drustveno agresivno iz pozicije viseg statusa u odnosu na one nizeg statusa. Potom se agresivcu pridruzuju i oni koji su mu istomisljenici a i oni koji nisu ali su beskicmenjaci koji gledaju da ucare nesto. To se u strucnim krugovima zove ”socijalna zaraza” (kod nas bi se pre moglo govoriti o epidemiji, mada epidemije prodju a ovo ... ko zna). I tako, jel´te, autoriteti mogu da uticu na moralnu praksu ljudi i krse njihove eticke vrednosti i norme (ukoliko kod doticnih iste uopste postoje) a usput se tim istim covekolikim bicima pruza prilika da se odreknu bilo kakve licne odgovornosti. Njihov moral se onda odnosi na to koliko su uspeli da se pridrzavaju ”naloga” onog gore u hijerarhiji (tj. da mu se uvuku, znate gde), umesto da vrednuju svoje (ne)cinjenje i razmisljaju o svojim postupcima i njihovim posledicama po druge (kako bese u Nürnbergu, ”samo smo sledili naredbu”). I tako, gnjide nakrive kapu, ugledaju se na nadredjenog (i tako dozive licnu moc ma koliko bednu i sitnu), da bi dobili njegovo odobrenje (moc nagradjivanja) i da bi izbegli licne neprijatnosti te sacuvali znate koji deo tela (moc prinude). Na tim temeljima, sigurno uljukano, pociva drustvo u srBskom provizorijumu. Endemska disfunkcionalnost. Humanitarna katastrofa. To je prosto bolno.