Cyber

20. mart 1967 ”Intelektualna elita u Nemackoj je desetkovana [nakon WWII]. Na tom polju nacija placa najvecu cenu za svoju proslost. Fizicko i moralno desetkovanje odraslog stanovnistva tragicno redukuje broj onih koji se moralno kvalifikuju da nastupe kao vodeca snaga u drustvu.” (Gitta Sereny, The German Trauma) To je ekstremni primer cene nacionalizma. Zvuci poznato? Dodatak: Ovo je bilo napisano u periodu kada su se u Nemackoj vodili sudski procesi protiv vise od 60 000 Nemaca (clanova SS ili SD), ne zbog ratnih zlocina nego zbog nacionalistickih zlocina pocinjenih u miru, pre pocetka rata. U prvih desetak godina nakon rata 250 tuzilaca je radilo samo na nacistickim mirnodopskim slucajevima, odrzano je 150 velikih i gomila manjih sudskih procesa. A ovo je primer pokusaja da se izadje na kraj sa nepodopstinama.

Ovo je nesto elegantnija i neprozirnija relativizacija, na malo visem stilskom nivou nego sto je obicaj na ovom tredu. Ova deduktivna hipoteticka gatalica se, dakle, sastoji od: hipotetickog SBBKBB, pausalne procene, klervojantnog ucitavanja, odokativnog merenja zlocina, da bi na kraju bila krunisana skolskim primerom kategorickog dijalektickog silogizma. Niz vrednosnih sudova. To se u retorici zove - patos-argumentacija. Takva argumentacija je relevantna samo onima koji dele te vrednosne sudove. Nije da ih nema. Nastavak je na nesto nizem stilskom nivou. Ovde projektujes svoju intuitivnu poziciju na oponenta kontruisuci kvazi-pandan kao podlogu za moralizatorsko (ne moralno!) pitanje ucitavajuci mu klimanje glavom (imlicitno: hipokriziju). Bolje bi bilo (za diskusiju vrednu pomena) da si dao neki konkretan primer nego da opet vrednosno insinuiras kakvi su [Albanci] bili. Da li ce i kolika papazjanija nastati zavisi od svakog ko nesto napise kao prilog na temu.

Ja sam pitala sta bi nacionalisti radili. Nisam znala da je SFRJ bila nacionalisticka drzava.

Mozda bi i moglo da se spoji i preseli, da ne buden raznizano.

=>>>>>

Kolektivna odgovornost je filozofska, tj. moralna a ne pravna kategorija. Primer iz istorije su Nemci. Oni su masovno padali u delirijum kad je Führer drzao govore i paradirao, mnogi su vrlo dobro znali sta se desava; mislim prvenstveno na civile, kandilo je iz krematorijuma po raznim okolnim selima ali se o tome cutalo. No, zato su mnogi nemacki gradjani nakon oslobodjenja prinudno odvodjeni na ekskurzije u konc-logore da vide ono sto ”nisu znali” da se desava tokom rata, pa su mnogi padali u nesvest, okretali glavu u sramu i vomitirali. Pa su im po selima i gradovima umesto vajmarskih propagandnih plakata sa arijevskim majkama dojiljama, na svakom cosku osvanuli veliki plakati sa slikama leseva iz konc-logora sa natpisima u stilu ”Ovo smo mi uradili!”. Pa su im Amerikanci napisali nove skolske udzbenike. Pa su dugo bili pod nadzorom i tako dalje, da ne ulazim u sitna crevca.

Zivo me zanima sta bi siroti mali nacionalisti radili i cime bi se napajali da velike zemlje ne crtaju granice?

1962 OSCAR-NOMINATED SONG: Love Song from “Mutiny On The Bounty”

Ja mislim da je vecina nas ovde gledala film o tome.

Pratim sta pises. Manjak znanja, visak emocija. Dobar apetit, losi zubi.

Stvari treba stavtiti u kontekst vremena. Pogled na svet (Weltanschauung) je dinamican proces. Sam ljudski misaoni razvoj je dinamican, ljudi su uvek manje-vise produkt svg vremena. Zmajev osvrt na (srpsku) istoriju je tipicni diskurs tog doba u celoj Evropi - nacionalizam i nacionalna romantika je signum tog vremena, u kome se nacionalizam odrazava i u politici i u drustvu i u knjizevnosti i u umetnosti, a nista manje ni u arhitekturi tog doba. Svet je bio u toj fazi. Srbi su jos uvek. Time sto ti iz rukava vadis nesto cemu je (idejno) istekao rok trajanja upravo dokazujes da je vreme koje je kod Srba stalo, onu endemsku zaglibljenost koju sa pomenula u prethodnom postu. Ta bajata roba se naveliko valja kod balkanskih plemena kao neki krunski dokaz neke moralne superiornosti, sta li? U razvijenom svetu je to prevazidjeno, nacionalizam je marginalizovan.

Jednacina u zapadnoj kulturi: nacionalna drzava = [zajednicka] nacija = drustvo svih = de facto gradjanska drzava. Jednacina u istocnoj kulturi: nacionalna drzava = [vecinski] narod = sabornost vecinskih = de facto etnicka drzava. Dve sustinski razlicite formule, semanticka razlika je evidentna.

Bas sam radoznala koje njegove knjige su prevedene kod nas. Jan Guillou je inace napisao vise od 50 knjiga. Cini mi se da su knjige o Carlu Hamiltonu (spijunska beletristika) – vise od deset romana - dosta prevodjene u svetu. Pa ima krstaska triologija o Arnu Magnussonu (istorijska beletristika) + nastavak nekoliko knjiga, i to je dosta prevodjeno. Napisao je i romansku svitu Veliki vek, koja se sastoji od deset knjiga koje su izlazile jednom godisnje i tako sam ih kontinuirano skupljala. Zadnja je izasla prosle godine. Kazem zadnja a ne poslednja jer tako se i zove Kraj price – ciao, nema vise. Tu svitu bih preporucila. To je njegov opus magnum, to mu je bio zivotni cilj, da dovrsi opus pre nego sto capne. Osim gore nabrojanog, ima jos 30-ak njegovih knjiga raznih zanrova. Vrlo je produktivan. Kogod da je sta radio - Guillou je stalno nesto pisao. On ima izuzetan jezicki dar i bujnu mastu. Za pisanje knjiga je to dushu dalo. Vest je pripovedac. IRL je mitoman, ali simpatican i bezazlen. Cak je i autobiografiju izmastao. Proslavio se kao istrazivacki novinar 70-ih na kontraverzan nacin – otkrio je informbiro u svedskoj tajnoj sluzbi koja je spijunirala levicare u parlamentu i javnom zivotu. Politicki stoji nalevo. Polemike su mu uvek bile jaca strana, to mu se bez obzira na slaganje ili neslaganje ne moze osporiti – old school, erudicija na izuzetnom nivou.

Moj favorit, osuncani paradajz (sun dried tomato)?

Bill Evans i najbolja svedska jazz pevacica ever → Monica Z Iz doba kada su svirke na radiju isle uzivo ...

I jedan i drugi deda su isli na pijacu. A i tata. Nekad i ja kao privezak. Znalo se kod kog seljaka se sta kupuje, negovala se neka vrsta toplog poznanstva. Imati ”svog” seljaka je bila vazna stvar. Osim toga, dolazile su nam vikendom seljanke na vrata, imale su svoje stalne musterije u kraju, znalo se kome sta nose – garancija kvaliteta onog doba. Secam se sira, kajmaka i jaja. Svi smo se na jedan ili drugi nacin vrteli oko sela, to je fakat! Moj tata, rodjen za vreme okupacije usred Beograda, je kao gimnazijalac raznosio mleko po beogradskim kucama da bi zaradio kintu za svoj prvi auto. Tako je to nekad bilo. Danas je to digitalizovano – kliknes i donesu ti na vrata sta god hoces. To nije isto, nema vise onog kontakta medju raznoraznim ljudima kao nekada, putevi se ljudima sve vise ukrstaju digitalno onako kako im algoritmi podese. I da ne zaboravim stari sentimentalni klishe: those were the days!

Kazu, u Svedskoj 95% onih koji su zakacili koronu i leze na intenzivnoj nisu vakcinisani. U proseku su srednjih godina i obicno imaju jos neku propratnu "boljku" (ne nuzno nesto pregolemo) . Generalno, broj obolelih na intenzivnoj se vrlo smanjio.

Kao dete bila sam fascinirana divljim Zapadom. Imala sam sa cime da gradim prerije, rancheve i kaubojske gradove. Na to jos i razni drugi multimedijalni sadrzaji, te je sve to, logicno, uticalo na neke moje predstave o tom kaubojsko-indijanskom svetu. Bili neki brat i sestra sa kojima sam se cesto igrala; oni su uvek govorili da idu na ”ranch”. Drugi su isli na selo. Ranch (!) - mene je to toliko impresioniralo da me je spopala decija mukica sto ja nemam neki ranch da odem na njega. Niko me nije razumeo. U to doba – prva polovina 70-ih – narodni obicaj je bio da vikendom skoro sva deca nestanu jer su sa roditeljima odlazili na selo. Vracali su se nedeljom sa punim gepekom hrane, svi su teglili uz stepenice (ovo je na temu: zivot i standard). Tako mi je ponekad dopala neka neprskana vocka sa rancha. I desi se da oni mene jednom pozovu da idem sa njima na njihov ranch! Ja na sedmom nebu. Kad tamo, a ono - to uopste nije bio onaj ranch kakav sam ja zamisljala u svom kaubojsko-indijanskom svetu (ovo je na temu: ranch). Nije da nije bilo divlje, nego nije bilo divlje kao na Divljem zapadu.

Danas je 22. juli. Nisam jedina koja se neizbrisivo seca gde sam bila i sta sam radila 22. jula pre tacno deset godina. Tog letnjeg dana, bili smo usidreni u marini koja je poslednja svedska luka ka Norveskoj, tj. prva svedska luka u kojoj Norvezani obicno zastanu kad zaplove juzno; usidre se da bi nakupovali neophodan provijant za dalju plovidbu (jeftinije nego u Norveskoj). Osim toga, tu je odlican marisnki servis. Ta luka je uvek prepuna norveskih privatnih plovila, oni dominiraju. Taj dan je bio prelep letnji dan, bolji ne moze biti na tim koordinatama. Tipicno je da svi koji plove redovno slusaju radio, prvenstveno zbog vremenske prognoze. I tako, usred te marinske idile puče vest na radiju – prvo detonacija u Oslu, u zgradi vlade. Ne moze gore biti. Cela marina prilepljena za tv i radio. Mi usidreni izmedju dve norveske barke, svi smo u nekom shoku, razmenjujemo nevericu i strah. Nedugo nakon toga pocinju da pristizu vesti da neko puca na obliznjem ostrvcu kod Osla gde tradicionalno kampuju clanovi omladinske socdemokratske organizacije, ali u pravi mah se ne zna tacno sta se desava. A onda svako malo, vesti se apdejtuju i klupko se odmotava polako kao filmski slow motion – i svaka naredna vest je gora od prethodne, i to traje i traje i svi prate shokirani i u neverici. I sada mogu da osetim taj kolektivni tajac u marini, vodu i vazduh koji su stali – sve je stalo. Epilog te teroristicke grozote je poznat celom svetu: 69 mladih zrtava na ostrvcu Utøya i 8 zrtava u Oslu. O tome sve znate, nacionalna tragedija. Da se vratim na luku prepunu norveskih barki koje su krenule na godisnji odmor. Sta desava kad su sve vesti pristigle i slika dogadjaja postala jasna? Norvezani koji su taman krenuli na godisnji odmor pocinju masovno da isplovljavaju iz luke i vracaju se nazad kuci, da budu – sto rece jedan – tamo gde treba da budu u tom trenutku. Ta scena kad jedan po jedan isplovljavaju kao u nekom precutnom sporazumu - cela luka sa njima place - i sad mogu da je ponovo dozivim. Ta spontano odrzana lekcija iz solidarnosti (na delu) bi mnogima trebala da se desi. Tu im vecno skidam kapu! Ko je video prenos iz Osla tih dana, video je sa kojim dostojanstvom su Norvezani izasli na ulice i sa civilizovanom sabornoscu, bez dramaticnih gestova izjavili zajednicko saucesce i nemo demonstrirali jedno veliko no passaran terorizmu. Humanizam na delu. Da nikada ne skidamo prst sa čela! P.S. Mladi i njihove aktivnosti su se vratili na ostrvo. Duh nije klonuo. To je najbolji lek.

Citam pre neki dan nemacki Zeit online, neki text o ovoj vodenoj katastrofi u Nemackoj, pa posle preletim preko komentara citalaca i jedan mi zapao za oko. Pise covek ovo sto pominjes, kako smo se osilili pa gradimo gde stignemo, (za)uzimamo prostor se vise, sirimo se na racun prirode, gusto naseljavamo, pravimo guzve, gushimo prirodu i njen tok, pa tako i tok/put vode. A voda se ne moze ugushiti, ona uvek nadje svoj put. Voda je prvo i poslednje slovo azbuke, voda daje – voda uzima. Voda je praelement, bez nje nema zivota. Kad pogledas koliko ljudi napusta svoja stanista kad voda presusi i migrira tamo gde ima vode. Klimatske izbeglice. Koliko africkih zena hoda sve duze svaki dan, jer se izvorista sve vise udaljuju, da za porodicu nabave tako elementarnu stvar kao sto je voda. A na drugoj strani sveta vodena kataklizma. Generalno, poplave cesto nastaju zato sto smo negde zabetonirali vodu u ime ”napretka”.

Narcisoidnost malih razlika → Gellner, Nationalism (1997)

”In his own way, Herbert Vivian caught this process when summarizing his view of Serb peasants at the beginning of the century as »sturdy, good-looking, hospitable and merry, … rich in everything but money; simple, superstitious, thoroughly mediaeval«. He mused that if one could go back four or five hundred years and live one´s forefathers, they would probably tax one´s forbearance as the contemporary Serbs did, and that, in fact, if one could only shed off the arrogance of civilization, their many virtues could be appreciated.” (Maria Todorova, Imagining the Balkans, 1997:41). ”It is only when they go abroad for their education, don black coats an a thin veneer of progress, that they invite criticism. They are not ripe for the blessings of democracy (such as they are), and much painful experience will be necessary to prepare them. I don not say they cannot undergo preparation, bit I do not wish to see them in the process. I prefer to remember them as I have known them – admirable survivors of the age of chivalry.” (Herbert Vivian, The Servian Tragedy, 1904:252)

U tredu je pomenut zajednicki jezik, Umberto Eco i ur-fashizam, pa da je zgodno povezati neke crvene niti. Tolerancija zahteva komunikaciju. Netolerancija znaci nerazumevanje. ”Nedostatak (jezickog) znanja radja netoleranciju”, rekao je Umberto Eco u jednom intervjuu za fracuski casopis L´Express (22/4 1999). To jezicko znanje ne znaci nuzno neznanje razlicitih jezika, vec prvenstveno nedostatak sustinskog razumevanja recenog. Imajmo u vidu da je Eco bio profesor semiotike. Njegove, srecom, ovekovecene misli o tome kako, izmedju ostalog, nastaje znacenje necega, kako komuniciramo jedni s drugima, kako razumemo jedni druge i sl. su vredne promisljaja. No, Eco je takodje rekao i da formalno jezicko razumevanje nije garancija tolerancije i pominjao je bas primer Srba i Hrvata koji se razumeju, ali … To je odlican primer kako za toleranciju nije dovoljan isti jezik tj. njegove varijacije. Potrebna je i etika da bi to medjusobno razumevanje - s´ reci na dela - iznedrilo gore pomenutu komunikaciju koja bi onda mogla biti fundament tolerancije. Ecova etika je odraz njegove pragmaticnosti, a pragmaticnost nije bas jaca strana balkanskim plemenima. Bio je optimista i verovao je u to da je ”komunikacija o svetu” moguca uprkos svemu. Preporucujem njegovu knjizicu Cetiri moralna spisa (Sinque scritti morali, 1997). Jedan od cetiri spisa u toj pregnantnoj knjizici je definisanje ur-fashizma i njegovih odlika. Kroki ur-fashizma iz tog spisa: Prvi znak ur-fashizma je tradicionalizam. Tradicionalizam podrazumeva odbacivanje modernizma. […] Prosvetiteljstvo i razum se gledaju kao depriviranost U tom smislu, ur-fashizam se moze definisati kao iracionalizam. Iracionalizam se ispoljava u radnjama kojima ne prethodi promisljaj. […] Kultura je nesto sumnjivo ukoliko se bazira na bilo kakvoj kriticnosti. Nepoverenje u intelektualni svet je uvek bilo simptom ur-fashizma. Zvanicne intelektualne aktivnosti ur-fashizma se svode na optuzivanje moderne kulture i inteligencije da su izdajnici tradicionalnih vrednosti. Ur-fachizam vidi razlicitost misljenja kao izdaju. Sinkretizam ne trpi kriticku analizu. Ur-fashizam raste i zahteva koncenzus tako sto pojacava i zloupotrebavljava strah od razlicitosti. On se hrani i bubri pronalazeci ”uljeze” i upiruci prstom u njih. Ur-fashizam nastaje iz socijalne i individualne frustracije, pa njegovi projektanti to zlokoriste manipulisuci frustriranima. Ur-fashizam pruza onima koji su izgubili socijalni identitet – nacinalnni identitet. Tako nastaje nacionalizam. Jedino sto takvoj naciji omogucava identitet – to su locirani ”neprijatelji”. Zato se u psiholoskom korenu fashizma nalazi paranoidna opsednutost mislima o pretecim konspiracijama, ne samo spoljasnjim nego i unutrasnjim. Pristalice se valjaju u sopstevim fantazijama o neprijateljima, no stalnim prilagodjavanjem retorickog registra za potrebe diskusije , pucaju sami sebi u nogu. Ur-fashizmu je borba protiv ”neprijatelja” nacin opstanka. Ur-fashizam manipulativno zagovara elitizam plebsa, jer njihove najbolje sluge su plebejci koji se klanjaju Vodji. Mase moraju biti skuvane kao zabe, da bi vapile za ”vladarom” kome se slepo predaju na volju (sto se uvek zavrsi velikom nevoljom) Mitologija se rabi u stvaranju kultova. Heroizam je ur-fashisticka norma. Zato su spremni da ginu, a dok cekaju na junacku smrt salju u smrt sve koji im se nadju na putu. Zveckanje oruzjem je falus-substitut. Ur-fashizam je satkan od ”kvantitaivnog populizma”. Za ur-fashiste individua nema nikakva prava, samo je tzv. ”narod” monolitna celina, izmanipulisan vox populi radi ono sto manipulatori hoce – izrazava tzv. ”narodnu volju”. Ur-fashizam govori ”novojezikom” (”Newspeak” u Orwellovoj 1984). Svako eventualno prepoznavanje uopste nije slucajno. Ove stvari su vrlo dobro istrazene i definisane u relevantnoj literaturi a dokazale su same sebe i u praksi. Krvava empirija.

Naravno, presudan deo je uvek licnost. Moja Nemezis je tamo gde corona udara, ali ja se nisam predala ni njoj, a kamoli ne corona-okolnostima. Pa mene ni ona nije pokorila i dovela do rezignacije. Dapace! To sve ima veze sa sustinskim zivljenjem a ne sa nekakvim prihvatanjem i mirenjem. Ja sam samo pronasla nacin da smisleno, kreativno i produktivno prodjem kroz te iglene usi bez glumatanja uloge zrtve i upiranja prstom u spoljne okolnosti, trazenjem krivaca, bez banalizovanja i degradacije sebe same To bi bilo samodestruktivno. Pitanje licnog razvoja, investiranje u sebe i svoj zivot dok traje. To sve nema veze ni sa citavim kulturama, ni sa vrlinama, a ni sa - doslednosti radi - manama, ali vidim da ti to ne razumes.