Cyber

Ako mislimo na istog pisca ... jednu njegovu knjigu ciram iznova povremeno, kad zelim da udahnem intelektualni duh jednog proslog vremena. On je intelektualni i duhovni simbol tog doba, tog sveta koga vise nema (a i ovo mu dodje neka asocijacija).

Munja nek´ me strefi na mestu ako to nije grad u kome tramvaj zamalo da me pregazi pre jedno 30-ak godina. Ako jeste, onda neka bude asocijacija za dalje pogadjanje. Ako nije, prastajte.

Kad si pomenula tufnice, odmah sam znala. Bila sam na izlozbi njenih radova u Stockholmu. Zaista za preporuku!

Yayoi Kusama.

Ako resis da prevalis put i puknes kintu onda je Island sigurna karta. Reykjavik, najseverniji glavni grad na svetu, Aurora B. 280 dana u godini. Ako hoces da maximalizujes dozivljaj, sledeci peak - solar maximum - je 2024.

To sto ima u Srbiji, pa to nema nigde drugde. Kad su u tzv. razvijenim zemljama delili vakcine na kasicicu unapred ustanovljenim grupama, pa kad stignes na red i to ne da biras koju ti hoces nego dobijes onu koju imaju, u Srbiji su sve vakcine bile na izvolte kao na svedskom stolu: ko god je hteo mogao je da se vakcinise kojom hoce, po licnom nahodjenju. Kad se samo setim kako se na ovom tredu probiralo, pa premisljalo, pa se zvakalo koja manje ili vise pecka kad je primis i tako ti luksuzni problemi. A tek kad se setim kako je Kuca ponosno castila i strane drzavljane - ima se, moze se! - pa se i to za pojas zadenulo. I sta bi? Uz svo to obilje ipak smo se samoinicijativno sveli na svoju pravu meru i nivo (tik uz razne Hondurase). Necuvena neodgovornost i samodestruktivnost!

Svi nasi jezici ... zvonko, cisto, za primer.

Prosle zime je uobicajeni sezonski grip izostao zato sto je njegovo sirenje onemogucilo uvodjenje raznih mera protiv covid-19 → klasicnih mera protiv sirenja bilo kog virusa: pranje ruku, maske, drzanje odstojanja i slicno, a protiv kojih se lučonoše slobodne idiotske misli uporno bore vec drugu godinu ne naucivsi ni te osnovne stvari u vezi sirenja virusa. Smanjenju kontakta je, primera radi, doprinelo i to sto su mnogi radili od kuce, mogucnost okupljanja na gomilu je redukovana na razne nacine. Sada kada su gotovo sve mere ukinute moze se u dolazecoj sezoni ocekivati paytime, tj. mnogo vece sirenje gripa nego ranijih godina ukoliko se kriticna masa bude neodgovorno ponasala a i zbog toga sto se siroj drustvenoj zajednici generalno smanjila otpornost na grip jer je "preskocena" prosla sezona. Tako kaze jedan ovdasnji virusolog sa Karolinskog instituta.

Nije mogao da te izleci jer ti nisi bio bolestan.

To mi lici na ono na ono sto je rekla Andja. 😎

Moj komentar se odnosio na lezanje sa savijenim kolenima. To je dobro za ledja i to bi ti rekao svaki fizioterapeut. Imam ja klupu za lezanje u radnoj sobi i redovno u pauzama savijam kolena i slicne stvari. Ali sve to nema veze sa alternativnom medicinom.

Fizikalna terapija.

Za validnu diskusiju treba prikupiti i prezentovati validne argumente a ne hrabrost. Doduse, ne sporim da ima onih koji zaista treba da prikupe hrabrost da bi se suocili sa suvim cinjenicama.

Mili bogo, sto bi rek´o Kinik. ☺️

Sad kad vidim ove uniforme ... Bas sam nesto u poslednje vreme evocirala uspomene iz detinjstva kada sam bila fascinirana avionima i mnogo sam volela odlaske na beogradski aerodrom jer je to za mene bio jedan interesantan svet. Ili smo nekog cekali ili smo putovali. Ta docekivanja su bila narocito zanimljiva jer smo uvek sedeli u restoranu iz koga je bio pogled na pistu, koje se dete ne bi ushitilo kad gleda kako svet uzlece i slece i desava se okolo. A i ti koje smo cekali su uvek bile neke interesantne persone od kojih sam svasta dobijala. A tek kad si poznavao neku stjuardesu ili pilota, pa to je bio raj. Moj prvi let je bio za Split, secam se sekvenci, bila sam bas jako mala ali JAT oznaka i osmeh stjuardesa mi se urezalo u secanje. Posle je nekako taj JAT bio neka veza sa svetom, neka sigurna karta do tog sveta. To je bilo doba u kome se u avionu jos uvek koristio pravi escajg uz obrok jer nikome nije padalo na pamet da bi to moglo biti hlladno oruzje.

Vidi stvarno, pogresan copy & paste. Ispravljam da ne bude da jedno pricam a drugo radim. I da ti kazem, nisam uopste Pavarotti fan(atik), nisam ja tako verzirana, nego su mi se u poslednje vreme nesto ukrstali putevi sa Pavarottijevim likom i delom pa je on aktualizovan. Kod mene se muzika uvek desava u nekom kontekstu, tj. ona je deo konteksta, talas u pozadini koji prozima neke stvari dok se desavaju i slaze neke kockice. Ali mislim ono sto sam rekla za Pavarottija i mladje tenore. Ja mnogo volim tenore i tu imam neki svoj unutrasnji kompas. Na koncu konca, ne volim da se ukopavam u operske rovove jer bi me to lisilo nekih vrednih dozivljaja. 1978.

Ne brinite, tu nema greske, licni muzicki afiniteti su nesto poput ljudskih prava. Za mene je Callas Norma a Tebaldi Desdemona. No, nije uklesano u kamen. Ima tome svakakvih razloga, od kojih vecina nisu muzicke prirode. Njih dve cesto porede. Porediti njih dve je otprilike kao kada bismo eksplozivnost Mozarta poredili sa Bachovom minucioznoscu. Obe su bile aktivne u isto doba i poznato je rivalstvo izmedju ”andjeoskog glasa” (Tibaldi) i ”grckog demona” (Callas). Neki kazu da su to rivalstvo kreirali obozavatelji jedne ili druge. A neki drugi kazu da su one otelotevljenje dva arhetipa: Harizme (Callas) vs. Purity (Tebaldi). Svaka je bila neprikosnovena na svojoj maticnoj sceni. Callas je u svakoj ulozi bila upravo Callas (vibrato); zato sam i izabrala gornji klip koji to ilustruje. Tebaldi je druga prica (ujednacen sopran, neka lirska perfekcija). Nju preferiraju verdijevski puristi i ja to razumem iako nisam neki verzirani znalac; ja to mogu da cujem. Sopranska scena je bogata. Ja volim da istrazujem, da slusam razlicita izvodjenja neke uloge pa onda uvek nadjem nesto za sebe. Volim dinamiku i energiju u tom nekom continuumu jer se vremenom i moji afinititeti modifikuju, kao da krocim na nove nivoe koji se nekako poklapaju sa mojim nekim unutrasnjim kretanjem. Eto kad smo vec tu, ja pomenutu Callas danas cujem na sasvim drugi nacin nego pre XY godina, a to vazi i za mnoge druge. Zato je za mene opera jedan svet koji podseca na setnju kroz privlacne zelene lavirinte u engleskim bastama. Andjeoska Mimi dok zavesa ne padne. Mimi heroina koja zivi svoju ulogu. Prva Mimi (snimak iz 1903.)

Vidim da se ovde neke stvari uporno vrte u krug bez plauzibilne razrade pa da prenesem par stvari iz jednog poduzeg clanka koji preporucujem kao orijentir (ne kao Sveto pismo). 1) Vakcine nemaju trajno dejstvo. Ono sto ima dugorocno dejstvo je imunoloski otisak koji vakcina ostavlja za sobom – dakle, celije se programiraju i automatizuju da pamte napadaca i prepoznaju ga svaki put kad se ponovo pojavi. To pamcenje moze da potraje godinama, nekad i decenijama. 2) Imunoloske odbrambene reakcije imaju svoj rok trajanja i to ne samo da treba tako da bude nego nam ta okolnost ide na ruku. Te reakcije se, sasvim kako treba, aktiviraju kad organizam dodje u kontakt sa nekim stranim pretecim telom. 3) Pre svega, treba pojmiti kakav rat izbija u telu kad imunolosku reakciju podstakne neki patogen. Zato one temperaturice i umor kod mnogih vakcinisanih, telo reaguje na pocetak imuloske obuke. Ako se taj imunoloski bes nikada ne bi primirio nego akumulirao svaki put kad naidje neki patogen – raspali bismo se u paramparcad, jer to bi zahtevalo ogromnu energiju. Problem bi bio gde lagerovati sve te imunitetske celije u telu. 4) Merenje nivoa antitela kada virus nije prisutan moze da zavara. Imunitetske celije su pasivne ukoliko opasnost nije na vidiku, no njihov odbrambeni kapacitet je netaknut. Kad/ako se neprijatelj pojavi one se aktiviraju i rade svoj posao. To se (amaterski) moze opisati kao da se imunitet smanjuje ali tako mehanizam funkcionise. 5) Sto se tice licitiranja oko ”manje efikasnosti” i sl. treba sagledati stvari u relevantnom kontekstu i na relevantnan nacin. U clanku iz koga prenosim ove stvari se kaze da zvanicne brojke zapravo nisu tako alarmantne. Pominju brojke od proletos (u USA) gde su Pfizer i Moderna imale efikasnost i do 90%. Sada su te cifre na nivou oko 60-70% … ali, nota bene – ovo je vrlo vazno! - to ne znaci da je 30-40% vakcinisanih zarazeno, vec da je 60-70% (a ne 90%) manja verovatnoca da se imunizovvani zaraze u odnosu na nevakcinisane. To je vrlo dobar score.

Puccinijeva Tosca je premijerno izvedena 14. januara 1900. u Teatro Costanzi u Rimu. Kada je otpoceo komponovanje ove opere, Puccini je kontaktirao poznanika u Rimu da bi za komponovanje zavrsetka prvog cina dobio egzaktnu melodiju za gregorijanski Te Deum koji se pevao u katolickoj crkvi. Takodje je zeleo da sazna i kako je stimovan sat na crkvi Sv. Petra (zvuk je otprilike odgovarao nizem ”E”). Potom se glavom i bradom uputio u Rim da bi prostudirao zvonjavu crkvenog zvona u okolini crkve. Sv. Petra. Ovi uticaji se daju cuti u uvodu za III cin (3:00). Na generalnoj probi u Becu 1914. se Maria Jeritza koja igrala ulogu Tosce saplela i lezeci na sceni otpevala ariju ”Vissi d´arte”. Puccini koji je prisustvovao generalnoj probi je bio odusevljen jer su bas ta poza i takvo tumacenje najbolje odgovarali njegovom idealu, nakon cega je zvanicno aminovao Jeritzino tumacenje uloge. A ovde je Callas otpevala svoju licnu tragediju Jos jedna lepa arija iz Toske ❤️

Jer ti to kažeš je l´ se šališ, ili? 😂

Ne vredi uciti starog psa da sedi. Ali, i to ima neki svoj sharm. 😉 Uz to, sjajna prilika da se prisetimo da kad nadvladamo sebe onda mozemo da nadvladamo i situaciju.

Hvala ti na sadrzajnoj reakciji! Moja namera nije bila da otvaram novu platformu za ”kacenje” muzike i klasicnu muziku ne vidim samo kao hiponim pod cijim okriljem zelim da ”kacim” nesto sto ce da se utopi u serijskom konzumeraju. Ja bih da izdvojim neke delikatesne fragmente i verujem da ima mesta i za takav topik. Muzika se, isto kao i jezik, uvek desava u nekom kontekstu, sto naslov treda Svet opere indikuje a moj mali uvod u temu ilustruje. Sa slicnom idejom sam zapocela jos dva muzicka treda u kojima se odredjena vrsta muzike predstavlja u nekom svom muzickom i vremenskom kontekstu na koji neko moze da se poveze i/li nadoveze ili da se uopste ne osvrne. To nije obavezujuce i ne pretenduje da se omasovi i banalizuje. Isto kao sto neko poslusa neku ariju ponekad (ili nikad), isto tako neko ponekad (ili nikad) poslusa neku pesmu iz nekog starog filma ili davno minulog vremena. Stvar afiniteta i otvorenosti. Muzicki dijapazon je stvar licnog senzibiliteta. Pomenuo si Pavarottija i prvi deo njegove karijere. Posle ovog njegovog gorostasnog izvodjenja moram da napravim pauzu pre nego sto predjem na slusanje nekog drugog u ulozi Nemorina, jer mi odmah nakon Pavarottija svako drugi (od savremenijih tenora) zvuci kao vrabac. Samo jedan od mnogih primera vulkanske snage njegovog glasa nad kojim je imao perfektnu kontrolu. Ako postoji nesto sto se moze nazvati vulkanski a tanan hod po skalama onda je to ovo. Opera L´elisir d´amore (Ljubavni napitak), Gaetano Donizetti, premijerno izvedena u Milanu 1832. Btw, setila sam se onog jedinstvenog dogadjaja u istoriji opere kada ga je publika u Nemackoj operi u Berlinu (pre pada zida) 165 puta dozvala nazad na scenu a nakon toga su ovacije trajale jos sat i po.

Volela bih da ovaj topik otvori vrata ka jednom lepom svetu, narocito onima koji misle da ih taj svet uopste ne zanima. Kao sto postoji knjiga za svakog, tako za svakog postoji i mesto u operskom svetu, barem neka arija koja moze neocekivano da dopre tamo gde slutili nismo. Otkrivanje operskog i uopste muzickog sveta moze vrlo lako da se pretvori u otkrivanje sebe samog. Svako uvce prati svoju crvenu nit. Godine 1935. se potrefilo se da su se dve najbolje prijateljice porodile u razmaku od nekoliko meseci, jedna je dobila sina a druga cerku. Obe su radile u fabrici duvana u Modeni, te su bebe bile poverene istoj dojilji dok su majke radile. Pokazalo se da su te dve bebe imale i razvile izuzetan muzicki dar, te postale dozivotni prijatelji. Imena su im Mirella Freni i Luciano Pavarotti. Vrlo je poznat njihov zajednicki nastup u Puccinijevoj operi La Bohème. La Bohème je premijerno izvedena u Teatro Regio u Torinu 1896. Text za ovu operu su napisali Giuseppe Giacosa i Luigi Illica prema romanu Zivot vagabunda u Parizu (Scènes de la vie Bohème) koji je napisao Henri Murges inspirisan autenticnim boemskim likovima iz pariskog Quartier Latin u kome se kretao.

Adaptacija Betovenove Meseceve sonate (Mondscheinsonate, Ludwig van Beethoven, 1801.) Past, Present, Future First release by The Shangri-Las (May 1966)