Cyber

Vidim da se ovde neke stvari uporno vrte u krug bez plauzibilne razrade pa da prenesem par stvari iz jednog poduzeg clanka koji preporucujem kao orijentir (ne kao Sveto pismo). 1) Vakcine nemaju trajno dejstvo. Ono sto ima dugorocno dejstvo je imunoloski otisak koji vakcina ostavlja za sobom – dakle, celije se programiraju i automatizuju da pamte napadaca i prepoznaju ga svaki put kad se ponovo pojavi. To pamcenje moze da potraje godinama, nekad i decenijama. 2) Imunoloske odbrambene reakcije imaju svoj rok trajanja i to ne samo da treba tako da bude nego nam ta okolnost ide na ruku. Te reakcije se, sasvim kako treba, aktiviraju kad organizam dodje u kontakt sa nekim stranim pretecim telom. 3) Pre svega, treba pojmiti kakav rat izbija u telu kad imunolosku reakciju podstakne neki patogen. Zato one temperaturice i umor kod mnogih vakcinisanih, telo reaguje na pocetak imuloske obuke. Ako se taj imunoloski bes nikada ne bi primirio nego akumulirao svaki put kad naidje neki patogen – raspali bismo se u paramparcad, jer to bi zahtevalo ogromnu energiju. Problem bi bio gde lagerovati sve te imunitetske celije u telu. 4) Merenje nivoa antitela kada virus nije prisutan moze da zavara. Imunitetske celije su pasivne ukoliko opasnost nije na vidiku, no njihov odbrambeni kapacitet je netaknut. Kad/ako se neprijatelj pojavi one se aktiviraju i rade svoj posao. To se (amaterski) moze opisati kao da se imunitet smanjuje ali tako mehanizam funkcionise. 5) Sto se tice licitiranja oko ”manje efikasnosti” i sl. treba sagledati stvari u relevantnom kontekstu i na relevantnan nacin. U clanku iz koga prenosim ove stvari se kaze da zvanicne brojke zapravo nisu tako alarmantne. Pominju brojke od proletos (u USA) gde su Pfizer i Moderna imale efikasnost i do 90%. Sada su te cifre na nivou oko 60-70% … ali, nota bene – ovo je vrlo vazno! - to ne znaci da je 30-40% vakcinisanih zarazeno, vec da je 60-70% (a ne 90%) manja verovatnoca da se imunizovvani zaraze u odnosu na nevakcinisane. To je vrlo dobar score.

Puccinijeva Tosca je premijerno izvedena 14. januara 1900. u Teatro Costanzi u Rimu. Kada je otpoceo komponovanje ove opere, Puccini je kontaktirao poznanika u Rimu da bi za komponovanje zavrsetka prvog cina dobio egzaktnu melodiju za gregorijanski Te Deum koji se pevao u katolickoj crkvi. Takodje je zeleo da sazna i kako je stimovan sat na crkvi Sv. Petra (zvuk je otprilike odgovarao nizem ”E”). Potom se glavom i bradom uputio u Rim da bi prostudirao zvonjavu crkvenog zvona u okolini crkve. Sv. Petra. Ovi uticaji se daju cuti u uvodu za III cin (3:00). Na generalnoj probi u Becu 1914. se Maria Jeritza koja igrala ulogu Tosce saplela i lezeci na sceni otpevala ariju ”Vissi d´arte”. Puccini koji je prisustvovao generalnoj probi je bio odusevljen jer su bas ta poza i takvo tumacenje najbolje odgovarali njegovom idealu, nakon cega je zvanicno aminovao Jeritzino tumacenje uloge. A ovde je Callas otpevala svoju licnu tragediju Jos jedna lepa arija iz Toske ❤️

Jer ti to kažeš je l´ se šališ, ili? 😂

Ne vredi uciti starog psa da sedi. Ali, i to ima neki svoj sharm. 😉 Uz to, sjajna prilika da se prisetimo da kad nadvladamo sebe onda mozemo da nadvladamo i situaciju.

Hvala ti na sadrzajnoj reakciji! Moja namera nije bila da otvaram novu platformu za ”kacenje” muzike i klasicnu muziku ne vidim samo kao hiponim pod cijim okriljem zelim da ”kacim” nesto sto ce da se utopi u serijskom konzumeraju. Ja bih da izdvojim neke delikatesne fragmente i verujem da ima mesta i za takav topik. Muzika se, isto kao i jezik, uvek desava u nekom kontekstu, sto naslov treda Svet opere indikuje a moj mali uvod u temu ilustruje. Sa slicnom idejom sam zapocela jos dva muzicka treda u kojima se odredjena vrsta muzike predstavlja u nekom svom muzickom i vremenskom kontekstu na koji neko moze da se poveze i/li nadoveze ili da se uopste ne osvrne. To nije obavezujuce i ne pretenduje da se omasovi i banalizuje. Isto kao sto neko poslusa neku ariju ponekad (ili nikad), isto tako neko ponekad (ili nikad) poslusa neku pesmu iz nekog starog filma ili davno minulog vremena. Stvar afiniteta i otvorenosti. Muzicki dijapazon je stvar licnog senzibiliteta. Pomenuo si Pavarottija i prvi deo njegove karijere. Posle ovog njegovog gorostasnog izvodjenja moram da napravim pauzu pre nego sto predjem na slusanje nekog drugog u ulozi Nemorina, jer mi odmah nakon Pavarottija svako drugi (od savremenijih tenora) zvuci kao vrabac. Samo jedan od mnogih primera vulkanske snage njegovog glasa nad kojim je imao perfektnu kontrolu. Ako postoji nesto sto se moze nazvati vulkanski a tanan hod po skalama onda je to ovo. Opera L´elisir d´amore (Ljubavni napitak), Gaetano Donizetti, premijerno izvedena u Milanu 1832. Btw, setila sam se onog jedinstvenog dogadjaja u istoriji opere kada ga je publika u Nemackoj operi u Berlinu (pre pada zida) 165 puta dozvala nazad na scenu a nakon toga su ovacije trajale jos sat i po.

Volela bih da ovaj topik otvori vrata ka jednom lepom svetu, narocito onima koji misle da ih taj svet uopste ne zanima. Kao sto postoji knjiga za svakog, tako za svakog postoji i mesto u operskom svetu, barem neka arija koja moze neocekivano da dopre tamo gde slutili nismo. Otkrivanje operskog i uopste muzickog sveta moze vrlo lako da se pretvori u otkrivanje sebe samog. Svako uvce prati svoju crvenu nit. Godine 1935. se potrefilo se da su se dve najbolje prijateljice porodile u razmaku od nekoliko meseci, jedna je dobila sina a druga cerku. Obe su radile u fabrici duvana u Modeni, te su bebe bile poverene istoj dojilji dok su majke radile. Pokazalo se da su te dve bebe imale i razvile izuzetan muzicki dar, te postale dozivotni prijatelji. Imena su im Mirella Freni i Luciano Pavarotti. Vrlo je poznat njihov zajednicki nastup u Puccinijevoj operi La Bohème. La Bohème je premijerno izvedena u Teatro Regio u Torinu 1896. Text za ovu operu su napisali Giuseppe Giacosa i Luigi Illica prema romanu Zivot vagabunda u Parizu (Scènes de la vie Bohème) koji je napisao Henri Murges inspirisan autenticnim boemskim likovima iz pariskog Quartier Latin u kome se kretao.

Adaptacija Betovenove Meseceve sonate (Mondscheinsonate, Ludwig van Beethoven, 1801.) Past, Present, Future First release by The Shangri-Las (May 1966)

U pravu si. Potkrao mi se lapsus calami. Sadasnja trola 41 je bila 12-ica. Autobus 42 tada (70-ih) nije ni postojao u tom delu Dedinja za koji je vezana moja prica. Mislim da je poceo da ordinira nekih ranijih 80-ih; tada je i trola 12 promenjena u 41 i trasa joj je produzena tamo ka Banjici koja se urbanizovala.

To je 70-ih bio broj 981 koji se kasnije promenio u 9812. To je bilo u doba kad je danasnji trolejsbus 42 imao broj 12 i poslednja stanica mu je bila u Crnotravskoj kod bazena. Preko puta je bila velika livada i selo Banjica. Kasnije je tu niklo vojno naselje i VMA. Mi deca smo peske isli na bazen na kraju sveta, to je bila velika avantura kad god sam boravila kod babe i dede. Kupimo sokove na slamcicu i bombone na veresiju (znalo se ko je cije unuce, babe posle placale), ogrebemo se za kore kod koradzije na cosku Palackove i onda putesestvije do bazena.

Hvala ti za brojeve! Mala Mo ("Little Mo") je bila Maureen Connolly. Monika je po njoj nazvana Mala Mo zbog nekih slicnosti.

Gradić Pejton kod čuburskog parka je zbog svoje posebnosti bio neki svoj svet, vrlo privlačan za moju detinju maštu ranih 70-ih. Pa sam tako od odraslih saznala za TV-seriju Gradić Pejton, koja je bila vrlo popularna pre moje ere. Nadjem na netu informaciju da je 6,6 gledalaca po TV-aparatu pratilo svaku epizodu a i da se prodaja televizora u to doba znatno povećala. Ja se sećam serije Koreni koja je u meni probudila znatiželju da saznam što više o robovima. Mislim da je to puno ljudi pratilo. Kunta Kinte je bio vrlo potresan lik za moje dečije srculence. Sve enciklopedije u kući sam izlistala da saznam što više - Google tog doba. A bio je i onaj telefon gde si mogao da zoveš i dobiješ odgovor na razna pitanja – 981/2 ili 988? Jedan od ta dva je bio da saznaš nečiju adresu i broj telefona a drugi za razna pitanja. Prvi put sam zvala nakon što sam gledala film o maloj Mo (Maureen Connolly). Ne sećam se tačno šta sam pitala ali imalo je neke veze sa Mimom Jaušovec koja je tada pobedila na nekom važnom turniru. Mnogo sam volela da zovem i raspitujem se. A bio je i onaj broj (95 ili 92?) - ”tačno je XY časova, XY minuta” sa perfektnom dikcijom.

U predpolitickim balkanskim drustvima preovladjuje predpoliticka svest i to se najbolje vidi u tome sto Balkanjerosi uglavnom ne prave razliku izmedju etnicke i politicke nacije. A onda iz toga proizlazi i sva sila autodestruktivne predpoliticke plemenske kakofonije. To se ne dâ urazumiti - ”Talk sense to a fool and he calls you foolish”.

Heute Nacht oder nie, 1932

Neka ABBA misterija je aktuelna ovih dana. Nesto je u najavi. Nakon skoro 40 godina tisine. Pojavio se Twitter-nalog i sajt ABBA Voyage, na kojima je jedina informacija datum 2. septembar 2021.

À propos demistifikacije naucnih apstrakcija … Knjiga se zove Lepota u haosu, prvenac Julije Ravanis koja pise doktorat iz oblasti tehnicke istorije. Inicijalno je bila zamišljena kao klasična naučno-popularna knjiga o kvantnoj fizici i teoriji relativiteta, no autorka je tokom pisanja sve vise otkrivala slicnosti izmedju kvantne fizike i stvari u kojima ljudi mogu da se prepoznaju. Jedna od takvih stvari je protivurecnost kvantne fizike - cestice se mogu naci istovremeno na dva mesta, mogu se istovremeno kretati i na gore i na dole. To dosta nalici ambivalenciji ljudskih osecaja koja nas uvek prati; neko nas privlaci i odbija, nekome hocemo i da se priblizimo i ostanemo na distanci. U kvantnoj fizici takodje postoji veza izmedju cestica koje se nalaze daleko jedna od drugih, Te kvantne procese je lakse razumeti ako ih, primera radi, uporedimo sa ljudima koji osecaju jaku vezu sa nekim na daljinu, vezu koja nije zavisna od vremena i prostora. Autorka knjige se suprotstavlja uvrezenom naucnom idealu lepote koji se vezuje za matematicku lepotu jednacina i poretka – ona instistira na tome da se lepota nalazi u haoticnim sekvencama, u nepoznatom, u onome sto nas zbunjuje. Ti momenti su veoma izrazeni u kvantnoj fizici koja nas time podseca da je upravo slucajnost fundament prirode do u najmanju cesticu i ta koja vlada. U tome je lepota kvantne fizike koju je autorka htela da ucini dostupnom siroj publici.

Funkcinisanje drustva je vrlo zavisno od funkcionisanja tzv. drustveno vaznih delatnosti. Te delatnosti se odnose na aktivnosti, usluge ili infrastrukturu koje održavaju ili osiguravaju društvene funkcije koje su neophodne za osnovne potrebe društva kao sto su zastita i sigurnost. Neki od drustveno vaznh sektora su policija, zdravstvo, skolstvo, nega starih i sl. Zaposleni u tim delatnostima bi trebalo da budu vakcinisani. Njihovi klijenti uglavnom ne mogu da ih zaobidju kao sto mogu da [izaberu da] zaobidju nekog nevakcinisanog poznanika ili potencijalno riskantno mesto za zarazu.

Lako je reci laicki. Primera radi, ja zivim u zemlji koja bi morala da promeni ustav kad bi "htela da se svi vakcinisu", tj. da uveze obavezu.

Nikako. Kao i uvek. To je endemski.

Duple negacije su jedna od specificnosti slovenskih jezika. Tvoja dilema je vise stilske prirode. Ja bih rekla, necu nikud [kretanje] da idem i necu nigde [mirovanje] da budem/cekam/whatever. Ljudi takodje cesto ne prave razliku izmedju "biti kod kuce" [mirovanje] i "ici kuci" [kretanje]. Mnogi kazu "kuci sam".

Institut Robert Koch (RKI) je u Epidemioloskom biltenu (35/21)obznanio procenu – na osnovu nekog matematickog modela - da je u Nemackoj u periodu od januara do jula tekuce godine zahvaljujui vakcinaciji spreceno 706.000 infekcija srednjeg intenziteta i oko 19.600 slucajeva na intenzivnoj nezi i da je spreceno vise od 38.300 smrtnih slucajeva. Prognoza na osnovu tog matematickog modela kaze da bi bez sprovedene kampanje za vakcinaciju u Nemackoj, u trecem talasu bilo i do 28.492 inficiranih dnevno. Do subote je registrovano oko 3,7 miliona inficiranih i oko 90.000 umrlih sa covid-19.

Upravo! Samo da dodam da su i nase licne mere i zvanicne mere (zastite) su stalni pregovor sa lokalnom stvarnoscu na ovaj ili onaj nacin. Navigiranje kroz realnost.