Leaderboard

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo…… Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla. A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala. Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima… Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece. I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

Nije mu danas bio bas najbolji dan (barem do sada) ali u svakom slucaju - srecan 42. rodjendan Nando!

Pa Govedarica je posle odlaska Pralice najviše prenosio kad Viško ne može, sad otkako nemam SK nisam sigurna, ali od ovih drugih i novijih je u prenosima sigurno bolji.

Sinead’s words “They tried to bury me. They didn’t know I was a seed”. U režiji Kathryn Ferguson, Nothing Compares (2022) prikazuje astronomski uspon Sinead OʼConnor do svetske slave i istražuje kako je koristila svoj glas na vrhuncu slave, kao i kako je njena nespremnost na pravljenje kompromisa rezultirala izgnanstvom iz mejnstrima pop muzike. Ferguson uključuje komentare raznih ljudi koji su poznavali Sinead, stare snimke i vreme u kome je rasla i živela. Ne fokusira se samo na njenu muziku, već istražuje i njene traume sa katoličkom crkvom, roditeljima, politikom, religijom i mnogim drugim aspektima. "Poštovanje, divljenje i empatija ovoj neverovatnoj ženi. Nije zaslužila mržnju koju je dobila, čak i više nakon svega što je prošla. Pokazivala je veliku hrabrost, snagu i integritet. Ona je ikona i inspiracija, bila je 30 godina ispred svog vremena". "What a Voice, An Irish Icon, Nothing Compares 2 U. Her every note screamed with naked passion. She turned Prince's saccharine Nothing Compares 2 U into an almighty howl of pain and loss. At heart, she was a protest singer with a voice that demanded to be heard. That is how we should remember her".

Juče sam gledao u bioskopu film "The Assassination of Jesse James By The Coward Robert Ford" prvi put od 2007. godine. U jednom od manjih bioskopa imaju serijal "Leto s Bred Pitom", pa svake nedelje puštaju jedan film. Ali da se vratim na ovaj, kada sam ga gledao prvi put sa 17 godina, ono što mi je ostalo u sećanju je da lepo izgleda i da je Nik Kejv radio muziku, ali da mi je bilo dosadno. Ovaj put sam isto pomislio da jako lepo izgleda i da je muzika dobra... ali umesto što mi je bilo dosadno, ostao sam toliko pod utiskom da bukvalno samo o njemu razmišljam od sinoć. Skoro me film nije toliko uvukao u svoj svet; gluma je bila odlična, iako je sasvim dobar glumac, obično kad Bred Pit bude u filmu uvek ostane malo tog "evo ga Bred Pit", ali ovde toga nema, odlično je predstavljen Džesi - tačno se može videti kako je nastala legenda o njemu, ali se takođe vidi koliko je samo običan kriminalac i loš čovek. Odnos između njega i Boba Forda, i generalno njihov unutrašnji nemir, je centralni deo filma. Kejsi Aflek je odličan bio kao Bob Ford, svaka stvar što uradi se vidi da dolazi iz nesigurnosti, iz nedostatka tačnog osećaja šta treba da se uradi. Lako se pročita kako je došlo do toga da ga niko ne uzima za ozbiljno, čak i kada viče ili ubije nekog. Mnogo sitnih stvari je urađeno kako treba, zbog kojih film ostavi mnogo veći emotivni trag. Blur efekti i ivice snimka koji izgledaju malo izbledele, dajući taj efekat starog filma, su odlični. Članovi bande, koji su jako očigledno neobrazovani i nisu videli sveta, ne izgledaju i ne ponašaju se kao da imaju IQ 40, već tačno onako kako treba - prosti, malo naivni, gde ne umeju da iskažu šta misle i osećaju, čak ni pred bratom ili ženom. Trenutno bih filmu dao ocenu 10/10, ne znam da li je postojalo nešto da mi se nije svidelo 😄 Možda promenim mišljenje za neki dan

Eto ga u finalu, svaka čast. Jeste mu se žreb otvorio u polufinalu ali treba umeti i iskoristiti takve prilike, ŝto većina naših tenisera nażalost ne radi.

Nije ni samo do bolida. Max je trenutno i ubedljivo najbolji vozac, nivo samopouzdanja u to sta moze da izvede u svom bolidu je fantasitican. Covek je malte ne pre pola Camel pravca obisao Piastria i to bez DRS-a. Inace kazna Hamiltonu je apsolutno preterivanje. Videlo se da se Perez muci na dostizanju pune brzine, nije imao zadnje prijanjanje a Luis mu je itekako dao prostor. Bullshit.

Ako će ti biti lakše, čini mi se da je Mats na RG rekao da Alkaraza ne treba zvati Španac jer on sad pripada celom svetu, kao Federer Istini za volju, ne sećam se da je nešto tako izjavio za Rafu

Pa sasvim normalno, ciljna grupa za Barbi je daleko šira. Kaže mi drugarica da će pričekati par nedelja da odgledaju deca pa će ići kad se bude moglo gledati na miru, bez ovolike gužve.

Dobro došao u klub (sedi, udobno se smesti, Severina playing softly in the background), sa prokrastinacijom se borim već malo jače od godinu dana. Tu je pre svega važan faktor emocionalne nestabilnosti, a meni ne pomaže ni činjenica da imam hronični strah od neuspeha koji mi izaziva anksioznost. Potreba za overachievement-om i bivanjem najbolje u svemu koja me ne napušta od osnovne škole je nešto na čemu ću morati da poradim sa terapeutom. Moj savet (ako ti znači) je da razmisliš o tome zašto odlažeš nešto, jer iza tog nesuočavanja sa stvarima stoji emotivna ili psihološka prepreka koju treba da prevaziđeš. Inače, baš poslednjih meseci razmišljam o svom životu i kako mi je posao postao život. Ujutru ustanem, odem da radim, to bude od 8-10h jer uglavnom radim prekovremeno, dok dođem kući imam snage otprilike da jedem, istuširam se, obavim nešto po stanu i legnem da spavam. I tako svaki dan. Dođe mi da zajebem feminizam i bogato se udam pa da se poslom, koji inače volim, bavim iz hobija. Kapitalizam nas stvarno ubija i mislim da generacije koje su sada oko 25-35 godina to baš osećaju. Posle pune 3 godine konačno sam prošle nedelje otišla na proper odmor, ne da sam uzela slobodne dane kako bih radila za fax, nego sam otputovala negde. Isključila sam notifikacije, nisam odgovarala na mejl, nisam gledala mejlove kako bih kontrolisala polu-sposobne kolege u koje nemam poverenja i nisam razmišljala o poslu. Dokazala sam sebi da je to moguće. Mesecima sam u potrazi za novim poslom, ali bez uspeha. Nisam navikla da me odbiju na razgovorima za posao jer sam svaki put do sada prolazila iz prve, tako da that was a tough one to swallow. Njihov gubitak 😄 No, posle dva meseca zatišja sada imam dva razgovora u nedelju dana. Možda se ništa neće izroditi iz toga ali barem ću imati više iskustva u recruitment procesu, pogotovo na engleskom jeziku. Iskoristih ovaj tvoj post da napišem šta je meni na duši 😄 jer si dao dobar šlagvort. Da ne zaboravim, @RatzenStadt srećno na novom poslu!

Odgledao Homeland sa nekoliko godina zakasnjenja. Prve dve sezone odlicne, ostatak prosek, da bi poslednja bila shitina. Prica i dalje zanimljiva , gluma odlicna , ni u jednom trenutku nije bilo dosadno, ali svaka sezona je bila sve dalje od realnosti. Najgore je to sto ljudi odgledaju pa na osnovu toga izvlace zakljucke u RL. Savetnik za nacionalnu bezbednost u RL ne ide ni na pishanje bez obezbedjenja, a u seriji juri sam po Zapadnoj obali, mada ima jos gomila nelogicnosti. Generalno vredi pogledati radi zabave.

Što je lepo videti da Ðere može da natera protivnika da razlupa reket Valjda neće sad izgubiti dva seta Bravo, odlična napadačka partija