Leaderboard

Alan Rickman na setu snima poslednju scenu iz filma Die Hard Ovu

Ha!

Znam da umem da zbunim 🙂 Ali sad nisam sarkastican, mnogo lepo izgleda, jedva cekam.

Sa tobom (tvojim komentarima) covek nikada nije nacisto ..ali valjda ti je ovaj bez nekog rebusa ..da,slazem se da Andor obecava.. Kad sam vec svratio na topik.. Nije zvanicno,ali izgleda da druga sezona Boba Fetta nece ugledati svetlost dana. (djuras ce se posebno obradovati). Kazem,nije ni zvanicno saopsteno,niti je odluka nepromenljiva,ali je serija stavljena na led do daljeg.. Medjutim,sam lik Fetta bi lako mogli videti u sezoni 3 Mandaloriana,kao i onu njegovu pomocnicu - Fennec

Ovo izgleda bas onako kako treba da izgleda.

Kaze da joj je Muratoglu vratio motiv za tenisom i da ga opet igra sa velikim entuzijazmom. Ociti primer dobre i produktivne saradnje.

Better call OLD 😛

Da. Bravo Barna. Verovali ili ne, imamo medalju u Umetničkom plivanju. Ivan Martnović je osvojio bronzanu medalju. Ovo je iskreno malo šokantna vest za mene, ali bravo 💪💪💪.

Dobra priča Tuga i bes (iz knjige Priče za razmišljanje) U dalekom kraljevstvu do koga ljudi nikada ne mogu stići, ili kojim ljudi možda neprestano prolaze, a da toga nisu svesni, u čarobnom kraljevstvu u kome se neopipljive stvari materijalizuju, bilo jednom jedno prekrasno jezero. Rukavac kristalno bistre i čiste vode, u kojem su plivale ribe svih mogućih boja i na čijoj su se površini neprestano odražavale sve nijanse zelene. Tom čarobnom i prozirnom jezeru, sa namerom da se zajedno okupaju, približili su se Tuga i Bes. Oboje se razodenuše, i goli zakoračiše u jezero. Pomahnitalo (jer bes je uvek takav), užurbano, i ne znajući zašto, bes se na brzinu okupa i izađe iz vode. Ali bes je slep, ili barem stvarnost ne razaznaje jasno, pa kad je onako go i užurban izašao iz jezera, obukao je prvo na šta je naišao. Tako se desilo da odeća koju je na sebe navukao nije bila njegova, nego je pripadala Tugi. Ogrnut tugom, bes ode. Vrlo mirna i staložena, prema svom običaju, spremna da ostane tamo gde se nalazi, Tuga završi sa kupanjem, i bez imalo žurbe (ili bolje rečeno, bez ikakvog poimanja vremena), polako i sporo, Tuga izađe iz jezera. Na obali je Tuga ustanovila da njene odeće više nema. Svi dobro znamo da Tuga nikako ne voli da bude ogoljena, pa je iskoristila jedino što je pronašla pored jezera - odeću koju je ostavio bes. Govori se da od tog dana, kad susretnete slepi, okrutni, strašni i ljutiti bes, videćete da se iza lica besa u stvari krije Tuga.

Jedino mi A kategorija nedostaje u dozvoli. Morala je da sačeka... Pre tačno 30 godina doživeo sam težak udes motorom. Jedino zahvaljujući prisebnosti prijatelja koji je bio prisutan ostao sam živ. Tog dana sam ispunio sve uslove da se ubijem zbog svoje gluposti. Neiskusan(bez dozvole), pijan i bez kacige - sveto trojstvo za glupana da se ubije. Udes je ostavio ozbiljne posledice na moje zdravlje Na svu sreću nekako sam godinama potiskivao tu svoju veliku želju za motorima i bio svestan da nisam spreman. Ljubav nije imala razum i smirenost pored sebe... I onda se zaljubim u jednu stariju damu Yamahu oktobra prošle godine. Život mi se okrenuo naglavačke! Više o svemu uskoro na ovim stranicama Jutros.. Napokon

Dobri moj, nisam Nemac, samo više od pola života radim sa njima. Ja sam beznadežno i potpuno zaljubljen u Srbiju uprkos svim pokušajima da se ta divna zemlja unakazi u svakom pogledu sa raznih strana, što spolja tako i iznutra. U mom životu su bila važna dva Dirka, jedan vozi Harlije po nebeskim drumovima, drugi je i dalje, Bogu hvala, na ovome svetu. Hajde nešto da kažem o ovome koji više nije sa nama. To je čovek koji mi je dao šansu da uđem u Daimler, i to na najmanja moguća vrata. Početkom ovog milenijuma sam se vratio sa služenja vojnog roka u onom nezvaničnom ratu na jugu Srbije koga se niko živi sada ne seća i ne priča o tome. Potpuno rasturen i fizički i psihički, sa sjebanim leđima i načet nečim na šta sam nabasao bauljajući šumama i šta će izazvati reumatsko autoimuno oboljenje sa kojim se patim i dan danas. Elem, vratih se tako iz specijalnih jedinica vojske Srbije i Crne Gore, bez kinte u džepu, sa propalom dugogodišnjom vezom, sa friškim otkazom u Poršeu SCG koji sam popio na nacionalnoj osnovi. Doduše, teško da bi i u jednoj drugoj firmi prošao drugačije jer sam se potrudio da tadašnjeg CEO Poršea oteram u q. I to na tri jezika, za slučaj da me ne razume... Elem, takav nikakav, otišao sam samoinicijativno na razgovor sa tadašnjim šefom beogradskog servisa Mercedesa, mojim dobrim Dirkom. Ex mehaničar na kamionima, suprug grofice, ponosni vlasnik nekoliko custom Harlija, zaljubljenik u prirodu, glasan, vulgaran, temperamentan k'o da ga je 'Talijan pravio. Ljudina u svakom smislu te reči. U tri rečenice sam mu objasnio ko sam i šta sam, šta imam od škola, šta sam u životu vozio, napravio i popravio. I onda dobio najbolju poslovnu ponudu u životu. "Sine, ne mogu da ti dam ni blizu posao koji je u skladu sa tvojim stepenom obrazovanja, ali mogu da ti ponudim put gde ćeš ostvariti svoj potencijal. Ili nećeš. Zavisi samo i isključivo od tebe." I tako sam postao mehaničar u servisu iako sam godinu dana ranije diplomirao mašinstvo i to tako što sam napravio sekvencijalni menjač za jugića grupe A. Užasno teška odluka u tom trenutku, ali možda jedna od dve najispravnije u mom životu. Druga je brak sa mojom, apsolutno boljom polovinom, ali to je neka druga priča. I tako, stepenica po stepenica, jedna, druga, treća, peta, sedma pozicija sa sve epizodama divljanja autoimunog oboljenja stečenog u vojsci i dođoh u poziciju da budem na mestu gde bih bio pretpostavljeni mom Dirku. Međutim, život ipak nije bljutavi holivudski film B produkcije. Moj Dirk je prihvatio posao u Saudijskoj Arabiji pre nekoliko godina sa namerom da uzme neku sumanutu lovu na kraju karijere i da onda na miru ode u penziju. I to u svoju kuću, na imanju u okolini Gruže koje je kupio za sebe i gospođu. Otišao je za tri meseca. Nismo stigli ni da se pozdravimo. Jedino što mi je ostalo od njega je sat koji mi je poklonio za dan venčanja. I koji nosim i dan danas iako je prošlo 16 godina. A nosi i moja draga kao uspomenu na njega, jer je dobila identičan sat kao i ja, samo ženski. Ponekad zastanemo zajedno kraj te kuće pored Gruže kad nas put nanese. I svaki put se ponadam da ću čuti Harlija sa odsečenim auspuhom kako krklja iako znam da to ne može biti on. A zna ponekad i neka vlaga da udari u oči i dan danas. Što se mog trkanja tiče, to je glavni "krivac" moj ujak koji je isto kao i Dirk otišao na neko bolje mesto. Rastao sam bukvalno u izmaglici para motora čamaca koji su se trkali na Dunavu pored hotela Jugoslavije i motora fića na ušću. Oštrenje bregastih, poliranje izduvnih grana, švercovanje italijanskih kablova za svećice, stiskanje elektroda na svećicama, petljanje sa karburatorima sve je to bio deo mog detinjstva. I to onaj lepši deo. Ali to je priča koju i dalje ne umem da ispričam bez mnogo psovanja i sećanja na ružne stvari i na udese i na osećaj nemoći zbog manjka novca za sve živo. Sada, kada novac Bogu hvala nije problem, ne želim da ga prosipam u ono što predstavljaju "šampionati" na Balkanu. Odem do Mladena na Navak, odvrtim par krugova za svoju dušu i to je to. Smirim živac, izoštrim reflekse upropašćene godinama i hororom svakodnevnog saobraćaja i pomislim da li bi bilo drugačije da sam živeo u nekoj drugoj zemlji, koja ima savremenu infrastrukturu za trkanje i mogućnost da na talenat uradiš nešto. I onda momentalno prestanem. Da sam živeo u nekoj drugoj zemlji, ne bih sreo Nju. I bio toliko srećan i ispunjen. Ako budem imao sreće, u sledećem životu će zajedno sa Njom doći i karijera na stazi. Mada, ako treba da biram, jebeš trkanje...

Jbm mu sve, pomalo me je sramota da pisem o nekim stvarima, a nemam fotke da dokazem istinu. No, nekada sam bio redovni musterija na otpadima/reciklazama, a za to sam i imao i ovde kacio fotke, hvalisuci se kako sam pametan i umesan. I bila je jedna epizoda koju nisam ranije opisao. A sad cu preci u pricu, toliko opsirnu da je vecina posetioca teme/forumaa nece procitati. Jesam pisao kako sam vozio neke nebitne trke, kako sam radio ovo i ono, pa i kako sam imao prijatelja koji je imao ducan/dealership za 4 marke - Harley-Davidson, Ducati, Suzuki i BMW. Ne znam je li sretna ili tuzna prica. Moj dragi Charlie. Charles Craig. Smem da mu i ovde na forumu napisem ime jer je javna licnost, moze ga se naci na netu. Majstor. A prihvatio me je kao brata, kad sam doselio u Kansas, nepoznat i mlad. On i njegova zena Starley, spremni da na licu mesta usvoje nove ljude a odjebu, svirepo i grubo, budale. Nasao sam se u prvoj grupi. Nebitno za nas kasniji odnos, Charlie je gluv. Rodjen prerano, sa ostecenjima. A jedan od od najboljih motokrosera svoje genearcije. Ranih 1970-ih, trebalo je da potpise ugovor za fabricki Suzuki tim. Dan ranije, u nekoj amaterskoj i nebitnoj trci, zapeo je nogom i slomio/unistio koleno. Otisla karijera u vrazju mater. Stvarno se izvinjavam sto se ovo preci u podugacku pricu, mozda nije za forum. Ko nece, neka ne cita i ne gubi vreme. Sletio sam na razgovor za posao, zdravstveni radnik. Sasvim slucajno, i moj buduci sef odeljenja je bio motorista. Dobio sam posao, a taj sef mi je ponudio pomoc, privatno i izvam bolnice, da se snadjem i uskladistim pakete tokom preseljenja. Ne verujem da bi to uradio i za druge koji nisu motoristi, no to sam samo ja i mozda gresim. Elem, pokazuje mi sef gde smem da kod njega smestim pakete dok ne nadjem smestaj, a naidje Charlie. Znali su se on i moj direktor. Charlie upravo kupio stari BMW R100S. Ispostavice se, od jednog doktora sa kojim sam kasnije radio, da ga sredi i preproda u svojem ducanu. Iz motora curi gorivo, sjeban plovak na levom karburatoru. I ja, filantrop i motorista, pocnem da prodajem pamet jer mi je taj problem sa Bing karburatorima poznat. Pravim se pametan, ne znajuci da pricam sa profesionalcem, a on me strpljivo slusa. Bio je to pocetak prijateljstva. Ja sam se vratio trkama (amaterskim, nebitnim) a Charlie me je "sponzorisao." Pozajmljivao mi je svoju prikolicu, kad god mi treba, a prodavao mi gume, ulje, lance itd. po svojoj nabavnoj ceni. On nije zaradio nista, a svoje vreme i kontakte je trosio badava. (jeste, i ja sam u svojoj zdravstvenoj struci radio njemu i zeni preglede badava. "ruka ruku mije," tacno, ali ovde se ne radi o monetarnoj vrednosti nego o ljubavi i poverenju). A u PM, skrenuo sam i nisam napisao ono sta sam hteo krenuvsi. Ovaj emoji je meni, sto sam budala, a ne vama. Nista. Nastavicu ako nekoga bude interesovalo a mene drzala volja da se izlajavam.

😁 I ja sam na moru a kad se vratim neću moći gledati tenis na TV-u jer mi je operater izbacio SK iz ponude programa. Sreća da to kod vas izgleda nije bio slučaj. Morat ću nekako doskočiti tome, strašno šta nam rade…