Leaderboard

Ne znam kako da postavim video da ima zvuk... Evo, na 33c u hladu par kapi kise je uspelo da spusti temperaturu za stepen dva. Pre trke svi su se sjatili na stazu. Kako je krenulo mislila sam mozda pocnu da otimaju bolide vozacima da se malo provozaju i slikaju za instagram. Sam pocetak trke Kada su uneli bolid od Guanyu Menjanje guma... Inace, svi tapsu i navijaju kada vozaci ulaze da menjeju gume iz meni nepoznatih razloga... al ajd

idemo dalje, hipotetickom titulom Internacionalnog majstora (Elo rejting preko 2400) bi se u Open eri okitili: Lejver, Viljas, Konors, Borg, Mekenro, Lendl, Beker, Sampras, Federer, Nadal, Djokovic i Marej. zvanje FIDE velemajstora (Elo r. 2500 i vise) bi ponela njih devetorica, dok su rejting od preko 2600 do sad dosegla samo 2 coveka: Bjorn Borg (2622) i Novak Djokovic (2629)

Relativizacija. 10 dana odmora.

Slusala sam juce malo Rodika i Kurijera, analiza stanja na ATP i ko su favoriti pred RG. Obojica su vrlo realisticna i nisu podlegli hajpu (kao Navratilova). Manje-vise su se slozili da su 3 kofavorita: Nadal, Novak i Alcaraz, ali da uopste ne treba zaboraviti na Tsitsipasa i Zvereva, koji su odlicni na ovoj podlozi. U drugu grupu odmah iza njih su stavili Rubljova, Felixa, Ruuda, Sinnera. Sto se tice betona, uopste nisu zaboravili Medvedeva i smatraju da tek treba videti kako ce se Alcaraz nositi s Medvedevim na betonu (naravno i s Novakom). Kurijer je oprezno izrazio nadu da ce Novak moci da igra na betonu, da je tek s njim tenis to sto treba da bude (i Rodik je bio fer). Sve vreme su izbegavali da pominju zbog cega tacno Novak nije mogao da igra do sada, vakcinisanje nisu pominjali. Nikakvo spaljivanje vestica, kao sto rade Navratilova i Shriver. Takodje su obojica rekli da cemo tek videti sta ce biti na RG kad Novak potpuno povrati svoju formu (i Nadal) - sto se tice meceva s Alcarazom, kao i to da cemo videti kako ce Alcaraz da izgura potenicijalnih 7 meceva u Bo5. Sve u svemu obojica su bila sasvim fer, korektni i objektivni u analizi, a i ono sto sam na preskoke ovih dana slusala Kurijera da komentarise - bio je sasvim ok.

Ooooooooooo da proslo je! 🙂 Hvala, ja i ne gledam svoj avatar pa sam zaboravio. Konacno da to skinem 😄

:prevrcem ocima:

Pijem puno vode jer pijem puno rakije 😉

rafa kao guster, poraste mu novi rep

vreme na Majorci nesto cudno brze tece nego u ostatku sveta. tako i u decembru nije bilo proslo 14 dana od njegovog pozitivnog testa (uslov za ulazak u Australiju), a on se vec leteo na juznu hemisferu i bez problema usao u Australiju... tako i ovde: ja nasla na internetu da je za polomljna rebra potrebno 6 nedelja do 3 meseca da zarastu, ali kod Nadala to uvek nekako brze: on pobija zakone biologije i medicine...

Pogledala sam profil tog sto je to postavio.. i setim se face koja je sela dva reda ispred mene i dodju dvoje sa kartama i on nece da ustane. Jedva su ga ubedili da se pomeri i sedne pored sediste. Onda su tu dosli dvoje i ponovo se ubedjivali da ustane sa njihovih sedista. Bilo ga je svuda i klubovima i padloku i na stazi.... Ljudi totalno odlepe da bi dobili po koji lajk na instagramu. A da je on jedini, nego je to bar dobra petina to pokusavala ili radila. Totalno su nenormalni, ne znaju ni zasto su dosli, osim da se samoreklamiraju. Preselo mi sve zbog ljudi i organizacije. I bre za te pare su. mogli instalirati tupave ventilatore, nego pocrkasmo. Ja sam se vodom polivala po glavi da se ne onesvestim. Mislim, ne mogu da kazem da nisam uzivala zbog brzine, zvuka... ali ne koliko je moglo biti dobro. I svi stoje, a bolje se vidi kad sedis. Nije da ustanu kada se nesto desava pa sednu, nego stoje li stoje... smorili su se posle 45 minuta pa posedali da bi se odmorili posle 5 i opet ustali. Na kraju sam otisla da gledam finish na ekranu, jer ekran preko puta je kao kucni tv velicine. Mslm...

ova slika mora ovde

jesam, pustili su me kuci, nije bilo preloma srecom. Posteno sam se ugruvao na spustu biciklom, isao sam jedno 50 i naleteo na neki prljav deo koji me je bacio u kanal pored puta. Srecom tu su bili neki ljudi pa su odmah zvali hitnu. Sav sam u ogrebotinama, ali glava je tu.

Ja imam kosilicu makitinu na baterije i nikakve razlike u odnosu staru koju sam imao na benzin. A nije baš mala površina koja se kosi, oko 10 ari. Tako da verujem da je i sa trimerima slično. Generalno nisam za kabl kada su kosilice i trimeri u pitanju, trenutak nepažnje i ne daj Bože svašta može da se desi. Ja planiram da uzmem DUR181Z, oko 100 eura su novi. Meni trimer treba bukvalno za neke sitnice, dva puta godišnje.

S obzirom da pričamo o klincima, mislim da je i kec sasvim OK....

Prvo četiri, da upoznaju glavne likove, pa pet, da dobiju pun efekat "Luke, I am your father", onda jedan, dva i tri kao flashback da potvrde Vejderovu priču, pa šesti i dalje.

OK OK, pravo da ti kazem meni to sve uopste nije (bilo) u glavi, mislila sam samo na eventualni problem vezan za vakcinisanje , ali naravno u pravu si i sve ovo stoji

iskreno se nadam da se sad sva euforija i paznja usmeri na carlija i da batale novaka svakvi mediokriteti.

Sramotno ponašanje italijanskih bivši igrači i funkcionera teniskog saveza prema Novaku. Panata i Pjetrandjeli pište kao deca kojoj je neko oteo igračke što "njihov " nikada nije osvojio Rimski masters. Ako je toliko dobar kao što tvrde , zašto nije , onda. A ovaj direktor skoro izjavio kako je dobro što Novak nije u formi , biče zanimljiv turnir Koji to mozak može želeti lošu formu petostrukog šampiona i nadati se kvalitetnom tenisu koji će povećati gledanost , što je valjda cilj Ne bi me čudilo da ga i ove godine šikaniranju sa rasporedom

Jose selektivno citira. Zverev je rekao da je Alcaraz u ovom trenutku najbolji teniser, da iako ima samo 5 godina sve ih redom prasi na terenu. Plus jos neke slicne veoma fine komplimente.

Koristi https://streamable.com/ za kratak video sa zvukom 😄 Nego, glavno pitanje. Kakav je bio Post Malone?

Ne znam da li je ovo pravo mesto za to, ali da probem: @Kooineeperk Kada istice kazna za "nosenje Mise"? Ili si u medjuvremenu "srastao" sa slikom (hope not)?

Naravno, drop je samo za šljaku, retko se koristi na drugim podlogama, zbog brzine loptica, pa je i teže baš dobro iskontrolisati drop, ali ko zna, možda postane prvi igrač koji je to usavršio Nadamo se da će Novak igrati na hardu ove godine, jer zabrane još uvek stoje za Ameriku.

Ako je povreda u pitanju, onda je potpuno ispravna stvar. Što se tiče dropa, ne vidim tu neku posebnu taktiku da bi se od iste odbranio. Ako Alkarazu taj udarac savršeno radi, ostaje samo da igrač u razmeni ne bude suviše daleko od linije. Verujem da će Novak biti za nijansu fizički bolji od forme iz Madrida i ako je nekog ubedljivo najteže oterati sa linije, to je svakako Novak. Po Nadala je ovo mnogo jače oružje, jer on često ide mnogo dalje od linije da bi udario loptu, zbog toga ga je i oprao u petak.

Završih Ozark. Za mene neočekivan kraj ali nisam nešto razočaran. Generalno odlična vožnja od početka do kraja, osim malo sporije prve sezone. Glumci stvarno odlični, pa i Wendy koja mi je bila bezveze u početku ali je na kraju pokidala. Svakako preporuka za seriju, ko nije gledao a voli ovaj žanr.

Sunset Cliffs, San Diego

Nista ja ne znam o svemu ovome. Dodacu neke svoje gluposti. Bio sam zdravstveni radnik, u radiologiji. Jedan od prvih u MRI (Magnetic Resonance Imaging). MRI je jako zajebata i osetljiva tehnologija. Zbog magnetizma, mnogi delovi su od titanijuma - em nije feromagnetski, em ne korodira. A, jebote, jaci od celika i 40-ak % laksi. I ja - treba li veci dokaz da sam Balkanac - bio lopov. Krao sam neke sitnice od servisera, jos i danas imam par kutija titanijumskih srafova i matica. Vozio sam trke. Sredjujem svoj takmicarski motor, zamenim neke celicne srafove titanijumskima. Pohvalim se (nakon pola dana u garazi) zeni da sam ustedio skoro pola kg na tezini motora. Ici ce brze. A ona kaze: "a sto se nisi posrao ili preskocio dorucak pre trke, bilo bi ti lakse i jeftinije." Zene su uvek u pravu. Ostao sam posran, opametio se nisam, i vuce se to godinama.

Izlet.[emoji846] Odesláno z mého XQ-BC52 pomocí Tapatalk

Prvomajske demonstracije u Stockholmu, nakon dve godine pauze: Ljudi se bas uzeleli, 25 hiljada samo u nasoj povorci, a nije bila jedina.

Stočica moja

kada ulazi Miki iz Kupinova, on mi je favorit

Game over. Završili smo sezonu. Odesláno z mého XQ-BC52 pomocí Tapatalk

Saalbach Hinterglemm [emoji1038][emoji3555] Odesláno z mého XQ-BC52 pomocí Tapatalk

Evo, doslo mi nesto pa sam okinuo neke fotke. Nisu bog zna sta, uslikano na brzinu i telefonom. 1. Ispred kuce, jedna ljubav: 2. U kuci, u kuhinji, druga (u stvari, prva i najveca) ljubav: Ja sam mator, pa sta ako su i motori matori. Ovaj gore, plavi, je R1150RS iz 2001. Donji, beli, je R100RS Motorsport Edition iz 1978. Jedan od 500 proizvedenih, totalno ogranicena serija. Treba da bude u kuci, u sobi, jer takva retkost ne sme da se napusti napolju ili u garazi. Ispred njega je bicikl kojim se obmanjujem. Naime, "za kondiciju" vozim bicikl. Nizbrdo i po ravnom, OK. Ali za uzbrdo, kupio sam i ovaj koji ima elektricni motor, da se previse ne znojim... Onda, ovo je "workhorse" - djubre koje teram kad idem u nabavku, po gradjevinski materijal ili vec neke gluposti. Ford F150 iz 2000: V8, 5400 kubika. Mrcina. Pita me prijatelj koliko to trosi benzina, a ja kazem da ne trosi nista. On se cudi i ne razume, a ja objasnim: ne trosi nista jer ga jedva i retko vozim, u nabavku idem motorom ili biciklom. Eh, onda stari bicikl, pre "elektrasa" Majku mu, 21 brzina (tri na prednjem lancaniku, 7 na straznjem), ali nece uzbrdo. Zajeb'o sam se i kupio kucu na bregu. Dole ide fino. Ali kad se vracam sa punim ruksakom na ledjima, jedva teram. U prvoj, idem toliko sporo da jedva drzim ravnotezu, ali noge otpadaju. Elektras je bolji. I na kraju, jos jedna fotka, pored bicikla: Kompresor. Kupio sam ga jer sam bio lenj da rucno pumpam gume. A onda sam otkrio da njime mogu i da farbam ili teram razne alate. Strasna stvar, jedna od najboljih kupovina u zivotu. Popizdicu. S jedne strane, olaksao sam si posao. A sa druge, stvorio sam si toliko posla da ne znam odakle da pocnem.

@Hertzog, odgovorio sam tamo, a sada cu se nadovezati. Vise spada ovde, posto se radi o proslosti/secanjima. I ja volim BMW. Pisao sam vec o tome na prethodnim stranicama. "Navukao" se od detinjstva. A danas mozda gresim. Tada, u Jugoslaviji nije bilo japanskih motora (u stvari, nije ih bilo nigde ). Bilo je nesto engleskih i nemackih, pa onih iz istocnog bloka (Jawa, MZ, CZ, pre toga i malo Ural, Izh, Dnjepr i Pannonia). Bilo je i nesto predratnih (pre WW2) Talijana, a tu su spadali i ratni Moto Guzzi Falcone iz rata - 500 ccm jednocilindtas sa horizontalnim cilindrom. Ostalo su bili retki ili jedinstveni primerci, ko zna kako nabavljeni. Englezi su bili, po performansama, nenadmasni - ako su funkcionisali. No, gde god je Englez bio parkiran, ostalo je iza njega malo ulja. Od par kapi do lokve. A iz BMW-a nije curelo nista. Uz to, Englezi su se kvarili, a delove je bilo tesko nabaviti - dok su BMW-i bili pouzdani. A, kad zatrebaju, delove je bilo lakse naci, jer ih uvozila drzava - milicija je vozila BMW. No, pojavili su se '60-ih Japanci. Kvalitetni kao BMW, a "jureci" bolje od Engleza ili Talijana. Okrenuo sa na glavu svet nas tradicionalista, ali smo se i dalje drzali (ne)svesti i vozili starudiju. Ja sam, tako vaspitan, od sredine gimnazije menjao motore kao lud, uglavnom sam imao dva, tri ili vise (u raznim fazama raspadanja, no barem jedan u voznom stanju). I naravno, barem jedan BMW. U porodici, moj licni je dosao nakon mature. Imao sam, tokom godina, tri primerka R 50/5. Prva dva rashodovani milicijski. Prvi sam sam sredio pa ga prodao, drugi je sredio neko drugi a ja ga kupio, treci je bio pravi gastarbajsterski uvezen i ne "silovan." Sad mi je zao sto ne mogu da nadjem fotke. Bilo je davno, trebalo bi ih skenirati. Neke jesam, cak sam ih postovao na "bivsem" forumu, ali vise ne znam gde su (promenio par kompjutera od onda). No, BMW "kvalitet." A, bogami, ima veze i sa onim sto sam ti savetovao u ranijem odgovoru, da potrosis pare i na zastitnu opremu. BMW serija /5 je poslednja sa 4-stepenim menjacem starog dizajna. Mozda se i neko od mladjih forumasa seca da se culo "krs/skljoc" kad su panduri saltovali - hteli su brzo kao japance, a hebalo im se za stetu jer nisu licno placali opravke. Sa tim menjacem (srpskohrvatski: getribom ) ne ide to tako. Treba laganije, taj menjac nije dorastao snazi modernijih masina - pa cak ni onih tadasnjih, zato je skroz izmenjen u seriji /6. Taj menjac, serije /5, je imao dve viljuske (orig, nemacki: schalthebel), jednu za prve dve, drugu za trecu i cetvrtu. I, bogtenejebo, otpadne jedna i angazuje prvu brzinu dok sam ja vozio u trecoj oko 80 km/h. Menjac blokira. Eh, tu se vracam na raniju pricu o bezbednosti. Isli smo na letovanje, moja voljena i ja. Jadranska magistrala, negde ispod Velebita. Vozeci ne jug, sa leve strabe vertikalna stena, mi na putu urezanom tamo, desno provalija, vertikalno do morskih stena. Blaga desna krivina, oko 80 km/h, a menjac blokira. Da je bio lancani pogon, pukao bi lanac - no BMW ima kardan, pa je blokirao i straznji tocak. Zadnji kraj se zanosi, nekako sam uspevao da ga drzim do manje brzine a onda me je savladao, pobegao mi, pali smo negde valjda na 40-ak km/h. Sreca u nesreci: 100 metara ranije, zabili bi se u stenu; 100 metara kasnije bi sletili u more 50 metara ispod i desno. No, blaga krivina pa smo odsklizali... Neki dobri ljudi su stali, povezli moju dragu i nas prtljag do mesta gde je njen ujak imao vikendicu. Ja sam nekako uspeo da oslobodim motor blokiran u trecoj pa se dovezao do tamo smetajuci drugima i vozeci oko 20 km/h. Vidi: to se desilo pre skoro 40 godina. Na meni se nista ne vidi. A moja zena jos ima oziljke na kolenima i dlanovima. Zasto? Imali smo kacige, bez toga ne sedam na motor. No, bilo je vruce. Meni na motoru nikada nije vruce, imao sam skroz koznu odecu itd. a zena je odlucila da odene platnene pantalone i bez rukavica. I vidi - ima oziljke tamo gde nije odenula zastitnu opremu. Izvinjavam se ako preterano "prodajem pamet" i gnjavim. Ipak, ako imas ograniceni budzet, bolje je potrositi vise na bezbednost a manje na motor nego obrnuto.

Ah, ne. Pomesao si. Pisao sam ovde o Dubravki i Dijani, (sestrama i komsinicama). A sada sam, nedavno, nakon milion godina nasao ovu Brankicu. I setio se da sam cak i neko vreme, tamo valjda u drugom razredu osnovne, bio zaljubljen u nju. Dubravkin/Dijanin tata je bio arhitekta, bogat (za Yu uslove onda) i vozio BMW 1600. A Brankin tata je imao ficu. Moj stari, bog da mu dusu prosti, je bio skroz lud. Nije znao da li vise voli aute ili motore, pa je tracio vreme i pare na oboje. Uvek je nekako nalazio izgovore zasto mu treba bas to nesto. Napravio je mene, neplanirano, pa se mlad ozenio. Vozio motore, a onda kao novopeceni otac zakljucio da treba auto - i kupio predratni (pre WW2, iz 1939.) Fiat 500C (popularno zvan Topolino). Onda je zakljucio da srednja skola (gimnazija) nije dosta, prodao aute i motore i nekako nagovorio dedu da nas uzdrzava dok on ne nastavi i zavrsi fakultet (medicinu). Kao student, medicinar, vukao se po trkama i volontirao kao medicinski kadar. Uh, kad je zavrsio, bio je "faca" i "rukovodeci kadar" tokom trkaceg vikenda. Inace, bilo je smesno vreme i situacije. Cale je nastavio studije kad sam ja krenuo u osnovnu. U skoli, vodi uciteljica nekakvu statistiku. I svi drugi na pitanje "zanimanje oca?" navedu nesto, a samo ja ispalim "student!" Smejala se deca, a ja bio crven i stideo se. Samo su me te Dubravka i Branka volele, i (mozda?) neki/neke druge. Malo njih. Vukli smo se (tj. putovali vozom i autobusom) po svetu, jer se cale nekako upucao u "medicinske krugove" na trkama. Drzavni, pa evropski i cak svetski sampionati. On je negde dezurao, a ja sam imao propusnicu i zajebavao koga sam stigao. Kao svaka budala, umeo sam da postavim pitanja na koja 100 mudraca ne bi znalo da odgovori. Davna su to vremena. Vreme nas gazi. I to je u redu, ne bi valjalo da bude isto, mada nama matorcima tesko pada kad ne razumemo novo. Ja sam ponosan, moglo bi se reci i prepotentan, sto znam svasta. Ali sve to znanje je zastarelo i nevazno. Umem da stelujem (podesavam) ventile, karburatore i paljenje kao malo drugih. Ali, sta to vredi mojoj cerki? Svaka njena sledeca kola ce biti elektricna, bez ventila, bregastih osovina itd. Sta da joj prenesem, osim ljubavi koja je bezgranicna? Bice ovde kod mene od sledeceg leta raspasoj. Kupio sam staru kucu. Jeftino, staru, zapustenu i poluraspadnutu. Preuredjujem uglavnom sam. Imam znanja i vremena (u penziji sam) i tako je jeftinije (nisam bogat). Privodim kraju. Bice 4 spavace sobe i dva kupatila, a u basti sam posadio nekoliko desetaka vocki. Mozda necu doziveti da sve donesu plodove, ali nek' se nadje. I pravim novu garazu. Bas sam juce pricao sa majstorima koji ce mi postaviti novu betonsku plocu. A drugi nadgradnju. Ja nemam ni vremena ni zdravlja da sve uradim sam. Jedino, nikome ne dam da mi takne struju. To je moje. Ja sam najbolji elektricar na svetu. Ma, naravno da nisam. Ali jesam kad radim za sebe a ne za musteriju nakon kojeg zurim na drugi posao. I onda se vracam na motore i aute. Jebe me zivot. Verovatno smo svi doziveli onaj osecaj kad dugo sedis na WC-u, pa ustanes a noge ne slusaju. To je zato sto je pritisnut nervus ichiadicus (preseravam se strucnim znanjem). No, nakon par minuta, sve je u redu. A kod mene nije. Ne osecam noge. Necu se sjebati u voznji, ma ja sam kao Agostini ili Rossi - ali, kad stanem, pascu jer ne osecam tlo pod nogama. Jos uvek, lazov, nisam prodao svoj BMW R100RS iz '78. Ne mogu, puca mi srce. Imam nesto mladji R1150RS. Prelep i dobar, ali, majku mu, ima oko 260 kila. Zato, citam oglase, kupicu jos Royal Enfield 500. Jedan cilindar, vazduhom hladjen, ispod 180 kila. Valjda cu time moci stati bez da se ubijem. A i inace sam odrasao na tim engleskim motorima, Japanci su se tek pojavljivali, pa ce mi i srce biti na mestu. Nakon R100RS, najbolji motor koji sam imao je istocnonemacki (takva je onda bila politika) MZ 250 TS/1. Oko 130 kilograma. Ali, jebiga, ni svecom da ga nadjes. Ovde na "trulom Zapadu." Par komada koji se pojave, kostaju kao kuca. A meni Balkancu, to je istocno smece i trebalo bi da bude jeftino. Kao Trabant ili Wartburg (dvotaktni). Obrij me, majko, motornom testerom. Eh, aj'mo opet na 4 tocka. Za nabavku i u ducan, imam stari i pouzdani Ford F150. Ej, 6 mesta! (extended cab) Za uzivanje, hocu "trkaci" dvosed. Cerka je odrasla, ima decka i ko zna gde ce oni zavrsiti. Roditelji su umrli. Ne trebam 4 sedista. Ako me posetis, iznajmicemo limuzinu sa gomilom vrata i mesta. Necete valjda dugo ostati ( ). Izvinjavam se sto sam se razlajao i raspisao.

Kad zoran pomenu morske vukove i pusku. Ja jedne godine na letovanju uzmem od lokalaca pusku za podvodni ribolov, bilo par komada al ja zapeo za jednu jer mi je izgledala mocno. Daju oni meni i ja se zezao pokusavao da nesto ulovim, ali se moja preciznost svela na to da ne mogu ni morskog krastavca pogoditi iako isti mirno lezi. Nakon nekih pola sata odustanem jer vidim da to nije sport za mene, izlazim iz vode a svi gledaju u mene i umiru od smeha. Elem, puska se natezala tako sto je naslonis na prsa i povuces, ronilacka odela uglavnom tu imaju zadebljanje, a ja natezao na gola prsa. Izasao iz vode sa ogromnom masnicom. Dva dana se krio po plazi dok se nije smirilo 😛

Heb'ga, ne mozes pobeci iz proslosti. 26. april 1986. Kako ne bih znao - ozenio sam se tog dana. Prvo, background/poceci. Odrastao sam u dedinoj ulici, sve porodicne kuce - od 50-ak brojeva/adresa, bila samo jedna "zgrada" sa 6 stanova. Dva broja od mene, zivela fantasticna cura. Jos uvek je volim, tu Dubravku, mada samo kao prijateljicu - nikada nismo imali nista vise. Razlika u dobi, samo mesec dana. Igrali se zajedno od malena. A ona imala sestru, Dijanu, mladju oko godinu dana. Isla nam na nerve neverovatno, nama "velikima" a ona dete. Prodju godine, Dubravka se udala i odselila, a i ja sam. Ipak, na neko vreme se vratim i sredim stan u kuci vec pokojnog dede, sada vec caletovoj - ima mesta, kuca preko 350 kvadrata. I zenim se. Te subote, obavljam nekog djavla u gradu, sretnem i drugara i kazem da se zenim pa svratimo u kafanu i popijemo (previse). Vracam se kuci, a tamo, ni 30 metara od vrata moje kuce, Dijana cacka nesto. Po svojem Pony-Express mopedu. Ne mogu protiv sebe, stanem i pomognem. Sta ces, motorista. Moped previse dimi i slabo ide, problem je u karburatoru. Skinem i rastavim karburator, izvadim dizne - i jedna mi ispadne i odleti. U, jebote, trazimo gde je - kad se pojavi moj cale i kaze: "Gde si, majmune, za pola sata se zenis!?" Usr'o se. Trk da se istusiram i presvucem, pa cale juri i vozi k'o Fangio da se nadjemo pred opstinom/maticnim uredom. Vencanje proslo OK, i vecera i te formalnosti. Sledeceg jutra, ja ustajem a zena pita gde cu. Kazem, treba da zovem Dijanu da vidim je li nasla diznu. Zena popizdi a meni nikako nije jasno - pa zar ne razume sta je odgovoran motorista!? Prosle su decenije. Moja draga Dubravka je vec baka, Dijana je uspesna u svojoj profesiji i autorka par knjiga, moja zena je sve to vec zaboravila, a ja nikako da zaboravim. Kako da zaboravis/ignorises curu od 20-ak godina koja sama rasturi i slaze svoj moped!?

Deda je majstorski ispit polozio 1927. godine (ako se dobro secam - imam negde fotokopiju njegove majstorske diplome, ako nadjem provericu tacno) i od prve majstorske plate kupio je par golubova - brinera i Saksov motor. Bio je veliki ljubitelj malih zivotinja, ceo zivot je gajio golubove i zeceve. A motor je sredio za trke i s njime ucestvovao pre rata u trkama na otvorenim putevima posutim sljunkom koje su se organizovale na trasi Subotica-Novi Sad-Subotica. Posto je bio mehanicar i poznavao svoj motor "u dusu" uvek je sa sobom nosio sta mu moze zatrebati od alata i delova (rezervne gume uglavnom) i bio je kadar da masinu brzo osposobi posle svake havarije. A havarija po onakvim putevima nikad nije nedostajalo. I dok su ostali vozaci, medju njima je bilo i internacionalnih profesionalaca morali da cekaju da ih sustigne timski kamion sa mehanicarima, deda je umeo sam da opravi i tako ustedi vreme pa mu se desilo par puta i da pobedi zahvaljujuci tome iako ni po vozackoj vestini ni po kvalitetu opreme nije bio ni blizu najboljima protiv kojih se takmicio. Slicne trke su, samo u manjem obimu, nastavili da organizuju i posle rata, deda je i tu ucestvovao sve dok nije imao jedan tezak pad na ulazu u Becej s petrovoselske strane (nezgodna krivina na uzbrdici, danas su je malo zaravnali ali ko zna taj kraj znace tacno na sta mislim) kad je slomio butnu kost (i sjeb'o srebrni dzepni sat koji ide s oca na sina u nasoj familiji od koznakad i sad je kod mene). Nakon toga se man'o trkanja a Saksa bi isteriv'o na avliju samo na nedelju kad nije radio u radionici, da prekrene motor da radi par minuta da se ulje ne slegne i da klip ne zapece. Ponekad, jako retko, provozao bi ga oko kvarta, a jos redje bi se neko od nas klinaca ogrebao da nas poveze na rezervoaru. Taj Saks je bio cudo jedno, jednocilindrican motor ali velike kubikaze (ne secam se tacno, ali ostalo mi 300 kubika u pamcenju), na malim obrtajima sav se tresao na svako "paljenje" u cilindru, sediste je bilo nisko postavljeno, nize od vrha zadnjeg tocka, sirok korman a skoro potpuno ravan k'o letva i bas velik rezervoar. Deda ga je na kraju prodao, jos sam bio klinac. U to isto vreme kad je polozio majstorski ispit polozio je i vozacki, u Novom Sadu na Fordu T. Pricao mi je kako Ford ima "obrnuti gas", kad ga pustis on ide a pritisnes ga da usporavas. Nisu imali zmigavce tada nego se na raskrsnicama trubilo jednom za skretanje u desno, dvaput za u levo. Kaze da je Ford bio raspisao nagradu od 1000 dolara tadasnjih za izumitelja koji izmisli sirenu koja bi se oglasavala sa "Ford! Ford!" sto danas verovatno ne bi bilo narocito komplikovano izvesti ali 20-tih godina je verovatno zvucalo kao naucna fantastika. Deda je ubrzo otvorio svoju mehanicarsku radionicu a usput je pre rata bio i zastupnik Singera (sivace masine) pa je i to ne samo prodavao nego popravljao i odrzavao. Uopste jako je voleo tu sitnu mehaniku, satove i slicno, to mu je bio hobi da cacka i popravlja. Jednom je tako nabavio neki starinski zidni sat i nedeljama se petljao oko njega dok moj cale, tada balavac oko 10-tak godina nije resio da "pomogne" - i dok je deda negde bio odsutan on ga skroz rastavio do najsitnijih delova. Stg'o deda u radionicu i ima sta i da vidi, a na to ce moj cale "ja sam ga popravio a ti samo treba da ga sklopis!" Deda uzme metlu i kantu za smece i samo surdukne komplet rasklopljen sat u nju. Radio je bukvalno do smrti, i taj dan kad je umro ustao je kao i uvek ujutro i u 8 otvorio radionicu, pozlilo mu je, baba zvala hitnu ali dok su stigli vec je bilo kasno...

Bio tamo dolazio i jedan cika-Zara, komsija, voleo da popije pa onda krene da prica. Nevezano za mehaniku, ali imao je neverovatnu zivotnu pricu. Imao je stakleno oko i cesto je znao kad bi se mi deca igrali klikera da ga izvadi, prisunja nam se i zakotrlja to svoje oko kao kliker na nase opste zgrazavanje i bezaniju . (inace imao slatku unuku tu mojih godina i bas se jako bio upeo da nas spoji a i mi se bili zagledali jedno u drugo, no prvo se ona pravila jako fina dok sam se ja trudio a onda kad se predomislila ja se zainatio i na kraju propao cika-Zari plan) Pricao je dogodovstine iz rata - govorio je da mu je vojni rok trajao 10 godina s pauzama kad bi se vojska u kojoj je sluzio raspadala ili kad bi bio zarobljen. Kaze krenuo je da sluzi krajevu vojsku u Nisu i bio je pred kraj vojnog roka kad su napali Nemci. Nakon kapitulacije umesto da se preda u zarobljenistvo on sa nekim seljakom u Srbiji istrguje uniformu i pusku za civilno odelo i nesto hrane i krene pesice kuci, predje u Banat i onda prepliva Tisu (to je tada bila granica izmedju onog sto su okupirali Nemci i Madjari. Kad se pojavio kuci svi su se sokirali jer im je javljeno da je poginuo. Tu je bio neko vreme, a onda su ga pokupili Madjari na prisilnu sluzbu na istocni front. Bio je s Madjarskom vojskom na Donu kad su Rusi udarili u ofanzivu, kaze poklopili su ih kacusama zemlja je gorela, samo ga nesto udarilo u glavu i probudio se u ruskoj bolnici bez oka. Rusi su mu ponudili posto je Jugosloven i ocigledno na silu mobilisan da bira hoce li s Madjarima u zarobljenistvo u Sibir ili u Crvenu Armiju kao dobrovoljac (posto mu je otislo levo oko kazali su da je sposoban za vojsku jer se na to oko i inace zmuri dok se nisani). Tako on predje kod Rusa i sa njima se tuce kroz Ukrajinu i Bugarsku i stignu opet u Nis - gde mu se Rusi zahvale na sluzbi i demobilisu ga. Preuzmu ga Partizani i sa njima ucestvuje u daljim borbama ukljucujuci Sremski Front gde biva ranjen u ruku i tako doceka kraj rata. I onda kad je konacno stigao kuci (a opet su ga svi prezalili kad su Madjari javili da je nestao u Rusiji), stigne mu poziv da sluzi redovni vojni rok u JNA - jer iz nekog razloga da nemaju u dokumentaciji da je to odradio. I sta ces, opet u uniformu. I tu mu jos zapadne produzenje zbog frke oko rezolucije Informbiroa i moguce invazije SSSR na Jugoslaviju. Tako da kad se na kraju konacno skinuo iz vojske proslo 10 godina otkad je prvi put obukao uniformu. Sakrivao je rakiju od tetka-Mice (njegova zena, niska a debela, lakse preskociti nego zaobici sto se kaze) i posto je dedin cardak za kukuruz bio naslonjen na medju s njegovim dvoristem on pomerio jednu letvu i gurnuo u kukuruze flasu. A mi deca to pronasla pa prosuli i napunili vodom. I krene cika-Zara krisom da se pricesti, kad se iznenadi - "pu boga vam bozijeg detinjeg mene ste nasli da zajebavate!"

Eh, jesam budala, da te bog sacuva! Odem u sud ("courthouse"), tamo se ovde obavljaju razne stavari, nesto slicno kao "skupstina opstine" ili kako se vec zove kod nas. Oni treba da provere brojeve pre nego mi izdaju ppapire i tablicu, pa trazim nesto privremeno da vozim neregistrovani motor do njih. A covek se smeje, kaze da je ovo ruralni kraj, nece me niko zajebavati, samo neka se dovezem. Za registraciju se niko ne uzbudjuje, samo je bitno da imas osiguranje. Stvarno, odem i sve prodje po crti, bez problema. Dobijem papire i novu tablicu. Dodjem kuci i idem da stavim tablicu. A u 3PM, neoprezno se nekako naslonim - i prevalim motor. Sad, noviji motori su tezi nego stari, a i ja sam slabiji nego pre 30 ili 40 godina, i nisam mogao da ga podignem! Jbt, nikada mi se to ranije nije desilo. Sad, sta cu, ne znam da li da se smejem ili placem, pa nazovem rodjaka da dodje i pomogne mi, a taj kaze da mu treba par sati jer nesto radi. I jebiga, onako smesno jadan, uzmem pivo i zapalim cigaru, pa okinem "selfie". Evo ga: Covek je dosao, smejao se, mi podigli "testeru" i ja montirao tablicu. Od onda, presao sam motorom oko 1500 milja. Zazeleo sam se mora, pa mi je najduzi pojedinacni "djir" bio do Panama City, AL. Izabrao sam najkrivudaviju rutu, ovako: Jedan dan tamo, dobra vecera i pivo, pa drugi dan nazad. Ostalo su bile nesto krace voznje. Utisci: bogtemaz'o, motor "lezi" odlicno a ide k'o opareni panter. Nije cudo, vise od 50% je jaci od mojeg starog. Kocnice - da se smrznes! Jebote, ima ABS i servo - nikada ranije to nisam probao na motoru. Usjebace me to, a zena ce popizdeti - posla oko kuce koliko hoces, a ja ne stignem, moram da se vozim...

Elem, Džoni me podseti na moje početke u MB svetu i dogodovštine sa jednim autom. Iako kao diplomirani mašinski inženjer, karijeru u Mercedesu sam počeo kao tehničar u servisu. Zašto? Vratio sam se iz vojske, i to iz specijalnih jedinica i iz onog "nezvaničnog rata" na jugu Srbije, koji kao da se nije ni desio a ljudi izgiboše bzvz. Ali o tome nekom drugom prilikom. Rasturen, razvaljen, pod priličnim problemom sa alkoholom i ostalim sranjima. Devojka koja je bila sa mnom 4 godine i koja je istrpela sve moja PTSD sranja više nije mogla da me gleda takvog i ja ostadoh sam ko panj. Uz sve to, posao u BMW- u u kom sam radio pre vojske me, naravno, nije sačekao. I tako ja popizdim, oteram sve u q i zakopam se u pure mehaniku. Drugar sa trka koji je vozio i motore je poznavao tadašnjeg šefa servisa u MB koji je bio manijakalni harlijevac i pure Nemac, i ispriča mu za mene. Čovek se zaintrigira i pozove me na razgovor. Nakon pola sata, dobri moj Dirk ponudi mi posao mehaničara. Ja onako lud ga oteram u q, a tip mi mrtav ladan kaže rečenicu koju nikada nisam zaboravio. "Nikada nećeš imati uspešnu karijeru ako počneš od najvišeg stepenika, jer odatle možeš samo na dole." I tako ja postanem mehaničar sa sve faksom. Dve godine sam proveo u hardcore radionici, otvarajući motore i menjače, baveći se elektronikom i stičući iskustvo koje je apsolutno dragoceno i koje me je, između ostalog, dovelo do toga gde danas jesam. I malo pomalo,postadoh zadužen za sve dijagnostičke procedure u servisu. Kada je izbila frka s SBC-om po difoltu prvi auto je pao meni u ruke. Prokletinju sam ispitao, zaključio da je problem predugo vreme odziva hidraulične pumpe što je bunilo računar jedinice i što je dovodilo da paljenja upozorenja na instrument tabli. Zamenim ja prokletinju, ozračim sistem, ispitam pritiske preko dijagnostike, proverim sile na valjcima. Sve ok. A meni đavo ne da mira. Sednem u auto, izađem na auto put, odradim testove parcijalnih kočenja. Sve ok. Hm, opet meni đavo ne da mira. Zaletim auto na otprilike 140 km/h na sat i pritisnem pedalu simulirajući interventni kočenje. BAM! Tabla pocrveni, pedala ko kamen, sistem ode u safe mode.Stisnem pedalu sa oba stopala punom snagom. Jedva nešto krene da koči. Wow. Idem oko 120 km/h po prilično prometnom putu praktično bez kočnica. Ok, menjač. Krenem da obaram brzine šaltajući menjač na dole pomoću manuelnog moda, ali elektronika ne dozvoljava jer su obrtaji preveliki. E sad sam već krenuo da se znojim. Upalim sva 4 migavca, legnem na sirenu, sve vreme malo po malo obarajući obrtaje i šaltanući menjačem nadole. Na kraju, zakočio sam -bankinom. Epilog priče,sjebano desno krilo i felna, pregrejan menjač i ja kraći za kilo živaca. Čovek koji je dovezao ovaj auto u servis je dobio nov auto, a meni Dirk nikada nije rekao ni jednu jedinu reč o kolima, jedino što ga je zanimalo da li sam ok. Auto smo popravili i godinama koristili kao kompanijsko vozilo. Nismo hteli da ga prodajemo dalje i nakon cca 200k km smo ga otpisali. Nikada više ni jedan problem nije imao sa kočnicama, a ekspertizom dela koji je ugrađen je zaključeno da je postojao bag u softveru koji se odnosi na interventno kočenje. Ovo je imalo posledicu da su softver izmenili, tako da moja zadnjica nije džabe oznojila sedište tog dana. A i o mome dobrom Dirku ću vam pričati u posebnom postu. Takvo i toliko srce bar to zaslužuje iako, na moju veliku žalost, više ne kuca na ovom svetu...

Evo jedna moja dogodovstina ili bolje reci prvi i poslednji susret sa dvotockasima... Ratne godine u bosni su bile poprilicno jednostavne za nas decu, struje nije bilo ili je retko dolazila pa se celi dan svodio na igranje fudbala, tako i ja kao klinac trenirao, bio perspektivan golman cija je karijera obecavala da nije bilo dvotockasa. Kao sto rekoh struja je retko dolazila, a tih ranih 90-ih sam poceo pratiti F1, jer smo imali satelitsku i izmedju ostalih euro sport (koji je tada prenosio trke), pa sam u momentima kada bi struja bila dostupna u periodu trka iste gledao i zavoleo. Nakon rata u BiH se i struja ustabilila, ja nastavio gledati F1 i trenirati fudbal, sada vec dosta ozbiljnije jer su imali velike planove u klubu za mene. Ali uvek je bila prisutna zelja za moto trkama, a jedina dostupna mogucnost da kao klinac od 14 godina osetim uzitak samostalne voznje je u komsiluku, kod drugarice koja je imala tomos a35 automatik. Kao i vecina klinaca uvek trazis krug da napravis po naselju i meni se osladilo, posle prvog kruga, pa sam trazio repete. Drugi krug je bio manje uspesan, prilikom okretanja na kraju ulice, zadnjim tockom sam stao na plasticnu flasu (crna flasa optima ulja i danas se secam), zadnji tocak proklize pri brzini od 5km/h i ja padnem sa motora. Posledice: otvoren prelom obe kosti desne podlaktice, tri operacije, 3 meseca gipsa (komplet ruka u obliku slova L) u letnjem periodu, i jos 3-4 meseca rehabilitacije. Kao rezultat toga, kraj fudbalske "karijere", jer je zbog komplikacija i nezgodnog preloma bilo zabranjeno da se bavim bilo kakvim sportom, a da budem golman je strogo zabranjeno bilo. Sedao sam kasnije par puta na motor, doduse kao suvozac. Roditeljima nije padalo na pamet da mi omoguce polaganje za motor, a pogotovo da nabave jedan, a u ovim kasnim tridesetim nemam petlje da se upustim u to (citajte ne da zena 😄 ). Tako je tragicno zavrsila moja prva ljubav, mada i dan danas balavim za BMW RS1200 koji nikada necu imati i sve to zboj jedne prazne plasticne flase motornog ulja marke Optima modrica. Danas zaigram fudbal i rado stanem medju stative, to me jos uvek ispunjava srecom, jedno vreme sam trenirao i floorball (ako neko zna sta je to) gde sam bio golman i bilo je super ali su kolena stradala i tu sam morao da batalim karijeru. Anegdota vezana za taj pad sa motora: ja kao klinac u strahu jer sam slomio ruku pa jos sa motora, slazem da sam pao na fudbalu, dodjem na operaciju i hirurg uporno tvrdi da je vrsta povrede nekarakteristicna za fudbalsku povredu i da je pad bio sa neke visine i iz neprirodnog polozaja, ali sam ja terao svoje u strahu od kazne (kao da prelom nije dovoljna kazna). Jedan dan meni starci i stariji burazer dolaze u posetu i ja onako prilazim tuzan kao svaki ranjenik zeljan paznje i brat me pozdravlja sa Gde si motorista... U tom trenutku je tlo nestalo ispod mene, pokusao sam da ih ubedim da je pad na fudbalu, ali nisam uspeo. Kasnije sam saznao da je burazer postrojio klince i maltretirao ih dok nisu priznali da sam pao sa motora. Burazer je preuzeo na sebe da ganja osiguranje, dobismo tada lepe pare pa se pocastismo sa original i u to vreme skupim Nike patikama i dali starcima jos toliko para. Cenim da smo dobili novca u iznosu od bar 2 prosecne plate jer je povreda bila poprilicno teska.

Kome dosadjujem, neka preskoci. Ipak je deo naslova teme "secanja". Hteo bih da objasnim svoju zivotnu vezu sa BMW motociklima. Deci nista ne znaci, to je svakodnevica, a matorcima izgleda kao hvalisanje jer je to u Jugoslaviji bio luksuz. Ispasce kao neki esej, podugacko, pa kazem - koga ne zanima, neka preskoci. Bice cak i "politike". Jebiga, mi matorci gnjavimo pricama od nekad. Deda, rodjen 1911., je bio ratno siroce. Otac mu je poginuo u WW1, a majka umla od tuberkuloze. Postao je sluga kod drugih seljaka. Tako je dospeo kod seoskog kovaca i dogovorio - u radno vreme, bice segrt u radionici, a ostatak dana sluga. Spavao je na senu, u stali. Imao je 15 godina kad je polozio majstorski ispit, za kovaca. Ta beda njemu ambicioznom nije bila dosta pa je pobegao i zaposlio se u Shell rafineriji (danasnja INA) u Sisku. I tamo je ucio i ubrzo polozio majstorski ispit prvo za varioca a onda za masinbravara. Kao "bogat" covek, kupio je bicikl. Vozeci do posla kroz selo, zapela mu je za oko moja baka i nekako ju je zaprosio i ozenio. Zivotnim putem, onako siromasan, postao je komunista. Bio je jedan od organizatora famoznog strajka u Shellu 1936. i fasovao zatvor i otkaz. Nakon toiga, selio je po Kraljevini "trbuhom za kruhom" i tako je moj otac rodjen u Beogradu 1938. a deda je radio u zelezari u Niksicu, CG, i kupio svoj prvi motocikl, NSU Quickly, polovni, iz '36. Onda je dosao rat. Deda se prikljucio kao partizan i izasao kao major OZNe. Demobilisao se rane '48-e, taman pre rezolucije Informbiroa i razlaza sa Rusima. Kao partizanski kadar i predratni komunista, dobio je posao kao direktor IKOM-a (Industrija i kovnica Oreskovic Marko). Tamo su se, medju ostalim, pravila sva odlikovanja i znacke itd. u SFRJ. Pojma nije imao, seljacko dete i komunista, firmu je vodio predratni kadar, par prezivelih Jevreja, a deda je "vodio firmu" hodajuci po partijskim sastancima. Ali, tako je dobio pristup tada najmodernijim masinama - svas-aparatima, glodalicama, drebankima i svasta, ni ja ne znam. Nekako je nabavio Matchless 600 koji je ostavila neka saveznicka vojska u WW2. Nekako ga je sredio i sredjivao do smrti, 1969., praveci delove od nule, izlivajuci ih u improvizovanim kalupima, fino ih obradjujuci na tim nekim masinama. Uspeo je i da napravi finu kucnu radionicu, gde sam i ja ucio. Ja sam slucajno, nezeljeno dete. Majka nikada nije ni zavrsila srednju skolu. Tata je na brzinu odsluzio vojsku koja je tada trajala duze. Navodno, po pricanjima, posetio nas je par puta i ja sam, kad me majka nosila u rukama, za svakim vojnikom u uniformi na ulici vikao "tata!" sto je mamu smetalo... Prekinuo je studiranje. Po povratku, radio je u miliciji (zahvaljujuci dedinim partizanskim vezama). Onda se vratio, gimnazijalac i sav sjeban. Unajmili su sobu (ma, kakav stan, to je bilo nedostizno!). Imali su malo elektricno kuhalo i limenu kadu, a vodu su nosili iz cesme u dvoristu. I onda su, kao zaposleni par sa detetom, digli prvi kredit u zivotu. Tata je kupio NSU Maxi 175, po nemackoj licenci ih je pravio Pretis u Bosni. Odmah ga je prodao. Onda su postojale liste cekanja, proizvoda je bilo manje nego kupaca, pa je cak i nesto malo zaradio - i za te pare kupio polovni BMW 250. Naravno, mnoge detalje ne pamtim. No cale me stavio na saputnicki sic, sa posebnom ruckom, i provezao. Secam se da sam se usr'o jer se stari naginjao a to je bilo potpuno suprotno mojem horizontalnom svetu. Onda je starcima dopizdilo. Ne znam detalje, ali je nekako deda pristao da nas uzdrzava dok stari ne zavrsi fakultet. I otisao moj svet u picku materinu. Studiranje medicine je zahtevno, trazi citav dan. Tata je nasao nekakvu koleginicu. A majka je nasla nekakvog jebaca (svojeg sefa) u firmi gde je radila. Razveli su se, katastrofa za dete koje ne razume. Onako sjeban, nasao sam utociste u dedinoj radiionici. Deda me je strahovovito voleo, a i ja njega. Naravno, smetao sam. Ali... "Zorane. ovo je engleski gevint, treba drugaciji kljuc od metrickog..." i slicno, to necu nikada zaboraviti. Moj mili deda, umro je vec davno, ali je moja dusa ostala u toj radionici. Nisu me roditelji vaspitali, deda je. No, da ne zajebavam emocijama. Jesam osetljiva dusa, placem k'o mlada cura na svaku sitnicu, a tome nema mesta na auto-moto temi. Deda je cuvao svoj ratni Matchless do smrti. Gde je zavrsio, ne znam. Valjda ga je cale prodao. U medjuvremenu, kupio je Skodu 1000MB, #6 prodanu u Jugoslaviji sredinom 60-ih kad ih je pocela uvoziti Balkanija iz BG. Ne znam gde je zavrsila. Tata je prodao motor, praveci se da je ozbiljan, taman toliko rano da ga se jedva secam. Kupio je auto, Fiat Topolino iz 39. "Sportski dvosed" sa pomocnim sedistem, mozda 15-ak konja... Jedini motor u porodici je bio dedin. Kad je diplomirao (ja bio cca u 6. razredu osnovne), uz rane fice je kupio i BMW 250, star 20-ak godina, da se vrati u mladost. A onda i BMW 500 (R50/5) da se "modernizuje". Kad ga je spopao rak, obecao je sam sebi novi motor za inspiraciju, ako ozdravi. Izgledalo je kao izlecenje, stari je kupio BMW R850 i malo ga vozio. Onda se rak vratio, stari je ubrzo umro, a moj brat se napio i napravio totalku tatinim BMW-om. Jebiga. zivot ide dalje. Ja sam promenio milion auta i motora, jedina konstanta je barem jedan BMW motocikl. Nikada nov, nisam pun para, ali kupujem polovne. Pre "kacenja upravljaca" sam vozio neke trke veterana. Sada, u penziji, mozda opet probam. Nisam jos odlucio. Sta kaze narod, "lud pa zivi". Nista ne znam. Ali dok postoji svest ili neko stanje pre smrti, pamticu i imati jasnu sliku caletove voznje na BMW 250 sa mnom za ledjima, kako mi nikako nijs jasno zasto se tata naginje.

Pre.pola sata smo stigli kuci: Posto do ponedeljka ne mogu izvaditi novu tablicu, stavio sam privremenu:

Setio sam se ranijeg naslova teme, na starom forumu, koji je glasio Zokina Radionica... Prosle godine sam preselio u neposrednu blizinu teche. Tetka pre vise godina umrla, ali techa se jos mota unaokolo sasvim fino. Prosao je u zivotu svasta, a onda se posle odlaska u penziju bavio restauracijom Mustanga iz '60-ih i '70-ih - kupovao krseve i sredjivao ih pa prodavao. Najvecim delom zivota je bio profesionalni mehanicar, a Mustanzi su bili hobi. No ostareo je, do sada je imao sedam (!) operacija ledja, ima i pacemaker, a pre cetiri meseca je dobio i vestacko koleno. Zbog pacemakera ne sme ni da pomisli na elektro-zavarivanje a zbog ostaloga ne moze puno. Moj bratic, njegov sin, nema interesa. Jbt, dao mi je kljuceve i rekao: "Zorane, radi sta hoces i zovi kad ti treba savet ili pomoc." Majko mila, trebace mi saveti, za pola stvari unutra ne znam sta se time radi ili kako. Izvinjavam se zbog losih fotki (jeftina dzepna kamera), no evo radionice koja nije moja ali kao da jeste. Moracu u dva posta jer mi softver ne dozvoljava da sve okacim u jedan. izdaleka: malo blize: direktno iza onih otvorenih vrata, ovo je dizalica za auto do 4 tone: zavarivanje? moze, osim elektro ima i ovo: