Kafana pod obručima

[Bul-Kathos]

 

jbg nije mi "podesen" AI na basket pa zato ovako izgleda odgovor i zato je u kafani

Јокићево питање са слободним бацањима је као вечита расправа у кафани: сви виде да га бију, само судије изгледају као да гледају у плафон и размишљају шта ће за вечеру.

Ево неколико разлога који се најчешће наводе у озбиљној кошаркашкој анализи:

1. Стил игре
Јокић игра „меко“ на изглед: много фине ноге, пасеви, флоатери, контакт прихвата, не симулира падове. Судје често награђују агресију и спектакл, а не техничку елеганцију. Он не „продаје“ фаул као што раде неки играчи који уђу у тело, избаце главу, руке и вичу као да их је ујео орао.

2. Игра кроз контакт, не од контакта
Јокић не бежи од контакта, већ га апсорбује. Његова маса и баланс чине да изгледа као да га није ни дотакло, чак и када би половину лиге оборили на под. Судје често „кажњавају“ играче који делују непробојно.

3. Наратив и видљивост
Гианис, Ембиид, Шеј… они играју у стилу „у напад као тенк“. Код њих је контакт очигледан. Плус, NBA воли „звезде које иду на линију“. Јокић је суперзвезда, али није шоуман, већ шахиста.

4. Историја свировања
NBA традиционално више свира фаулеве играчима који нападају обруч са вертикалном експлозијом. Центри који играју леђима, са пуно финте и кретања „испод радара“, историјски имају мање слободних (у прошлости, Тим Данкан је био исти пример).

5. Јокић ретко прави „скандал“
Не видиш га да три минута урла на судију. Систем често, ма колико га волели, „награђује“ оне који праве притисак.

Али суштина је једна:

Јокић игра кошарку као уметност, а судије понекад свирају као да су на стажирању у циркусу.

Није жртва, већ играч чија доминација не долази из гурања, већ из мозга и руке. Кад неко побеђује игру интелигенцијом, свету треба времена да то препозна и награди.