Kosovo, priznati ili ne?

[Vukota]

  On 6/30/2019 at 7:02 PM, Pristevac said:

Mislim da to nema veze sa određenom  teritorijom i njenim stanovnicim. Ma ni u snu.  Pokušavaš da mi podmetneš da je to pogrdan naziv za Srbe, ali to mi nije ni u snu namera, ali ti jesi zlonameran i huškaš na mene. Uostalom to sam rekao za Dobricu Ćosića, a ne na određenu teritoriju i stanvnike. Providan si.

Samo ti nastavi, što si žešći, to bolje jer je dobar pokazatelj.

Expand  

I šta za tebe predstavlja reč Gedža, Gedžovan?

[Lobotomija]

@Bejbl @Vukota Završavamo sa ispitivanjima ovog trenutka. Hvala.

[Pristevac]

Nije mi ni u snu bila namera da generalno vređam, kako je rečeno neku određenu teritoriju i njene stanovnike  ni u snu. To nikad nisam činio ni prema bilo kom narodu. Ovo je samo jedna hajka na mene, huškanje moderacije da budem oteran sa ovog foruma. Ne bih da polemišem koji su to mitivi i od koga dolaze, ali je više nego očigledno da se ovo radi(lo) horski.

Ne pišem ovo radi relativizacije ili dodvoravanje modovima, već da se ogradim od tih podlih podmetačina, koje imaju samo jedno za cilj.

 Što se mene tiče ne težim ni ka bilo kakvoj "pozitivnoj diskriminaciji" pošto se ovde mimo pravila špekulisalo ko sam i šta sam.

No ukoliko je to jedini razlog zašto nisam izbačen sa ovog foruma, onda zahtevam da me moderacija udalji sa foruma trajno.

[Helmet]

  On 6/30/2019 at 7:08 PM, Bejbl said:

 
Dobro. Zašto Dobricu Ćosića nazivaš gedžovanom?
Mislim, možeš upotrebiti bilo koji pogrdan izraz za njega. Ne smeta mi.
Ali zašto ga nazivaš baš gedžovanom?

Upotrebljava te izraze jer je navikao da mu to prolazi ispod radara. Doduse radar na bivsem b92 forumu nije ni postojao, moderisali su ljudi koji su bili slicni njemu. Meni nw smeta, cak bih voleo da ima vise Albanaca, ali sa Kosova, koji zive dole i imaju slicne probleme kao i mi u Srbiji. Pa da pricamo o tim problemima, da vidimo kako oni gledaju na situaciju na Balkanu. Ja nikada ne upotrebljavam te "nadimke", niti Allbance zovem Siptari, niti Bosnjake Balije jer smatram da je to neprikladno i ni malo smesno. Zato molim moderaciju da ovo zaustavi sada odmah. Proseravanje ovih nekoliko likova sa moderacijom na bivsem forumu, a narocito je to bilo prisutno sa kovanicom sVrbov je za svakog normalnog vredjanje, a ne nekakvo stanje duha i svesti pojedinca i ostale budalastine koje su omogucavale konstantno provociranje, narocito novajlija, i navlacenje na ban.

Meni ne smeta Pristevac, i ne bih zeleo da popije trajni. Ali smatram da je za buducnost ovog foruma jako znacajno da se odmah presece sa ovom praksom kako ne bi u buducnosti bilo svadja i daleko vise posoa za moderaciju.

Tacno sam znao da ce da se pravda i iscudjava, ma gde on da vredja i sl, da ni u snu nije mislio da etiketira ceo narod. Itekako ti je to bila namera, e sada je samo pitanje da li ce ti to proci nekaznjeno pa da raspale sa istom praksom i tvoji drugari...

[Eddard]

Tema će zbog poslednjih upisa biti na kratko zaključana, dok se moderacija ne dogovori ko će i na koji način biti kažnjen. Hvala na razumevanju.

[Eddard]

Tema je otključana. 

[freethrow]

  On 6/30/2019 at 11:18 PM, Helmet said:

 bih voleo da ima vise Albanaca, ali sa Kosova, koji zive dole i imaju slicne probleme kao i mi u Srbiji. Pa da pricamo o tim problemima, da vidimo kako oni gledaju na situaciju na Balkanu.

Expand  

 

O ovome sam i ja razmišljao - bilo bi sjajno, ali kapiram da je jako teško izvodljivo.

[Stoned Laki21]

Prema izveštaju RTS juče na severu Kosova nisu radile pekare, benzinske pumpe, apoteke, saloni lepote, ugostiteljski objekti… Građani su prethodnih dana pravili zalihe. Predsednik Udruženja privrednika na severu KiM Radoš Petrović izjavio je da će takva mera biti na snazi sve dok Priština ne ukine 


ako ja dobro čitamo ovo,  juče su vlasti u Beogradu preko svoji para struktura na Severu Kosova, zabranile stanovništvu da kupuju hleb mleko jogurt & stuff, tako što su naredile zatvaranje maloprodajnih objekata, kojima su  srbi vlasnici

Ako i treba, kontam da će još malo Markić, kancelar kosovski, da ide po kućama da povećava natalitet & stuff  i opet će da se ćuti.

Ako i treba.

jer

 

KOSOVO JE SRCE SRBIJE

[Foster]

  On 6/30/2019 at 4:58 PM, ZnajJova said:

 

Inače, 60-te su poznate po tome što su se tada iseljavali samo gradjani sa Kosova i Sandzaka, i samo zbog navodnih Rankovićevih zločina. Hrvati, Srbi i ostali su se iseljavali zbog spondiloze,seboreje i peruti, koje su se bolje lečile diljem sveta nego u SFRJ. Pa hebem mu miša, ne znam kako bi to moglo da biva.

Expand  

 

 

ZnajJova objasnio Hemletu na vlastitom primeru sta znaci  rec sVrbov.

A druga rec "gedzovan", pa to su ovi sto podmecu Pristevcu.....

[Kinik]

...

 

>> ... Kolektivni štrajk glađu
Dejan Ilić, 02/07/2019

 

     U mestima na severu Kosova gde su Srbi većina u toku je opšti štrajk. Već drugi dan, zatvorene su radnje u kojima se prodaje hrana uvezena iz Srbije. Vlasnici tih radnji objasnili su da ne mogu uspešno poslovati sa robom koja se na granici Kosova sa Srbijom oporezuje taksom od 100 odsto. Uz njih su solidarno stali i svi drugi privatnici sa severa Kosova. I tako sad tamo ništa ne radi. Notorni Marko Đurić je pre par dana požurio da kaže da razume to što su „privrednici sa severa Kosova i Metohije najavili zatvaranje radnji“. „Ljudima je prekipelo“, kaže on. Vučić je pak najavio da ima „rešenje za dostavljanje proizvoda na sever Kosova“.

     Podsetimo se, vlasti Kosova odlučile su da uvedu takse od 100 odsto na svu robu iz Srbije koja stiže na Kosovo, kao odgovor na kampanju Srbije protiv priznavanja države Kosovo. Ekonomija je tu potpuno potčinjena politici. Takse bi se dakle proverbijalno mogle videti kao – nastavak politike drugim sredstvima. Ali, to nije sasvim precizan opis onoga što se događa. Kako je to pokazao Vladimir Gligorov – malo tu ima ekonomije, pa je onda nije ni tako teško potčiniti politici. Gligorov kaže da ni jedna ni druga strana u ekonomskom smislu ne trpe veliku štetu zbog taksi. Tako je mali obim te razmene. Pa na koga onda „udaraju“ takse?

     Iako se čini da je reč o jakom sukobu dve vlasti, na drugi pogled izgleda kao da obe deluju zajedno i usaglašeno. Na udaru politika i jednog i drugog režima nalazi se jedan etnički precizno izdvojeni kolektiv – Srbi na severu Kosova. Šta bi mogao biti cilj takvih politika?

     Pogledajmo iz ugla Prištine – tamošnje vlasti ne vode samo bitku za međunarodno priznanje. Njima je važno i da uspostave suverenitet na celoj teritoriji Kosova. Taj suverenitet na severu Kosova ugrožava režim iz Srbije. Pošto je podigao takse, kosovski režim sada ima razlog da znatno pooštri kako kontrolu granice prema Srbiji, tako i poslovanje na samoj teritoriji severnog Kosova. Da ponovimo, nije tu reč o bogznakakvom poslovanju, ali je zato simbolični ulog veliki i za sada mahom preteže na stranu Kosova. Ali, to što se iz Prištine i Beograda pre svega vodi računa o simbolici, ne znači da to nema realnih i teških posledica po živote žitelja severa Kosova.

     Iz ugla Beograda – takse se hoće predstaviti kao necivilizacijska mera čiji je cilj da se zagorča život Srbima na severu Kosova. To nije tačno. Već smo videli da je meta tih mera režim u Beogradu. Iz ugla Prištine, sever Kosova je tu samo kolateralna šteta. Pritom, Srbi sa severa Kosova ne bi mogli postati kolateralna šteta, da ih režim iz Beograda ne tretira kao instrument za vršenje pritiska na režim u Prištini. Ali, sve i da su takse zaista uperene isključivo protiv Srba sa severa Kosova, kako generalni štrajk u toku, iza koga sva je prilika stoji upravo režim iz Beograda, može da prisili vlasti u Prištini da ukinu takse i promene politiku. Hajde da to još malo objasnimo.

     Pretpostavka režima iz Beograda je da režim iz Prištine radi o glavi Srba na severu Kosova. To se – smatra režim iz Beograda – najbolje vidi na primeru taksi od 100 odsto. Dakle, te takse su uvedene da bi se Srbima sa severa Kosova uskratilo snabdevanje hranom. Umesto da se predloži rešenje i pronađe legalan način da im hrana i dalje stiže, režim iz Beograda odgovara zatvaranjem radnji, dakle potpunom obustavom snabdevanja, kao da ide naruku merama prištinskih vlasti, a ne protiv njih. Kao da nije dovoljno što su se žitelji severa Kosova našli na udaru Prištine, nego se taj udar sada udvostručuje merom iz Beograda.

     Ispada tako da je neko u Beogradu smislio i orkestrirao kolektivni štrajk glađu Srba sa severa Kosova. Ali, kada se štrajkuje glađu, pretpostavka je da onome protiv koga se demonstrira životi ugroženi tim štrajkom glađu nešto znače. To bi nadalje značilo da Beograd ipak priznaje da Priština vodi računa i o Srbima sa Kosova. (Naravno da su kosovske vlasti iskoristile priliku i predstavile se kao brižne poslavši kamione sa hranom s jedne na drugu obalu Ibra.) Ali, Beograd je gluplji od toga. On kaže da         Priština hoće da otera Srbe sa Kosova, da Srba na Kosovu nema, i onda protiv takvog režima podiže štrajk glađu. To nema apsolutno nikakvog smisla.

     Stvari postaju još besmislenije ako se u obzir uzme širi kosovski kontekst. Srbi na južnoj strani Ibra nisu pogođeni taksama. Ni Albanci na severnoj obali nisu pogođeni taksama. Drugim rečima, Srbi koji su pogođeni imaju niz rešenja da ublaže posledice taksi. Ali, režim iz Beograda ne dopušta im da se ta rešenja primene. Kao da je nadgornjavanje Prištine i Beograda važnije od života jedne nemale grupe ljudi. Ako režim u Beogradu zaista želi da Srbi ostanu na Kosovu, onda je kolektivni štrajk glađu najpogrešnije sredstvo da se to ostvari. Štaviše, pokazuje se da Srbi mogu da opstanu samo ako razlabave, ako ne baš i pokidaju veze sa trenutnim režimom u Srbiji.

     Pokazuje se tako da takse od 100 odsto, iako iz ekonomskog ugla izgledaju „necivilizacijski“, iz političkog ugla rade dobar posao za vlasti u Prištini. Pored ostalog, te takse su ogolile i prirodu brige režima iz Beograda za Srbe na Kosovu – nije Priština, nego je baš Beograd demonstrirao nehaj za živote tamošnjih Srba. Drugim rečima, Beograd nema pravi odgovor na mere iz Prištine – izuzev štrajka glađu, poput onog koji su novoradikali ovde nedavno već demonstrirali. Reklo bi se da je Priština taksama nadmudrila Beograd. Ali, iz toga se ne može izvući zaključak o pameti tamošnjih vlasti. Naime, čim nema na raspolaganju apsolutnu silu, ovdašnji režim razotkriva se kao neizmerno – glup.

 

Peščanik.net, 02.07.2019. ... <<

...

[Constantin]

Uvođenje dodatnih taksi, od 100 %, na uvoz robe iz određenih država je klasičan ekonomski fašizam. 

 

[Kinik]

  On 7/2/2019 at 1:08 PM, Constantin said:

... uvođenje dodatnih taksi, od 100 %, na uvoz robe iz određenih država je klasičan ekonomski fašizam ...

Expand  

 

Ne pricaj svasta. Kakav te 'fasizam' spopao?

 

>> ... Ko dobija kosovskim taksama?
RSE 15. maj/svibanj, 2019.
Pišu: Nadie Ahmeti i Amra Zejneli Loxha

 

     Taksa od 100 odsto koju je Vlada Kosova krajem prošle godine uvela Srbiji i Bosni i Hercegovini uticala je na porast domaće proizvodnje, kažu kosovski proizvođači, dok iz Instituta za napredne studije GAP tvrde da su koristi od takse najviše imale Slovenija, Turska i Izrael.

     Izvršni direktor Kluba proizvođača Kosova Astrit Panđa u izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) navodi da su domaći proizvođači uspeli i da prošire tržište, povećaju količinu proizvodnje ali i broj zaposlenih.

     “Informacije koje imamo iz proizvodnog sektora ukazuju da postoji porast u sektoru građevinarstva, prehrane i u drugim sektorima. Postoje mnoge kompanije koje su počele da rade u tri smene. Mnoge kompanije su prijavile našem klubu da su povećale broj zaposlenih. I uvoz kapitalnih investicija, mašina i ostale opreme za proizvodnju povećan je za 17 odsto u poređenju sa prošlom godinom. To znači da osim porasta domaće proizvodnje, mnogo proizvođača je naručilo dodatne kapacitete kako bi se suočili sa povećanim zahtevima tržišta”, kaže on.

     I preliminarni podaci studije koju će uskoro objaviti Alijansa kosovskih preduzeća ukazuju na porast domaće proizvodnje.

Predsednik Alijanse Agim Šahini navodi da su domaće kompanije od sprovođenja odluke o taksi povećale svoju proizvodnju za 30 odsto, a broj radnika za 20 odsto.
     “Domaći proizvođači su izjavili da su imali porast od 50 odsto, a drugi deo i 30 odsto. Ova taksa je uspela da stvori brend Republike Kosova naspram regionalnog faktora faktora”, kaže Šahini.

     Arben Tršnjaku, menadžer kompanije Liri iz Prizrena, koja se bavi proizvodnjom prehrambenih proizvoda, uglavnom slatkih, kaže da je njihova proizvodnja porasla za 100 odsto.
„Na početku bio je jedan blagi porast proizvodnje, ali sada, proizvodnja je porasla za preko 100 odsto. Nakon što je uvedena taksa zaposleno je 50 novih radnika“, kazao je on.

     S druge strane, Institut za napredne studije GAP objavio je izveštaj u kojem stoji da domaći proizvođači nisu uspeli da iskoriste mogućnosti ove takse onako kako je očekivano.
Prema ovom izveštaju, podaci ne ukazuju na ubrzani rast prerađivačke industrije na Kosovu, bilo u smislu obima proizvodnje ili stvaranja novih radnih mesta.

     Nalazi GAP-a ukazuju da je tokom prvih pet meseci od uspostavljanja takse zabeležen pad uvoza iz Srbije za 88 odsto (160 miliona eura), a iz BiH za 83 odsto (24 miliona eura).

     Najveće koristi tokom tog perioda imale su Slovenija, Izrael i Turska, koje su uvećale izvoz na Kosovu.

I podaci Kosovske agencije za statistiku ukazuju da je izvoz Srbije na Kosovu u martu prošle godine iznosio 36 miliona eura, a u martu ove godine 535.000 eura.

     Slovenija je u martu prošle godine izvozila robu u vrednosti od preko pet miliona eura, a u martu ove godine preko osam miliona.

     Turska je istog meseca prošle godine izvezla na Kosovo 24 miliona eura, a u martu ove godine 38 miliona eura.

     I Agim Šahini iz Alijanse kosovskih preduzeća ukazuje da su srpske proizvoed, osim kosovskih, zamenili i proizvodi ostalih država regione, Albanije, Severne Makedonije, ali i Slovenije i Bugarske.

    Kosovo je u novembru prošle godine uvelo taksu Srbiji i BiH u visini od 100 odsto, zbog politike te dve države prema Kosovu, ali i zbog, kako su u Vladi rekli, osnaživanja kosovske ekonomije.

     EU i SAD od tada pozivaju Kosovo da suspenduje taksu, kako bi se dala šansa nastavku dijaloga Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa. ...<<

...

Edited July 2, 2019 by Kinik

[Clash]

Eto šanse za bum privrede u svakoj  nerazvijenoj državi. Samo opališ takse 100,200.300 % ma koliko hoćeš i privreda ti procveta.

Inače je u Rusiji ista priča kako su čudo napravili na razvoju domaće proizvodnje zbog sankcija. Aha, baš.

[Constantin]

  On 7/2/2019 at 1:25 PM, Kinik said:

 

Ne pricaj svasta. Kakav te 'fasizam' spopao?

 

>> ... Ko dobija kosovskim taksama?
RSE 15. maj/svibanj, 2019.
Pišu: Nadie Ahmeti i Amra Zejneli Loxha

 

...

Expand  

Lepo si objasnio...ustvari gospođe Lodža i Ahmeti... sve ovo, kad podvučeš crtu, sumira u klasični ekonomski fašizam. Drugačija je, npr. "tehnika" sa pekarom u Borči, ali motiv je isti. Istina, ovamo, u Borči je bilo to delo nekakvih "neformalnih" grupa, a država to ima šanse da spreči. Međutim, današnja Srbija je previše zauzeta kartelizacijom i počinje, što se ekonomnije tiče, da liči na Nemačku tridesetih, na Musolinijevu Italiju....Na Kosovu je, ono što sebe naziva predstavnikom nekakve države, to pretočilo u zakon i ako može bilo kako da se izmeri, ovi drugi su pali ispod civilizacijske crte. To ni Kinezi ne rade.

 

Da nije sledeći korak da nam "država" Kosovo uvede ekonomske sankcije ?

 

Nije bitno ko je profitirao...Slovenci, Turci ili Liliputanci.....bitno je da se Srbima "pokaže"....

 

[Vjekoslav]

  On 6/30/2019 at 12:16 PM, perkos said:

Ma g-ja Perovic je olicenje demokratije, samo da nije jedna mala sporna činjenica koja pravi problem. Ona je bas kao i "otac" nacije izasla iz komunističke političke skole i tu srece nema.

Expand  

 

pa sad, sve ovisi koliku srecu sanjas, i gdje ju uopce lociras. na nebesima, na zemlji, ili na cardaku koji nije ni na nebesima ni na zemlji. srpska sreca posljednjih 45 godina locirana je upravo na jednom takvom, i svjetonazorskom i geopolitickom, cardaku. Milan Kucan i Ivica Racan takodjer su izasli iz komunisticke politicke skole, pa su svejedno uveli Sloveniju i Hrvatsku u NATO i Evropsku uniju. 

 

[ranzo]

 

 

 

  On 7/2/2019 at 1:08 PM, Constantin said:

Uvođenje dodatnih taksi, od 100 %, na uvoz robe iz određenih država je klasičan ekonomski fašizam. 

Expand  

amin 

 

 

 

 

  On 7/2/2019 at 1:46 PM, CLASH said:

Eto šanse za bum privrede u svakoj  nerazvijenoj državi. Samo opališ takse 100,200.300 % ma koliko hoćeš i privreda ti procveta.

Expand  

vala bas 

[Kinik]

  On 7/2/2019 at 1:49 PM, Constantin said:

...

Expand  

 

Nesto si ti, kao i obicno, napabircio navrat-nanos. 

Nemas ti da drzavom Kosovo nista, pa zato ne brini tudju brigu.

Posto te niko nije delegirao, niti imas legitimaciju - nemoj brinuti o srpskom narodu sa koCoBa - jer sto vise 'brinu' o njemu, sve mu je gore.

 

Razlika izmedju ovog provizorijuma i Kosova je u tome, sto se Kosovo bori da prezivi, a ove naZijonske zamlate naganjaju svoje propale mitove i laznu velicinu. Sve su izgubili, no i dalje bi hteli nad nekima da gazduju, da se urche. I to u danasnje doba - kad kapital i roba ne cekaju, nego momentalno popunjavaju prazno mesto. Evo, posle velicanstvenih pobeda po medjunarodnim organizacijama gde nisu pustili 'navodnu drzavu', neka im oni koji su glasali u korist njihove stete nadoknade gubitke!

 

 

A to sto je neko umislio da je moguce da uz pomoc nekolicine SM gangstera-poslusnika, tzv. 'privrednika' i nacisto sludjenih nesretnika kontrolise koCoBo - pa tu se zestoko prevario.

 

Citaj malo Misu Brkica.

 

>> ... Ekonomski fašizam u Srbiji
DANAS, subota, 1 april. Pred radnjama su stajali muškarci i pretili svima koji su hteli da uđu u prodavnice. Na tablama koje su nosili pisalo je „Ne kupujte kod njih“.
Piše: Miša Brkić, 26. maja 2019. 14.56 Izmenjeno: 27. maja 2019. ... <<

 

  Reveal hidden contents

...

Subota, 27. april. Pred prodavnicom su stajali muškarci i tražili od vlasnika da zatvori radnju i da se iseli, a od građana da bojkotuju vlasnika. Na automobil vlasnika radnje stavili su pečenu glavu svinje. „Gde nema poštovanja, tu nema poslovanja“, pisalo je u jasnoj pretnji ispisanoj na velikoj tabli koju su nosili u ponovljenom okupljanju 5. maja.

     Nije jedina sličnost u tome što su se oba slučaja dogodila u subotu i u aprilu, to je najmanje bitno. Mnogo je značajnije što oba događaja, bez obzira što ih razdvaja ozbiljna vremenska i geografska distanca, pripadaju istoj, mračnoj, političkoj ideologiji.

     Prvi se dogodio 1933. godine u Berlinu i poznat je kao početak progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Drugi se dogodio 86 godina kasnije – 2019. godine u beogradskom naselju Borča. Grupa demonstranata opkolila je pekaru „Roma“ u vlasništvo građanina Srbije albanskog porekla Mona Đuraja, tražeći da zatvori pekaru i pozivajući stanovnike naselja da bojkotuju pekaru. „Kažu mi da sam Šiptar i da moram da se selim odavde jer za mene nema mesta“, rekao je Đuraj, koji se medijima pravdao da je lojalan građanin i uredan poreski obveznik države Srbije.

To nije prvi put da se u Srbiji nasrće na radnje u vlasništvu građana Srbije albanske nacionalnosti. Prvi put to se dogodilo 2014. godine posle fudbalske utakmice Srbije i Albanije kad je šest pekara moralo da bude zatvoreno zbog divljanja nacionalističkih grupa.

     U najnoviji linč borčanskog pekara tiho su se uključili i mediji pod kontrolom vladajuće partije. Da bi dočarali atmosferu netrpeljivosti prema Monu Đuraju, mediji su posebno isticali da je na skupu podrške Đuraju „bilo više političara i novinara nego građana“, sugerišući da zapravo građani više podržavaju bojkot pekare nego što daju podršku njenom vlasniku.

Razlog za okupljanje pristalica ideologije krvi i tla u Borči bila je fotografija Đurajevog brata od pre dve godine na kojoj on ukrštenim rukama navodno dočarava sliku orla s albanske zastave. Neko je sliku s predumišljajem izvukao „iz naftalina“ i postavio na društvene mreže da bi opravdao novi povod za okupljanje u Borči. Poruka o vezi „poštovanja i poslovanja“ ne bi smela da ostavi ravnodušnim nijednog preduzetnika i biznismena u Srbiji. Zahtevi koji asociraju na ekonomski fašizam loš su signal i dodatno kvare poslovni ambijent u Srbiji koji je, inače, već previše zaražen virusom političke nestabilnosti.

     Zaslugom vlasti, pre svega, njenim zakonodavno-praktičnim delovanjem u srpskoj ekonomiji primetni su mnogi elementi koji mogu da stvore utisak sličnosti s fašizmom.

     „Fašizam neće proći u Srbiji. Od toga što ćutimo nećemo moći da se suprotstavimo narastajućem fašizmu. Fašizam nema budućnost u Srbiji“. Tim rečima u borbu protiv fašizma uključio se, pre slučaja „Borča“, i srpski predsednik Aleksandar Vučić. Ali njega ne „žuljaju“ fašističke natruhe u ekonomiji, koje je u poslovni ambijent unela njegova vlast i partija, on najpre ima na umu navodni fašizam srpske opozicije. Tako su optužbe na račun opozicije za fašizam postale obavezna stilska figura u političkom životu i javnom obraćanju funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke.

     Čiji je fašizam u Srbiji?
     Pitanje je više retoričko s obzirom da je svaki i svačiji fašizam ekstremno opasan. I levi i desni, i vladajući i opozicioni. Naravno da je najopasniji onaj koga kroz institucije države i društva promoviše i praktikuje vladajuća politička garnitura. Već nekoliko godina tiho, najčešće (ali ne i obavezno) vaninstitucionalno i šunjajući se na mala vrata u ekonomiju Srbije uvedene su prakse, propisi i ponašanja koja imaju prizvuk fašističke ideologije. Na prvi pogled to nisu krupne i uvek jasno vidljive mere, ali jesu zabrinjavajući trendovi koji oblikuju zastrašujući ambijent iz 30-ih godina prošlog veka.

     Među najvidljivije činjenice ubrajaju se pokušaji vladajuće partije da, uz pomoć državnih mehanizama, suspenduje tržište i prisilno stavi pod kontrolu privredu i ekonomske tokove. Državi je data uloga vrhovnog arbitra, regulatora i kontrolora što neodoljivo podseća na omiljenu rečenicu Benita Musolinija: „Sve za državu, ništa van države, ništa protiv države“. Podsećanja radi, Musolinijev cilj bio je da Italiju pretvori u modernu industrijsku državu i obnovi njenu nacionalnu slavu. Fašisti u Italiji govorili su da državu ne treba napadati jer je ona prijatelj, ali da je zato veoma poželjno blatiti tajkune („klasu eksploatatora“).

     Šta je karakterisalo fašističku ekonomiju?
     Ekonomske politike Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke počivale su na kontroli privatne privrede i direktnom prisiljavanju kompanija da služe interesima države. Sve što je rađeno u nacističkoj Nemačkoj, rađeno je u ime nacionalnog interesa a o tome šta je nacionalni interes odlučivali su partijski lideri i državna birokratija. Svoju ekonomsku politiku Musolini je opisivao kao „državni kapitalizam“, a 1934. godine slavodobitno je tvrdio da je „tri četvrtine italijanske ekonomije u rukama države“. U Srbiji 2019. godine, sedam godina od preuzimanja vlasti Srpske napredne stranke i gotovo dve decenije od početka tranzicije, polovina privrede (uključujući i lokalnu komunalnu privredu) u rukama je države.

     Velika svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je odličan izgovor srpskim političarima koji su, poput Musolinija u vreme velike krize iz 1933. godine, verovali da je kriza kapitalizma tako duboka da mora da dođe do temeljnih reformi koje su moguće samo ako postoji jedinstvena vladajuća stranka i univerzalna totalitarna država, a iz tog modela onda ni privreda ne može da bude izuzeta. Čak i državne firme koje su u poslednjih tri-četiri godine restrukturirane u okviru reforme javnog sektora u Srbiji ostale su u potpunom ili većinskom vlasništvu države, odnosno prepuštene na milost i nemilost partijama vladajuće koalicije. Po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka u Srbiji danas u državnim firmama najvažnija osoba je „čovek za kontakte“. NJegovo radno mesto obično se zove „izvršni direktor za odnose s državnim organima i organizacijama“. Ko ne veruje neka pogleda sistematizaciju radnih mesta u bordu direktora nacionalne avio-kompanije Air Serbia.

     Takvih partijskih poverenika ima u svim javnim preduzećima, ali su uglavnom prikriveni i bez zvučnih titula kao u slučaju Air Serbia. Osim direktne kontrole u upravljanju državnim kompanijama vladajuća partija u Srbiji, po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka, osnovala je svoje privatne kompanije, koje uvezuje u kartele i tako njima lakše upravlja a istovremeno kontroliše čitave grane privrede (model korporativizacije koji je Musolini koristio u Italiji). Takav model već je primenjen i uspešno je „zaživeo“ u saobraćaju, telekomunikacijama i građevinarstvu.

     Na taj fenomen ukazala je pre neki dan kompanija CarGo koja se bavi prevozom putnika. Besprizorni napad države i njenih institucija na ovu kompaniju, pretnje zatvorom i nastojanje da joj se onemogući rad razotkrili su postojanje kartela taksi prevoznika koji kontroliše i štiti država i tako onemogućava sve ostale preduzetnike da se bave tim poslom na slobodnom tržištu.

     Sličan scenario događa se i u telekomunikacijama gde država podstiče novoformiranu klasu partijskih biznismena da kupuju kablovske operatere i televizijske stanice i koncentriše ih oko poslova državne kompanije Telekom, koja se svim raspoloživim državnim resursima trudi da uspostavi kartelski monopol na srpskom tržištu telekomunikacija.

Nešto malo skriveniji, ali zato brutalniji, model kartelizacije primenjen je i u građevinarstvu, gde je kao inicijalna kapisla stvaranja kartela poslužio državni projekat „Beograd na vodi“.

     Za razliku od javnih radova u Nemačkoj i Italiji koji su služili za masovno zapošljavanje radne snage, „Beograd na vodi“ poslužio je kao model javnih radova za masovno davanje posla novoosnovanim stranačkim preduzećima i zanatskim radnjama. Posle uspostavljanja kartelskog sistema na tom projektu, kasnije je sve bilo lakše na drugim projektima koji se realizuju ili su u najavi. Kartelizacija, odnosno korporativizacija, srpske građevinske industrije dostigla je vrhunac – vladajuća partija preko mehanizama vlasti kontroliše, upravlja i koordinira državnim institucijama i desetinama novoosnovanih privatnih firmi (Musolinijev model: „ništa van države“) koje se bave projektovanjem, izdavanjem urbanističkih uslova i dozvola, tenderima, izgradnjom i finansiranjem stambenih i poslovnih objekata u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i svim većim gradovima.

     Kao i u Italiji i Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, tako i danas u Srbiji kartelizovane (korporatizovane, umrežene) firme služe za pokriće najhaotičnijih, najmutnijih i najprofitabilnijih poslova. Javnost ponešto sazna o tome tek kada dođe do svađe oko podele profita unutar kartela ili kad istraživački novinari otkriju neki od pipaka te hobotnice.

Sve ključne odluke u korporativnom sistemu Musolinijeve Italije donosile su državne agencije: Instituto per la Ricostruzione Industriale (osnovan 1933. godine, imao je udele u industrijskim, poljoprivrednim i firmama za nekretnine) i Instituto Mobiliare (osnovan 1931. godine kao nacionalna kreditna institucija). Institucije u Srbiji najpribližnije tom profilu su Akcijski fond, Fond za razvoj i Komisija za kapitalne investicije (osnovana 27. aprila 2019.).

     Fond za razvoj se već pokazao kao protočni bojler stotina miliona evra državnog novca usmerenih u firme bliske vladajućim partijama. Poseban kriterijum koji Fond neformalno praktikuje pri dodeli kredita je potpis zajmotražioca kao garancija da će članovi njegove porodice i zaposleni u firmi na izborima za sve nivoe vlasti glasati za kandidate vladajuće stranke.

     Sličan model poslovanja mogla bi da ima tek formirana nacionalna Komisiju za kapitalne investicije. NJen zadatak biće da rangira projekte i da unapređuje sistem za upravljanje kapitalnim investicijama. Po sastavu – predsednica Ana Brnabić, zamenici Zorana Mihajlović i Siniša Mali i još šest ministara kao članovi – reklo bi se da je Komisija zapravo klonirana mini Vlada, što znači da nacionalne kapitalne investicije (višemilionskih vrednosti u evrima) ostaju „u krugu porodice“ i pod isključivom kontrolom vlasti.

     Fašisti, naročito, u Italiji (korporativizam) odlučili su se za fuziju države i institucija tako što su apsorbovali sve institucije društva, države i tržišta. Modernim jezikom rečeno, napravljena je kapilarna (duboka) država koja je apsorbovala poslove Berze, Komisije za hartije od vrednosti, Antimonopolske komisije, Centralne banke… Nešto slično dogodilo se i u Srbiji. A zatim se vladajuća partija potrudila da svojim članovima i simpatizerima obezbedi mesto i posao u nekim tek osnovanim i za tržišnu ekonomiju veoma važnim institucijama sistema, kao što su notari i izvršitelji.

     Mediji su danima obaveštavali javnost kako su dozvole za rad mogli da dobiju samo ljudi koje je prethodno sertifikovala partija na vlasti. Time su postignuta dva cilja u srastanju (korporativizaciji) državnih i nezavisnih institucija: pod kontrolu vladajuće stranke stavljen je i privatizovan važan element tržišne privrede i postignuta sinergiju u praćenju ekonomsko-finansijskih tokova na nivou države. Ne treba zaboraviti i na činjenicu da je vladajuća partija tvrdo insistirala i na kraju ostvarila svoju ideju obaveznosti članstva u Privrednoj komori Srbije, iako se veliki deo domaće poslovne zajednice i određeni krugovi u Evropskoj uniji opirali toj ideji. Na taj način vladajuća partija stavila je pod kontrolu privrednike i privredna kretanja u zemlji.

     Inače, ekonomska filozofija fašizma počiva na partnerstvu države i biznisa, ali primenom državne sile. Svi preduzetnici i biznismeni koji se „dobrovoljno“ ne udruže s državom u „privredni sistem Nacije“ reskiraju hapšenje, kao jednu od mogućih opcija (u Srbiji je na svojoj koži to osetio Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga), a tu su i druge vaspitne mere poput zatvaranja biznisa i proterivanje iz nekog grada pa čak i iz zemlje.

     Slučaj proterivanja vlasnika velike kompanije iz jednog grada nadomak Beograda traje već dve godine, a kao sredstvom „ubeđivanja“ lokalna vlast Srpske napredne stranke služi se najprljavijim diskvalifikacijama, denunciranjem, potpisivanjem peticije za njegovo proterivanje iz grada i javnim pozivima preko lokalnih medija na bojkot njegovog biznisa.

Fašizam ne poriče privatnu svojinu i privatnu firmu, ali ih ne smatra neprikosnovenim jer, zarad opštih interesa, država može da im nametne razna ograničenja. Od vlasnika zanatskih radnji do vlasnika velikih kompanija tražilo se da koriste imovinu u „nacionalnom interesu“, ko to nije prihvatio, završio je kao neprijatelj naroda i tajkun koga mediji pod kontrolom vlasti mogu slobodno i nekažnjeno da blate i razapinju. Uživanje svojine moralo je da se pokorava opštem interesu, a lična inicijativa odgovorna je pred državom koja ima pravo da je kontroliše.

     „Država treba da zadrži mogućnost nadgledanja i svaki vlasnik imovine treba da smatra da ga je na to mesto postavila država. NJegova dužnost nije da koristi svoju imovinu protiv interesa svojih sunarodnika. Treći rajh će zadržati svoje pravo da kontroliše vlasnike imovine“, govorio je Adolf Hitler početkom 1933. godine. Tako na primer, nijedan kapitalista ili preduzetnik nije imao slobodu da potroši vlastiti novac prema svom poslovnom nahođenju nego samo u skladu sa svojom pozicijom „služenja narodu“. Svaki pokušaj „gomilanja“ novca je bio strogo zabranjen a rente su bile zamrznute – „možeš da uzimaš, ali ne preteruj“.

     Identičnim upozorenjem, kako se može pročitati u medijima, danas se u Srbiji najviši zvaničnici vlasti obraćaju svojim partijskim biznismenima (na stranačkim skupštinama) koji su naprasno postali nezajažljivi, pa predsednik mora da ih „lupi po prstima“.

     Fašizam je insistirao i na eliminisanju svih vrsta parazitizma uvođenjem progresivnog poreza na kapital koji je ponekad podsećao na delimičnu eksproprijaciju celokupnog bogatstva. Hitler je umeo da razgali dušu radničke klase rečima: „Mi hoćemo ukidanje svih dohodaka osim onih zarađenih radom“.

     Od gneva vlasti i javnosti nije mogla da pobegne poslovna elita Nemačke koja se dugo gnušala lojalnosti režimu ili odbijala da plati dovoljno veliki reket vladajućoj kliki. Sličan gnev osetili su u poslednjih pet-šest godina na svojoj koži i neki veliki srpski biznismeni koji su „uverljivim argumentima“ bili primorani da uplate milion evra u privatni fond predsednikove supruge, dva miliona evra za finansiranje jednog košarkaškog kluba ili 15 miliona evra za finansiranje stranke. Svi veliki srpski biznismeni žive danas u strahu da će se jednog jutra probuditi s rešenjem zakačenim na vratima firme koje ih upozorava da njihova kompanija mora da služi državnim i nacionalnim interesima.

     Današnji srpski biznismeni u sličnoj su situaciji u kojoj su bili nemački 30-ih godina prošlog veka. U pojedinim velikim firmama, ponašajući se kao partijska inkvizicija, sedi po šest-sedam državnih revizora, inspektora i poreznika koji ostaju tri-četiri meseca sa striktnim uputstvima za kontrolu poslovnih knjiga. Takav slučaj dogodio se prošle godine dvojici velikih domaćih privrednika. Papiri su kontrolisani detaljno, dve ili tri godine unazad, sve dok se ne pronađe neka greška. Kontrolori ne smeju da odu iz firme dok ne pronađu neku grešku. Čak i najmanja formalna greška dovoljan je razlog za veliku kaznu koja je mogla da bude i nekoliko miliona evra (maraka). Nisu pomagale ni žalbe upućene sudovima pošto su sudije partijski instruisani.

     Cilj fašizma bio je da oštrim propisima i strogim inspekcijama razori autonomiju privatnog biznisa i uspostavi disciplinovanu i kontrolisanu privredu. Hitler je to postigao etatizacijom kartela, Rajhsbanke, Železnice… i sveopštom intervencijom države u privrednim odnosima. Centralna banka Srbije danas podseća na Rajhsbanku iz tog vremena po načinu kako je izgubila samostalnost i postala produžena ruka države.

Iako na prvi pogled odvojen od Vlade i države, i bankarski sistem u Srbiji ponaša se već nekoliko godina kao nemački bankarski sistem 30-ih godina prošlog veka. Većina menadžera u bankama i osiguravajućim firmama u Srbiji danas savetuje svojim klijentima da urade isto što su nemački bankari savetovali pre osam i po decenija svojim klijentima – da ušteđevinu ili višak kapitala ulože u državne obveznice.

     O primamljivosti državnih hartija od vrednosti svedoči vest od 22. aprila ove godine u kojoj se kaže kako je „Eksplodirao promet na Beogradskoj berzi“. Tog dana zabeležen je promet od 10,4 miliona evra, ali se priznaje da su „najveći doprinos takvom prometu dale državne obveznice, dok je trgovanje akcijama kompanija bilo slabo“. Portfoliji srpskih banaka i osiguravajućih kompanija puni su sličnih „sigurnih utočišta“ kao što su državne obveznice i blagajnički zapisi, što faktički znači da je deo imovine banaka zapravo – državni dug.

     Država u autoritarnim fašističkim režimima nije samo vlasnik velikog dela privrede, nego i ključni arbitar na tržištu. Ministri, premijer predsednik države preuzimaju ulogu tržišta i propisuju koliko će se čega proizvoditi, u kojim uslovima i po kojim cenama. U Srbiji i danas Vlada (ili predsednik) određuju cenu električne energije za domaćinstva i privredu, cenu železničke karte a početkom aprila premijerka i ministar poljoprivrede saglasili su se „da cena koštanja malina bude 139,3 dinara po kilogramu“.

    Posebna pažnja fašističke države bila je posvećena platama, odnosno minimalnoj nadnici. Iako je insistirao na podizanju produktivnosti i proizvodnje fašizam se nije zalagao za model po kome će plate zavisiti od rada. Visinu (minimalne) nadnice određivala je vlast direktno ili na „socijalno-ekonomskom savetu“ (sindikati i poslodavci).

Inače, mit o Hitleru kao ekonomskom magu počivao je na dva uspeha – rešavanju problema nezaposlenosti („najveće zlo Nemačke“) i rastu „narodnog dohotka“ (bruto domaćeg proizvoda). Ti uspesi zahtevali su masivni državni intervencionizam i vođa se toga nije libio, koristeći populizam kao zgodnu alatku komunikacije s masama. Tako je već 1936. godina Hitler mogao da kaže da se u Nemačkoj „desilo čudo“.

     O postignutom privrednom „čudu“ naslušala se i Srbija poslednjih pet-šest godina.

    I pored nesumnjivih ekonomskih uspeha, naročito u početnoj fazi, fašizam je u ekonomiji imao ozbiljnu „Ahilovu petu“ koja ga je mučila sve vreme. Domogao se vlasti šireći mit o istorijskoj privrednoj obnovi, a kad je skončao, optužen je za gušenje privredne aktivnosti i preduzetničke inicijative / slobode. ... <<

...

 

 

Edited July 2, 2019 by Kinik

[ranzo]

@kinik

stvarno izgleda jadno kad pokusavas da opravdas nesto za sta opravdanja nema, ove takse su potpuno idiotske ali eto moze im se pa rade sta hoce

[Kinik]

  On 7/2/2019 at 5:08 PM, ranzo said:

...

Expand  

 

Lepo si opisao ovo mesto.

 

Zaista je jadno sto ovaj nesretni provizorijum koji je, verovatno, imao mnogo vise mogucnosti, stalno pokusava da opravda nesto za sta nema opravdanja, idiJotski grgolja o taksama kad da je to najbitnije - a ustvari moze im se, pa rade sa raspamecenim plebsom sta hoce.

 

...

 

[Constantin]

  On 7/2/2019 at 4:43 PM, Kinik said:

 

Nesto si ti, kao i obicno, napabircio navrat-nanos. 

Nemas ti da drzavom Kosovo nista, pa zato ne brini tudju brigu.

Posto te niko nije delegirao, niti imas legitimaciju - nemoj brinuti o srpskom narodu sa koCoBa - jer sto vise 'brinu' o njemu, sve mu je gore.

 

Razlika izmedju ovog provizorijuma i Kosova je u tome, sto se Kosovo bori da prezivi, a ove naZijonske zamlate naganjaju svoje propale mitove i laznu velicinu. Sve su izgubili, no i dalje bi hteli nad nekima da gazduju, da se urche. I to u danasnje doba - kad kapital i roba ne cekaju, nego momentalno popunjavaju prazno mesto. Evo, posle velicanstvenih pobeda po medjunarodnim organizacijama gde nisu pustili 'navodnu drzavu', neka im oni koji su glasali u korist njihove stete nadoknade gubitke!

 

 

A to sto je neko umislio da je moguce da uz pomoc nekolicine SM gangstera-poslusnika, tzv. 'privrednika' i nacisto sludjenih nesretnika kontrolise koCoBo - pa tu se zestoko prevario.

 

Citaj malo Misu Brkica.

 

>> ... Ekonomski fašizam u Srbiji
DANAS, subota, 1 april. Pred radnjama su stajali muškarci i pretili svima koji su hteli da uđu u prodavnice. Na tablama koje su nosili pisalo je „Ne kupujte kod njih“.
Piše: Miša Brkić, 26. maja 2019. 14.56 Izmenjeno: 27. maja 2019. ... <<

 

  Reveal hidden contents

...

Subota, 27. april. Pred prodavnicom su stajali muškarci i tražili od vlasnika da zatvori radnju i da se iseli, a od građana da bojkotuju vlasnika. Na automobil vlasnika radnje stavili su pečenu glavu svinje. „Gde nema poštovanja, tu nema poslovanja“, pisalo je u jasnoj pretnji ispisanoj na velikoj tabli koju su nosili u ponovljenom okupljanju 5. maja.

     Nije jedina sličnost u tome što su se oba slučaja dogodila u subotu i u aprilu, to je najmanje bitno. Mnogo je značajnije što oba događaja, bez obzira što ih razdvaja ozbiljna vremenska i geografska distanca, pripadaju istoj, mračnoj, političkoj ideologiji.

     Prvi se dogodio 1933. godine u Berlinu i poznat je kao početak progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Drugi se dogodio 86 godina kasnije – 2019. godine u beogradskom naselju Borča. Grupa demonstranata opkolila je pekaru „Roma“ u vlasništvo građanina Srbije albanskog porekla Mona Đuraja, tražeći da zatvori pekaru i pozivajući stanovnike naselja da bojkotuju pekaru. „Kažu mi da sam Šiptar i da moram da se selim odavde jer za mene nema mesta“, rekao je Đuraj, koji se medijima pravdao da je lojalan građanin i uredan poreski obveznik države Srbije.

To nije prvi put da se u Srbiji nasrće na radnje u vlasništvu građana Srbije albanske nacionalnosti. Prvi put to se dogodilo 2014. godine posle fudbalske utakmice Srbije i Albanije kad je šest pekara moralo da bude zatvoreno zbog divljanja nacionalističkih grupa.

     U najnoviji linč borčanskog pekara tiho su se uključili i mediji pod kontrolom vladajuće partije. Da bi dočarali atmosferu netrpeljivosti prema Monu Đuraju, mediji su posebno isticali da je na skupu podrške Đuraju „bilo više političara i novinara nego građana“, sugerišući da zapravo građani više podržavaju bojkot pekare nego što daju podršku njenom vlasniku.

Razlog za okupljanje pristalica ideologije krvi i tla u Borči bila je fotografija Đurajevog brata od pre dve godine na kojoj on ukrštenim rukama navodno dočarava sliku orla s albanske zastave. Neko je sliku s predumišljajem izvukao „iz naftalina“ i postavio na društvene mreže da bi opravdao novi povod za okupljanje u Borči. Poruka o vezi „poštovanja i poslovanja“ ne bi smela da ostavi ravnodušnim nijednog preduzetnika i biznismena u Srbiji. Zahtevi koji asociraju na ekonomski fašizam loš su signal i dodatno kvare poslovni ambijent u Srbiji koji je, inače, već previše zaražen virusom političke nestabilnosti.

     Zaslugom vlasti, pre svega, njenim zakonodavno-praktičnim delovanjem u srpskoj ekonomiji primetni su mnogi elementi koji mogu da stvore utisak sličnosti s fašizmom.

     „Fašizam neće proći u Srbiji. Od toga što ćutimo nećemo moći da se suprotstavimo narastajućem fašizmu. Fašizam nema budućnost u Srbiji“. Tim rečima u borbu protiv fašizma uključio se, pre slučaja „Borča“, i srpski predsednik Aleksandar Vučić. Ali njega ne „žuljaju“ fašističke natruhe u ekonomiji, koje je u poslovni ambijent unela njegova vlast i partija, on najpre ima na umu navodni fašizam srpske opozicije. Tako su optužbe na račun opozicije za fašizam postale obavezna stilska figura u političkom životu i javnom obraćanju funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke.

     Čiji je fašizam u Srbiji?
     Pitanje je više retoričko s obzirom da je svaki i svačiji fašizam ekstremno opasan. I levi i desni, i vladajući i opozicioni. Naravno da je najopasniji onaj koga kroz institucije države i društva promoviše i praktikuje vladajuća politička garnitura. Već nekoliko godina tiho, najčešće (ali ne i obavezno) vaninstitucionalno i šunjajući se na mala vrata u ekonomiju Srbije uvedene su prakse, propisi i ponašanja koja imaju prizvuk fašističke ideologije. Na prvi pogled to nisu krupne i uvek jasno vidljive mere, ali jesu zabrinjavajući trendovi koji oblikuju zastrašujući ambijent iz 30-ih godina prošlog veka.

     Među najvidljivije činjenice ubrajaju se pokušaji vladajuće partije da, uz pomoć državnih mehanizama, suspenduje tržište i prisilno stavi pod kontrolu privredu i ekonomske tokove. Državi je data uloga vrhovnog arbitra, regulatora i kontrolora što neodoljivo podseća na omiljenu rečenicu Benita Musolinija: „Sve za državu, ništa van države, ništa protiv države“. Podsećanja radi, Musolinijev cilj bio je da Italiju pretvori u modernu industrijsku državu i obnovi njenu nacionalnu slavu. Fašisti u Italiji govorili su da državu ne treba napadati jer je ona prijatelj, ali da je zato veoma poželjno blatiti tajkune („klasu eksploatatora“).

     Šta je karakterisalo fašističku ekonomiju?
     Ekonomske politike Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke počivale su na kontroli privatne privrede i direktnom prisiljavanju kompanija da služe interesima države. Sve što je rađeno u nacističkoj Nemačkoj, rađeno je u ime nacionalnog interesa a o tome šta je nacionalni interes odlučivali su partijski lideri i državna birokratija. Svoju ekonomsku politiku Musolini je opisivao kao „državni kapitalizam“, a 1934. godine slavodobitno je tvrdio da je „tri četvrtine italijanske ekonomije u rukama države“. U Srbiji 2019. godine, sedam godina od preuzimanja vlasti Srpske napredne stranke i gotovo dve decenije od početka tranzicije, polovina privrede (uključujući i lokalnu komunalnu privredu) u rukama je države.

     Velika svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je odličan izgovor srpskim političarima koji su, poput Musolinija u vreme velike krize iz 1933. godine, verovali da je kriza kapitalizma tako duboka da mora da dođe do temeljnih reformi koje su moguće samo ako postoji jedinstvena vladajuća stranka i univerzalna totalitarna država, a iz tog modela onda ni privreda ne može da bude izuzeta. Čak i državne firme koje su u poslednjih tri-četiri godine restrukturirane u okviru reforme javnog sektora u Srbiji ostale su u potpunom ili većinskom vlasništvu države, odnosno prepuštene na milost i nemilost partijama vladajuće koalicije. Po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka u Srbiji danas u državnim firmama najvažnija osoba je „čovek za kontakte“. NJegovo radno mesto obično se zove „izvršni direktor za odnose s državnim organima i organizacijama“. Ko ne veruje neka pogleda sistematizaciju radnih mesta u bordu direktora nacionalne avio-kompanije Air Serbia.

     Takvih partijskih poverenika ima u svim javnim preduzećima, ali su uglavnom prikriveni i bez zvučnih titula kao u slučaju Air Serbia. Osim direktne kontrole u upravljanju državnim kompanijama vladajuća partija u Srbiji, po ugledu na Nemačku iz 30-ih godina prošlog veka, osnovala je svoje privatne kompanije, koje uvezuje u kartele i tako njima lakše upravlja a istovremeno kontroliše čitave grane privrede (model korporativizacije koji je Musolini koristio u Italiji). Takav model već je primenjen i uspešno je „zaživeo“ u saobraćaju, telekomunikacijama i građevinarstvu.

     Na taj fenomen ukazala je pre neki dan kompanija CarGo koja se bavi prevozom putnika. Besprizorni napad države i njenih institucija na ovu kompaniju, pretnje zatvorom i nastojanje da joj se onemogući rad razotkrili su postojanje kartela taksi prevoznika koji kontroliše i štiti država i tako onemogućava sve ostale preduzetnike da se bave tim poslom na slobodnom tržištu.

     Sličan scenario događa se i u telekomunikacijama gde država podstiče novoformiranu klasu partijskih biznismena da kupuju kablovske operatere i televizijske stanice i koncentriše ih oko poslova državne kompanije Telekom, koja se svim raspoloživim državnim resursima trudi da uspostavi kartelski monopol na srpskom tržištu telekomunikacija.

Nešto malo skriveniji, ali zato brutalniji, model kartelizacije primenjen je i u građevinarstvu, gde je kao inicijalna kapisla stvaranja kartela poslužio državni projekat „Beograd na vodi“.

     Za razliku od javnih radova u Nemačkoj i Italiji koji su služili za masovno zapošljavanje radne snage, „Beograd na vodi“ poslužio je kao model javnih radova za masovno davanje posla novoosnovanim stranačkim preduzećima i zanatskim radnjama. Posle uspostavljanja kartelskog sistema na tom projektu, kasnije je sve bilo lakše na drugim projektima koji se realizuju ili su u najavi. Kartelizacija, odnosno korporativizacija, srpske građevinske industrije dostigla je vrhunac – vladajuća partija preko mehanizama vlasti kontroliše, upravlja i koordinira državnim institucijama i desetinama novoosnovanih privatnih firmi (Musolinijev model: „ništa van države“) koje se bave projektovanjem, izdavanjem urbanističkih uslova i dozvola, tenderima, izgradnjom i finansiranjem stambenih i poslovnih objekata u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i svim većim gradovima.

     Kao i u Italiji i Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka, tako i danas u Srbiji kartelizovane (korporatizovane, umrežene) firme služe za pokriće najhaotičnijih, najmutnijih i najprofitabilnijih poslova. Javnost ponešto sazna o tome tek kada dođe do svađe oko podele profita unutar kartela ili kad istraživački novinari otkriju neki od pipaka te hobotnice.

Sve ključne odluke u korporativnom sistemu Musolinijeve Italije donosile su državne agencije: Instituto per la Ricostruzione Industriale (osnovan 1933. godine, imao je udele u industrijskim, poljoprivrednim i firmama za nekretnine) i Instituto Mobiliare (osnovan 1931. godine kao nacionalna kreditna institucija). Institucije u Srbiji najpribližnije tom profilu su Akcijski fond, Fond za razvoj i Komisija za kapitalne investicije (osnovana 27. aprila 2019.).

     Fond za razvoj se već pokazao kao protočni bojler stotina miliona evra državnog novca usmerenih u firme bliske vladajućim partijama. Poseban kriterijum koji Fond neformalno praktikuje pri dodeli kredita je potpis zajmotražioca kao garancija da će članovi njegove porodice i zaposleni u firmi na izborima za sve nivoe vlasti glasati za kandidate vladajuće stranke.

     Sličan model poslovanja mogla bi da ima tek formirana nacionalna Komisiju za kapitalne investicije. NJen zadatak biće da rangira projekte i da unapređuje sistem za upravljanje kapitalnim investicijama. Po sastavu – predsednica Ana Brnabić, zamenici Zorana Mihajlović i Siniša Mali i još šest ministara kao članovi – reklo bi se da je Komisija zapravo klonirana mini Vlada, što znači da nacionalne kapitalne investicije (višemilionskih vrednosti u evrima) ostaju „u krugu porodice“ i pod isključivom kontrolom vlasti.

     Fašisti, naročito, u Italiji (korporativizam) odlučili su se za fuziju države i institucija tako što su apsorbovali sve institucije društva, države i tržišta. Modernim jezikom rečeno, napravljena je kapilarna (duboka) država koja je apsorbovala poslove Berze, Komisije za hartije od vrednosti, Antimonopolske komisije, Centralne banke… Nešto slično dogodilo se i u Srbiji. A zatim se vladajuća partija potrudila da svojim članovima i simpatizerima obezbedi mesto i posao u nekim tek osnovanim i za tržišnu ekonomiju veoma važnim institucijama sistema, kao što su notari i izvršitelji.

     Mediji su danima obaveštavali javnost kako su dozvole za rad mogli da dobiju samo ljudi koje je prethodno sertifikovala partija na vlasti. Time su postignuta dva cilja u srastanju (korporativizaciji) državnih i nezavisnih institucija: pod kontrolu vladajuće stranke stavljen je i privatizovan važan element tržišne privrede i postignuta sinergiju u praćenju ekonomsko-finansijskih tokova na nivou države. Ne treba zaboraviti i na činjenicu da je vladajuća partija tvrdo insistirala i na kraju ostvarila svoju ideju obaveznosti članstva u Privrednoj komori Srbije, iako se veliki deo domaće poslovne zajednice i određeni krugovi u Evropskoj uniji opirali toj ideji. Na taj način vladajuća partija stavila je pod kontrolu privrednike i privredna kretanja u zemlji.

     Inače, ekonomska filozofija fašizma počiva na partnerstvu države i biznisa, ali primenom državne sile. Svi preduzetnici i biznismeni koji se „dobrovoljno“ ne udruže s državom u „privredni sistem Nacije“ reskiraju hapšenje, kao jednu od mogućih opcija (u Srbiji je na svojoj koži to osetio Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga), a tu su i druge vaspitne mere poput zatvaranja biznisa i proterivanje iz nekog grada pa čak i iz zemlje.

     Slučaj proterivanja vlasnika velike kompanije iz jednog grada nadomak Beograda traje već dve godine, a kao sredstvom „ubeđivanja“ lokalna vlast Srpske napredne stranke služi se najprljavijim diskvalifikacijama, denunciranjem, potpisivanjem peticije za njegovo proterivanje iz grada i javnim pozivima preko lokalnih medija na bojkot njegovog biznisa.

Fašizam ne poriče privatnu svojinu i privatnu firmu, ali ih ne smatra neprikosnovenim jer, zarad opštih interesa, država može da im nametne razna ograničenja. Od vlasnika zanatskih radnji do vlasnika velikih kompanija tražilo se da koriste imovinu u „nacionalnom interesu“, ko to nije prihvatio, završio je kao neprijatelj naroda i tajkun koga mediji pod kontrolom vlasti mogu slobodno i nekažnjeno da blate i razapinju. Uživanje svojine moralo je da se pokorava opštem interesu, a lična inicijativa odgovorna je pred državom koja ima pravo da je kontroliše.

     „Država treba da zadrži mogućnost nadgledanja i svaki vlasnik imovine treba da smatra da ga je na to mesto postavila država. NJegova dužnost nije da koristi svoju imovinu protiv interesa svojih sunarodnika. Treći rajh će zadržati svoje pravo da kontroliše vlasnike imovine“, govorio je Adolf Hitler početkom 1933. godine. Tako na primer, nijedan kapitalista ili preduzetnik nije imao slobodu da potroši vlastiti novac prema svom poslovnom nahođenju nego samo u skladu sa svojom pozicijom „služenja narodu“. Svaki pokušaj „gomilanja“ novca je bio strogo zabranjen a rente su bile zamrznute – „možeš da uzimaš, ali ne preteruj“.

     Identičnim upozorenjem, kako se može pročitati u medijima, danas se u Srbiji najviši zvaničnici vlasti obraćaju svojim partijskim biznismenima (na stranačkim skupštinama) koji su naprasno postali nezajažljivi, pa predsednik mora da ih „lupi po prstima“.

     Fašizam je insistirao i na eliminisanju svih vrsta parazitizma uvođenjem progresivnog poreza na kapital koji je ponekad podsećao na delimičnu eksproprijaciju celokupnog bogatstva. Hitler je umeo da razgali dušu radničke klase rečima: „Mi hoćemo ukidanje svih dohodaka osim onih zarađenih radom“.

     Od gneva vlasti i javnosti nije mogla da pobegne poslovna elita Nemačke koja se dugo gnušala lojalnosti režimu ili odbijala da plati dovoljno veliki reket vladajućoj kliki. Sličan gnev osetili su u poslednjih pet-šest godina na svojoj koži i neki veliki srpski biznismeni koji su „uverljivim argumentima“ bili primorani da uplate milion evra u privatni fond predsednikove supruge, dva miliona evra za finansiranje jednog košarkaškog kluba ili 15 miliona evra za finansiranje stranke. Svi veliki srpski biznismeni žive danas u strahu da će se jednog jutra probuditi s rešenjem zakačenim na vratima firme koje ih upozorava da njihova kompanija mora da služi državnim i nacionalnim interesima.

     Današnji srpski biznismeni u sličnoj su situaciji u kojoj su bili nemački 30-ih godina prošlog veka. U pojedinim velikim firmama, ponašajući se kao partijska inkvizicija, sedi po šest-sedam državnih revizora, inspektora i poreznika koji ostaju tri-četiri meseca sa striktnim uputstvima za kontrolu poslovnih knjiga. Takav slučaj dogodio se prošle godine dvojici velikih domaćih privrednika. Papiri su kontrolisani detaljno, dve ili tri godine unazad, sve dok se ne pronađe neka greška. Kontrolori ne smeju da odu iz firme dok ne pronađu neku grešku. Čak i najmanja formalna greška dovoljan je razlog za veliku kaznu koja je mogla da bude i nekoliko miliona evra (maraka). Nisu pomagale ni žalbe upućene sudovima pošto su sudije partijski instruisani.

     Cilj fašizma bio je da oštrim propisima i strogim inspekcijama razori autonomiju privatnog biznisa i uspostavi disciplinovanu i kontrolisanu privredu. Hitler je to postigao etatizacijom kartela, Rajhsbanke, Železnice… i sveopštom intervencijom države u privrednim odnosima. Centralna banka Srbije danas podseća na Rajhsbanku iz tog vremena po načinu kako je izgubila samostalnost i postala produžena ruka države.

Iako na prvi pogled odvojen od Vlade i države, i bankarski sistem u Srbiji ponaša se već nekoliko godina kao nemački bankarski sistem 30-ih godina prošlog veka. Većina menadžera u bankama i osiguravajućim firmama u Srbiji danas savetuje svojim klijentima da urade isto što su nemački bankari savetovali pre osam i po decenija svojim klijentima – da ušteđevinu ili višak kapitala ulože u državne obveznice.

     O primamljivosti državnih hartija od vrednosti svedoči vest od 22. aprila ove godine u kojoj se kaže kako je „Eksplodirao promet na Beogradskoj berzi“. Tog dana zabeležen je promet od 10,4 miliona evra, ali se priznaje da su „najveći doprinos takvom prometu dale državne obveznice, dok je trgovanje akcijama kompanija bilo slabo“. Portfoliji srpskih banaka i osiguravajućih kompanija puni su sličnih „sigurnih utočišta“ kao što su državne obveznice i blagajnički zapisi, što faktički znači da je deo imovine banaka zapravo – državni dug.

     Država u autoritarnim fašističkim režimima nije samo vlasnik velikog dela privrede, nego i ključni arbitar na tržištu. Ministri, premijer predsednik države preuzimaju ulogu tržišta i propisuju koliko će se čega proizvoditi, u kojim uslovima i po kojim cenama. U Srbiji i danas Vlada (ili predsednik) određuju cenu električne energije za domaćinstva i privredu, cenu železničke karte a početkom aprila premijerka i ministar poljoprivrede saglasili su se „da cena koštanja malina bude 139,3 dinara po kilogramu“.

    Posebna pažnja fašističke države bila je posvećena platama, odnosno minimalnoj nadnici. Iako je insistirao na podizanju produktivnosti i proizvodnje fašizam se nije zalagao za model po kome će plate zavisiti od rada. Visinu (minimalne) nadnice određivala je vlast direktno ili na „socijalno-ekonomskom savetu“ (sindikati i poslodavci).

Inače, mit o Hitleru kao ekonomskom magu počivao je na dva uspeha – rešavanju problema nezaposlenosti („najveće zlo Nemačke“) i rastu „narodnog dohotka“ (bruto domaćeg proizvoda). Ti uspesi zahtevali su masivni državni intervencionizam i vođa se toga nije libio, koristeći populizam kao zgodnu alatku komunikacije s masama. Tako je već 1936. godina Hitler mogao da kaže da se u Nemačkoj „desilo čudo“.

     O postignutom privrednom „čudu“ naslušala se i Srbija poslednjih pet-šest godina.

    I pored nesumnjivih ekonomskih uspeha, naročito u početnoj fazi, fašizam je u ekonomiji imao ozbiljnu „Ahilovu petu“ koja ga je mučila sve vreme. Domogao se vlasti šireći mit o istorijskoj privrednoj obnovi, a kad je skončao, optužen je za gušenje privredne aktivnosti i preduzetničke inicijative / slobode. ... <<

...

 

 

Expand  

Žao mi je što si, ili obnevideo ili po običaju odgovaraš na post koji si samo površno pročitao. 

 

Naravno, u pravu si, nemam ja ništa sa "državom" Kosovo. Ne znam ni gde je to. Ono što ja povremeno obiđem je jedna velika favela sa izuzetno dobrim putevima. Pametni "zapadnjaci" ..sami napravili puteve (piste) inače bi prošli sa parama kao Artemijev auto-put između Gračanice i Lapljeg sela...

[freethrow]

Ok, provizorijum vam se dopada kao izraz i to je lepo, makar ga ponavljali ovoliko često. Sa druge strane, drago mi da ste okačili Brkićev tekst koji dosta dobro pogađa suštinu tekućeg režima, podsećajući, uistinu blago, da je seme zla posejano u vreme DSa, ali da su maligniteti, sa čime se takođe u potpunosti salžem, isključivo napupeli za vreme gospodina Vučića. Upravo, ovo se dosta dobro uklapa u sam naslov PDFa, iako, naizgled, nema veze sa istim: kako, sa ove vremenske distance, posmatrati ozbiljno ili verodostojno, državotvorne odluke koje donose ovakvi kartel... ups, vlade? Kakve god te odluke bile, da se razumemo? Što se tiče taksi, i tu moram da se složim sa prijateljem Ilićem - iako mnoge stvari vidimo drugačijim očima - možda je samo malo preterao sa forsiranjem priče o dva ugla i dve suprotstavljene strane - ja, naime, vidim jednu ekipu, podeljenu na dve strane fiktivnog terena, koja sjajno sarađuje, ima uvek pravovremenu asistenciju, dupli pas kada zatreba, a nakon tajmauta ume da pusti i pokoji zicer.

[Constantin]

  On 7/2/2019 at 7:34 PM, freethrow said:

Ok, provizorijum vam se dopada kao izraz i to je lepo, makar ga ponavljali ovoliko često. 

Expand  

Na šta misliš na "državu" Kosovo ?  Ne znam zašto to pominješ u množini, tužiće te Kinik za autorska prava 

[freethrow]

Ne razumem pitanje za državu, ja Kosovo/Kosmet apsolutno ne vidim kao državu, ukoliko na to misliš. Što se tiče množine, nije množina nego persiranje, koliko sam shvatio u pitanju je stariji (od mene), iskusni i učeni forumaš?

[Constantin]

  On 7/2/2019 at 8:06 PM, freethrow said:

Ne razumem pitanje za državu, ja Kosovo/Kosmet apsolutno ne vidim kao državu, ukoliko na to misliš. Što se tiče množine, nije množina nego persiranje, koliko sam shvatio u pitanju je stariji (od mene), iskusni i učeni forumaš?

Expand  

Onda je u redu.... ✔️

 

P.S. zbunio si me sa malim slovom u reči "vas"....kad već nisi kvotovao njegov post

Edited July 2, 2019 by Constantin

[DJ_Vasa]

Završen je prvi čin komeNdije:

Udruženje privrednika sa severa Kosova: Od srede radnje ponovo otvorene

Baš me zanima da li će se cirkus odmah završiti ili će se pojaviti još neka 'genijalna' ideja. Sudeći po komentarima na vesti o tzv. štrajku koji se mogu videti čak i na portalima koji duvaju u нeдaмo-koсovвsku tikvu, očigledno je da predstava na nivou Kursadžija baš i nije uspela.