gerijatrija? za nas matore...

[Helena]

Budi realna i pročitaj o o čemu sam pisala.

Ne bojim se i ne pišem o samoj operaciji.

 

[C.F.]

Spoiler

E, da najzad mogu da napišem o iskustvu. Danas je vazdušni mehurić ponovo smanjio zapreminu, bolje vidim. 
Kao što napisah već, zakazala sam prvi termin u 8 ujutru, ali sam morala doći u 7. Stigli smo desetak minuta ranije, u mraku jutra čekali u parkingu. Psihički sam spremna, ulazim i prijavljujem se, unapred sam odštampala formulare i potpisala što je gospodju na šalteru obradovalo. Jedan formular je bio za supruga da potpiše da me vozi i da će sve vreme ostati tu u čekaonici. On je još prethodno veče upakovao laptop, knjige, a tu već imaju aparat za kafu, pa smo ga zbrinuli da se ne pati 😀. Kaže gospodja, pozovite prijatelja da dodje da potpiše, okrenem se: “Prijatelju, molim te dodji da potpišeš”, smejemo se. Kaže gospodja, znate moram da budem pažljiva, jednom su me izgrdili jer sam rekla suprug…razumemo, naravno.

Ubrzo su me pozvali i predstavlja se prva sestra, uputi me da samo skinem košulju i obučem onu kecelju sa zavezivanjem otpozadi i da stavim zaštitnike preko cipela. Sednem, prekrije me ugrejanim ćebetom, o kako prija. Misli nailaze o drugim pacijentima negde u svetu, koji luksuz, sramim se prosto, ponizno. Moni (o, da to joj je ime, u glavi vrti pesma Moni, Moni, pokušavam se setiti reči) se često izvinjava, sorry, I know the drops are cold, sorry, I know this hurts. Ma, ok, ne znaš ti s Kim imaš posla, mogu ja da izdržim i gore…dolazi druga sestra kad mi je IV uključen, proverava i ona ime, datum rodjenja, koje oko (ova pitanja dolaze od svakog ko vas poseti, tako da budget spremni da ne ubrljate odgovor). Ja sam Kathy, biću asistent doktorki za vreme operacije. Dolazi anesteziolog, Dr. Peterman, njega sam željno iščekivala, taj je ključni. Ispita Moni što je IV na podlaktici priključen, ne na šaci, ona se izvinjava, (zaboravila da kažem da je ona ER sestra u bolnici, ali su je pozvali tu da asistira, radi u nedostatku osoblja, prvi joj dan). Vidim da se osećala loše zbog toga, pa kao prava genuine CF ponudim da mi promene ako je bitno- nema problema - dr. Kaže, ne, nema potrebe. Dodje i moja doktorka, pozdravi se, nešto oni pričaju, sve o mojoj operaciji, a ja se osećam smireno, ne prisluškujem, samo dišem, mirna. Posle se ne sećam, izgleda da sam zaspala, bude me, kažu sada spuštamo tvoju stolicu, vozimo, u njoj ćeš biti operisana. I tu pamtim da ležim, svetla, govor oko mene, i onda sestra Beth kaže, gotovo, vozim te nazad, suprug obavešten, obučem se, sednem u kolica, ona me odveze do auta, pomogne da udjem, da uputstva za šta nakon i da ispunim survey. I hoću, imam zašto da im se divim i da ih pohvalim.

* izvinjavam se što sam duduk za medicinu, terminologiju, itd, ali sam dobar pacijent pa se nadam biće oprošteno.

[Kronostime]

 

[DJORDJE]

Kod mene u kuci se i dalje koristi, godine ne spominjemo. 

Mali remont, gumica, ulje na par mesta.

 

 

 

[Koca Popovic]

Kad neko nesto postavlja sa instagrama,facebooka, X-a i slicnih mjesta gdje nismo svi u tom .......( staviti sta ko hoce) bilo bi dobro da nam barem to prepricate da bi znali o cemu se radi.

[Koca Popovic]

Eh @zoran59-e zasto sam pomislio da ces me ti podrzati. Brate ja sam sofer. Ali da samo vidis kakav mi je posao. Jbt sve mi ide na internet. Mozda bi neko rekao da sam postao zombi. Pazi sad. Prijavljujem se na posao,trazim zamjenu, trazim odmor, kad sam bolestan prijavljujem na internet i sve sto se tice posla. I niko te ne pita kako je. Tako mora. Ovih dana su nam uveli novi sistem biletiranja(placanja karata). Nista ne funkcionise. Poenta je gdje sam ja tu. Brate ja sam tele za internet. Malo pitanje. Kako je kod vas sa digitalizacijom i svima drugima koji citaju ovo?

[Div]

3 hours ago, Koca Popovic said:

Eh @zoran59-e zasto sam pomislio da ces me ti podrzati. Brate ja sam sofer. Ali da samo vidis kakav mi je posao. Jbt sve mi ide na internet. Mozda bi neko rekao da sam postao zombi. Pazi sad. Prijavljujem se na posao,trazim zamjenu, trazim odmor, kad sam bolestan prijavljujem na internet i sve sto se tice posla. I niko te ne pita kako je. Tako mora. Ovih dana su nam uveli novi sistem biletiranja(placanja karata). Nista ne funkcionise. Poenta je gdje sam ja tu. Brate ja sam tele za internet. Malo pitanje. Kako je kod vas sa digitalizacijom i svima drugima koji citaju ovo?

 

Ne možemo i ne moramo svi biti stručnjaci za IT, ali ne može se zaustaviti razvoj tehnologije, poboljšanje usluga, brži pristup informacijama, brža komunikacija. Svet se razvija za mlade, mi šta uhvatimo, uhvatimo. Pisao sam na ovom forumu, možda i prošlom, kako je nove tehnologije opisao Duško Kovačević, on je stariji 5-6 godina od mene, pa dobro razumem, odmah vidim slikuonoga što priča. Kaže, kad je imao 6-7 godina, postave u njegovom kraju telefonsku govornicu, deca se okupljaju, gledaju, staklena kabina, neka kutija unutra, kablovi, deca odmah porede sa svemirskim brodom. Neki ljudi ulaze unutra, ubacuju novčiće, podižu slušalicu, govore, viču, udaraju po aparatu, izlaze, odlaze. Kaže Duško, deca zabezeknuta, saznaju da treba da ubaciš novčić i možš da zoveš nekog ko je na drugom kraju grada i da razgovaraš, čudo nad čudima. I ja bih da probam, treba mi 5 dinara, imam ja 5 dinara, dao mi deda, ali ima drugi problem, nemam koga da zovem, ne poznajem nikog ko ima telefon. Danas, imaš kutijicu u džepu, kad ti je dosadno zoveš školskog druga koji se odselio pre 40 godina u Australiju, kad je otišao, trebalo je da prođe dva meseca da stigne prvo pismo, da se javi, da znamo da je živ, sad se čujemo svaki dan, gledamo se i to za male pare.

Dok sam ga slušao pravio sam paralelu, rođen sam u kući u kojoj nema struje, prvih par razreda sam pisao domaći i čitao uz petrolejku, odem kod tetke, ona ima radio, sedim ispred, slušam i zavirujem iza, sa strane, kroz neke rešetkice, zta, koga, ima unutra. Kasnije, struja, radio, TV i ostalo postalo normalno, sa 20 godina sam vozio auto, išao u inostranstvo, nema veze što je to Trst, Minhen, Istanbul, inostranstvo je. A, znam da sam slušao u selu kako pričaju za nekog čoveka, ih, taj je obišao ceo svet, išao čak do Beograda, a selo je 40 km od Beograda, Posle 5-6 godina pola sela u Nemačkoj i Austriji na radu.

Doba kompjutera me zateklo u srednjim godinama, 95-96. godine, još se živelo od 30-40 maraka mesečno, imao sam sreće da mogu da sakupim love za komp, u firmi smo imali neki 386, igrali šah, par 486ica smo koristili i za posao, ja kupim pentium, deca presrećna, a i ja sam bio kao dete.

Na poslu sam video da postoje neki programi ali svi se nešto žale, kolege na programere, programeri na hardver, ja vidim da tu nešto nije u redu, u svačijoj žalbi nalazim rupe, ne verujem nikom na reč, počnem sam da čačkam. Video sam da imam instalira MS Office, ne znam šta je to, čemu služi, imao kolegu koji se malo bolje razume, nešto je mlađi i zanima ga, objasni mi šta je Exel, Word, to ti je dosta, pokaže mi kako se pali, kao se čuva. 

Nism imao od koga da naučim išta više od prvih koraka pa kupimneke knjige, zainteesuje me, baš, za godinu-dve sam pravio programčiće, makroe koji ubrzavaju višestruko neke rutinske poslove, onda pređem i na Access, ne sviđaju mi se baze u kojima radimo dobar deo posla, provalim kako sve fukkcioniše, kasnije sam i sam pravio neke baze koje i danas rade, već sam 5 godina u penziji, možeš misliti koliko sam rastao kad profesionalcima ukažem na grešku u funkciji, oni se slože, prihvate moje rešenje i ugrade ga u program. 

Po prirodi lenj, uvek me je nerviralo ponavljanje dosadnih poslova, jedva sam dočekao da se nešto od državne administracije, bankarstva, zdravstav, digitalizuje, da mogu da obavljam poslove a da ne stojim u redu, ne guram se sa padobrancima, ze zatvaraju mi šalter pred nosom, ono, pauzaaaa.

Pisalo je nekoliko nas na Zdravstvu kako radi informacioni sistem, u principu loše, ali krenulo se, kažu da je veliki uspeh da se kompjuterski pravi lista čekanja na operaciju, uvek možeš da proveriš za koliko godina stižeš na operaciju kuka, nada me da će neko napraviti sistem koji će eliminisati liste čekanja, ali napredak je i da ne moram svakog meseca fizički da se pojavim kod lekara po recept za lekove koje moram doživotno da pijem, ali i dalje moram da nosim izveštaje na papiru od jednog do drugog lekara. Značajno mi je što sam za produženje pasoša i LK imao zakazan termin, elektronski uplatio takse, primljen tačno u zakazano vreme, za deset minuta obavio posao, došao posle 7 dana da preuzmem dokumenta.

Digitalizovana je i poreska služba, katastar, sve ima šupljina, nešto nije dobro osmišljeno, nešto je zamršeno za prosečnog korisnika a može jednostavnije, srećom dosta toga se i otklanja, poboljšava, daleko je od dobrog ali krenulo se.

Moja banka nema klasične šaltere, blagajne, za sve te upućuju na bankomat ili aplikaciju, pritom, što je za pohvalu, nema provizije za plaćanja preko aplikacije.

Ovako mator, ne koristim društvene mreže osim ovog foruma, ne igram igrice, opet, ako krenem negde a zaboravim telefon, osećam se kao da idem go, nelagodno i je, zta ako vidim nešto a nemam Google da proverim šta je, kako da nađem neku ulicu, prodavnicu, kako da se setim gde sam parkirao... A za razgovore ga skoro i ne koristim, par poziva mesečno, imam hiljade minuta prenetih, neiskorišćenih iz predhodnih meseci.

[Helena]

Ma ne ne moramo, nego.i 

nismo.

Tekst se može kopirati, ali u tvitu vidiš profil osobe, kontekst i komentare.

Video klip ili fotku stvarno ne možeš opisati, pa ono što sam okačila gde se Vučić čuje i neko nastavlja sa '84. kao replikom ne mogu dočarati, to stvarno treba videti i čuti, doživeti.

Inače, da mi je neko rekao da ću hodati ulicom i pričati sa nekim na drugom kontinentu, rekla bih mu da je lud.

Jedno vreme, za početka mobilnih, čak je bila šala da će mobilni profunkcionisati kad se kablovi dobro rasporede.

Internet je bio bukvalno nezamisliv.

[zoran59]

12 hours ago, Koca Popovic said:

Eh @zoran59-e zasto sam pomislio da ces me ti podrzati. Brate ja sam sofer. Ali da samo vidis kakav mi je posao. Jbt sve mi ide na internet. Mozda bi neko rekao da sam postao zombi. Pazi sad. Prijavljujem se na posao,trazim zamjenu, trazim odmor, kad sam bolestan prijavljujem na internet i sve sto se tice posla. I niko te ne pita kako je. Tako mora. Ovih dana su nam uveli novi sistem biletiranja(placanja karata). Nista ne funkcionise. Poenta je gdje sam ja tu. Brate ja sam tele za internet. Malo pitanje. Kako je kod vas sa digitalizacijom i svima drugima koji citaju ovo?

 

Koco, ovih par postova vise spadaju na Gerijatriju nego ovamo... (mozda moderacija prebaci?)

Slazem se sa @Div-om, lepo je objasnio korist od napretka tehnologije.

 

Istovremeno, razumem i tebe. I sam sam pisao nesto slicno, ali u kontekstu toga kako se uz napredak osecam starim. Mada mi je mehanika samo hobi, ficin motor sam umeo da rastavim na pra-faktore i sastavim, a karburator sam rastavljao i sastavljao na stolu u kuhinji (na sveopste "veselje" ukucana ). Na modernom motoru ne znam sta cemu sluzi, sve je u nekim crnim plasticnim kutijama. A opet, moderni motori su pouzdani i izdrzljivi, nije ih ni potrebno rastavljati. Mnoge moje vestine su zastarele i nepotrebne - kao sto seljaku koji ima traktor ili dva nije potrebno da zna kako da brine za volove i ore sa njima.

Digitalizacija je drustveno korisna stvar.

 

Mene samo smeta kod hobija, jer imam osecaj da se moja znanja i vestine banalizuju i obezvredjuju. Pre 50 godina sam bio ponosan sto se snalazim u sopstvenoj tamnoj komori, razvijam filmove i pravim fotke - time sam nesto postigao i u necemu bio bolji od vecine vrsnjaka. A danas svako tele sa mobilnim telefonom "stanca" fotke.

U Yu, igrao sam sah ne samo kod kuce nego i u klubu (mada, doseg mi je bio 4. kategorija - sahisti ce znati o cemu pricam). Protiv kompjutera nema smisla da igram - izgubicu i pre nego otvorim partiju. Tako, cesto mi nedostaje taj "ljudski dodir."

 

@Div je dobro primetio kako nas je digitalizacija oslobodila gubljenja vremena na banalne stvari.

Primer: pre 4 godine sam uselio u ovu kucu. Bila je prazna (prejasnja vlasnica nekoliko meseci ranije otisla u staracki dom). Za struju, nikoga nisam video sve ovo vreme. Internetski sam otvorio racun i podneo zahtev da mi ukljuce struju, a tamo je neko (valjda) klikom misa to uradio. Strujomer elektronski salje podatke o potrosnji, njihov kompjuter salje racun kompjuteru u mojoj banci i taj ga placa. Dakle, imam struju, oni dobiju svoje pare - a nikakav stranac mi ne ulazi u kucu da "ocita" stanje niti ja stojim u redu da nesto platim.

Sa jedne strane, neko bi primetio da je to "dehumanizacija" - tj. manje medjuljudskih kontakata.

Sa druge strane, to je "humanizacija" jer nam oslobadja vrreme da se druzimo sa nekim po sopstvenom izboru umesto sa tamo nekim inkasatorima i salteristima.

[Koca Popovic]

@zoran59-e i @Div-e opet se nisam najbolje izrazio.Nisam se nesto posebno zalio na digitalizaciju. Negdje sam procitao da je Norveska ponajdalje otisla sa digitalizacijom. Za mene matorog i slabog znanja o digitalizaciji ide to nekako. Sve ono sto je @Divnaveo sam od prilike prosao i dozivio. Obojica ste u pravu da je digitalizacija u stvari usteda u vremenu  i efektivizacija. Sa svim ovim stvarima i ja napredujem i idem dalje pa dokle stignem. Upravo mi je u toku prelazak na novi sistem naplacivanja autobuskih karata. Ide nekako, i sigurno ce biti sve bolje. Od 01.01. 2025 me cekaju elektricni autobusi. Prezivicu i to. Bice Kineski autobusi. Generalno sam protiv Kineskih stvari, ali sta da se radi. Bit ce kako bude. Kad dodje vrijeme pricat cu i o tome. 

[Pletilja]

@Div mi je ustedeo vreme i snagu da opisem vlastitu istoriju digitalizacije, mogu da potpisem svako slovce ako treba, cak i onaj deo sa petrolejkom: porodica se vratila u ovaj grad kad sam ja posla u I razred, privatan stan, gazda ne dozvoljava uvodjenje neke "nove" vrste struje (bila je to 1958) jer su morali da se buse zidovi za nove kablove, sabirala sam loncice i cvetice uz petrolejku. 

Godine 1995, u firmi, u kabinetu visoko pozicioniranog direktora, videla sam prvi kompjuter i bila zapanjena brzinom kojom je ta sprava sabirala velike kolone brojeva i sama izbacivala procente odnosa "Planirano/ostvareno". Meni su za te operacije bili potrebni sati na digitronu. Do kraja dana, poslala sam fax mom direktoru u Bg da ima "to i to" sto radi "tako i tako" pa se dobije na brzini i tacnosti, kombinaciji podataka, analiza....zapenila sam, ocigledno je bilo da se dogodila ljubav na prvi pogled, fascinacija. Do kraja dan direktor trazi od mene specifikaciju, shaljem je faXom, za 3 dana stize mi Dobrica, moj prvi comp, drugi u celoj fabrici,  3 Maja 1995 pocinjem, uz knjigu od 587 strana, da ucim Excel, odlazim u fabriku autobusom u 5.30 h i do pocetka mog radnog vremena u 8 h, prelazim stranu po stranu, operaciju po operaciju. U Septembru te godine, shaljem mom timu u Bg 12 novih analiza prodaje, direktor mi shalje moj omiljeni parfem i 30% preko plate za taj mesec. Posle sam savladala Word i Power Point, spremala prezentacije za domace i strano trziste. Imala sam 44 godine i bila srecna kao dete u fabrici cokolade, jedna potpuno nova dimenzija poslovanja mi se otvorila, osecala sam se svaki dan kao Kolumbo, Magelan i Vespuci zajedno, terra incognita i ja, hrabri, neumorni pionir. Dve godine kasnije, dobijam internet i pocinje nesto sto je moj zivot promenilo i na privatnom planu, istorija, umetnost, knjizevnost, sve to na mom dlanu, dostupno jednim klikom misa....citam o Hadrijanu, mom omiljenom imperatoru i na kompjuteru detaljno pregledam njegov stub u Solunu, o muzejima i njihovim kolekcijama o kojima sam mogla samo da sanjam u tim godinama izolacije, bombardovanja, besparice, da ne pisem, bila sam potpuno druga osoba, hrabrija, mastovitija, deca su me gledala otvorenih ociju....ne znam vise koliko je maturskih radova njihovih drugara bilo otstampano kod nas u stanu a da su prethodno bila dopunjeni retkim podacima, slikama, vecinu sam ja i prekucala na nasem, porodicnom kompu. 

A sad o sadasnjem trenutku: imam 73 godine, paket SBB, od skoro i HBOmax koji je pre 2 dana nestao sa menija. Zovem operatera, javlja mi se mlada zena, strpljivo pokusava da mi objasni da je HBOmax "aplikacija" za razliku od.....nista ne razumem, trazi mi dozvolu da udje u moj profil (koji mi je otvorio sin pre 2 meseca) pustam je, vodi me kroz to kliktanje na razne opcije i konacno, mogu da pogledam 4 sezonu moje omiljene serije. 

Ne smeta mi to sto sam nesto kao dinosaurus u staklenoj basti, nemam ni potrebu a ni volju da pratim tehnoloske novitete, sve je otislo predaleko za moj kapacitet razumevanja novih tehnologija, moj unuk se bolje snalazi u svim tim tehnikalijama osim kad downloduje novu igricu koja mi spali laptop ali necu o tome, to je nasa tajna, mama i tata misle da sam ja nesto gadno zabrljala. 

I tako, svet je otisao dalje, Ilon Mask je ubacio chip u ljudski mozak, bez obzira na sve mogucnosti da se tom tehnologijom pomogne bolesnim i hendikepiranim osobama, sasvim sam sigurna da ce neki ludak naci nacina da tu tehnologiju zloupotrebi i, hvala bogu, ja necu biti tu da to vidim. 

Edited February 19 by Pletilja

[Kronostime]

Poceo sam da radim 1993. u Studiu B na televiziji i tu mi je bio posao na videorekorderima i kompjuteru za tekst (kajron).

Nedugo posle toga prelazim u ERC BIP-a i rad u COBOL-u na UNISYS sistemu.

Eh, klimatizovana sala, terminal na stolu, frizider sa proizvodima kuce, restoran sa odlicnom hranom za radnike.... - milina.

Nakon toga, pozovu me 1994. u sadasnju firmu zato sto im je trebao neko ko se razume u kompjutere, a osoba koja me zvala je znala da se tim bavim jos od kada se ZX Spectrum pojavio 1982. godine i da sam piskarao programe jos za isti i da sam pratio razvoj tehnologije sa malim prekidom za vreme sluzenja vojnog roka u tadasnjoj JNA (zadnja generacija u njoj - nije ni cudo sto je propala ).

Dodjem u firmu - 6 kompjutera, uglavnom 486, MS-DOS i drndavi Epson matricni stampac. Kolege - malo bolji daktilografi: prekucavanje gomile papira u bazu podataka i obilno koriscenje digitrona za racunanje.

`Ajmo lagano - prvo Lotus123 (preteca Excela), a onda i MS Works 2.0, preteca Office-a u okviru kog je bio i Excel, plus Windows 3.11 cisto da se ne kucaju kobasice od komandi u DOS-u.

Prve odstampane tabele, zadivljeni pogledi kolega i nadredjenih i.... "Mali, pisi koji ti kursevi, oprema i literatura trebaju - pravimo mrezu i obucavaces ljude pored odrzavanja mreze".

Kud ne pobegoh tada nego se i danas zlopatim u istoj firmi sa obukom i odrzavanjem.

Mada, sem kuvanja, ne mogu sebe da zamislim ni u jednom drugom poslu.

Edited February 19 by Kronostime

[shonke]

8 minutes ago, Kronostime said:

obucavaces ljude 

 

Ja nemam preteranog afiniteta ka prenošenju znanja drugima. Što bi rekli, pojma nemam da lako prenesem znanje drugome pa mi je ovo gore iz citata kao da mi neko lupi šamar...

[DJ_Vasa]

I ja sam počeo od ZX Spectruma, premda malo kasnije od Kronosa, a godinama kasnije sam imao prilike da upoznam i PC. Preskočio sam Amigu kada je standard bio visok, a kada su počeli ratovi i sankcije o tome nije bilo ni govora. Profesijom jesam vezan za kompjuter, ali ne u smislu programiranja, premda volim nove tehnologije i brzo ih prihvatam. Nije mi problem da im se prilagodim jer se uglavnom koriste veoma intuitivno, a volim kada mi nešto korisno uštedi vreme ili novac.

 

Kada je omogućena online kupovina, prvo što sam kupio su bile neke knjige. Do tada je moralo ili da se ode u inostranstvo, ili da neko ko tamo živi ili putuje donese ono što je potrebno. Kada su u pitanju stvarčice koje mi nisu brzo potrebne, a umeju da budu jeftinije online, rado koristim ovaj način kupovine, mada odeću i još ponešto volim prvo da probam i kupujem ih analogno. Plaćanje računa odavno radim online, a bio sam presrećan kada je omogućeno da se kartica 'preseli' u telefon, koji je dovoljno prisloniti na POS aparat ili upotrebiti QR kod. Zbog toga ne pamtm kada sam poslednji put ušao u banku ili poštu, osim da preuzmem novu karticu ili paket. Gotovinu sve manje koristim, osim za pijacu i slična mesta, mada i na pojaci ima tezgi gde se može platiti karticom. Upravo sada u džepu imam nekoliko stotina dinara, a standardnu dnevnu kupovinu ću obaviti karticom kad završim posao.

 

Moram priznati da me čudi što ima dosta mlađih od mene koji se boje online kupovine 'da ih neko ne pokrade' ili čak upotrebe kartice 'da ih neko ne bi pratio'. Doduše, možda su to glasači ludog Nestorovića, ali da ne ulazimo u politiku. Prošle godine, kada sam kupovao gorivo, jedan momak se veoma začudio kada je video kako plaćam tako što telefon prislanjam na POS terminal, a svoje gorivo je platio svežnjem novčanica. Ne bih rekao da mu novca nedostaje jer je vozio Audi novije proizvodnje.

 

Mnogo mi se sviđaju pametne stvarčice i aplikacije, pa tako npr. volim da koristim ususivač-robot i još ponešto što mogu da daljinski aktiviram.

 

Jedono što ne volim jesu društvene mreže, koje su mi dosadile, a ne posedujem naloge na Tnjiteru, TikTaku i još nekim sranjima, Otvorio sam nalog na FB da bih pronašao staro društvo, ali sam u međuvremenu shvatio da među njima ima dosta idiota. Neke sam otkačio, a logujem se veoma retko. Nemam živaca da čitam kojekakve mudre misli ili prežvakane citate iz književnosti, one koji nešto napišu da bi se svađali ili prosipaju mudrosti i kada ih niko ništa ne pita. takvi me podsećaju na one što razgovaraju sami sa sobom kad idu ulicom. Smešno mi je i kada neko kači zastave zemlje u kojoj se desila neka nesreća i tome slično, dok mi oni koji besomučno kače sopstvene fotografije, izveštavaju o tome kako im se dete danas pokakilo, juče popiškilo, prekjuče izračunalo da je 2+2=4 i slično idu na živce.

[Kronostime]

28 minutes ago, shonke said:

 

Ja nemam preteranog afiniteta ka prenošenju znanja drugima. Što bi rekli, pojma nemam da lako prenesem znanje drugome pa mi je ovo gore iz citata kao da mi neko lupi šamar...

Nisam ni ja preterano odusevljen time ali takav je posao pa moram.

Najgore u tome su ove nove generacije: oni stariji su jos i nesto bili raspolozeni da nauce - ovi mladji misle da sve znaju, da im ne treba obuka i najcesce opravdanje kad nesto zabrljaju je "kompjuter mi sam to izbrisao, uradio, stagod..."

Otje to, otje Panticu...  Alo, bre, kompjuter je glupa masina i samo radi ono sto mu zadas - ni manje, ni vise. Da ne pricam da odrzavanje njive na fejsbuku znaju u detalje, ali da formatiraju tekst u Wordu ili povezu vise tabela u Excelu... e, to je visa matematika za njih. Da ne pricam o neshvatanju zasto tastatura ne sluzi za odlaganje papira na njoj i da stampac mnogo bolje radi kada se ispravno podese dimenzije papira i isti ubaci u stampac.

Do duse, imao sam i bisere tipa friziranje kose kada je laserski stampac povuce zajedno sa papirom, prosipanje kafe po kucistu, drzanje konzervi u tacni DVD citaca )hvala Bogu da se vise ne koriste i ne ugradjuju), cupanje kablova misa i tastature, guranje Flash diska u COM port i cudjenje zasto ne radi....

[zoran59]

Jos jedna opservacija o digitalizaciji...

 

Nekoliko puta godisnje mi se desi da moram nesto da potpisem - uglavnom u bolnici, u banci ili kod advokata. Za placanje ne treba, vec godinama nisam napisao cek, sve ide karticom.

Eh, sad, djavo me odneo ako sam se od poslednjih 10 puta 2 puta potpisao isto. Zaboravio sam, vise nemam rukopis. Proslo je valjda 30 godina otkako sam poslednji put napisao pismo rukom. Jedino sto jos pisem rukom je popis namirnica kad idem u nabavku, a i to pisem samo velikim slovima.

 

Moja cerka ima 28 godina i nikada mi nije napisala nista rukom. Ako ima rukopis - ja ga ne bih prepoznao.

Kako je to kod vas? Imate li prepoznatljiv rukopis?

 

edit: slovca

 

Edited February 19 by zoran59

[Kronostime]

6 minutes ago, zoran59 said:

Kako je to kod vas? Imate li prepoznatljiv rukopis?

Hvala Windowsu i gomili fontova sto neko moze da procita ono sto napisem.

 

Inace, rukopis mi je pravi doktorski - mozda bi @Eddard ili @drperce jedini mogli da ga procitaju

 

 

[Koca Popovic]

Pa zavisi kakav si kao osoba i koju si srednju skolu zavrsio. Mnogi su pedantni ali mnogo vise je onih drugih. A oni sto su isli u masinsku ili gradjevinsku srednju skolu daleko ljepse i bolje pisu od ovih drugih. 

[Helena]

5 hours ago, zoran59 said:

Jos jedna opservacija o digitalizaciji...

 

Nekoliko puta godisnje mi se desi da moram nesto da potpisem - uglavnom u bolnici, u banci ili kod advokata. Za placanje ne treba, vec godinama nisam napisao cek, sve ide karticom.

Eh, sad, djavo me odneo ako sam se od poslednjih 10 puta 2 puta potpisao isto. Zaboravio sam, vise nemam rukopis. Proslo je valjda 30 godina otkako sam poslednji put napisao pismo rukom. Jedino sto jos pisem rukom je popis namirnica kad idem u nabavku, a i to pisem samo velikim slovima.

 

Moja cerka ima 28 godina i nikada mi nije napisala nista rukom. Ako ima rukopis - ja ga ne bih prepoznao.

Kako je to kod vas? Imate li prepoznatljiv rukopis?

 

edit: slovca

 

A pogledaj ovo 

To se nekad vežbalo kao krasnopis.

Ja sam gledala na netu da li postoje vežbe za poboljšanje čitljivosti rukopisa i nisam našla ništa.

Što se pak tiče same digitalizacije, prilično sam zadovoljna kako mi to ide, stigla sam dotle da omladina traži savet kako da izvuče nešto iz programa koji koristimo- Heliant.

Ali mnogo sam sama i čačkala, generalno u zdravstvu ovde ne vole digitalizaciju, što mene dovodi do ludila 

 

[Janne240]

Evo kod mene moze kaligrafija, romana quadrata, cirilicno pismo, ili bilo koji alfabet, pise se perom, crta tusem, koristi mastilo i obican pak papir za pisanje - vezbanje slova trscanim perom umakanjem u bajc ili mastilo, ili tus. Pa ko voli, nek izvoli. Vezbanje pisanja makar jednom u sedam dana.

 

Nema primere za editovanje, a i ne moze da se ubacuje taj jpg.

Edited February 19 by Janne240

[Pletilja]

Kada sam otisla u penziju, ponovo sam otkrila olovku, bio je to neobican osecaj, rukopis mi se promenio.Do prelaska na PC, pisala sam cirilicnim pismom, rukopis citak, lep, lici na rukopis mog oca, vrhunskog vojnog kartografa. Danas pisem latinicom, recenica je razvucena, slova su okruglasta, sitnija nego pre, organizacija teksta je  kao da pisem u Wordu, ciste margine, odvojeni pasusi. Volim da pisem dobrom olovkom, tu sam jako zahtevna, ne podnosim one mrljave, rashrafljene. Redovno zarezujem sve unukove olovke i bojice i pokusavam da ga ubedim da urednije pise. Mada, dete se bacilo na oca, svracije noge i orlove glave, tako bi to ocenila moja baka.  Ono sto se nalazi u njegovoj pernici, namirilo bi ceo jedan razred iz vremena kad sam ja isla u skolu.  Unuku ne kupujem samo 1 gumicu za brisanje nego 3 odjednom, nikad ih nema, kao da u skolama zive mitske zivotinje koje se hrane njima.  

Evo moje pernice, u moje vreme se nista nije bacalo:

 

[Helena]

Ja se jako dobro sećam mog profesora u srednjoj školi, uvodna rečenica mu je bila Bacite te eksere misleći na hemijske olovke.

Insistirao je na naliv peru, što je mnoge roditelje, pa i mog oca, dovodilo do besa, jel je bilo prilično skupo.

I sad sam zaboravila koju marku su mi kupili, a poznata je 

I ja sam ovako čuvala olovke, imali smo HB i B, ne znam za lega mi je to trebalo.

[Dragan]

Ovo je prilicno moj rukopis kada pisem polako, bilo cirilicom, bilo latinicom.

 

U prvim razredima sam cak pisao ovako

zbog cega sam bio najsporiji u razredu kada smo imali diktat.

Prednost je bila da sam tako razvijao memoriju, jer sam morao zapamtiti recenicu "unapred", pa sam mogao zavrsiti davno nakon sto su svi vec zavrsili sa pisanjem.

Kasnije sam brzine radi morao da naucim "lekarski rukopis", koji ponekad kasnije ni sam nisam mogao da procitam.

Tata mi je bio masinski inzinjer, a i inace nam je u familiji tradicija bila lepog rukopisa (cuo sam sigurno nekoliko stotina puta kako lepo pisem).

Cak je bilo i ono tanka kosa, debela uspravna, a kasnije smo i sa tusem vezbali tehnicko pismo.

 

Na zalost prevarila me predstava da ce sin u skoli isto nauciti pa nisam obratio paznju.

Njegov zvrljopis je prava katastrofa i prosto mi bode oci, ali vremena su takva, kaze - tata danas nam to ne treba. :(

[Div]

15 hours ago, zoran59 said:

Jedino sto jos pisem rukom je popis namirnica kad idem u nabavku, a i to pisem samo velikim slovima.

 

 

Ni to ne pišem na papiru, telefon sve trpi.

Beležnica, ima čak i šablona za spisak za kupovinu.

To ima i praktičnu stranu, i dok sam pisao rukom, dok dođem u prodavnicu ponešto ne mogu da pročitam, lakše mi je da se setim šta mi treba, šta je žena rekla, šta sam planiao za sutra, nego da pročitam. Ako sam u prilici, najradije napravim spisak na kompu, lakše je, preglednije, onda ga pošaljem sebi na Viber ili pišem u Google doc, pa ga vidim i na telefonu. A, češće samo napravim porudžbinu, pošaljem i čekam dostavu, isplati se, ne kupujem impulsivno, mogu da razmislim i da se predomislim.

 

Prvih godina na poslu, osamdesetih, još se pisalo rukom, bio sam nekakav rukovodilac, često se pišu planovi, izveštaji, pravilnici, dopisi, ugovori, mala firma veći deo radim sam, posle koleginica prekucava u 5 primeraka ili na matricu, pa na geštetner. Fotokopirnice su postojale, ali ih je bilo nekoliko u gradu i preskupo je.
E, desi se da mi zatreba nešto što sam pisao pola godine, godinu, ranije, nađem papir, otprilike deset santimetra od vrha gomile papira, tako sam najtačnije određivao gde se papir nalazi, krenem da čitam, tek po neku rečenicu razumem, jednostavno ništa nema smisla, požalim se koleginici, kaće, daj meni, ja svaki dan čitam tvoj rukopis, snaćiću se. Tako i bi, žena bez problema uzme papir, pročita, prekuca, ispravim šta je trebalo. 

Kasnije smo se zezali, ne vredi da pišem kad nije Lj. više tu da pročita, a niko drugi ne može.

 

[Kronostime]

12 hours ago, Dragan said:

Ovo je prilicno moj rukopis kada pisem polako, bilo cirilicom, bilo latinicom.

 

U prvim razredima sam cak pisao ovako

zbog cega sam bio najsporiji u razredu kada smo imali diktat.

Prednost je bila da sam tako razvijao memoriju, jer sam morao zapamtiti recenicu "unapred", pa sam mogao zavrsiti davno nakon sto su svi vec zavrsili sa pisanjem.

Kasnije sam brzine radi morao da naucim "lekarski rukopis", koji ponekad kasnije ni sam nisam mogao da procitam.

Tata mi je bio masinski inzinjer, a i inace nam je u familiji tradicija bila lepog rukopisa (cuo sam sigurno nekoliko stotina puta kako lepo pisem).

Cak je bilo i ono tanka kosa, debela uspravna, a kasnije smo i sa tusem vezbali tehnicko pismo.

 

Na zalost prevarila me predstava da ce sin u skoli isto nauciti pa nisam obratio paznju.

Njegov zvrljopis je prava katastrofa i prosto mi bode oci, ali vremena su takva, kaze - tata danas nam to ne treba. 😞

Eh, tehnicko pismo.....

 

Imao ga kao predmet, u pocetku bese krmacenje sa rapidografima a onda se pojavise u radnjama flomasteri

 

pa se i kvalitet radova znacajno poboljsao.

Tada mi je i rukopis bio citljiviji.

 

Kasnije dodjose ploteri pa nije vise bilo potrebe za rucnim crtanjem.