Jump to content

Rusija - zemlja cuda


dude

Recommended Posts

Na danasnji dan prije 70 godine je upishan i usran umro Staljin. Njegovi najblizi saradnici su navodno cekali da prodje 12 sati prije nego sto su pozvali ljekarsku pomoc da bi bili sigurni da oporavka nema...  

Edited by ters
  • Like 5
Link to comment
Share on other sites

Руски буџетски дефицит од јануара до фебруара расте на 34 милијарде долара како потрошња расте

 

Spoiler

Дефицит руског савезног буџета се повећао на 2,58 билиона рубаља (34,19 милијарди долара) у прва два месеца ове године, пошто је Москва нагло повећала расходе, док су приходи опали услед опадања преузимања нафте и гаса, саопштило је у понедељак министарство финансија.

Руска економија се показала неочекивано отпорном на санкције Запада уведене прошле године због украјинске кризе, али повратак на нивое просперитета пре сукоба може бити далеко јер је више владине потрошње усмерено на војску, а ограничења цена потискују кључни извоз енергије Москве зараде.

Приходи од нафте и гаса били су 46,4% нижи на 947 милијарди рубаља у периоду јануар-фебруар него у истом периоду прошле године, показују прелиминарни подаци министарства финансија, при чему су укупни приходи буџета за комбинована два месеца мањи за 24,8%.

Министарство финансија је пад приписало смањењу прихода од пореза на доходак. Каже да је већа потрошња делимично повезана са авансним финансирањем одређених уговорених трошкова, без откривања детаља.

Потрошња је била 51,5% већа у прва два месеца 2023, на 5,74 трилиона рубаља. У истом периоду прошле године Русија је забележила суфицит од 415 милијарди рубаља.

Министарство финансија је прошле године престало да објављује месечне податке о испуњењу буџета. Подаци од понедељка сугеришу да се месечни буџетски дефицит у фебруару смањио на 821 милијарду рубаља, у односу на рекордних 1,76 билиона рубаља у јануару.

Обуздавање дефицита може ублажити забринутост тржишта због строже монетарне политике. Централна банка је упозорила да би даље повећање буџетског дефицита Русије могло да је примора да подигне каматне стопе са садашњих нивоа од 7,5%.

Банка ће се следеће састати да одреди каматне стопе 17. марта.

Овогодишњи дефицит се већ приближава циљу од 2,93 трилиона рубаља за 2023. Министар финансија Антон Силуанов обећао је да ће се држати планова за буџетски дефицит од највише 2,3% БДП-а ове године.

 

ТРОШЊА ФОНДОВА ЗА КИШНИ ДАН

Москва се ослања на приходе од нафте и гаса – прошле године око 11,6 билиона рубаља – за финансирање своје буџетске потрошње, и била је принуђена да почне да продаје међународне резерве како би покрила дефицит који је протезао цену сукоба у Украјини.

Русија је уронила у свој Фонд националног богатства (НВФ), потрошивши 131,7 милијарди рубаља кинеских јуана и злата из свог фонда за кишни дан у фебруару, што је више од три пута више од износа потрошеног у јануару.

Санкције су замрзнуле резерве Русије у иностранству у вредности од око 300 милијарди долара, дајући Москви мање маневарског простора.

НВФ је пао на 147,2 милијарде долара од 1. марта, што је еквивалентно 7,4% БДП-а, и пад са 155,3 милијарде долара месец дана раније. Ликвидна средства фонда су почетком марта износила 6,45 трилиона рубаља, или 4,3% БДП-а.

 

Edited by Dragan
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

14 hours ago, Hamilton said:

Sjajne vesti. Hocemo jos!

У Русији је почело масовно неисплаћивање плата државним службеницима

 

Spoiler

Неисплата плата државним службеницима се враћа у руске регионе усред пада пореских прихода и „рупе“ у савезном буџету, чија се величина од почетка инвазије на Украјину приближава ознаци од 6 билиона рубаља.

Заостале плате због неблаговременог пријема средстава из буџета свих нивоа у фебруару 2022. године скочиле су за 1400 одсто, наводи Росстат у извештају „О социо-економској ситуацији у земљи“.

Од 1. марта укупан износ дугова за плате државним службеницима достигао је 152 милиона рубаља, иако је још у јануару износио 10 милиона, а крајем децембра дуг је био нула.

 

Број запослених са одложеним исплатама достигао је 18,9 хиљада и више него се удвостручио за месец дана. Прошле године износ заосталих плата државним службеницима кретао се од 1-15 милиона рубаља. Дакле, чак и у поређењу са најгорим показатељима прве године рата, дуг је скочио 10 пута.

Наставници су се масовно суочавали са проблемима, произилази из података Росстата. Дугови просветним радницима у фебруару су порасли 12 пута - до 162 милиона рубаља. Од овог износа, 146 милиона рубаља дугује се буџетима региона, 4 милиона - локалним буџетима и 2 милиона - савезној каси. Наставници нису добили још 10 милиона рубаља због „недостатка сопствених средстава“ од послодаваца.

Укупан износ неисплаћених зарада на време широм Русије и у свим индустријама на крају фебруара износио је 779 милиона рубаља. И иако је овај износ повећан за 24% у односу на јануар, ипак је мањи него на крају прошле године: 1,029 милијарди рубаља у децембру, 884 милиона рубаља у новембру, 942 милиона рубаља у децембру.

 

Без обзира на то, државни службеници чине скоро 20% дугова за плате у привреди. А главни део отпада на недовољно финансирање из регионалних буџета, каже економиста Финама Олга Беленкаја.

Прошле године је 50 од 85 конститутивних субјеката Руске Федерације затворило „рупе“ у буџетима за укупно 446,8 милијарди рубаља. Истовремено, 14 региона је пропало план наплате пореза, а у 12 су се суочили са падом прихода. Пре свега, то су субјекти, водеће компаније пореске обвезнике које су потпале под санкције Запада (Липецка, Чељабинска, Мурманска област, Краснојарска територија и други), напомиње Институт за интегрисане стратешке студије (ИЦСИ).

Задатак гувернера био је, пре свега, „састављање краја с крајем“ – ни у једном субјекту Руске Федерације планирани трошкови за 2022. годину нису испуњени 100 одсто, наглашавају стручњаци ИЦСИ.

Остаје нејасно да ли ће Москва моћи да помогне субјектима. Пошто је прошле године добио дефицит од 3,3 трилиона рубаља, савезни буџет је за два месеца 2023. забележио „рупу“ сличне величине: у јануару-фебруару достигао је 2,6 билиона рубаља. Истовремено, приходи од нафте и гаса су пали скоро упола, а приходи од извоза сировина 4-5 пута.

 

Znaci za rat se ima, ali za nastavnike i sluzbenike ne.

Cudno mislio sam da imaju para kao pleve i da im sankcije ne mogu nista.

Spominje se vec i planska privreda.

Na zalost, verovatno ce se moci drzati jos 2-3 godine sa raznim varijantama pljacke gradjana i drustva.

Treba ce im posle toga u najboljem slucaju nekoliko decenija da se oporave. Bednici.

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

Ako im Kinezi ne pomognu (a ne vidim zasto bi) i daju im oruzje (naravno, po "simbolicnoj" ceni), jos dve godine rata je maksimum za Ruse.

 

Ono sto se sada desava, a meni je zanimljivo sa socio-ekonomskog stanovista, situacija mnogo vise odgovara onoj krilatici "Zapad ratuje protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca" nego kada su je skovali.

 

Cini mi se da se Ukrajinci figurativno drze na lancu i da im se pomaze taman toliko koliko je potrebno da ne izgube, nanesu Rusima maksimalne gubitke i potpuno ih devastiraju ekonomski dok oni ocajnicki pokusavaju da naprave neki vojni uspeh.

 

I dalje se plase vojnog brzog sloma zbog potencijalne nuklearne eskalacije i igraju na kartu da kad bankrot dodje, a doci ce za dve, najvise tri godine, Rusi ce konacno ustati protiv tiranina. Sto nije bas jaka karta na koju se igra, ali trenutno ne postoji bolja.

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

19 hours ago, McLeod said:

Ako im Kinezi ne pomognu (a ne vidim zasto bi) i daju im oruzje (naravno, po "simbolicnoj" ceni), jos dve godine rata je maksimum za Ruse.

 

Ono sto se sada desava, a meni je zanimljivo sa socio-ekonomskog stanovista, situacija mnogo vise odgovara onoj krilatici "Zapad ratuje protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca" nego kada su je skovali.

 

Cini mi se da se Ukrajinci figurativno drze na lancu i da im se pomaze taman toliko koliko je potrebno da ne izgube, nanesu Rusima maksimalne gubitke i potpuno ih devastiraju ekonomski dok oni ocajnicki pokusavaju da naprave neki vojni uspeh.

 

I dalje se plase vojnog brzog sloma zbog potencijalne nuklearne eskalacije i igraju na kartu da kad bankrot dodje, a doci ce za dve, najvise tri godine, Rusi ce konacno ustati protiv tiranina. Sto nije bas jaka karta na koju se igra, ali trenutno ne postoji bolja.

 

Ovo sto zapad daje Ukrajini od oruzja nije na kasicicu iako tako deluje.

 

Npr Amerika na papiru ima bas dosta tenkova, ali na papiru. Vecina Abrams tenkova je u nekakvoj rezervi, treba vremena ih srediti. Te iz rezerve planiraju da salju Ukrajincima a ne operativne iz x razloga ali glavni je tehnologija, ne mogu da posalju najbolje Abramse koje imaju i onda neki padne Rusima u ruke. Em sto bi Rusi imali koristi em sto bi i Kinezi garant mogli da virnu u sam tenk.

 

Artiljerijske granate tu je stvar jasna, jednostavno ovaj rat ima ogromnu potrosnju istih a kapaciteti zapadnih fabrika su jednostavno nedovoljni, ni kod Rusa nije situacija sjajna ali njima su ostali pogoni pre svega specijalne prese iz hladnog rata koje treba podmazati, dodtegnuti i onda mogu da stancuju granate, kvaka kod vecih granata je u specijalnim presama koje prave caure.

 

Te prese se naruce pa se ceka ne bas malo vreme da se naprave. Bez novih presa nema znatno povecanja proizvodnje.

 

Sto se tice Kine nece ona da im salje oruzje jer za tim potrebe neke i nema, ali finasijski definitivno ih pomaze kupuje njihove energente a vrlo moguce da ce i kredite da im daje ako bude potrebe jer Siju treba Putin tj nedemokratska Rusija.

 

 

 

 

Edited by MeanMachine
Link to comment
Share on other sites

Ima potrebe. Sinoć sam saznao da je proizvodnja granata kod Rusa negde na nivou od 1,7 miliona godišnje što dođe 4700 dnevno a oni su hvalisali da su ispaljivali i preko 50k dnevno. Dakle nivo od preko 5k granata dnevno neće moći da održe ako se oslanjaju na svoju proizvodnju jednom kada rezerve stare artiljerije budu istrošene. Rezerve starih granata takoše moraju da se pripreme za upotrebu dakle i to traži određenu aktivnost i naprezanje države. Rusija je u septembru pokrenula povećanje proizvodnje do maksimuma i samtra se da kada dostignu maksimum da će duplirati proizvodnju što ih dovodi do cifre od nešto manje od 10k granata dnevno a sa tom potrošnjom njihova prednost u artiljeriji ide u istoriju.

 

To je i odgovor na pitanje zašto Rusi neće ostati bez municije nikad, jedino što će se morati prilagoditi da troše onoliko koliko mogu proizvesti.

 

Evo emisije od pre neki dan gde ima dosta imformacija o ruskoj industriji, pre svega vojnoj :

 

 

 

Glavni problem bilo kakve pomoći od strane Kine je što to nije u interesu Kini i što bi svaka pomoć Kine bila zeleno svetlo da zapad još više i još sofisticiranijeg naoružanja pošalje Ukrajini. Zato ni Rusija toliko ne insistira na tome. Ja sam bio siguran da će Iran isporučiti rakete srednjeg dometa Rusiji ali to se ne događa i verovatno i neće dok Ukrajina ne dobije iste od zapada. A Iran nema problema sa pomaganjem Rusiji za razliku od Kine. To bi mogao biti i razlog zašto zapad ne daje rakete većeg dometa Ukrajini.

Link to comment
Share on other sites

9 hours ago, Klotzen said:

Evo emisije od pre neki dan gde ima dosta imformacija o ruskoj industriji, pre svega vojnoj :

 

Pomenuse oko 1.7miliona granata godisnje tj 3.4miliona u ratnoj privredi, i tu opet postoji problem, to je proizvodnja fabrika koje se time pre svega bave, imas fabrike kojima imaju kapacitete da prave delove granata ali se bave drugim delatnostima npr imaju prese koje mogu da rade caure od 152mm ali nesto drugo rade, ko sto npr sad imas pogone po Rusiji koji do rata su radili gradjevinske masine a sad vidimo da se prebacuju ili su se prebacili pre svega na remont oklopnih vozila iz rezervi i modernizaciju istih. Zato i cudna vozila se pojavljuju:

 

 

Jednostavno pogon budzi ono sto mu padne pod ruku, ovima je pod ruku pao MT-LB i negde nasli te brodske topove od 23mm.

 

Inace samo u SSSR je bilo nebuloza da se prese koje rade granate naruce da rade lonce i druge posude jer je u SSSR sve bilo podredjeno WW3 koji samo sto nije izbio pa ne sme da nam se ponovi 1941 (velika relokacija industrije) zato si cesto imao identicne fabrike hiljade km daleko i vec pomenut biser sa presama.

Edited by MeanMachine
Link to comment
Share on other sites

10 hours ago, Klotzen said:

samtra se da kada dostignu maksimum da će duplirati proizvodnju što ih dovodi do cifre od nešto manje od 10k granata dnevno a sa tom potrošnjom njihova prednost u artiljeriji ide u istoriju.

 

Ukrajinci po sopstvenom priznanju ispaljuju oko 3700 granata dnevno, što je 4x manje od onoga što Rusi ispaljuju, a procenjuju da im je za uspešno ratovanje potrebno oko 12.000 dnevno, objavio je FT 3.3. pozivajući se na pismo Reznikova ministrima odbrane članica EU.

 

Quote

Ukraine has appealed to the EU to send Kyiv 250,000 artillery shells a month to ease a critical shortage that it warns is limiting its progress on the battlefield. In a letter to his counterparts in the 27 member states on Friday, obtained by the Financial Times, Ukraine’s defence minister Oleksiy Reznikov writes that his country’s forces are only firing a fifth of the rounds they could because of lack of supplies. The request far exceeds the help the EU is discussing sending, underlining the size of the task facing Kyiv as its war with Russia enters a second year. Ukrainian forces were on Friday reported to be withdrawing from the city of Bakhmut, which has become the focal point of both Kyiv’s resistance and Moscow’s drive to regain momentum — marking Russia’s first big success in its fresh offensive. Reznikov writes that artillery plays a “crucial role in eliminating the enemy’s military power”. On average Ukraine was firing 110,000 155mm-calibre shells a month, he says — a quarter of the amount used by Russia. “If we were not limited by the amount of available artillery shells, we could use the full ammunition set, which is 594,000 shells per month,” he said, referring to the capacity of the artillery systems available to Ukraine. “According to our estimates, for the successful execution of battlefield tasks, the minimum need is at least 60 per cent of the full ammunition set, or 356,400 shells per month.” Defence analysts say Kyiv has more than 300 artillery systems, mostly donated by allies.

https://www.ft.com/content/75ee9701-aa93-4c5d-a1bc-7a51422280fd

Edited by erwin
  • Thanks 1
Link to comment
Share on other sites

Rusija će nastupiti na fudbalskom prvenstvu Centralne Azije, zajedno s Iranom, Avganistanom i četiri bivše sovjetske republike - Turkmenistanom, Tadžikistanom, Uzbekistanom i Kirgizijom. Zanimljivo je da se nijedna od spomenutih zemalja ne graniči s Rusijom.

 

Kazahstan, koji je između Rusije i ovih zemalja, je član UEFA-e.

 

 

Edited by erwin
  • Love 1
Link to comment
Share on other sites

1 hour ago, erwin said:

Rusija će nastupiti na fudbalskom prvenstvu Centralne Azije, zajedno s Iranom, Avganistanom i četiri bivše sovjetske republike - Turkmenistanom, Tadžikistanom, Uzbekistanom i Kirgizijom. Zanimljivo je da se nijedna od spomenutih zemalja ne graniči s Rusijom.

 

Kazahstan, koji je između Rusije i ovih zemalja, je član UEFA-e.

 

 

Tu im je i mesto - sa orijentalnim despotijama poput njih.

Samo fale Sev. Koreja, PRC, SNSrbija, Zlarabija i jos par drugih i to je to. 

Edited by FrediB
  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

"Овај рат никада неће престати"

 

Spoiler

Григориј Јудин је тренутно један од најтраженијих гласова у независним руским медијима, и то не без разлога: само неколико стручњака за тамошњи дискурс предвидело је руски напад на Украјину једнако прецизно као Јудин, који је написао у гостујућем чланку два дана пре почетак великог напада 24. фебруара 2022. написао је за опенДемоцраци да ће Путин започети „најбесмисленији рат у нашој историји“.

Годину дана касније, московски социолог је разговарао са Маргаритом Љутовом из Медузе о својој тренутној процени ситуације. Први део говори о осећају повређености у руском друштву као плодном тлу за „вечни рат“ који је много више од Украјине, и зашто Путин верује да је урадио све како треба упркос неуспесима.

 

Маргарита Љутова: Данашњу руску политику многи схватају као да је рат за Путина бескрајан подухват. У његовој недавној поруци Федералној скупштини вероватно је то поновио: ни речју није рекао како треба да изгледа победа Русије и шта следи после ње. Шта мислите, да ли је Путинов план заиста вечити рат?

Григориј Јудин: Да, наравно, овај рат се никада неће завршити. Он нема циљеве , након чега би могао бити прекинут. Само ће наставити јер су „они“ [у Путиновом уму] непријатељи и желе да нас убију – а ми њих. За Путина је ово егзистенцијална конфронтација са противником који намерава да га уништи.

Не смемо да гајимо илузије: докле год Путин седи у Кремљу, рат ће трајати. Он ће наставити да се шири.

Руска војска се ужурбано увећава, привреда се претвара у топове, образовање постаје оруђе пропаганде и војне обуке. Земља се спрема за велики, озбиљан рат.

 

И онда је победа Путина немогућа од самог почетка?

Апсолутно немогуће. Нико то не поставља за циљ, не постоји дефиниција каква би победа била.

 

Дакле, да ли је циљ рата једноставно да задржи Владимира Путина на власти?

Отприлике је исто: Путин своју владавину замишља као вечити рат. Путин и они око њега годинама нам говоре да се против нас води рат. Неки су одлучили да то игноришу, али [Путин и његово окружење] заиста верују да су већ дуго у рату. Али овај рат је сада ушао у тако агресивну фазу да изгледа да нема излаза. У овом погледу на свет, рат је у основи норма. Само престаните да мислите да је мир нормалан - онда сагледајте ситуацију њиховим очима. Као што је рекла [Наталија Комарова,] гувернер Ханти-Мансијског аутономног округа: „Рат је пријатељ“.

 

22. фебруара 2022, два дана пре инвазије на Украјину, на сајту опенДемоцраци појавио се ваш чланак у коме сте описали како велики рат који се надолази, тако и Путинову равнодушност према санкцијама које су им западне земље увеле ратом. У другом делу сте тврдили да ће рат против Украјине постати „један од најбесмисленијих ратова у историји“. Мислите ли да је руско друштво почело да схвата ово током протекле године?

Не ја не мислим тако. Многи су то одмах видели, али ова група од тада није порасла. Снажне емоције бујају у савременој Русији, и ту је Владимир Путин изузетно резонантан са широким слојевима друштва. Иако ни у ком случају друштво у целини не дели његове заблудне теорије, он овде резонује и такође сам производи ову емоцију. Ова емоција је повређена, огромна, безгранична повреда. Увреда коју ништа не може да ублажи. У овим околностима продуктивна организација међународних односа није ни замислива.

Знате, то је као да је дете увређено и наноси штету другима. Ова штета постаје све већа и већа, а дете у једном тренутку почиње да уништава животе других људи, а истовремено и себе. Али дете тога није свесно, не пада им на памет да морају да раде на односима.

У Русији постоји лепа изрека: „Увређени су добри за ношење воде.“ Једног дана ћемо схватити да је ова увреда уперена против нас самих, да њоме штетимо себи. Али превише нас се и даље држи својих повређених осећања.

 

Ко је то што толико вређа Путина и руско друштво? Из целог света? Са запада? Сад?

Од светског поретка у целини, који се чини неправедним, а самим тим и од онога ко преузима одговорност за овај свет као старији партнер, односно од САД. То су оптужбе на рачун целог света – у смислу да је људски живот само лоше конструисан.

Увек морам да се сетим изјаве Путина средином 2021. Рекао је тада, без икаквог разлога, да среће у животу уопште нема. То је снажна изјава за Путиново одређивање , који заправо треба да унапреди животе људи на основу идеје, да им да неке идеале, референтне тачке. И онда ова особа каже [грубо речено]: „Нема среће у животу. Свет је генерално лоше, неправедно, тешко место за живот, где је једини начин живота да се стално боримо, боримо и, у екстремним случајевима, убијамо.”

Ова увреда за цео свет дубоко је укорењена у Русији и пројектована је на онога ко је наводно одговоран за овај свет: на Сједињене Државе. Сједињене Државе су заиста у одређеном тренутку преузеле глобалну одговорност - не увек са успехом. И видимо да огорченост о којој сада говорим заиста није јединствена за Русију (где поприма катастрофалне, ужасне облике).

У већем делу света постоји основана критика преовлађујућег светског поретка од стране Сједињених Држава, које су преузеле одговорност, постале хегемон и, на много начина, корисници тог поретка. Видимо да они региони захваћени овим огорчењем имају више разумевања за Владимира Путина. То је Глобални југ, који деценијама пати од све веће неједнакости и делимично, макар симболично, од суманутих спољнополитичких авантура у које су САД урониле. Исто важи и за делове становништва глобалног севера, који се такође осећају увређеним и жртвама. Скоро свуда где наиђете на ову огорченост, наилазите и на веће разумевање Путинових поступака.

Не бих рекао да се разумевање претвара у подршку – јер Путин нема шта да понуди. Он само понавља исте грешке, само у све страшнијим размерама. Један од мојих колега је својевремено врло прикладно формулисао основни принцип руске спољне политике: „Оно што други не смеју, можемо и ми.“ Тешко је превидети чињеницу да Путин тежи управо ономе што критикује Уједињене Државе за. У том погледу, тешко га је подржати [у иностранству], али многи желе да му се придруже у овој повреди.

 

Да ли је ова огорченост већ била присутна у руском друштву пре Путина, 1990-их ? Или је одгајан само под Путином?

У сваком друштву увек постоје различите емоције. Политичар увек мора да смисли које ће подржати. Постојали су, наравно, неки разлози за ову повреду [у руском друштву]. Они имају везе са дидактичком улогом коју играју Сједињене Државе и, донекле, Западна Европа. То је идеолошки упаковано у теорију модернизације, према којој постоје развијене земље и земље у развоју. А развијене земље уче земље у развоју – благонаклоно и подржавајући: „Људи, урадите то овако и онако.” Уопште, нико не воли да му се држе предавања. Сигурно није велика земља која и сама има империјалну прошлост.

У стварности, ситуација која се развила 1990-их била је много сложенија. Не смемо заборавити да је Русија [после распада СССР- ] је био позван на бројне водећих међународних форума и имао је утицај на главне глобалне одлуке. Подсетимо се преокрета до тада премијер Јевгениј Примаков преко Атлантика, Јељцин Наређено слање трупа у Југославију – једном речју, Русију је требало слушати. У сваком случају, постојали су дипломатски ресурси који су се могли и морали проширити.

Али овај дидактички тон [према Русији], то је дефинитивно било. То је био резултат тешке идеолошке грешке. Суочени са неуспелим социјалистичким пројектом, многи су веровали да постоји само један прави пут: чувена “ . У том погледу да, услови за негодовање је било, али је било и за друге емоције.

Осим тога, опис и искуство распада СССР-а као катастрофалног пораза сигурно није унапред програмиран, постојао је низ супротстављених наратива [који описују важност пропадања за популацију]. Једна од њих је била да је то била народна револуција, славни тренутак у историји руског и других народа јер су успели да сруше свој омражени, тирански режим. Наравно, овај концепт не би довео до увреде.

Али Путин је изабрао да буде повређен, што можда има везе са његовом личношћу. Такође није случајно да особа која изађе на врх долази са урођеном слабошћу. Као резултат тога, Путин је наставио да подстиче ово осећање. А повреда је заразна. То је пријатна емоција: прво, осећате се добро све време, друго, незаслужено сте спуштени.

 

Неколико пута сте рекли да не мислите да ће Путин стати у Украјини. Шта тачно мислиш? Молдавија, балтичке земље или самодеструктивни рат против САД?

Овакав поглед на свет у суштини не познаје границе. „Русија се нигде не зауставља“ је практично званична формула. Ово је стандардна дефиниција империје, јер империја не признаје границе.

Прве границе у Европи успостављене су 1648. године, Вестфалским миром, који је најавио крај царстава. Тада се први пут појавила идеја о повлачењу граница између земаља: „Ево нас, ту сте.“ Империја не препознаје ову мисао: „Тамо смо где смо дошли. А ти си тамо где ми још нисмо. Чим смо ми тамо, тебе нема."

У овој логици, у принципу, нема граница, и није случајно да никада не чујемо да Русија званично признаје било какве границе. Највише, имамо нејасан осећај да негде постоји Запад, и да нам је некако стран. Није да он уопште не припада нама, али ту почиње подручје које је веома тешко заузети. Запад, наравно, у [идеолошком] смислу који је имао у совјетско доба.

Желео бих да се осврнем на ултиматум [Путина САД и НАТО] из децембра 2021: Владимир Путин је тада врло јасно и озбиљно рекао да је цела источна Европа његова сфера утицаја. Како ће то изгледати формално, са или без губитка формалног суверенитета - какве везе има? Ова сфера утицаја несумњиво укључује и бившу ДДР, једноставно зато што Владимир Путин са њом повезује лична сећања. Веома ми је тешко да замислим да он ову територију не сматра својом. Путин дефинитивно намерава да прошири зону Варшавског пакта вратите га и онда видите како иде.

Често чујем: „То су глупости, како би то требало да функционише? То је ирационално, то је лудило, он нема средстава да то уради!“ Подсетићу да је то исто речено за Украјину недавно. Или о Молдавији, а сада чујемо да молдавска, украјинска и америчка влада сматрају Молдавију озбиљно угроженом. Већ смо видели да се Молдавија изнова и изнова појављивала у плановима за актуелну војну операцију, само што се то још није појавило.

Треба разликовати две ствари: једна је колика је вероватноћа да ће акција коју особа Кс предузме довести до успеха. Друга је ствар колико високо се процењује вероватноћа да ће особа Кс предузети ову акцију. Неко може с правом мислити да је ова акција осуђена на пропаст, али из тога не следи да то особа не чини. особа Не зато што је већ зато што, на пример, мисли да нема другог избора.

Општа [руска] стратегија иде отприлике овако: грабимо један комад, који се проглашава легитимним, а у следећем кораку грабимо нешто друго на основу тог легитимитета.

[У логици ове стратегије], грубо речено, прво ћемо захватити источну Украјину, уз неку врсту примирја. На овај начин се може обезбедити профит и попунити резерве. Глобална економија тако има добар разлог да се врати у Русију (коју углавном није ни отишла), док насупрот томе, под таквим условима нико неће улагати у Украјину. Ово поставља терен за још један притисак [Русије] у Украјини.

Као резултат тога, у Европи ће се ускоро чути гласови који говоре: „На крају је то била њихова територија, сада имају договор и све је у реду.“ Али сачекајте мало, ако је то „њихова“ територија, руска територија, јер ако тамо говори руски, шта је са истоком Естоније, на пример? Може се одговорити: Али Естонија је у НАТО! Али да ли ће се НАТО борити за Естонију? Путин је уверен да би се НАТО распао када би се члан 5 НАТО-а ставио на пробу у право време. И из једног једноставног разлога: они у основи знају да су узели нешто што им не припада, па ће повући и неће се борити за то ако им је озбиљно угрожено.

Ако нико у Западној Европи није вољан да се бори за територије на Истоку (запамтите: све се ово дешава [у овом сценарију] након руске анексије украјинских територија Честа питања #7: Руски референдуми: Зашто само привид – и у коју сврху легитимисани потписаним документима), а ту су наравно и САД. Али САД би до тог тренутка већ могле да имају другог председника, не толико важног је.

Да будем јасан: мислим да ово што је речено није највероватнији сценарио. Описује Путинову стратегију, али Путин не влада светом – добиће онолико колико му се да. Али све ово није сасвим искључено. Говорим о сасвим реалним стварима.

 

Може се добро замислити да су тако мислили Путин и његово најближе 24. фебруара 2022. године. Али прошла је година – а Запад није распарчан, штавише, даје Украјини опипљиву подршку. Да ли је могуће да су ова година и резултати руске војне кампање утицали на поглед на свет који сте управо описали?

Да сигуран. Претпостављам да је Владимир Путин сада уверен да је све урадио како треба. Чак и да је сумњао, [сада зна да су биле] неоправдане. Прошла година му је показала да ако је Запад толико везан за Украјину, онда је очигледно да је то кључни регион из којег је треба напасти. Штавише, добро је [са Путинове тачке гледишта] да су садашњи проблеми постали очигледни пре правог рата за који руско руководство верује да је неизбежан. Било би много горе [по њиховој логици] да уђу у овај [будући] велики рат са овом војском. Односно, све што се дешава само појачава Путинове ставове.

Постоји таква фраза: „Путин се погрешно израчунао“. Али коначно треба да престанемо да омаловажавамо Владимира Путина. Наравно, видели смо да је планиран блицкриг за Кијев и није успео. Али ко каже да је то био једини план?

Овај рат је припреман годинама. Било би чудно да постоји само један план. Не иде то тако за владара који дуго није мислио ни на шта осим да се спрема за овај рат. [У Путиновој логици то звучи овако:] „Да, није прошло савршено, али нема везе, наставићемо тако. Ми смо вољни да пролијемо крв колико је потребно – а они нису. [Украјина] је наша и на крају ће то видети и престати да жртвују своје драгоцене ресурсе.

Не кажем да ће ова тактика функционисати. Штавише, мислим да га је сопствена логика Путина довела до пораза Проклетство – он несвесно жели да изгуби. Питање је колико ће људи умрети пре него што се то деси. Али ако желимо да предвидимо ситуацију, морамо разумети логику људи [који су на власти у Русији].

 

Да ли по вашем мишљењу постоји нешто што би натерало Путина да доведе у питање свој поглед на свет?

Не. Ништа.

 

 

 

 

 

 

„Путин свим силама покушава да спречи нову Русију“

 

Spoiler

Неки би хтели да подигну гигантски зид око Русије, док се други потајно надају да ће се што пре вратити на старо како је било пре руске инвазије на Украјину пре годину дана. Како може изгледати суживот у Европи ако би следећи Путин могао да дође после Путина? Како руско друштво може да превазиђе страх и беспомоћност и какву улогу у томе игра критичко испитивање сопствене културе? О томе говори други део великог интервјуа Медузе са московским социологом Григоријем Јудином , који такође изражава слабе наде у „неизбежну нову Русију“.

 

Маргарита Љутова: Како се у протеклих годину дана променила слика Путина и Русије на Западу? Да ли мислите да су размере претње сада схваћене, које ће вероватно бити потцењене до 2022?

Григориј Јудин: До сада је признато да су раније преовлађујуће идеје [о Русији] биле суштински погрешне. Шта из овога следи остаје да се види. Морамо имати на уму да нико није био спреман за овакав развој догађаја и стога реактивно понашање и даље преовладава.

Упадљив је „23. фебруар“: то су људи који осуђују агресију, али желе да то некако прође и да се настави по старом. Пре свега, то је глобални капитал који не разуме зашто би губио новац због било које Украјине. Значајан сегмент западноевропске пословне заједнице не размишља о томе да би то био оптималан сценарио и очекује да Украјина коначно уступи део своје територије.

Неки покушавају да отворено изврше притисак на Украјину (такве иницијативе постоје, мада не претежно, у Немачкој), док други једноставно чекају да отпорност ослаби. Позиви на преговоре тренутно су узалудни јер Владимир Путин верује да побеђује у овом рату и не планира ни са ким да разговара. Међутим, када дође време да он обезбеди своја освајања, онда ће ситуација кренути другачије - а он зна за ова расположења [на западном деку ], зна да увек може да их искористи ако је потребно.

Многи политичари виде ствари другачије и свесни су опасности од таквог сценарија. Али да би му се понудила алтернатива била би потребна нека врста визије будућности, не само Украјине, већ и Русије и континента у целини. И ту настају потешкоће. Део Европе који је највише укључен у рат инсистира на томе да Русија не може имати другу будућност – то је „генетски оштећена“ земља осуђена да представља претњу. Након Путина поново долази Путин – представници ове позиције се око тога слажу са [председником Државне думе] Вјачеславом Володином Мисли . Слике зверске бруталности руских војника поткрепљују такве ставове.

Али шта из овога следи? Наравно, могли бисте да подигнете зид око Русије и да је чувате митраљезима. Али тада би безбедност била нарушена у целом региону, а резултат би био или неизбежни реваншизам или дуготрајан грађански рат, а не може се рећи шта је горе за све.

Рационални људи попут [француског председника] Емануела Макрона разумеју да не можете постићи безбедност без разматрања интереса Русије. Али пошто је Макрон такође уверен да ће Русија увек имати Путина, долази до логичног, али апсолутно безнадежног закључка да се мора преговарати са Путином. И заиста, све док нико не жели да збрише Русију са мапе и док постоји знак једнакости између Русије и Путина, Путину ће се морати помирити. Они са пеном на уста покушавајући да убеде све да је Русија осуђена да постане вечити Путин, доследно завршавају међу врхунским политичарима који желе да преговарају са Путином – иако се чини да желе да постигну управо супротно.

Тај чвор неће бити могуће развезати све док је питање заступања интереса Русије у ваздуху. Као и свака друга земља, Русија има право на безбедносне гаранције – све друго води у нестабилност. Наравно, нема смисла разговарати о овом питању са Путином. Дакле, да би се пронашла стратегија, мора се имати јасна слика о Русији без Путина – о Русији са којом се могу разговарати као што је Владимир Зеленски Владимир Зеленски (р. 1978.) је председник Украјине од формулисан трезвено.

Узгред, ово ће коначно створити услове да кукавичке руске елите крену у акцију. Они посебно морају да схвате да њихова будућност не зависи само од једне особе, да ће Русија на крају наставити да постоји без Путина. Све док се Русија идентификује са својом садашњом владом (или, тачније, не чак ни са владом, већ са једном особом која има свој Савет безбедности са нападом на Украјину у тотални шок преселио), нема излаза на видику. У интересу свих, мора се одвојити једно од другог. Једина особа која има интерес за ову једначину је Владимир Путин.

 

Шта се може учинити да се ова једначина разбије? Одмах се помисли на Белорусију, која се после масовних протеста вероватно више не везује за Лукашенка. . Па да ли су нам потребни масовни протести? Или нека влада у егзилу која свету представља нацрт нове Русије?

Ове две ствари се међусобно не искључују. Сигурно озбиљан покрет попут оног у Белорусији , који коначно открива тиранску природу ове власти, без сумње ће помоћи. Али такав покрет се такође може стимулисати оцртавањем алтернативне Русије. Тим пре што предуслови за то нису тако лоши, мислим: Владимир Путин са својим апсолутно несветским, чудним, параноичним погледом на историју, наравно, не представља целу Русију. Русија је прилично велика земља, има довољно ресурса, младе, активне класе које гледају на свет потпуно другачијим очима. Путин свим силама покушава да спречи неизбежну нову Русију у којој за њега неће бити места.

Наравно, после две деценије под Путином, Руси губе способност да замишљају другачије. Али живот ће нас натерати да мало теже користимо своју машту. Наша земља је зашла у ћорсокак, временом то нећемо моћи да не схватимо. Имамо још неколико метара до краја, па идемо даље. Али то је ћорсокак, не води никуда.

 

Када смо пре овог интервјуа одлучивали о темама нашег разговора, рекли сте о питању тренутног стања руског друштва, о његовој атомизацији , на колективну неспособност деловања, да би га причање о осећају научене беспомоћности само појачало, што желите да избегнете. Постоје ли начини да се разговара са друштвом, а да се не храни овај осећај немоћи?

Док је примарна емоција у Русији повређена, најјачи афект око кога се данас све врти је страх. Егзистенцијални страх – страх од гнева конкретне особе или страха од рата и апстрактнији страх од хаоса. Страх помножен сигурношћу да је тиранин свемоћан и да ће увек добити оно што жели: Увек је то до сада добијао, тако ће и бити. Овај страх помножен безнађем треба одговор.

Страх се избацује надом. Ово је супротан ефекат. Морате дати људима наду. У том погледу, разумљиве, добро утемељене оптужбе [против народа у Русији] немају политичку перспективу. Опет: Они су разумљиви, оправдани и легитимни, али политички безнадежни. Имамо посла са људима који су убеђени и који се плаше сопствене немоћи, а ви и даље хоћете да им окривите оптерећење. Шта би требало да буде од тога?

Питање је како дати наду у овој ситуацији. Нада је управо да се покаже да ствари стоје другачије, да би Русија могла да изгледа другачије. А истина је: док народ Русије не схвате да су у ћорсокаку, немају мотивације да чују било шта о томе – јер их то плаши, онда ће морати нешто да промене у вези са статусом кво. И довољно је опасан да се не зеза с њим.

У Русији је сваки нормативни дискурс одавно угушен у корену: одавно је готово немогуће поставити питање како треба градити друштво, како се то може учинити на праведан, поштен и добар начин. Пре много година, људи [у анкетама] би ми одговорили овако: „У Русији? Никако.“ Ово показује да је нормативни дискурс потиснут, али ће се потражња за њим неизбежно повећати како људи постану свеснији овог ћорсокака. Тада је важно да имају наду.

 

У овом животу страха помноженог безнађем, постоји ли тачка без повратка, тренутак када нада више не стиже до људи? Ако неко ко има план за „дивну будућност” подноси, више се не чује?

Jа то не знам. Када говоримо о афектима - они никада нису за вечност. Али можемо ли замислити да када се афект доведе до апсолутне крајности, он уништава друштвено окружење до те мере да се од њега више ништа не може изградити?

Верујем у Русију. Верујем у руску културу у конкретном смислу – верујем да она садржи рецепте за превазилажење ове егзистенцијалне кризе. У томе лежи њихова снага. Није да је Пушкин био велики песник. Али у томе што је то ризница мудрости и савета, за одговоре на питања која нас данас тичу. Верујем да руски мислиоци, писци, интелектуални ресурси које имамо, наше традиције и навике садрже одговоре на овај изазов.

 

Свакако имате у виду дискурс који се тренутно води углавном у вези са руском културом: да је она империјални, ропски менталитет одгајан и негован, итд...

Верујем да у руској култури заиста постоји снажан империјални елемент и да је време да се то позабави. Слом империје је добар тренутак за ово. Да ли је то све што постоји у руској култури? Не, не зна. Исто важи и за [дело] одређеног аутора. Да ли се империјалне идеје могу наћи код одређеног аутора? Можеш и треба. Али да ли га треба презирати или одобравати у целини? Не морате да се венчате са том особом са свим њеним манама.

Култура еволуира прерадом себе, такође критикујући саму себе. Али критика не сме бити самоодрицање. Онда једноставно више не знате ко сте и шта критикујете: Ако поричете себе, са које тачке гледишта онда критикујете? Култура не може бити искључиво империјална, иначе не би било ни критике империјализма – мора постојати нешто што производи ту критику.

Сама култура ствара становишта за самокритику. Нема ништа понижавајуће у томе, нема проблема у лоцирању [империјалних идеја] у руској култури, разоткривању и анализи њиховог односа са другим елементима. Не, не исцрпљује се у томе. Као што немачка култура није ограничена на немачки империјализам или британска култура на британску.

 

 

 

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

Vec vekovima tripuju da su nekakav ''treci Rim'', neki od njih smatraju da je Evropa ''od Rejkjavika do Vladikostoka (???)'' a u stvari ce zavrsiti kao periferna kineska provincija tipa Xinjiang, Tibet ili Unutrasnja Mongolija. 

Link to comment
Share on other sites

Opa,Putin na poternici!? :classic_laugh:

Dakle,ovo je poruka da su sa njim zavrsili i da nikakva saradnja sa Rusijom,dok je on na celu,nije moguca. Takodje je i poruka i bednicima poput nas - ili ste sa nama ili sa zlocincem..sredine nema.

Ode "neutralna pozicija" Srbije..pa-pa :lol_2:

  • Like 4
Link to comment
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...