Ne moze im niko nista, jaci su od sudbine :
Kako je ruska omladina razočarala Zapad
Slobodan Reljić
Mladi Rusi, na koje se na Zapadu računalo kao nepovratne autošoviniste, digli su ruke od Zapada. Kad je zemlja ušla u ratni sukob sa Zapadom u Ukrajini, oni su izabrali – Rusiju
Prvo se igralo na to da Rusi neće podržati Putina u odluci da vojnim sredstvima izvrši „denacifikaciju i demilitarizaciju” Ukrajine i zaustavi širenje NATO. U izveštajima „nezavisnih medija” nekontrolisano se množio broj Rusa koji su se sklonili u inostranstvo od mobilizacije, pripovedalo se kako Rusi nemaju uniforme za vojnike nego oni idu goli i bosi po mrazu i snegu, onda se svakodnevno davalo mašti na volju u taktu sa bubnjarem Zelenskim…
Ali je propagandna ofanziva propala. Rusima ne fali ni vojnika, ni municije, ni dronova. I, vreme je za zaokret…
Tako ste već u novembru prošle godine u Gardijanu mogli naći priznanje da „sledeći put kada se jave državni vojni regruti, veća je verovatnoća da će se mladi Rusi prijaviti nego što će pobeći u inostranstvo”. Tako je to sažeo autor teksta „Kako Putin priprema decu da ‘umru za majčicu Rusiju’” Ijan Garner, predstavljen kao „istoričar ruske ratne kulture”. Tad se najavljuje i njegova knjiga Z Generacija: U srcu fašističke omladine Rusije.
Moć smart-telefona
Ovih dana se u Forin polisiju mogu čitati izvodi iz najavljene knjige. Prvo, veliko razočarenje. Mladi Rusi, na koje se na Zapadu računalo kao nepovratne autošoviniste, digli su ruke od Zapada – odnosno, kad je zemlja ušla u ratni sukob sa Zapadom u Ukrajini, zamislite, oni su izabrali – Rusiju.
Autor Garner, koji je sada predstavljen kao „istoričar i tumač ruske ratne propagande” na primeru devetnaestogodišnje Aline iz Nižnjeg Tagila, industrijskog grada na Uralu, koja studira grafički dizajn – predstavlja slom zapadnih očekivanja. Naime, dok nije započeo proksi-rat u Ukrajini ona je „radila sve ono što bi bilo ko drugi u njenim godinama. Sa svojim dečkom Sergejem ide u lokalni bioskop da gleda najnovije holivudske blokbastere… sanja da se preseli u Moskvu da radi u visokotehnološkoj industriji glavnog grada.” (wow, kako modErno )
Dalje: „Alina je, kao i većina mladih u Rusiji, zavisna od svog pametnog telefona. Na svojoj stranici na VK, ruskoj verziji Fejsbuka… ona pokazuje fotografije odmora na plaži u Egiptu i deli video zapise o dizajnu noktiju, modi, filmovima i TV-u. Veliki je obožavalac Mejsi Vilijams iz ‘Igre prestola’, koju Alina naziva ‘žestokim’ uzorom moderne žene.”
Ali, „viđu vraga su sedam binjišah”. Kad neko ima smart-telefon on bi, po poznavaocu „ruske ratne kulture”, prirodno valjalo da se drži pameti Džoa Bajdena, načela Hilari Klinton, morala Džefa Bezosa, te da zna da su Putin i svi sa druge strane – autokrati, zlikovci dostojni prezira.
Te je zaista neverovatno kako mlada Ruskinja, kad je njena zemlja ratno ugrožena, odbacuje „sitnice konzumerističkog života” i zamislite, „kao i stotine hiljada drugih Rusa, Alina se pridružila desetinama vladinih i promovisanih onlajn grupa sa imenima kao što su ‘PRAVA Ukrajina’, ‘Antiteror Z ‘, ‘Z za pobedu’, ‘Rusko proleće’…”
Kulturna šteta
Puca se, nastupaju Azov i Desni sektor, izranja iz istorijskog mraka Stepan Bandera, hiljade Alininih sunarodnika u Donjecku i Lugansku ubijeno je u miru – za koji će posle Angela Merkel reći da je služio da se ukrajinske trupe naoružaju i da zadaju odlučni udarac Putinovoj Rusiji. I „Alina je počela sa deljenjem postova”.
Pisac nalazi da se to dešava „u ovom svetu podstaknutom zaverom, gde se svakodnevno otkrivaju nove ‘istine’ o navodnim ukrajinskim izopačenostima, a Rusija je pod stalnom pretnjom mračnih američkih i NATO snaga. Alinin VK zid je prepun apokaliptičnih slika zapaljene Bele kuće u Vašingtonu, pravoslavnih sveštenika koji blagosiljaju trupe na frontu i ruskog predsednika Vladimira Putina prikazanog kao ‘spasitelja’. U ovoj alternativnoj stvarnosti, sveta Rusija je okružena neprijateljima koji žele da je potpuno unište.”
Na ovu banalnu ironiju logično je pitanje: zašto na Zapadu ne izvode ni slične zaključke u sličnom ponašanju, recimo, mladih Finaca, a da se ne govori o Estoncima ili Poljacima, koje sistematski plaše ruskim napadom?
Naprotiv. Opravdano je da se Alinini vršnjaci u tim zemljama dohvate društvenih mreža i udare po Rusiji i Rusima, da se osećaju ugroženim, navijaju neupitno za svoju državu i narod. Da spaljuju knjige ruskih pisaca i odbijaju mogućnost da ruske mačke učestvuju na međunarodnim takmičenjima mačje lepote, itd.
Dobro, to je za svakog zapadnog „normalnog” pisca normalno, ali nikako nije normalno da su „mladi ruski ziloti poput Aline nešto novo na postsovjetskom prostoru”. Doskora, tamo je bilo normalno da niko ne drži ni do svoje otadžbine, ni do svog jezika, ni do svoje kulture, ni do svog novca… Ali više nije. I ne izgleda da će se vratiti na staro.
Tako je, što bi pokroviteljski ispredao Garner, „za Alinu, javno izvođenje agresivnog nacionalističkog jezika, deljenje konspirativnih mimova i demonstriranje podrške ruskom ratu u Ukrajini od srca”. A onda: „Za nju Rusija zaslužuje da bude velika nacija, ali je okružena pretnjama.” Pa, da zapadni mediokritet ne poveruje!
Jer zna se da, što se tiče Zapada, to Rusija ne zaslužuje. Da bude velika nacija! Pre bi njima to bilo mesto za Belgijance ili Dance, recimo. Pa mogu i Novozelanđani, onako veliki i moćni.
Još je poznatije da se Rusima nikad nije pretilo sa Zapada: sem švedskog suverena Karla XII (17. vek), Napoleona (19. vek), Hitlera (20. vek), SAD i NATO posle Drugog svetskog rata… Pa i danas (21. vek) Rusija je okružena tolikom ljubavlju sa Zapada, da kad ne bi bilo Putina, bila bi ugušena… Iz najdemokratskijih namera, naravno. (kme, kme, kme...)
Međutim, „Alina ubrzano gubi interesovanje za zapadnjačke filmove i TV dok uočava sve strašnije zavere skrivene u trojanskom konju američke kulture.” Nenadoknadiva kulturna šteta. Kad se tome doda Mekdonalds i Koka-kola – apokalipsa.
Rusija bez Zapada
Onda sledi gordost koja je samoubilačka. Briga kako će Rusija bez Zapada. „Ona (Alina), i svi mlađi od nje, možda će poznavati Rusiju skoro potpuno odsečenu od Zapada – Rusiju vođenu mesijanskim, apokaliptičnim i duhovnim ciljevima evroazijske dominacije.” (e pa super, srecan im put kolon.... najveceg sirovinskog dodatka Kine na planeti )
Međutim, bez obzira na sve, vidite: „Ovo je Rusija u koju oni žele da se urone, Rusija koja obećava dublje, duhovne nagrade od površnog, ali opasnog načina života ‘probuđenog’ Zapada.”
Primetićete da u brizi pred apokaliptičnom dramom na starom kontinentu nema ni primisli o gubitku Evrope bez Rusije. Od Špenglera, preko De Gola, do Kamija i ućutkanih „populista” danas – zna se i na Zapadu da je taj gubitak nenadoknadiv. Ne samo materijalni.
Šta bi moglo biti optužujuće u takvom obrtu koji, inače, nije ekskluzivno ruski, i nastaje kao svetski otklon prema zapadnom, američkom imperijalističkom maltretiranju čitavog sveta? Gotovo ništa. I to uopšte nije samo osećaj mladih Rusa, već i milijardi starih i mladih – devet od deset stanovnika ovog sveta, kako je objavio nedavno Noam Čomski, upozoravajući na samoubilačku zapadnu samoizolaciju.
Ali, Ijan Garner nalazi: „Ovo je fašistička Rusija!”.
Logično bi mogao da kaže: „ovo je fašistički svet”, ali neće. Jer se nada da će, ako ućutkaju Ruse, čitav svet ućutati. Propagandisti nikad ne gledaju dalje od sutra.
Ne valja kad neki ljudi, umesto da se neupitno drže Zapada, počnu da veruju da bi im svet bolje izgledao da se drže, recimo, svoje zemlje. Posebno ne valja ako to preti da bude svetski poredak. Padaju propagandno utemeljene paradigme: kad se držite Zapada, onda ste demokrata! Ne kao Zapadnjak, ali i kao „falsifikat originala” bićete tretirani kao – dobri. Pomilovaće vas po kosi. Jer ste korisni idiot.
I to bi bilo sve. Quod licet Iovi, non licet bovi, nije nestalo sa Rimskim carstvom.
Moderna popularna kultura
Kad je godinu pre ruske SVO, Marlen Laruel, Francuskinja na čelu Instituta za evropske, ruske i evroazijske studije američkog Univerziteta Džordž Vašington, tvrdila da „Rusija nema ideologiju rasnog uništenja ili dominacije koja bi omogućila paralelu sa nacizmom”, te „niti prikazuje ideološku doktrinu nasilno usađenu stanovništvu, uspešnu masovnu mobilizaciju oko projekta utopijske regeneracije, visok nivo represije ili diktatorsko funkcionisanje”, saslušavano je to kao „moguća tačka gledišta”. Tolerantno. Kaži, ali ne nadaj se da će to neko uzimati ozbiljno. I tako, „u 2022. ništa od toga ne važi”, zaključiće pisac propagandnog pamfleta Z Generacija: U srcu fašističke omladine Rusije. Ništa!
Jer trenutak je da se ono što je za vas normalno proglasi – fašizmom. Čak nema veze i što nije uporedivo s načinom nastanka i postojanja fašizma/nacizma; nema veze i što su njihovi dedovi ovih Rusa bili jedini legitimni pobednici nad sveevropskim fašistima; važno je da se to „otkriće” baca kao suzavac na delove svog javnog mnjenja koji se spremaju da prestanu da veruje u opsenu stvorenu u zapadnoj hipnokratiji, a da bi se spašavala demokratija u svetu.
PR eksperti veruju da, kad bacite magičnu reč „fašizam” u narod, tu mora svako da stane i razmisli.
Međutim, ako iz Garnerovih kritika „ruskog fašizma” izbacite reči Rusija, Rusi, Putin poverovaćete da je ovo knjiga o Zapadu i Četvrtom rajhu, jer se „fašistički san utemeljuje na izrazito modernoj popularnoj kulturi”, a „moderna fašistička kultura, tvrdi danski naučnik Mikel Bolt Rasmusen, ne širi se kroz formalne političke partije i institucije – nacističke partije 21. veka ili smeđekošuljaše – već kroz popularnu i internet kulturu.”
Zato „nema zatvorenih vrata preko kojih fašistička ideologija ne može da dopre… Fašističke vlade i njihovi podanici neprestano se konstruišu i rekonstruišu – i rade suprotno svojim neprijateljima – na mreži i u ‘stvarnom životu’.”
U digitalnom univerzumu „sintetički svetovi narativa konstruisani na društvenim medijima i u popularnoj kulturi daju informacije o stvarnim političkim odlukama: izmišljeno, periferno, prolazno i haotično postaju stvarnost.” (Ijan Garner)
Ako nešto znate o savremenom svetu, onda će vam ovo ličiti na samokritički osvrt otrežnjenog zapadnog pisca osrednjih mogućnosti. Kad to pripišete Rusima, onda možete računati da će se to dopasti zapadnom javnom mnjenju, ali gotovo niko van Zapada to neće uzimati ozbiljno. A sve manje i na Zapadu.
