FrediB

E pa zato nema prijema za Srbiju i slicne, izmedju ostalog. Niko nece trojance i one sto bi da rovare u svom sastavu.

Jel, a Srbija i slicni su neki poslednji kineski carevi i slicno, pa su EU i kompanija vecito duzni da im povladjuju, peze i zovu ih Djole?

Nece ni MK, AL, CG uci u EU. Tamni vilajet zvani BiH da ne spominjem. Volja vecine, tj. rulje (''vox populi vox dei'') kao jedna od najvecih klopki demokratije.

Ko da je Srbija tu ikada bila, a i Balkan u sirem smislu. Jednostavno, oduvek je to bio slum i favela Evrope, tako da ekipa sa ''zapada'' zna s kim ima posla.

Makron je ipak predsednik druge najjace EU zemlje. Open Balkan kao kolektor i rezervat za banana-drzavice Balkana. Eventualno smanjivanje pretpristupnih fondova na nulu (jer ko normalan baca pare u rupu bez dna?).

Moze da prica sta hoce, Makron i Solc imaju zadnju rec, a ona je nema prosirenja EU (do daljnjeg). Pogotovo je Nemacka tu poznata po svojoj tvrdoglavosti, autizmu, surovosti i nefleksibilnosti.

Jos je cika Vimer 2000. u Bratislavi rekao da ''Srbija treba trajno da bude iskljucena iz evropskog razvoja''. Pre svega za kaznu zbog minulog rada 1988-2000. a bogami i pre, a i ne treba im krajnje bandoglava zemlja koja bi non-stop rovarila iznutra i minirala rad ionako klimave EU. Tu su i (precutno) kulturoloski momenti - za vecinu evrobirokratije i raznih akademika, granice Evrope su granice gotske arhitekture, ono izvan tih granica moze samo pod izuzetnim okolnostima u EU - Grcka, Bugarska, Kipar, Rumunija. Uostalom, dve najvece glavonje u EU, Makron i Solc eksplicitno kazu da nema nista od prosirivanja EU i time je sve receno. Ali opet nece dozvoliti da ZB bude rusko-kinesko igraliste kao neka Kirgizija ili Mongolija - zato je i stvoren uostalom Open Balkan - da drze balkanske drzavice na kratkom lancu.

Bolesnik.

Djubre podlo odvratno. Naravno, cilj je da mediji prikazu demonstrante kao ustase koje mrze sve srpsko. I mnogi ce se primiti.

Basibozuk, bagra i brabonjci ustali da prave multipolarni svet i veliku Jevroaziju od Lisabona do Vladivostoka.

Takvi su najgori, zajedno sa njihovim ovnovima-predvodnicima koji nisu podigli nista teze od kasike: kovic, djurkovic, beckovic, prorokovic, antonic, tanaskovic, tanasic, vukosavljevic, cirjakovic, cedomir antic itd.

O srpskom vrednosnom okviru Tajana Poterjahin Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, te postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju. U nekoliko prethodnih tekstova koje sam napisala za Novi Standard spominjala sam krizu srpske kulture i identitetske probleme nastale u toku minulog veka, a čije posledice osećamo sve više, budući da se poricanjem kroz vreme one samo produbljuju, dok paralelno nastaju novi problemi. Uopšte, o ovoj temi se argumentovano piše sve više, zato što je kriza poprimila obličje hroničnog stanja konfuzije, naročito u atmosferi globalnog neprijateljstva prema samoj ideji esencijalnog identiteta. U tom smislu, nalazimo se u opasnom razdoblju mogućeg unutrašnjeg redefinisanja koje može imati nesagledive posledice po naš narod i državu u budućnosti. Fenomen identitetske konverzije najčešće kritički sagledavamo na primeru dobrovoljnog odrođavanja, odnosno političkog i kulturnog samoisključivanja pojedinaca iz srpskog kolektiviteta. Tim procesom nastaju društveni akteri koje svrstavamo u suštinski jednu istu grupu poznatu pod različitim nazivima, od kojih su neke čak sami sebi nadenuli – drugosrbijanci, autošovinisti, slučajni Srbi, bivši Srbi, naposletku i antisrbi. Konačna forma u koju se ovi pojedinci transformišu nije uvek ista, postoje različite varijacije (Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta) a nekada je i nema: tu već može da se govori o identitetskim mutacijama – tada promena ima adaptivnu funkciju sa praktično neograničenim mogućnostima tranzicije. O ovoj pojavi napisano je mnogo izuzetnih knjiga i ona svakako trajno zavređuje našu pažnju. No, čini se da nam, u želji da razumemo i otklonimo uzroke ovog procesa, promiče da zapazimo njegov drugi tok, suprotnog smera. Legitiman identitet Sa propašću poslednje Jugoslavije, iako jugoslovenstvo ni danas nije izdahnulo, čak i oni Srbi koji to nisu želeli, morali su da prihvate novu realnost u kojoj, koliko god nastojali da ga potisnu i nekako uglave u širu globalnu kulturnu matricu (jugoslovenstvo je zamenjeno evropejstvom), srpstvo počinje da figurira kao legitiman identitet. U međuvremenu, tokom podmukle i bestijalne satanizacije devedesetih, mehanizmom koji povezuje mitski srpski inat i objektivne okolnosti nepravde i borbe za opstanak, ono je pokazalo neočekivanu vitalnost. Iako neprekidno izložen udarima iznutra i spolja, srpski kulturni kod preživeo je tursko i komunističko ropstvo, a zasada se živahno opire i globalističkim stremljenjima svojih istorijskih neprijatelja. Težnja za identitetom, imanentna svakom ljudskom biću, danas pokušava da se ospori ili barem zamagli teorijskim mahinacijama i zbunjujućim društvenim praksama, no neodoljivost tradicije upravo leži u njenom ekskluzivnom kapacitetu da osigura stabilan identitet zajednice i pojedinca. To je jedan od izvora moje ubeđenosti u pobedu reda, smisla i duha sabornosti nad silama haosa i tame. Proučavanje društva neminovno vodi u sagledavanje jedne duboke logike koja korespondira sa zakonima prirode. Ipak i uprkos hrišćanskom optimizmu, nemoguće je prevideti manipulacije i, može se reći, naivnost sa kojom iznova dočekujemo zamešateljstva naših neprijatelja. Besmislenost i bizarnost proizvoljnog identitetskog deklarisanja kulminira uveliko po svetu u ženskim sportskim halama, svlačionicama i toaletima, nakon što je pristup dobio gotovo svaki muškarac koji je za sebe spreman da ustvrdi da je žena. Prisila da ga zbog toga što se „tako oseća“ svi smatramo ženom strašnija je od svake Orvelove (zapravo Zamjatinove) književne zamisli. Ali manipulacije takozvanim rodom nisu jedino polje gde se identiteti karikiraju sa ciljem njihovog konačnog ukidanja. Niski kriterijumi Šta kada neko kaže da se oseća kao Srbin, iako ne poseduje nijedan od atributa srpstva, a neke čak gorljivo odriče? Želim na početku da predupredim moguće primedbe. Ne, niko nikome neće „prebrojavati krvna zrnca“ u ovom tekstu, niti će „udbaški“ isleđivati ljude, jer su sve to metode strane svetosavskom sabornom duhu srpstva. Međutim, antropološka činjenica kulture kao kompleksa „znanja, verovanja, umetnosti, morala, zakona, običaja, sposobnosti…“(prva Tajlorova definicija kulture) onemogućava postmoderni koncept identiteta u kome je dovoljno da se neko oseća na određeni način kako bi bio prihvaćen kao takav. Naročito u vremenu kada postaje, u određenim krugovima, i pragmatično biti Srbin, mi moramo precizno da omeđimo svoju kulturu i identitet, kako nas inkluzivni princip zasnovan na prežicima jugoslovenstva ne bi spalio poput drevne Troje. Svaki put kada neko, a naročito ako je medijski prepoznatljiva ličnost, konvertuje u srpstvo, među rodoljubima zavlada opšte oduševljenje, i to je potpuno razumljivo. Međutim, nema svaka priča o bludnom sinu srećan kraj. Ne impliciram loše namere kod svakog odjučerašnjeg Srbina i ne smatram svakog od njih Trojancem, ali ne mogu da se otmem utisku da smo kriterijume za bivanje Srbinom postavili veoma nisko – tako i dolazimo u situaciju da ljudi koji suštinski ne poznaju srpsku kulturu teže da poučavaju druge o njenim greškama, zabludama i slabostima. A šta mora? Nezajažljivost dojučerašnjih antisrba, kao i naša sklonost da im odmah širom otvorimo sva vrata, za posledicu može da ima unutrašnje redefinisanje koje smo pomenuli na početku. Šta će ostati, ako nam oni objasne da Srbin ne mora da bude pravoslavac, ne mora da veruje u Boga, čak ni da bude kršten? Ne mora da smatra porodicu malom crkvom, pa i ne mora da se nadahnjuje izvornom srpskom kulturom već njenim surogatima koji nisu drugo do prepakovana zapadnjačka masovna kultura? Ne mora ni da poznaje i voli tradiciju, a ako je i prepozna kao važan faktor svog samoodređenja, legitimno je da uzme iz nje samo ono što mu se dopada? Ko je onda, zapravo, taj Srbin? Šta je on? I šta ga zaista povezuje sa srpskim identitetom? Ništa. Samo postmoderna mogućnost izbora. Sledstveno, ni sa srpskim interesom, koji proističe i koji se čita iz same naše istorije, neće ga povezivati ništa. Svaki čovek, pristupajući novoj zajednici, donosi teret minulih izbora, odluka, samoodređenja. Prilazak srpstvu treba da bude kao prilazak Hristu. Neophodno je ostaviti starog čoveka, a ne vucarati okolo svoje nekadašnje zablude i verovanja, i još pokušavati udenuti ih u ono čemu nikakav dodatak i popravka nisu potrebni, kvariti ono što stabilno traje bez bilo kakvih intervencija spolja. Put učenja Naši transformersi uglavnom su razočarani liberali, mahom baštinici uopštenih humanističkih ideja Francuske revolucije, koji nisu baš očekivali da će ukidanje hijerarhije stvarno dovesti do toga da „drag queens“ čitaju bajke deci po školama, i nekadašnji komunisti, najčešće zainteresovani za to da nam objasne kako Srbin ne mora da veruje u Boga, ni u Kneza Lazara ni u Vidovdan. Oni su skloni da glorifikuju „narodnu kulturu“ ( jer se to nalazi u skladu sa levičarskim uverenjima) ali ne umeju da je razlikuju od podvaljene popularne kulture, zato što suštinski o srpskoj tradiciji malo znaju i zapravo je smatraju „elitističkom“. Ko god i kakvi god bili, nikoga od njih ne treba isključiti, naročito zbog kriterijuma vere, koja nije pitanje odluke nego duha. No može li neko ko duhom nije dotakao Krst i Vaskrsenje da razume Kosovo, Krf, Jasenovac i još da druge poučava o smislu srpske istorije i putevima budućnosti? Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, preumiti se istinski, svojom suštinom. Postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju, nego da se doprinese njihovom očuvanju. I niko nikada nije rekao da je to lako. To je proces, put učenja i prihvatanja. Dakle, ne otvara se pitanje – ko je tu duže, jer je to sasvim irelevantan argument, nego ko je i da li je zaista razumeo i prihvatio ključne elemente srpskog identiteta kao vrednosti za koje je spreman da se bori, kao svoje sopstvene. Možda ne bi bilo zgoreg uvesti neki period iskušeništva pre nego što se stekne licenca za poučavanje Srba tome kako da budu Srbi.

Trebalo mu je ovde suditi (ma koliko god to bilo nemoguce) jer je nakon smrti u Hagu jos ispao i heroj mucenik, narocito za omladinu koja se nije ni ispilila 90-ih.

Ne odustaje: https://www.danas.rs/vesti/drustvo/porfirije-o-zakonu-o-rodnoj-ravnopravnosti-nasilna-primena-dzender-ideologije-i-politike/

Drugosrbijanac neki, rusi mitove ko sneska. Sram ga bilo.

Radikal bio, radikal ostao.

Od ''denacifikacije Ukrajine'' i ''velike evroazije od Lisabona do Vladivostoka'' pa do ''sacuvali smo Moskvu''.

srBska posla.

Srbende ce i dalje piljiti u RuZiju kao u onaj beskrajni plavi krug sa zvezdom i to do kraja sveta i veka.

A moze i kontrapitanje: koga patriJote, kakademici i namernosrbi vise podrzavaju: Putina ili Prigozina?

Konacno!!!

''Muskarci apsolutno neslovenskog izgleda'' - ovo se u normalnim zemljama zove rasizam i diskriminacija.

Pominjanje poste je simbol: 1. nepostovanja tudjeg novca, vremena i imovine 2. nefunkcionalnosti svega i svacega u ovom provizorijumu

Dr Budjava Brada pun i prepun sebe: Kompradorski neutralizatori Slobodan Antonić Golim okom se vidi da je u našoj javnosti nastao kolonijalni oligopol „prozapadnih” medija, pro-EU/NATO stranaka, ljudskopravaških NVO, politički korektnih stručnjaka i podobnih javnomnenjskih agencija. Začudio sam se kada sam video naslov: „Srećko Mihailović: Za uvođenje sankcija Rusiji 23 odsto ispitanika, 35 odsto građana je protiv, a 42 nema stav” (ovde). Samo 35% protiv sankcija Rusiji? Ali, po ranijem istraživanju tog istog Demostata 71% građana Srbije bilo je protiv sankcija Rusiji! (ovde). I po ostalim istraživanjima taj postotak je višestruko veći. Udeo građana Srbije koji se protive sankcijama Rusiji, prema različitim agencijama, iznosi: NSPM: 82% (ovde), 81% (ovde), 80% (ovde) i 84% (ovde); CRTA: 83% (ovde); The Henry Jackson Society: 79% (ovde 28) „Institut za evropske poslove”: 76% (ovde); Demostat: 71% (ovde). Kako sada odjednom samo 35%? Pogrešno prenet rezultat Otišao sam da pogledam Fonet-ovu vest na drugim mestima i svugde je pisalo „da je 23 odsto ispitanika za uvođenje sankcija Rusiji, 35 odsto protiv, dok 42 odsto daje odgovor ‘ne znam’” – Nova.rs (ovde), Danas (ovde), Vreme (ovde), Jug media (ovde), Oslobođenje (ovde), Novi list (ovde)… Potražio sam sajt Demostata i tu sam našao prezentaciju istraživanja (ovde). Na 22. strani prezentacije vidi se da je pitanje glasilo: „Kada je reč o odnosu Srbije prema ratu u Ukrajini, koje vam je mišljenje bliže?”. Bila su faktički ponuđena samo dva „mišljenja”: Istraživanje Demostata po pitanju spoljnopolitičkog odnosa prema Rusiji (Foto: Snimak ekrana/Demostat prezentacija; str. 22) „Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji” – 23%; „Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije” – 42%; „Ne zna, bez odgovora” – 35%. Kao što se vidi, Fonet je pogrešno preneo rezultat istraživanja. Najpre, zamenio je odgovore 2. i 3, pa je 35% odgovora „ne znam” pripisao odgovoru koji je imao udeo od 42%, a ticao se politike prijateljstva prema Rusiji. I drugo, pitanje se generalno nije ticalo sankcija Rusiji, već dva stava između kog se morao odabrati jedan. Pri tome, drugi stav nije iscrpljivao opciju neuvođenja sankcija: zašto bi, naime, neuvođenje sankcija automatski podrazumevalo „odustajanje od EU”? Moguće je, kao što je i sada slučaj, ne uvesti sankcije i ne odustati od EU. Ali, ispitanici koji optiraju ovu opciju nisu u ponudi imali taj odgovor! Zbog toga se opredeljenje za odgovor br. 2. nikako ne može izjednačiti sa celokupnim skupom ispitanika koji su protiv sankcija. Očekivao sam da Demostat uputi ispravku ove višestruke dezinformacije, ili da je objavi bilo na svom sajtu (ovde), bilo na svom tviter nalogu (ovde). Prošao je dan i ništa, drugi dan i ništa, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi… Postalo mi je jasno da ispravke neće biti. Nemoguće je da Srećko Mihajlović ili Zoran Panović ne čitaju Danas, Vreme ili Novu.rs, pa da nisu primetili ovu neobičnu grešku Fonet-a. Ali, pre nego što iznesem svoju pretpostavku zašto ova Fonet-ova dezinformacija nije demantovana, hoću da bliže razmotrim samo istraživačko pitanje i ponuđene odgovore. Sugestivna pitanja Da se stvarno ispitivao odnos građana Srbije prema uvođenju sanakcija Rusiji, pitanje bi jednostavno glasilo: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine”, a odgovori ponuđeni ispitanicima bi bili: 1. da; 2. ne; 3. ne znam/ bez odgovora. Svi znaju da su nedopustiva sugestivna pitanja poput „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog ničim izazavane i zločinačke agresije prema Ukrajini, a koju je već osudio ceo miroljubivi i demokratski svet” i slično – jasno je zbog čega. Ali, nedopustivi su i odgovori s trik obrazloženjima, koji zapravo treba da navedu ispitanika na željeni stav. Na pitanje: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine”, ne mogu se ponuditi odgovori tipa. 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji”. Ovi odgovori su metodološki nekorektni, najpre zato što za „da” ili „ne” može da postoji više obrazloženja – recimo, razlozi protiv sankcija su negativno srpsko iskustvo sa sankcijama, ukidanje povlašćene cene ruskog gasa, otkazivanje ruskog veta u UN na prijem „Kosova” itd. – pa je izdvajanje samo jednog od njih uvek arbitrarno. Zato se, ako nas baš zanimaju razlozi za neki stav, oni istražuju u sledećem pitanju – gde se od ispitanika traži da obrazloži svoj odgovor, ili da se opredeli između ponuđenih razloga (s mogućnošću više odgovora). I drugo, odgovori formulisani kao 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji” sugestivni su, pošto je obrazloženje prvog odgovora afirmativno, a drugog negativno. To navodi nesigurne ispitanike da se u većoj meri opredeljuju za prvi odgovor, što je svakako elementarna istraživačka manipulacija. Eventualno bi se mogla dopustiti dva afirmativna obrazloženja: 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, jer Srbija treba da zadrži prijateljske odnose sa Rusijom”. Ili dva negativna obrazloženja: 1. „Da, makar i po cenu kvarenja prijateljskih odnosa sa Rusijom i poskupljenja gasa i nafte”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji”. Oba ova modusa su svakako poštenija, ali ni ona ne bi bila sasvim metodološki korektna. No, kombinacija afirmativnog i negativnog obrazloženja potpuno je nedopustiva – što su metodološka znanja koja se stiču već na osnovnim studijama iz društvenih nauka. Dakako, Demostatovo pitanje i ponuđeni odgovori, formalno posmatrano, nisu imali taj nedopustivi oblik. Ipak, i oni nisu bili metodološki sasvim korektni. Od ispitanika se, naime, tražilo da se opredeli samo između dva stava, od kojih je prvi bio s afirmativnim obrazloženjem (usklađivanje s EU), a drugi s negativnim (odustajanje od EU). Pri tome je još drugi stav tako formulisan da je praktično prepolovljivao udeo ispitanika koji odbijaju sankcije – poput onih koji su protiv sankcija, ali baš ne po cenu odustajanja od EU. Naravno da je takvo suženje izbora i neuravnoteženo formilisanje odgovora odbilo mnoge ispitanike, zbog čega se i pojavio tako visok udeo od 35% optiranja za „ne znam“ i „bez odgovora”. Što je najgore, Demostat je sam dao tumačenje ovog svog nalaza, a koje je novinara Foneta onda i navelo da izvesti onako kako je izvestio. To tumačenje je glasilo: „Vidimo da nepuna četvrtina ispitanika (23%) smatra da ‘Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji’, a da sa druge strane dve petine ispitanika (42%) ima sasvim drukčije mišljenje, ‘Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije’” (ovde 22; moje isticanje). „Sasvim drukčije mišljenje“ u odnosu na „uvođenje sankcije Rusiji” logično bi bilo neuvođenje sankcija Rusiji – a videli smo da jednostavno nije tako, jer je veliki deo protivnika sankcija, zbog zaoštreno negativnog obrazloženja iz odgovora br. 2, pobeglo u opciju „ne znam” i „bez odgovora”. Tako se desilo da je novinar Foneta najpre drugi odgovor izjednačio sa celokupnim skupom protivnika sankcija Rusiji (što je netačno), a onda je još, slučajno ili ne, ovu opciju dodatno smanjio zamenivši 42% (iz odgovora 2) sa 35% (iz odgovora 3). I urraa, Srbi su prestali da se baš mnogo protive sankcijama Rusiji! Istraživanja javnog mnenja su osetljiv posao, i tu se lako gubi kredibilitet. Srećka Mihajlovića cenim kao istraživača, bez obzira što sam kritikovao neke njegove teorijske koncepcije (ovde), ili pak nalaze istraživanja (2018. u Republici Srpskoj dobio je da će Ivanić tući Dodika sa 52%:43% – a rezultat je bio 54%:43% za Dodika, kao i da će Govedarica pobediti Cvijanovićevu s 51%:44% – a rezultat je bio 47%:42% za Cvijanovićevu; ovde). Ipak me je začudilo ovako postavljeno istraživačko pitanje, kao i nereagovanje na Fonet-ovu dezinformaciju – pogotovo što se na sajtu Demostata istovremeno s visine docira o „dezinformacijama” koje „imaju za cilj da zamagle istinu u očima građana”, što „nanosi štetu demokratiji, pravu na informisanje i društvenoj saglasnosti” (ovde). Time se Demostat, nažalost, počeo opasno približavati jednoj drugoj agenciji, poznatoj po reputaciji da postavlja sugestivna pitanja – o čemu sam već kritički pisao ovde – a čiji su, takođe, nalazi u vezi sankcija predstavljeni tako da „uvođenje sankcija Rusiji ne bi podržalo 64 odsto građana Srbije dok je 16 odsto ispitanika za usaglašavanje sa EU po tom pitanju” (ovde). Na netu ne može da se nađe originalno istraživanje, ali ne bih se smeo zakleti, na osnovu ranijih iskustava s ovom agencijom, da taj rezultat nije dobijen upravo tako što su ispitanicima, na pitanje o uvođenju sankcija Rusiji, ponuđena dva odovora: 1) „ne”, i 2) „da, da bismo se uskladili sa politikom EU” (ovde). Ali, Demostat je – postavljajući pitanje tako da se prepolove protivnici sankcija – svakako i sam doprineo da se, prilikom izveštavanja, nadmaši čak i ovaj „rekord” od 64%, svodeći ga na 42%, na šta se onda nadovezala i „greška” Foneta koja ga je dodatno smanjila na 35%. Ma bravo, momci! A sada nešto o tome zašto nije bilo ispravke Fonet-ove greške. Tri su mogućnosti: 1. Demostat nije primetio grešku; 2. Demostat se boji da popravlja Fonet; 3. Demostat i Fonet su deo iste „ekipe”, zbog čega čuvaju jedan drugom leđa. Prvu mogućnost apsolutno odbacujem, jer znam sposobnosti Srećka Mihajlovića kada je reč o iskustvenim istraživanjima. Uostalom, negde 1996. godine, on je osnovao Centar za unapređenje empirijskih istraživanja, u koji je i mene pozvao, baš zato što je bio nezadovoljan postojećim metodološkim standardima i stanjem u ovoj sferi primenjene društvene nauke. Znam da on razume kada se napravi brljotina i da ume da razlikuje ispravno od pogrešnog. Ne mogu da se odlučim između mogućnosti 2. i 3, a i ne znam jesu li njima iscrpljene sve opcije. Golim okom se vidi da je u našoj javnosti nastao kolonijalni oligopol „prozapadnih” medija, pro-EU/NATO stranaka, ljudskopravaških NVO, politički korektnih stručnjaka i podobnih javnomnenjskih agencija. Epsko traćenje para Taj oligopol je, najpre, izrazito bogat. Između 2017. i 2022. godine, američki Kongres je opredelio 1,5 milijardi dolara u okviru četiri računa aproprijacije strane pomoći kroz Fond za borbu protiv ruskog uticaja (Countering Russian Influence Fund – CRIF; ovde 1). Od toga je samo u medije i NVO u Srbiji uloženo 56 miliona dolara, u BiH 81 milion dolara, u CG 50 miliona dolara (ovde 16) – što znači da je samo na suzbijanje ruskog „malignog” uticaja na Srbe potrošeno nekih 120 miliona dolara. (I opet 80% Srba protiv sankcija Rusiji – kakvo epsko traćenje para!). Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) navodi da je od 2001. godine do 2019. uložila oko 140 miliona dolara u aktivnosti namenjene civilnom društvu i medijima u Srbiji (ovde), a samo u ovoj fiskalnoj godini izdvojen je 41 milion dolara (ovde). Ukupno, pak, kako se navodi na sajtu Stejt departmenta, „od 1998. SAD su obezbedile 1,1 milijardu pomoći Srbiji da joj pomognu da se razvije kao prosperitetna demokratija (…) integrisana u regionalne i zapadne institucije” (isto). (I opet – puć). Drugo, ovaj kolonijalni oligopol je ozbiljno moćan – što se lepo vidi u načinu indukovanja i usmeravanja aktuelnih protesta (bez obzira na njihovu inicijalnu opravdanost; v. ovde). Gledanost i poverenje u kompradorske „medije (Danas i Nova) i paramedije (Nova S i N1) u vlasništvu jedne opskurne korporacije” (ovde) sekundarni su u odnosu na njihov politički i društveni uticaj, naročito kada je reč o kompradorskoj eliti i sitnoj (auto)kolonijalnoj buržoaziji (koja i daje potrebnu masu za BG proteste). Ovi „mediji i paramediji”, koji su zapravo hibridne i bastardne ustanove – s glavom čoveka (medij), a telom zmije (kolonijalna propaganda) – imaju funkciju da obezbede ideološku legitimaciju kojom se vrši normalizacija kolonijalnog položaja Srbije – od Danasa, tog „kolaboracionističkog lista” i „službenog glasnika srpskog autošovinizma”, u kome kolumnisti pišu jedan te isti tekst već godinama, zbog čega u njemu „devedesete večno traju”, pa sve do „luksemburških propagandnih kanala” poput „Nove S” ili N1, na kojima defiluje cvet naše kompradorske elite kao svojevrsni Apel srpskom narodu 2.0. Moć ovih „medija i paramedija” je tolika da čak i jedan Boško Obradović nalazi za uputno da čestita rođendan ovdašnjem The Colonial Times-u (ovde; slika ovde). Preko ovih „autokolonijalnih transmisija”, naši kompradorski propagandisti i denuncijanti, u savezu sa političkim kolaborantima i kapitulantima, nastoje da u javnosti sistematski zamagle prepoznavanje istinske agresije i glavnog zla. Njihov cilj je da od naroda naprave „stanovništvo“ koje samo zanima „briga za korito i hranu” (ovde 26) – kako bi se sproveo kolonijalni Endlösung srpskog pitanja. U tom kompradorskom oligopolu – to vidi svako ko makar malo ume da gleda – izvršen je ideološki Gleichschaltung, a na akcionom planu, naročito na nižim nivoima transmisije, uspostavljena je Kadaverdisziplin. Zato nije moguće iskakanje, u vidu ispravljanja dezinformacije – jer, kredibilnost kolonijalnog oligopola niko iznutra ne sme da dovede u pitanje. Otuda i imamo izveštavanje o istraživanjima javnog mnenja kao praksu kompradorskog neutralizovanja nepoželjnih stavova i mišljenja građana Srbije. Ali, uzaludnog li posla. Srbi su postojali i pre NATO i EU, a postojaće i posle. Ne vredi.

Ovo srbendama dodje kao besplatni shot od dilera: Јевгениј Примаков: Русија планира научно истраживање о последицама бомбардовања Југославије осиромашеним уранијумом 1999. године Руска Агенција за питања Заједнице Независних Држава, сународника у расејању и међународну друштвену сарадњу "Россотрудничество" планира велики научни рад о последицама бомбардовања Југославије 1999. године, рекао је руководилац агенције Јевгениј Примаков за РТ Балкан. „Не бих да откривам све детаље. Али у питању је научни рад о рату у којем је коришћена муниција и бомбе са осиромашеним уранијумом, гађана су индустријска и хемијска предузећа", објаснио је. У оквиру научног рада ће бити истражено какав је демографски ефекат бомбардовање осиромашеним уранијумом имало по екологију, медицину и здравствену заштиту, прецизирао је и додао да информација о томе мора да буде систематизована, јер је важна не само за Србе, већ за све Европљане. Руски дом у Београду се с времена на време суочава са такозваним "кампањама клевете", указао је шеф "Россотрудничества". „Руски дом регрутује најталентованије студенте и шаље их у Русију да раде за обавештајне службе", навео је један од таквих примера. Међутим, после хистеричних и клеветничких кампања, као по правилу, интерес према Руском дому расте, долази више студената, више полазника курсева руског језика. „Хвала Богу. Нека се тако настави. Помало иронично смо сигурни да што више изазивамо хистерију западних медија и њихових агената у Србији, то наш рад више напредује", нашалио се Примаков. Руски дом у Београду није мека моћ Русије, већ њена хуманитарна политика, казао је Примаков и објаснио да је хуманитарна политика мање користољубива од меке моћи, која увек има конкретну корист. „Руски дом у Београду је један од наших бољих културних центара који веома успешно ради. За њега знају сви Срби, цео Београд. Тамо се организује велики број догађаја, постоји школа, курс руског језика, организују се концерти. Имају прелепу салу, сјајан клавир", указао је. Подсетио је да је Руски дом недавно славио 90 година постојања. "Отворен је још у време беле емиграције. Бели су га основали, не СССР. Тек после Другог светског рата га је совјетска власт преузела. Сада смо му вратили назив Николаја II како се и раније називао", казао је. Рад "Россотрудничества" у ЕУ је умногоме ограничен, али то има највише негативног утицаја по европско друштво, казао је Примаков. „Тужни смо због тога, јер сматрамо да европско друштво само себе осиромашује, лишава себе блага велике руске културе, науке, образовања", казао је. Објаснио је да су културни центри у ЕУ су одвојени од "Россотрудничества", да су у питању институције које функционишу на основу међувладиних споразума, склопљених између совјетске или руске владе и владе неке конкретне државе. Понекад су ти културни центри конкретна одељења за културу при амбасадама Руске Федерације, а није изузетак ни Руски центар науке и културе, тј. Руски дом у Берлину, који, према његовим речима, не функционише по вољи "Россострудничества", већ као резултат међувладиног споразума Немачке и Русије. „Ако немачке власти ограничавају његов рад, најпре угрожавају међународни документ и међународни споразум. Колико нам то дозвољава да судимо Министраству спољних послова и другим органима власти Немачке, то је већ посао за ваше читаоце", оградио се. Расте раскол у западном друштву, казао је Примаков одговарајући на питање редакције везано за нападе и вандалске акције против руских домова у разним земљама Европе. „Постоје људи који сада више желе да уче руски језик него раније. Примећујемо да расте интересовање за учење руског језика", казао је Примаков, коментаришући расположење обичног народа ЕУ. Постоје и људи који оно што се дешава у западним земљама доживљавају као лудило и желе да побегну у Русију као на неки брод исправности, разума и спокоја, како би им деца расла у нормалним околностима учени разумним вредностима, нагласио је. „Не могу да кажем да је таквих на хиљаде, њих је за сада на десетине, али примећујемо да се тај број повећава", казао је Примаков. „А ако говоримо колико је људи који то желе, њих има на хиљаде", нагласио је и предложио да Русија прилагоди своју "бирократску машину" за такве изазове. „Имамо, нажалост, на чему да радимо како бисмо смањили бирократију. Мислим да треба да постанемо копно нормалности, на енглеском 'сејф хејвен', за све људе који желе да започну нов и нормалан живот овде у Русији", казао је за РТ Балкан.