FrediB

Crappy, (sm)rt, Z-putnjik, dobrim delom i STINK te PTC Bastilja + ostale televizije = rezultati vise nego jasni.

Cirozna nakaza ponovo u akciji. Takve drukare poput njega u skolama vezuju za radijator, u vojsci cebuju, a na robiji bogami nesto jos gore. I treba. Naopakost autošovinizma Slobodan Antonić Obitavanje u sekti istomišljenika dovodi do radikalizma i prelaska na sve ekstremnije pozicije. U ovom slučaju, na pozicije daleko od zdravog razuma i elementarne ljudskosti Ima nečeg ne samo pogrešnog već i ozbiljno naopakog u kulturi autošovinizma. To prvenstveno dolazi usled života u eho komori, a u koju voli da se samoizoluje naša „građanska Srbija”. Navešću četiri primera. Branka Arsić, govoreći o borcima protiv „Miloševićevog nacionalizma”, citira izjavu jednog neimenovanog „antinacionalističkog” poznanika iz vremena bombardovanja 1999: „Ako dođu kopnene trupe, po….ću k….c prvom crncu američke vojske.” (ovde 352) Arsićeva ovu izjavu kritikuje, ali iz potpuno neočekivanog razloga. Nije problem otvorena podrška okupaciji sopstvene zemlje, već toksični maskulizam – „postavljanje u poziciju koja se smatra ‘ženskom’”, odnosno prikrivena „homofobičnost” i „rasizam”, koje Arsićeva u ovoj izjavi prepoznaje. Da je autorkin antinacionalistički poznanik, recimo, kazao: „Zasuću cvećem prvog američkog vojnika/vojnikinju koji umaršira u Beograd”, to bi valjda bilo sasvim u redu. Arsićkina kritika je u stilu onog đavola koji je plakao ne zato što se dete obesilo u šumi, već zato što to nije uradilo na trgu, da svi vide. Ova filosofkinja već se proslavila bizarnom izjavom o Radomiru Konstantinoviću: „Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha.” Čovek bi mogao da pomisli da je reč o hiperboli, usled autorkinog gorljivog zanosa Konstantinovićem. Ali, odmah zatim Arsićeva veli da bi štošta, tokom 1990-ih, bilo drugačije „da se u našim srednjim školama, 1970-ih i 1980-ih godina, kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom Daleko je sunce, tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju”. Dakle, ona sasvim ozbiljno misli to sa Konstantinovićem i punoletstvom. „Neka uvek bude sunce” Ili, pogledajmo ovaj odlomak iz koautorskog članka Dragana Bursaća i Dinka Gruhonjića, u kome se kritikuje pacifizam „levice” i nedovoljna borbenost „u momentu kada Putinovi koljači do temelja zatiru ukrajinske gradove”: „Dinko Gruhonjić je na jednom regionalnom skupu u Zagrebu izjavio: ‘Potpuno mi je svejedno hoće li biti atomske bombe ili neće. Ako je to izbor: atomska bomba ili pobjeda Putina-Hitlera, ja nemam nikakvih dilema – atomska bomba!’. Na te riječi, pola sale je skočilo na noge i aplaudiralo, a druga polovina je ostala da sjedi, ‘u šoku’”. Bursać i Gruhonjić, dakle, sasvim ozbiljno predlažu da NATO otpočne nuklearni rat s Rusijom, rugajući se onoj polovini sale koja je još zadržala zdrav razum, pa ne dočekuje takav apel s ovacijom. Ruski interkontinentalni balistički raketni sistem „YARS“ u Moskvi, maj 2022. (Foto: Maxim Shemetov/Reuters) Moja generacija užasavala se atomske bombe. Još u obdaništu su nas učili da pevamo (anti)apokaliptičku pesmu „Neka uvek bude sunce” (Pustь vsegda budet solnce), a docnije smo gledali jezivi antinuklearni film „Na žalu” s Gregorijem Pekom i Avom Gardner, i još jeziviji Kjubrikov „Doktor Strejndžlav”. Ali, ova naša dvojica Strejndžlava izgleda da nemaju nikakav strah – obitavanje u sekti istomišljenika, kao i uvek, dovodi do bujanja radikalizma i prelaska na sve ekstremnije pozicije. U ovom slučaju, na pozicije koje su sasvim udaljene od zdravog razuma i od elementarne ljudskosti. A kada društvo oko sebe vidite kao Dinko Gruhonjić – „Napolju samo nacizam i beda. Nikad se nisam vratio raspoložen iz šetnje. Samo pun besa i mržnje. Tužni drap sivi ljudi se vuku i čekaju da umru a sa zidova smrde četnici i ostali fašisti” – nije ni čudo da poželite da potegnete atomsku bombu. Inverzije vrednosti Evo i trećeg primera ove „nedomislive inverzije vrednosti” (Slavko Gordić, 23). Vlajsa Arsenijević govori o „našoj nesposobnosti da kao društvo preuzmemo odgovornost za ono što je činjeno ili da barem stegnemo zube kada sve ono što je činjeno dođe na naplatu”. Kao primer navodi NATO agresiju na Srbiju 1999, pa kaže „da kada jedno društvo stigne dotle da se 18 zemalja koordiniše u nameri da zaustavi tu ratnu mašineriju koju su oni koji ga vode pokrenuli, da bi najbolje bilo da se samoukine”. Zašto bi srpsko društvo trebalo da se „samoukine”, da nestane, da se samoubije? Zato što nas je napao svetski siledžija, zajedno sa svojih 17 trabanata? Ali, očigledno, za Arsenijevića SAD nije agresivna država već moralno superiorno biće. Iz te perspektive gledano, za nas – grešne Srbe – bolje je da uopšte i ne postojimo nego da izazivamo gnev moralnog božanstva poput SAD (plus 17 polubožanstava). I konačno, četvrti primer. Ivan Milenković, član kontroverznog NIN-ovog žirija, hvali knjigu jednog našeg pisca tako što kaže da „u romanu, za dobrodošlu promenu, nije uočen nijedan Balkanac.” (?!) Čitalac je zbunjen jer se pita – zašto nije dobro da Balkanac (čitaj: Srbin) bude junak nekog našeg romana? Ali, objašnjenje ovog, naizgled nerazumnog stanovišta nalazimo kod Slobodana Vladušića (ovde 294-295). Srpska književnost je, kaže on, okarakterisana kao „nacionalistička” (294). Na primer, Ministarstvo kulture je 2010. odbilo da za biblioteke otkupi kolo iz edicije „Deset vekova srpske književnosti” (Matica srpska), a obrazloženje je dao predsednik komisije Ljubiša Rajić. On kaže da kanon srpske književnosti „pretpostavlja nepostojeću homogenu nacionalnu kulturu”, i pita se „da li on (kanon – S. A.) treba da obuhvati pisce koji pišu na srpskom jeziku (Šta je srpski jezik?), one koji se kazuju Srbima, one koje smatramo Srbima ili pisce koji pišu u Srbiji bez obzira na jezik i etničku pripadnost, to jest šta je uopšte srpska književnost?” (up. ovde 160-161). Pošto je srpska književnost prokazana, objašnjava Vladušić, jedina dobra književnost postaje hibridna – ona koju u supstancijalnom smislu pišu „intelektualci hibridnog identiteta – poreklo Treći svet, mesto boravka Metropolis” (294). A u hibridnoj književnosti tema „Avganistanac u Avganistanu” smatra se „moralno inferiornom”, dok „Avganistanac u Londonu” ima status prihvatljive (295). Korak dalje Književni kritičar Vremena, međutim, ide korak dalje, pa iz skupa dopuštenih tema isključuje čak i temu „Srbin u Londonu” („Balkanac u Londonu”). Tu se lepo vidi dejstvo ovdašnjeg „mehura” – sva osionost elitističke samoizolovanosti naše građanštine (the arrogance of solipsism). Ona je u svojoj radikalnosti spremna da ide dalje čak i od naloga uobičajenog kolonijalnog kanona. Zato ne može ni „Srbin u Londonu”. Ne može Srbin ni u kom vidu. Ne, i tačka. Pogledajmo malo šta se o sličnoj pojavi piše u Rusiji. Tatjana Nikoljskaja u članku Ruska samomržnja razmatra „neprirodni fenomen ruske samomržnje” (neestestvennoe яvlenie russkoй samonenavisti). Ovu neobičnu naopakost, smatra ona, „tek treba da prouče istoričari, psiholozi, filosofi, pisci…” Protest Rusa iz Poljske protiv rata u Ukrajini sa transparentom „Rusi protiv rata” (Foto: notesfrompoland.com) Kao primer te „neprirodnosti” Nikoljskaja navodi pojedine „’zvezde’ samomržnje, sa svojim krugom obožavalaca”, kod kojih „svaka prirodna katastrofa, nesreća i tragedija koja zadesi građane Rusije izaziva pravu eksploziju pozitivnih emocija.” Nikoljskaja se čudi toj naopakosti, ali ona je baš karakteristična za a/š stanovište. I Zoran Ćirjaković uočava „radovanje različitim nesrećama, porazima i sramotama, kakvo se u Srbiji može manje-više redovno čuti u javnom govoru i naći na društvenim mrežama” (ovde 103). Kao primer navodi (ovde 21-22) izjavu Petra Lukovića: „Ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu.” Zato moto najpoznatijeg portala iz tog intelektualnog kruga i glasi: „Ako vam je dobro – onda ništa”. Miljenica države Nikoljskaja takođe sa žalošću i nevericom podseća da je „1990-ih godina samomržnja postala miljenica države – tada je ministar spoljnih poslova, ulagujući se zapadnim kolegama, ponosno saopštio da Rusija nema nacionalnih interesa.” Autorka ovde misli na našeg dobrog znalca Kozirjeva, koji je, 1992, na pitanje Ričarda Niksona – „Šta su interesi nove Rusije?” – odgovorio: „Jedan od problema SSSR bio je taj što smo bili previše zaglavljeni u nacionalnim interesima. Sada mi više razmišljamo o univerzalnim ljudskim vrednostima.” „Kozirjevština” (kozыrevщina) se i sastoji u nebrizi za nacionalne interese – Kozirjev se izjasnio protiv podrške proruskom Pridnjestrovlju, omogućio je predaju dela tajnih arhiva SSSR-a Zapadu, bio je spreman da Japanu ustupi i Kurilska ostrva, a zahvaljujući njemu stotinak ada na Amuru i Usuriju prepušteno je Kini (uključiv i čuveno ostrvo Damanski). O sličnom fenomenu u Srbiji piše i Slobodan Vladušić: „Hibridni intelektualac se distancira od zemlje svog porekla, koju apriori optužuje za nacionalizam, tako što negira razliku između patriotizma i šovinizma – odnosno, delegitimizuje pojam nacionalnog interesa.” (ovde 293) To je tačno ono što nalazimo u knjizi Nacionalni i državni interes moderne Srbije, pisane sa klasičnog građanističkog stanovišta: „Patriotizam, izveden iz etnonacionalistički protumačenog nacionalnog interesa, suštinski je srodan šovinizmu i inklinira tretiranju Drugog kao neprijatelja i izdajnika.” (19-20) Srpska zastava se vijori pored pravoslavnog krsta tokom izgradnje Crkve Blage Marije u selu Banstol u Srbiji, 11. januar 2019. (Foto: AP Photo/Darko Vojinovic) „Ostaje jaka sumnja da je koncept ‘nacionalnog interesa’ kao državnog interesa, a koji preovladava u svetskoj teoriji, uopšte primenljiv na Srbiju.” (42; up. ovde 51-59) Znači, za Srbiju nema nacionalnog interesa – jer, kako Srbija da ima druge interese u odnosu na voljeni Vašington i još voljeniji Brisel? Nemoguće. A sada, još samo da vidimo šta o ruskoj samomržnji kaže jedan Amerikanac, Tim Kirbi, koji od 2006. živi u Rusiji: „Samomržnja je uobičajena u mnogim zemljama, ali što duže živim u Rusiji, sve sam uvereniji da niko ne mrzi svoj narod više od Rusa.” Hm… Ćirjaković kaže da je „bujanje autošovinizma u Srbiji u tolikoj meri da, verujem, nigde u svetu nije moguće naći poredivo ukorenjen i rasprostranjen društveni fenomen” (ovde 18). „Srpski autošovinizam je (…) verovatno bez presedana u svetu – i po razmerama i po uticaju i po značaju i po implikacijama.” (ovde 102) Ne, ne, nećemo se oko toga takmičiti, Ćirjaković i sam osuđuje svaku „negativnu izuzetnost” (negative exceptionalism; ovde 219). Ali, da vidimo šta je najviše začudilo našeg dobrog Amerikanca. Kult i religija Kirbi kaže da samomrzeći Rusi toliko preziru Rusiju, da kada porede rusku realnost sa svojim pogrešnim, idealizovanim predstavama o Zapadu, tu nikakvi argumenti više ne pomažu. Recimo, od ruskih autošovinista Kirbi je čuo da „veterani u Americi ne žive ispod mostova zato što su siromašni, već zato što im je tamo zabavno, pošto mogu da se druže sa svojim prijateljima, a zapravo svi imaju besplatan stambeni prostor koji im je dala vlada.” „Nije bitno šta im odgovorite”, svedoči Kirbi, „samomrzećim Rusima činjenice ne znače ništa – oni su članovi ‘Crkve etničke inferiornosti’” – njima razumna argumentacija ništa ne znači. Policajac zaustavlja učesnike skupa LGBT zajednice u centru Moskve u Rusiji koji drže zastavu duginih boja na kojoj piše: „Ljubav. Ne ratujte” (Foto: Reuters/Maxim Shemetov) Da je reč o svojevrsnom kultu, dalekom od zdravog razuma, uočava se i kod našeg komšije na istoku. Tamo postoji izraz „bugarska samomržnja” (bъlgarskata samoomraza), a Vladimir Svintila čak kaže da je „samomržnja i mržnja kod Bugara već postala religija” (samoomrazata i omrazata kъm bъlgarщinata veče stava religiя; up. ovde 49-50). „Kult” i „religija” ovde označavaju neprobojnost za ma kakvu racionalnu argumentaciju. „Sekta” je još bolji naziv – ti ljudi ne samo da žive u medijskoj sobi odjeka, već preziru, kao inferiornog, svakog ko drugačije misli. Oni se utrkuju u gorljivosti i revnosti – ko će radikalnije ispovediti dogmu konačnog spasenja i žešće prokleti svet grešnika izvan sekte. Ono što želim da istaknem jeste da se „naopakost” u ovom tekstu nikako ne odnosi na ljude, već na stanovišta, pa i na (pot)kulturu koju ta stanovišta karakterišu. Ali, na prebivanje u toj (pot)kulturi niko nije osuđen. Dovoljno je otvoriti vrata i izaći na svež vazduh zdravog razuma i elementarne ljudskosti. Ništa lakše, mada, i ništa teže od toga.

Rusija je bila ista anticivilizacija i pre CCCP-a, kao i Srbija pre ''zlih crvenih'' te miloseskua (Tito je to kako-tako jedino uspeo da drzi na kratkom lancu da ne besni).

Ovo nikad neces videti po mainscream medijima.

Podrzavam razgradnju necega sto ionako ne postoji niti ce verovatno postojati?

Neki od 70+% nebeskih. A uz to i republikosrbskanac najverovatnije.

Ne moze se protiv vucica sa Sundjer Bobom, Miloch le français-om, SS Kravetnicom, Ljoticem iz Cacka i jos nekim neuZralcima koji imaju razumevanja za ovakve zveri:

Pitanje je da li su i ti Milenkovici i Mitici za ulazak u EU, NATO, WTO, sankcije ruZiji, prava LGBT i NVO ili su i oni u fazonu ''sedecemo na XYZ stolica'' , ''ne damo ________'' i slicno.

Srbstvo in a nutshell.

Zna li neko gde je dr @Milenko Puzigaca ? Nema ga vec skoro mesec dana na forumu.

Ovo kao da je pisao Abu Mabu Cirjak licno, iako u stvari nije. Ko da mi otme iz moje duše orijent Ilustrovani bedeker kroz praistoriju turbo folka kao krik protiv lažne dileme Evropa ili Rusija Autor: Ognjen Lopušina Duvanje promaje kroz vrata naroda koja je letos protutnjala Balkanom ponovo me je podsetila na salonski rasizam koji brižljivo gajimo prema dobrom delu božijeg stada. Ne mislim tu na ona beslovesna bića koja neguju razbarušenu ubij-zakolji vrstu tolerancije ili na izlapele chemtrails krstaše, već na one promoćurne građanke i građane kojima nećete uvaliti rog za sveću. Upravo njima nije promaklo, na sopstveno čuđenje, da dobar deo tih nezvanih pogorelaca, sa ono malo bošči i pederuša, koriste ajfone! Sedam godinama ga željno iščekujemo, više nego Ikeu, Paypal i Starbucks zajedno i sad se ispostavlja da svaki Ahmed iz Alepa ili Sabrate šalje iMessages i to u roamingu… quelle horreur! U kultnoj knjizi Imaginarni Balkan Marija Todorova bavi se Balkanizacijom, pežorativnim imidžom koji je Zapad namenio svim zajednicama koje žive na ovom bunjištu jugoistočne Evrope. Na perfidan način stvara se slika jedne anahrone i zatucane zajednice te se naposletku i sami Balkanci, večito zagledani ka tom istom zapadu, oberučke late širenja ovakvih teorija. Zato smo skloni da trijumfalno zaključimo kako se ovde nikada ništa neće promeniti te da smo za to uglavnom sami krivi. Šalim se, podjednaki krivci će nam uvek biti i Bugari (za koje smo i dan danas Evropa), Rumuni (za koje smo i dalje takva gospoda da nam u podunavlju i dalje okopavaju povrtnjake), Šiptari, Čokalije, braća Grci… U javnom životu uzusi političke korektnosti nalažu da nije baš po bontonu propagirati ovakve stavove makako ih u suštini većina građana deli. Pa tako Čeda mora da se posipa pepelom kad kaže da mi nismo islamska džamahirija ili već neku sličnu lol parabolu. U kulturi, preciznije muzici vlada mnogo opuštenija atmosfera. Oko malo čega smo se okupili kao oko satanizacije novokomponovane muzike kao i žena i muškaraca koji se bave njenim izvođenjem. Problem je naravno što niko ne zna tačno šta je novokomponovana muzika. Struka kaže da nije novokomponovano samo ono što su Bartok i Kodalj snimali po selima panonske nizije na voštane kalupe, dakle folklor koji se prenosio usmenim predanjem. Sve ostalo je manje-više novokomponovano, negde je doaranžirano, negde dosvirano, a u većini slučajeva potpuno iznova kreirano. Dokle god je proces kreacije bio pod čvrstom akademskom paskom Radio Beograda, Budimpešte ili Bukurešta živeli smo u dostojanstvenom periodu u kojem su velikani poput Carevca i Mije Krnjevca gradili temelje onoga što će se kasnije zvati dobra stara narodna muzika. Ti smrtno ozbiljni ljudi izgledali su kao da projektuju rakete, a ne da sviraju u folk bendu. Osim brige da se muzički trasira i održava visok nivo kvaliteta, ovi praroditelji folka bili zu zaduženi i za strogu selekciju prijema novih estradnih zvezda da im se ne bi potkrao neki Bora Spužić. Paralelno sa rađanjem rok scene u svetu i liberalizacije izdavačke delatnosti u SFRJ počinju ozbiljni problemi za ovakvo shvatanje folkerskog showbiza. Umesto da do beskonačnosti usviravaju 40ak “autentičnih” numera, muzičari počinju da kreiraju svoje remikse, edite i boiler room-ove svog vremena. Razume se da je svaki kompozitor sa zrnom soli u mozgu takođe pogledao i preko plota da vidi šta se radi. I tako se nekakvim čudom desilo da smo svoje bogato muzičko nasleđe najradije kalemili sa sortama koje su dolazile sa jugoistoka. Sedamdesete su ubrzale razvoj ove prakse sa još više eksperimentisanja, još više preko granične saradnje, a tu negde se uključuju i disko i fank, sintisajzeri, ritam mašine i dok si tri put rekao Južni vetar nalazimo se u predvorju najmračnije katakombe narodne muzike poznatom pod imenom Turbo folk. U suštini turbo folk je kao jedna ogromna amorfna šarena pinjata koja šljašti, niko ne zna šta predstavlja i odakle dokle se prostire ali je pogodna za udaranje. Ako je verovati Eriku Gordiju (profesoru na londonskom UCL univerzitetu i vlasniku laskave titule odličan poznavalac prilika u regionu) Sloba je lično sedeo za miksetom sa Futom & Zlajom i nadgledao svaku Džejevu tercu i triler kao deo velikog master plana za zaglupljivanje biračkog tela. Moram priznati da mi kao građaninu Srbije laska ovakvo visoko mišljenje o kapacitetima srpskih političara, iako me u isto vreme vređa vera u umne sposobnosti celog stanovništva. Naravno ovaj briljantan uvid naišao je na topao prijem domaćeg komesarijata za kulturu koji je najbolje sažet na jednom mestu u čuvenom komsomolskom TV serijalu Sav taj folk, pokojnog B92. Bez namere da stenografski navodim ko je šta rekao svi uvaženi autoriteti srpske javne scene demonstrirali su neskriveno gađenje prema orijentalnim gibanjima srpskog življa. Nikome ne treba još jedna socio-etnološka analiza ovog fenomena pošto svaka frakcija u ovom društvu ima svoje ovlašćene tumače istorije, a i čini se da je većina tih intelektualnih traktata bila više u funkciji levo-desnog napušavanja nego neke iskrene želje da se fenomen razbuca. Sve se o ovome već zna, ako vam se muzika sviđa većinu kritičkih osvrta sa gnušanjem ćete odbaciti, a ako vam se gadi možete da birate da li ćete je napasti levo-kosmopolitski kao kritiku retrogradnog ili pak desničarski-nacionalno kritikujući nakardni orijentalizam. Tu je naravno i najpodlija opcija da se blazirano sa superiorne visine zalažete za cvetanje hiljadu cvetova. Ono što nam svima treba ko leba je da vidimo zašto nas svađaju sa našom orijentalnom braćom i sestrama. Da ustanovimo kakva je zaista ta muzika, da vidimo ko je od koga krao, ko je pozajmio pa nije vratio, da li muzički đavo živi u Istanbulu ili Teheranu, kad smo se tačno pokvarili i ima li nam uopšte spasa. Na kraju krajeva da se pogledamo u oči, zagrlimo i izljubimo i da nam nipošto ne ostanu naše maske. Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo Pre no što vas kao Slobodan Mićić povedem sa šaltera Kon Tikija red bi bio da porazgovaramo o itinereru. Kao što dobar rizling može u sebi da sadrži naizgled bizarnu aromu petroleja tako verujem da je svako od nas u domaćoj muzici prepoznao naizgled egzotičnu sinapsu u kojoj se spajaju domaći rok i subsaharski funk, ili neo-folk i dancehall. Ovakve veze najbolje je da ostanu deo lične interpretacije jer nije svaka eustahijeva truba ista. Pa ipak mi ćemo se fokusirati na kulturni prostor koji je iznedrio začuđujuće homogeni izraz bez obzira na bespuća kojima se prostire, a možda i više na šarenolikost življa koji na njemu obitava. Nadam se da će bar neko steći zanimljiv uvid u kompleknost koja stoji iza muzike koja je na prvi pogled prosta. Domovina ovog našeg imaginarnog orijenta omeđena je planinama Atlasa na zapadnoj strani i iranskih pustinja na istoku. Ovo, nažalost, znači da ćemo izostaviti brojne bisere Bolivuda, Lolivuda, tamilske mađioničare, afganske šlagere, malijske čarobnjake i druge diskretne heroje svetskog turbo-folka. Iskreno najteže sam se odrekao srpskih zemalja Afganistana i Pakistana. Toliko tu ima nekog Muharema Serbezovskog koji mi je blizak ali eto negde je morala biti povučena granica. U pravu su Milena Dragićević Šešić i Ivana Kronja kada kažu da je politička vrhuška direktno umešala prste u kreiranje i eliminisanje čitavih muzičkih pravaca i pripadajućih sistema vrednosti. Sletanjem Ajatolaha Runolaha Homeinija avionom Er Fransa na tarmak teheranskog aerodroma zaista je bukvalno preko noći ugašena jedna fantastična estradna scena. Pod vlašću dinastije Pahlavi, uz logističku pomoć CIA i lubrikaciju British Petroleum-a Iran je proživljavao zlatni period estradnog prosepriteta (i tmurni period svake druge sfere) u kojem su muzičari sa velikim entuzijazmom preispitivali bogato nasleđe iranske muzike pozajmljujući šakom i kapom od uzora sa zapada. Dok se Muhamed Reza, kao i Tito, vozikao svojim Mercedesom 600, svoje mesto u srcima svih Iranaca zauzeli su Guguš, sestre Mahasti i Hajede, Soli, Dariuš i mnogi drugi. Guguš je bez sumnje najveće ime iranske muzike, pojava koja u sebi prožima bukvalno sve od mlade Nede Ukraden do Glorie Estefan. U jednom od njenih najvećih hitova Talagh (koji otvara i sjajnu hipstersku kompilaciju Pommegranates) usemplovan je početak teme iz filma Jesus Christ Superstar Endrju Lojd Vebera (koliko je ovaj sempl jak videćemo kada se koju godinu kasnije bude pojavio i u Izraelu), dok u većini ostalih pesma ima toliko fanka da bi bez problema mogle da budu na saundtreku za Šaft. Numera koju bih ja izdvojio je Makhloogh, razigrano setna melodija u kojoj ima toliko mnogo slova š da zvuči kao neka seksi verzija Šuška se šuška da ja volim Duška. Neodvojiv deo iranske produkcije 70ih je i mizanscen u kojem se muzika konzumirala. Najuticajnija emisija bila je Rangarang, neka vrsta začinjenije verzije Obraz uz obraz uz nezaobilaznu op-art scenografiju i veoma smele kostime. Moj apsolutni heroj Irana ipak je Soli. I to pre svega u interpretaciji svog intergalaktičkog hita Miravi. Iza pojave jednog Vlade Đurovića krije se nežna emotivna luda koja svojim specifičnim body language-om opčinjava. Ovo je bez ikakve sumnje jedini mogući način za uživanje u životu. Post-revolucionarni period Solija je prisilno odveo u Kanadu gde ga je novi svetski poredak “oterao” u pravcu sakralne muzike tako da nam samo Miravi ostaje kao veliki menhir persijskog umeća ljubavi. Sa ove istorijske distance jasno je kod dan da Homeini nije baš delio moje oduševljenje ovom vrstom muzike i kulture, te je kao posledicu doslovno uništio cele esnafe muzičara, scenografa, kompozitora i dizajnera. Pod pretnjom zatvora i zabrane rada ogromna većina umetnika zauvek je napustila Iran i nastanila se širom sveta, najviše u Americi. Iranski Ofenbahovi, Fridrikshafeni i Lincevi postali su London, LA i Toronto. Dve umetnice koje na najbolji način predstavljaju ovaj nasilni egzodus su sestre Mahasti i Hajede. Starija od ove dve dame, sitna i dinamitna Hajede muzički bi mogla da bude veliki uzor Lepoj Breni. Uzmite sve Brenine istočnjačke hitove i još malo pospite kuminom i šljokicama, spakujte u sitno crnpurasto diva pakovanje i eto to vam je Hajede. Ako pak svoju šoljicu istoka radije pijete u nekom Frantic – La vie en rose fazonu, onda je Mahasti žena boginja za vas. Bogata orkestracija i izražen euro šik sedamdesetih prisutni su u većini njenih minijatura. Iako kolevka možda i najevropskije neo-folk tradicije, Iran i pogotovu Teheran postali su spletom neobičnih okolnosti simboli onog najnegativnijeg što razara naše nacionalno muzičko tkivo. Jaka tradicija poštovanja ljudskih prava u našeg čoveka sigurno je ujedinila Zahara, Petra Janjatovića i Zorana Hristića da osude teheranizaciju naše muzike. Mora biti da je zbog Homeinija, jer nakon ’79. u Teheranu više i nema nikakve muzičke industrije koja bi nas kvarila. Što je mala šteta za nas, a ogromna za naše prijatelje Irance. U realnom životu ovaj transfer baš i nije moguć ali u našem imaginarnom orijentu ukrcavamo se u prvu klasu na liniji Teheran – Tel Aviv iz uz čašu rashlađenog soka od nara letimo iznad Iračke pustinje. Sveta zemlja je paradoksalno najmlađa estrada od svih koje ćemo posetiti. Nastao pre nepunih 70 godina, Izrael je pred sobom imao zadatak izgradnje potpuno novog društva tkanog od bisera rasutih po celom svetu. Trebalo je naći neki lepak koji će zalepiti Aškenaze iz Bresta, Viljnusa, Odese, Birobidžana i Budimpešte sa Sefardima iz Mostara, Maroka i Tunisa i na posletku sa Mizrahi Jevrejima iz Iraka, Irana i Jemena. Iako aškenaski Klezmer neretko ima dodirne tačke sa muzikom Balkana nas ipak interesuju prevashodno Mizrahi narodnjaci, muzika siromaha iz Jemena, Irana, Iraka… Prvi autentični snimci jemenitskog neo-folka nastaju masovnije početkom 80ih godina i od strane elitnog dela društva dobijaju tretman sličan onom koji je kod nas imao Južni vetar. Za razliku od kakve-takve izdavačke nomenklature na koju je mogao da se nasloni Mile Bas, jemenitski Južni vetar je svoj kasete distribuirao na tel-avivskoj autobuskoj stanici u čizma noga formatu. Osim logistike, sa Miletom, Savom i Pericom dele i veoma veliki procenat muzičkog DNKa. Prvi veliki hit podario je Moše Haim, sin emigranata iz Jemena, a na matru za koju ne bi smeo da se zakunem da nije prošla kroz Miletov Juno Roland sint. Da analogija sa vetrom bude potpuna, Moše je na istom albumu obradio i kultni libansko/panarapski hit Linda Linda i to na arapskom, koji mu je kao stanovniku Jemena bio veoma blizak, te na taj način poslao jasnu “nek puknu dušmani” poruku. Svako ko imalo zna nešto o prilikama u regionu zna da je ova vrsta aktivizma daleko rizičnija od jedne benevolentne šetnje po Baščaršiji u osvit zlatnih 90ih. Ako vam je Mošetov turbo judaizam too much, iz njegovog zavičaja stiže nam svakom darkeru poznata preslatka cica – Ofra Haza. Ofrina karijera kreće se od tinejdžerskog rok benda preko Evrovizije do sufliranja Sisters of Mercy. Sa njenog albuma jemenitskih pesama izdvaja se pesma Im Nin’Alu. Iako daleko poznatija po svojoj elektro-pop verziji sredine 80ih (i čuvenog spota, koji je verujem bio inspiracija i Lepoj Breni), originalna verzija iz ’78. predstavlja prethodnika turbo-folku koji se javlja par godina kasnije. Nešto kao Josipa Lisac koja peva Omer beže. Sedamdesete u svetoj zemlji bile su specifične po činjenici da su u Izraelu svoj muzičarski hleb sa sedam kora, osim mnogih ćeri i sinova Izrailja, mesili i pekli žene i muškarci koji nikakve veze sa Judaizmom nisu imali. Za razliku od Turaka, Grka i Arapa koju su imali viševekovnu tradiciju svojih zabavljača, Izraelci su morali na brzaka da se snabdeju tezgarošima koji bi nastupali po svadbama, bar mitzvahima, i valjda pre svega ispraćajima. S tim u vezi postoji nekoliko veoma egzotičnih likova i likuša koji su ostavili trag po šatrama i lokalima od Ašdoda do Haife. Jedan od njih je Aris San, muzičar iz Kalamate koji je zabavljao grčko-jevrejsku dijasporu iz Soluna svirajući neku čudnu mešavinu rokabili-rebetika. Furao je imidž Pitera Selersa, družio se sa Moše Dajanom i na kraju držao klubove po Njujorku. Ako ovo nije dovoljno kinky dodaću da ga je početkom devedesete u Budimpešti likvidirala njujorška mafija. Druga autorka koja demonstrira fluidnost nacionalnih identiteta na Levantu je Grazia Peretz. Sa šesnaest godina Grazia je u Jafi snimila svoj prvi i jedini album uz finansijsku podršku svog oca. Želeći da napravi raskorak od dominantih zvukova Grčke i Turske Grazia je uz pomoć producenta i njegovog novonabavljenog Moog sintisajzera duboko umočila ruke u fanki i disko firnajz, te se svakako može govoriti da je ovo jedan klasičan turbo-folk ili čak dens svetionik koji je bacio svetla daleko. Iako u aranžerskom smislu reakcionarno, skoro ceo album u stvari predstavlja semplovanje ili prepevavanje poznatih numera. Osim već pomenutog masnog basa iz Jesus Christ superstara nama je bez dileme najzanimljivija numera Arkadaš (iliti drug na turskom) u kojoj Grazia daje svoju interpretaciju Muharemove elegije Zašto su ti kose pobelele druže (pesmu, koja se kod nas zbog svog karasevdah faktora uglavnom ne svira na veselim priredbama, Grazia je uspela da mladalačkivozdigne na Muzički tobogan limunada nivo). Ipak najbolji uzorak ovog suludog disko sajkodelik mladalačkog hira vidimo u pesmi Rampi Rampi. Na žalost, folk tržište 70ih godina nije bilo spremnu za ovu količinu hipsteraja pa je ovo bio prvi i jedini album izraelske Anice. Sedamo u prašnjavi autobus na onoj stanici gde Moše prodaje kasete i preko Golanske visoravni idemo u Siriju, još jednu zemlju velikih etničkih kapaciteta. Pošto smo iz Jafe krenuli dok je vinil sa Gracijiinog LP još bio vruć, u Siriji 70ih ćemo prvo svratiti kod Jermain Tamraz, poznate asirske pevačice. Ako ste kao ja, i vi sada u vikipediji proveravate šta je Asirija i zašto se neko iz istočnog dela Sirije zove Žermen. Iako je dobar deo njene karijere vezan za šansonu i muziku koju bi kod nas najviše povezali sa Nenom Ivošević ili Jadrankom Stojaković, ovaj predivni narodnjački razdragani pop zaista ne poznaje granice. Iz sličnog dela Sirije, dolazi nam autor mnogo poznatiji današnjoj omladini i onima koji se tako osećaju. Omar Sulejman češće svira na Roskildeu, Glastonburiju i džez festivalima nego po svadbama, takav je, jebi ga, showbiz (dok je ovaj broj BeforAftera u štampi stiže informacija da će overiti i Resonate). Muzički nema dileme, Omara vozi žestoko turbo folk sranje. Njegova audio prostranstva zvuče kao kad bi Šefćeta i Ćitu poveli za ruku da snime svoje ludosti u Abbey Road-u. U poređenju sa njegovim orijentalnim bagažom i Kemal Malovčić zvuči kao Kiki Lesendrić pa ipak češće ćete u playlisti svakog urbanog lika pre videti Wenu wenu nego Čiji svatovi noćaš pevaju. Verovatno zbog toga što je Omar veoma kooperativan u saradnji sa kreatorima javnog mnjenja, pa tako džemuje sa Bjork, Four Tet-om i drugim prvosveštenicima “ozbiljne” kulture a u svojim spotovima itekako podilazi dosta jeftinim stereotipima belog čoveka o divljaku sa istoka. Fura se taj neki Josif Tatić/Ekrem Jevrić stil sa belim čarapama i naočarima za sunce. Al’ nek ga je Bjork miropomazala, sve mu opraštam kad počne ovaj šmekerski groove. Dok u daljini trešti Omarova ritam mašina ulazimo po četvoro u Mercedese i uz brundanje dizel motora idemo na zapad u diskografski centar regiona, Bejrut. Cenu svog kosmopolitizma i veoma šarenolike strukture stanovništva Bejrut i Liban plaćaju bezmalo permanentnom nestabilnošću, pa se umesto otrcane fraze Pariz na bliskom istoku neopravdano koristi kao metafora urabinsitičkog haosa i svekolikog propadanja. Prosto je neverovatno kakvi su epski fanke-folk klasici nastali krajem 70ih u trenutku dok je u Libanu više bilo masakara poput Sabre i Šatile nego koncerata. Prvi među jednakima je Ihsan al-Munzer. Kakva je šteta što Šaban Bajramović nije imao ovakvog jednog šamana za miks pultom da uzme recimo Kerta mange daje i prelije sve levantinskim sirupom i pospe ružinim laticama i bademom. Kod Ihsana je sve sam streotip do stereotipa, i Aladinova čarobna lampa i 1001 noć, ali sve urađeno u kemp hladno ratovskoj james-bond audio estetici. Pustite ovo blago u kolima i imaćete utisak da vas Mister No juri ulicama Bejruta dok na zadnjem sedištu vozite pobednice izbora za Mis Bejruta. Za one kojima je ovaj miks slatkog i masnog zabranjeno voće, za one koji od folka biraju ozbiljnu i autentičnu priču, a ne jeftina sladostrašća, Liban ima da ponudi živu kraljicu arapskog muzičkog kalifata Fairuz. Iako hrišćanka Fairuz je svojom plodnom i dugom karijerom sa pravom zamenila Um Kaltum na prestolu arapske ženske muzike. Za razliku od većine ostalih izvođača njena muzika je izuzetno svedena i minimalna u izrazu sa temama koje variraju od religioznih do ljubavnih preko neizbežno patriotskih. Ako se snebivate oko ulaska u ovaj naš orijentalni hamam preporučujem da krenete od Fairuz i njene božanstvene ode Bogorodici. Fairuz je neko ko na tihovanje tera i Falangiste i Druze i Hezbolah. Svoj naglašeni kosmopolitizam Bejrut demonstrira i danas kroz usta Jasmin Hamdan i njen moderni, i pomalo blazirani elektro-folk. Vreme je da se ruskom nuklearnom podmornicom evakuišemo u Alžir. Na oranskom pristaništu dočekuje nas razdragani momak ispod čijih paperjastih brkova sija zarazni osmeh. Prvi put smo se sreli (a da nismo znali) zlatne ’93. godine u tranzicionoj bombi Dragane Mirković Baš tebe volim ja (tranzicionoj u smislu prelaska iz Južnog vetra u Pop, slađi od snova). Haledov saharski ritam ali ništa manje i plesni skil tada još kosmatog Bakija Bifrija i Sanija Trik eFiXa na neki način su premostili osavremenjavanje srpske pop/folk estrade ka modernim plesnim ritmovima. Iako je pokazao zadivljujuću sposobnost adaptacije te na kraju krajeva postao i autentični baštinik francuske muzike i kulture, Haled je u mom folk ikonostasu pre svega predstavnik autentične dionizijske verzije turbo-folka. U tom smislu apsolutno prihvatam svaku kritiku intelektualnih krugova da nam je trebalo više ovakvih seksi melodija. Seksi, to smo već ustanovili, nije po volji državnoj upravi ma koje geografske širine pa je takoreći kompletna alžirska estrada u permanentnom egzilu u Francuskoj. Lascivne pesme u kojoj se debatuje o ljubavi, prevari i nepodnošljivoj lakoći življenja nisu po meri kako islamista tako ni državnog aparata koji se protiv islamista bori. Zato iz Orana odlazimo brzo. Prerušeni u beduine, lepljivi od višednevnog bauljanja Saharom stižemo u Egipat. Najmnogoljudnija zemlja arpaskog sveta logično je i najuticajnija kada je u pitanju muzika. Svoj humanizam i renesansu doživela je kroz lik i delo Um Kaltum iz čijeg kićenog kaftana su poispadale sve zvezde severno afričke muzike. Za ovu našu priču ona je ipak suviše daleka i njene monumentalne operetske kompozicije bez kraja i konca deluju prepodobno koliko i fristajl Filipa Višnjića. Hvale vredno ali zahteva posebnu ritualnu pripremu. Mi ćemo biti mnogo prizemniji, na prašnjavom trotoaru u Kairu u plavoj adidas trenerci nalakćen na Ševrolet Impalu čeka nas Omar Koršid. Šarmantnog vunderkinda angažovala je upravo Um da zapadnjačkim instrumentima okadi klasike misirske muzike. Ako tražite mix: zvukova sa flipera, surf-roka, turbo-folka, sub saharskog bluza i sve to za belly dancing igračicu koja je posuta šerbetom i ružinom vodicom prestanite da čitate ostatak teksta i preslušajte sve što je Omar snimio. Ako imate vremena samo za jednu pesmu, neka bude ovaj biser erotik-folka. Kada je u pitanju naša reakcija na ovakav progresivni folk, mora se priznati da smo imali veoma jakog protivkandata. Iako nije postao deo kafanskog mainstreama album Od Betovena do čočeka Bokija Miloševića pruža sličan energetski bilans kao i Omar, tamo gde fali Omarovog rahatluk orijenta Boki nadoknađuje rafiniranim crnačkim šmekom. Na žalost Omarova muzička energija korespondirala je sa njegovim ludo-i-brzo životnim stilom. Sa samo 36 godina život je izgubio u saobraćajnoj nesreći. Folk nikad nije samo telesno, zato iz tog smrskanog Omarovog auta odlazimo u egipatski Dom sindikata na nastup slobodno mogu da kažem jednog od mojih top 5 izvođača svih vremena. Ma koliko umeo, ponekad kreativno, da rastegnem pojam sličnosti, teško da u bližoj istoriji muzike naših prostora od Kize Radovića do Borisa Bizetića postoji takav jedan audio Voltron kakav je Abdel Halim Hafez. U jednom sitnom, od rane mladosti bolešću narušenom telu krije se talentovani kompozitor, strastveni dirigent, glumac i pevač. I dalje živim u uverenju da od Himze, Ljilje Petrović i pre svega mama Vide ne postoji ništa uzvišenije na ovom svetu ali ovakav scenski nastup i suverena vlast podijumom nije viđena nikada! Svaki njegov nastup prava je minijaturna monodrama u kojoj Abdel propoveda, diriguje kao profesor Rackov, pati u transu kao Sinan, smeje se sa publikom… Zato je upravo sudbinska stvar što je Abdelova pesma nad pesmama na jedan veoma specifičan način povezana sa nama. Tokom 60ih Abdel je snimio pesmu Ahwak (Volim te) originalo kao orijentalnu šansonu, moguće inspirisanu Edit Pjaf, sa veoma specifičnim uvodom koji neodoljivo podseća na glavnu temu iz serije Grlom u jagode. Iako se pesme u razradi znatno razlikuju osnovna melodija je zapanjujuće ista slična. Ima nečeg izuzetno dirljivog i simboličnog u činjenici da je tema koja se u našem društvu povezuje sa nekim lepšim i srećnijim vremenima u stvari orijentalni klasik. Kismet. Voleo bih da jednog dana sretnem Zorana Simjanovića i da mu se zahvalim što je astralni blizanac Abdela Halima (oprostiću mu u suzama što je učestvovao u Svom tom folku). Živi nastup koji sam izdvojio možda traje 17 minuta (slučajno baš kao i integralna verzija Love to love you baby Done Samer!) ali obećavam da će to biti 17 minuta u kojima Abdel objašnjava kako se od Grlom u jagode dolazi do Jagoda u grlu i nazad. Opet za one sa jeftinijim ulaznicama što se nešto snebivaju- slobodno pođite do prelepe Dalide, misice Egipta i počnite njenim pan-egipatskim himnama. Ceco, ako čitaš, ovo si mogla da budeš ti but you playin’… Jedan gadan mamurluk kasnije nalazimo se u trajektu Port Said – Antalija. Pretposlednja stanica na našoj maloj muzičkoj maskaradi je Turska, maćeha koja nas je 500 godina kao Jozef Fricl držala u podrumu svoje divanhane. Kako u takvim situacijama biva, između nas se razvio specifičan oblik stokholmskog sindorma u kojem se šizofreno čas dičimo čas stidimo onoga što smatramo osmanlijskim nasleđem. Da stvar bude još čudnija muški roditelj turske državnosti Mustafa Kemal bio je zagovornik originalne ideje da je prava turska muzika, ‘aj da kažemo recimo anadolska, baš strava, da pripada evropskoj tradiciji al’ da je ruže arapski, persijski i… ček ček… VIZANTIJSKI ukrasi. Sličan se, dakle, ipak sličnom raduje i to je skroz ok. Dok se iz metalne sinije puše vrući kokoreci, kroz glavu mi prolazi jadikovka Zorana Hristića kako je muzikološki institut SANU trebalo da reaguje povodom etničko-kulturne kontaminacije našeg melosa. Kao pravi patriota preuzeću pušku palog neznanog junaka muzikološkog SANU SWAT tima i sam istražiti stvar. Iz Turaka se, bojim se, ne vraćam kao Miloš obezglavljen ili Lazar samo sa glavom, već više kao Bogoje/Mustafa raspamećen diverzitetom muzike koja se na području Turske razvija tokom druge polovine XX veka. Od fanki Žare i Gocija koji u Hamburgu sviraju po sunećenjima do psihodeličnog folk-roka i diska. Ali nemojte verovati meni čika Zorane, verujte najboljima koje društvo danas ima: Arianu Aslaniju a.k.a. Action Bronsonu, Doktoru Dreu, Mos Defu, Džej Ziju… Svi oni i mnogi drugi zahvatali su vode sa ovog izvora. Bez obzira da li pričamo o svadbarskoj tezgi u Berlinu ili elegantnoj svirci na nekoj Istanbulskoj terasi uticaj koji je cnačka kultura ostavila na Tursku muziku najveći je kontrast u odnosu na ono što se ovde smatra osmanskim zvukom. Sva četiri musketara koje ću ovde pomenuti gruvaju masovnu količinu elektrifikovanih gitara, baglama, sazova, uz nezaobilazne moogove, analogne sintije i ostalu groovy muzičarsku mikrokozmu. Umesto da sa tog buljuka raznorodnih frizura, šminki i brada izaberemo neku od mnogih mačkastih cica koje su pevale a la turca orijentalni disko, mazni pop ili elektro-belly dance, započećemo sa jednom opakom curom po imenu Selda Bagčan. Zamislite da je Nada Mamula u nekom trenutku doživela dečko-koji-obećava metamorfozu, ošišala se do glave i počela da svira električnu gitaru, e tako otprilike zvuči Selda. Slabo divanim turski ali baš zato razumem sve što mi Selda poručuje. Njen glas ne zavodi već brifuje o feminizmu, ljudskim pravima ali i tragičnim ljubavima, nevernim momcima. Samo mi nemojte reći da nije tako. Evo ako mi ne verujete sve se lepo čuje. Kao što znamo iza svake bad-ass žene pogrbljen nad miksetom čuči osetljivi muškarac. Producent Seldinog prvog albuma i kompozitor brojnih instrumentalnih numera Zafer Dilek je verovatno nešto najbolje što se dogodilo muzici istočno od Drine. Glatkoća kojom prelazi iz Hendriksa u anadolu folk iz njega u zeibekiko pa u… ostavlja bez daha. Dokaz da taj eklektični pristup uspešno komunicira sa najširim auditorijumom je to što većina njegovih kompozicija počiva na saundtrecima urenebesnih komedija kalibra Žikine dinastije. Teško da postoji folk kuliji od ove kutije lokuma! Ako ste ljubitelji teških nota, opskurnih misli i bas-bubanj rock-a vaš jaran je Arif Sag, virtuoz na turskoj baglami (što nije isto što i grčka baglama). Dok je Zafir Dilek idealan za reminescenciju o nekim letnjim ljubavima u Kušadasiju, amidža Arif svojim garažnim pristupom više slika neke tmurnije pejzaže iz vizure malih prozora Midnight-expressa. I za kraj za sve koji nisu ljubitelji balkanskog šmeka maljavih grudiju ispod razdrljenih košulja i PVO brkova, predstavljamo legendu turskog roka i modnu ikonu Bariša Manča. Kao da nije dovoljno to što brat izgleda kao dete Sarumana i Frenka Zape, već je i potpuni bog mode. Hvala veselim sedamdesetima na satenskim košuljama gigantskih kragni, leopardastim blejzerima, kožnim kostimima, jambolijama, jer Bariš je furao sve. Muzički Mančo je kompleksan, on je i folkerski Zapa ali i sofisticiraniji prog rok Aca Lukas, ne bi me čudilo da su i Mirzino jato, Kerber i Osvajači nastali na slušanju njegovih ploča. Seks seks seks! Na obali Izmira ulazimo u gumeni čamac za Lezbos. Pa onda trajekt do Atine. O našoj egejskoj braći i njihovoj muzici znamo nešto više nego o ostaloj orijentalnoj familiji. Zahvaljujući Mikiju Jevremoviću, Šurdi, a danas i manje-više bilo kojem imenu naše scene pratili smo pomno kako grčka estrada diše. Nešto manje smo ispoštovali razvoj grčke popularne muzike od početka XX veka. U tom periodu nastaje plesna muzika koja se naziva rebetiko. Autori rebetika poticali su uglavnom iz redova društvenih otpadnika. Jednom rečju rebetiko je što bi mladi rekli trap. Čak su i teme pesama veoma često bile povezane sa narkoticima, veselim zgodama prilikom izbegavanje pravde i tome slično. Sa dolaskom, jedne od brojnih, desničarskih vlasti krajem 30ih započet je proces muzičke džentrifikacije tako da je taj nothing-but-the-G-thing diskurs polako ali sigurno otišao u istoriju. Nakon drugog svetskog rata i raznoraznih desno-pukovničkih nevolja u Grčkoj počinje ponovni uspon novokomponovanog rebetika sada u modernijoj produkciji, i to je već veoma slično onome što Giga Moravac sluša na osmomartovskoj šoping turi u Solunu. Pošto smo mladi, a ne stari, izabraću za vas jedan biser helenskog trap-a iz 1930. godine zbog kojeg sam prestao da prevodim reči. Nakon prvog slušanja i ushićenja zbog ove neverovatno sveže i potentne white stripes gurabije počinjem da zamišljam kako se Ivo Lola Ribar kir Kostis u ovoj pesmi podseća neke mladalačke avanture u kojoj je švercovao 2 kile šita iz Smirne na Rodos ili da, u najmanju ruku, peva o nekoj zaveri za rušenje desničarke vlasti, kad li je istina da je ovo primer klasične gde-si-bila-kad-sam-bio-niko žalopojke. Što je, kao što dobro znaju Dejan Matić i Miroslav Ilić, jedna od jačih tema. Razmenjujemo tri poljupca sa Haniotijem i ulazimo u šarage. Pola sata pasoške kontrole kod Preševa i 15 predejanskih ćevapa kasnije nalazimo se na mestu sa kojeg smo krenuli. Polako na glavu stavljam svoj mićićevski safari šešir za efektno poentiranje i puštam neku finu intermeco muziku. Ovaj ručno ubrani muzički bidermajer što vam ga bacam kroz otvoren prozor moj je patetični pokušaj da prepoznam i shvatim svoje emocije i strahove u pesmama koje su pisane i svirane ljudima koji stanuju kilometrima i decenijama daleko od mene. Ko je osim Sulejmana, Bajazita i Murata kriv što smo za razliku od većine Evropljana svoje (i tuđe) muzičko nasleđe pokušali da istrgnemo iz strogo folklorne interpretacije? Odgovor na ovo pitanje nalazim u iskonskom kredu filozofske škole leve obale Turbo-folk me je naterao (M. Mercedez). Jer kad se skine paučina besmislenog naklapanja vrlo je lako ustanoviti šta je suština fenomena. Upravo kosmopolitsko eksperimentisanje sa tuđim znanjima. Kada Guguš peva, u dekoltiranoj haljini, na ritam iz mjuzikla o Isusu Hristu to je par ekselans turbo-folk. Mile i Juno sint, Anadolija i električna gitara, Bebi Dol i Mustafa, Ofra Haza i Sisters of Mercy… sve je to turbo-folk. Što naravno ne znači ništa u kvalitativnom smislu, na kraju krajeva nešto je Haris Džinović, a nešto je Himzo Polovina. Posebnu vrstu prezira gajim prema kritici koja dolazi iz političkog-rasno-konfesijskog rakursa. Kao što smo imali prilike da vidimo više od trećine autora uopšte ne pripada islamskoj tradiciji, što samo znači da i mi što, hteli – ne hteli, pripadamo istočno pravoslavnom stadu imamo ozbiljno gledanje u orijentalnom ogledalu. Izgleda da je Vizantija nešto više od elegantnih dečanskih fresaka. Nije potreban bolji dokaz da je ovaj kulturni obrazac iskren, od činjenice da su ga osporavale gotovo sve kulturne elite. Dragoceno je sa te strane saznanje da se u kritici, našoj kavijar levici i salonskoj desnici priključuju Homeini, Hezbolah, Alžirski islamisti, Grčki desničari, Ataturk, Falangisti… Orijentalno u našoj muzici (i ne samo muzici) je blagoslov kojeg često nismo svesni. Način na koji smo ga vešto kao med smiješali u ogromnoj kaci žuči kojom smo prebogati, razlog je zašto smo na ovom širem području uspeli i da nadmašimo svoje uzore sa istoka. Ali o tome više neki drugi put. zaboravi na evropsko vreme tamo noć traje danima

@Constantin @Edinburgh @Smrtokapa @RatzenStadt I po cemu se vasa kroatofobija razlikuje od radikalske? Sve u duhu srBskog vizantizma.

Uzor za jedno 90% srbadije.

- kralj-orijentalni despot Nosonja ukinuo Sabor Hrvatima (instituciju koju su imali jos od Srednjeg veka) + atentat u Skupstini - rezultat: ustaski pokret i sve vezano za njega - svojatanje Dubrovnika i to na drzavnom nivou, a kad NEKI Hrvati nakon toga svojataju N. Teslu, odmah ''jao kuku lele sta nam rade''

Nesto se The Narod nije bunio kada je onaj trebinjski srbofasista (j)ovan ducic nazvao Hrvate ''poganim hijenama'' i ''zakrzljalom rasom''. Cak je i podrzavao, bilo precutno, bilo otvoreno.

Mogao bi i ramzan kadirov kod svog gospodara Belzebuba, da ga on i njegovi minioni zabavljaju isukivanjem i nabijanjem do kraja vecnosti.

Dragoš Kalajić i „biti fašista“ Čuveni Dragoš Kalajić je jednom prilikom rekao da je “biti fašista najveći kompliment“. Ovaj tekst će poslužiti za osvešćivanje liberala i ostalih evropejaca, kao i analiza termina “fašista“ u modernom svetu. Prema Vikipediji, pod terminom “fašizam“ podrazumeva se “državno Fascist_symbol.svguređenje ekstremne desnice koje radikalno ograničava ljudska prava radi veće stabilnosti i bržeg napretka“. Govoreći o fašizmu, gospodin Kalajić sigurno nije mislio na “uređenje ekstremne desnice“, i ako je i sam bio ideolog nove evropske desnice. Verujem da je pod time mislio na onu etiketu koju liberali i pripadnici NVO sektora vole da lepe nacionalno svesnim ljudima. Dragoš Kalajić je bio i senator Republike Srpske za koju NVO elementi vole da kažu da je “genocidna tvorevina“. Ono što oni takođe vole da rade je da poistovećuju fašizam i nacizam sa NACIONALIZMOM. U našem “demokratskom“ uređenju nacionalizam se poistovećuje sa šovinizmom i ekstremizmom. Zašto? Demokratija i komunizam su globalističke i anacionalne ideologije i stvorene su da ukinu nacionalizam. Veštački su stvorene i podvaljene narodu da bi se oljagali patriotizam, suverenitet i nacionalizam. “Fašizam“ je danas Putin, Orban, Marin Le Pen, “fašizam“ je sve ono što se ne uklapa u agendu NVO sektora. “Fašizam“ je porodična politika, jačanje vojske, suverenitet i otpor bezumlju. “Fašizam“ je borba za očuvanje Kosova i Metohije, borba za očuvanje kulturne baštine i borba za očuvanje ćirilice. “Fašizam“ je otpor zapadnjačkom bezumlju i otpor Evropskoj uniji. “Fašizam“ je patriotizam, otačastvo i rodoljublje. Šta je danas pravi fašizam? Nevladin sektor, anarho-neoliberalni elementi i razne “antifa“ organizacije. Ko su danas novo-fašisti? Oni koji pljuju po svom narodu, po veri svog naroda, po herojima svog naroda. Novo-fašisti su oni, koji u duhu kosmopolitizma, slave presude protiv srpskih heroja u Hagu, oni koji teraju srpski narod da priznaju genocid koji se nije ni desio, oni koji KosMet nazivaju nezavisnom državom, oni koji u sred Beograda slave dane “kosovske kulture“ i oni koji Hašima Tačija nazivaju predsednikom i oni koji u svrhu “verskog diverziteta“ opravdavaju svaki oblik islamskog ekstremizma. Novo-fašisti su oni koji nama lepe etikete “fašista“ jer smo nacionalisti i volimo svoje, a tuđe nas ne zanima. Fašisti smo jer se protivimo slavljenju separatizma u sred Beograda. Fašisti smo jer slavimo sve pobede srpske vojske i slavimo srpske heroje. Ako učestvuješ u promovisanju separatizma ti si „borac za ljudska prava“. Ako se protiv toga boriš ti si „ekstremista“ i “fašista“. Ovako će biti sve dok Srbija, po uzoru na Rusiju ne donese Zakon o NVO. “Biti fašista“ danas i jeste najveći kompliment, jer ako te NVO nazovu fašistom onda možeš biti siguran da se boriš za prave stvari! Vinston Čerčil je jednom prilikom rekao: „Anti-fašisti budućnosti biće ono što su pravi fašisti bili nekada“. Izgleda da je bio potpuno u pravu.

Bez uvrede, ali ovo napisano je nivo aktuelnosti.

Opa, Djurdjo! Uvali Djurdja ovdasnjim patriJotama koje su se nadale svojim sumanutim snovima kada je doticna pobedila na izborima. 👏 To vise zato sto su deo EU od 1981. a i NATO-a od 1952. Plus, malo su postali odgovorniji nakon bolnog iskustva sa krizom 2008-2016.

Da nema ''mrskih Anglo-Saksonaca'' te Poljaka, baltickih i skandinavskih zemalja, ''zapad'' tj. Evropu sa sve Ukrajinom bi odavno pregazile putlerovske horde, duhovne naslednice Sartag-kana i naravno zavele svoju tiraniju i despotizam. Pogotovo bi Nemacka, Francuska, Italija, Spanija, Austrija i Madjarska odmah prodale *upe siledzijama sa istoka, pod parolom bUsInEsS aS uSuAl , a razne Grcke, Bugarske i Rumunije da ne spominjem.

Ti postoje, ali samo formalno, kao i ostalo u ovom SNSimulakrumu od drzave.

Beograd.

\\ Nacija sa ovakvom omladinom nema sta da brine za buducnost, jer je i nema.

To i slicno podrzava 90% + cutolozi. Uostalom, u gradu od 1,5 miliona stanovnika nema ni desetak ljudi koji bi mogli da se organizuju i da okrece/uklone to ruglo.

Dakle 30 miliona dolara, a ne rublji, kvaca, rijala, rupija, renminbija ili ljuski oraha. Toliko o mnogima zeljenoj dedolarizaciji.