bohumilo

Politika lomljenja kičme Amerikancima koji hoće pošteno da rade i proizvode, koju je inaugurisao subkomandant Lešina i njegovi pobočnici - zbog čega, umesto da dozvole proizvodnju, prodaju strateške rezerve nafte koje je mister Tramp vizionarski nakrcao do vrha, i jurcaju po sveti i mole tiranske režime da ONI povećaju proizvodnju nafte - daje potpuno očekivane rezultate. Ekonomija je u kontrakciji 2 kvartala za redom: Amerika je u recesiji! Međutim, ono što je mnogo veći problem je da se to dešava u režimu visoke inflacije, što je toliko izuzetno da je do 70ih godina smatrano za nemoguće (tj. to je smatrala kejnzijanska struja, koja je se tu i definitivno razbila o hrid realnosti, za razliku npr. od ljudi kao što su bili Robert Lukas ili Milton Fridman koji su mnogo bolje razumeli fenomen inflacije). Lešina bez davanja makar minimalnih signala razumevanja (ili života?) bilo čega - a pogotovu ekonomije, cena i inflacije - traži od prodavaca da ne podižu cene, traži od pumpi da gorivo prodaju jeftinije itd . FED je prekjuče, u cilju zauzdavanja inflacije (ili, bolje reći, inflatornih očekivanja, koji jesu jedan od ključnih faktora ove inflacije), drugi put uzastopno podigao kamatnu stopu za 0,75%. Međutim, tu ima jedna kvaka koja se retko pominje: nakon krize iz 2008. godine FED je promenio mehaniku kojom utiče na kamatne stope, i ja sam vrlo znatiželjan da vidim koliko će nova mehanika biti uspešna u borbi sa inflacijom - ovo joj je prvi ispit, i još uvek deluje kao da je pitanje otvoreno. Naime, FED (i sve druge centralne banke) nema nekakav podešivač koji prosto okreće i automatski tjunuje kamatne stope na vašoj kreditnoj kartici, ili stambenom kreditu ili studentskom zajmu i slično, kako to mnogi ljudi zamišljaju (neki misle i da centralne banke prosto KAŽU komercijalnim bankama kolike će toga dana biti katne stope), međutim to ne funkcioniše tako. U starim udžbenicima (i sadašnjim novinama, pošto su novinari ljudi koji, paradoksalno, POSLEDNJI sve važno saznaju) se objašnjava da FED pokušava da targetira tzv. "prekonoćnu" kamatnu stopu (Federal Funds Rate, kako se to zove u Americi), što je cena po kojoj komercijalne banke jedna drugoj pozajmljuju rezerve na kraju radnog dana da bi zadovoljile zakonski minimum rezervi (kao procenat od ukupnih depozita) koje moraju da imaju u FED-u. A način na koji to FED radi je kupovina i prodaja hartija od vrednosti (najčešće obveznica/blagajničkih zapisa američkog Trezora) na otvorenom tržištu, čime direktno utiče na količinu novca u opticaju, a time i na inflaciju. Međutim, od 2008. godine naovamo, od početka ere "kvantitativnih izinga", to ne funkcioniše tako jer komercijalne banke uglavnom imaju viškove rezervi - a 2020. godine su obavezne rezerve i zakonski ukinute (na jedan dosta sumnjiv način, saopštenjem u nedelju uveče, gde čak to nije ni eksplicitno rečeno, nego je bilo pod hiperlinkom "ostale mere" koji vas, ako kliknete, vodi do uredbe o ukudanju obaveznih rezervi) - već FED plaća bankama kamatu ako parkiraju rezerve u FED-u; drugim rečima, FED plaća bankama da ne pozajmljuju novac svojim mušterijama, i na taj načim pokušava da utiče na kamatne stope. Cilj novog mehanizma je bio upravo da razdvoji targetiranu kamatnu stopu od FED-ove trgovine hartijama od vrednosti, tako da su mogli, npr, da podižu kamatnu stopu a da ne prodaju ništa od onih hipotekarnih hartija (MBS-ova) koje su kupili 2008. godine. To je, međutim, razdvojilo i direktnu vezu između ciljane kamatne stope i inflacije (koja je postojala 1980-2008), a koliko je indirektna veza ostala jaka tek ostaje da se vidi. Ali, ovo je mnogo više "probaj pa vidi šta će biti" nego "meta je laka, samo ako bude političke volje i čvrstine"...

Najverovatnije će to biti Amerika, zaista izgleda dobro i žilavo (i to uprkos trenutnom nakaradnom režimu - što je možda i ključni data point), i postoji nekoliko gotovo trivijalnih politika kojima može drastično da unapredi svoju situaciju (deregulacija gradnje, radne imigracije itd, o čemu sam pisao na za to prigodnoj temi). Konvencionalna mudrost, ekstrapolirajući sadašnje trendove, kaže da će to biti Kina, Indija pa SAD, međutim ona ne uzima u obzir ono što je N.N. Taleb lepo objasnio u svojoj centralnoj knjizi - da na dugi rok najveći uticaj imaju visoko konsekventni singularni događaji koje niko apriori nije predvideo (valjda nakon prethodne 2 godine, korone i Putina, to nikome ne treba posebno objašnjavati). Npr, lično mislim da Kina ima ispod 50% šanse da zadrži sadašnju političku konfiguraciju i u narednih 10 godina - rečju da se režim i država ne raspadnu - a kamoli u narednih 30. Ovo je jedno od najhrabrijih tvrđenja koja sam ikada napisao, ali stajaću uz njega, vreme će pokazati jesam li bio u pravu. Ako nisam - nisam, ali ako jesam, pitanje je šta će onda ovi koji su kao svoju centralnu politiku inaugurisali "četiri stuba", "tronožac", "dve šamlice" i slično. Ali ultimativno, pravo pitanje nije ko će imati najveći ukupni GDP (to je pitanje političke moći), nego šta će biti zemlja za "biti tamo" (to se može meriti GDP-jem po glavi stanovnika, kupovnom moći, prilikama za ostvarenje svojih potencijala, slobodom i td). A zemlja za biti tamo, to je sasvim izvesno, hoće biti Amerika (severna Amerika, kakva god politička konfiguracija i tamo bude) i njeni bliski saveznici (Japan, Kanada, Australija i NZ, VB, Nemačka (ako preživi ovaj zeleni idiotluk koji preti da ih vrati u srednji vek), pa možda i Meksiko i još neka latino zemlja). Kina neće biti ta zemlja, barem ne sa ovim režimom. Kupovna moć prosečnog kineskog kupca je 15% američkog, kupovna moć indijskog kupca je 3% američkog (po podacima od pre par godina). Kine jeste ekonomski mnogo liberalnija nego pre 50 godina, ali ekonomska efikasnost ostvarena na taj način je okrenuta primarno služenju državi i partiji, umesto kupcima na tržištu. Kada hoćete da pokrenete biznis u Americi ili u Japanu idete na tržište kapitala da uzmete kredit i tamo priložite svoj biznis plan koji se sastoji u tome kako ćete vi da poslujete profitabilno (ko će vam biti mušterije, zašto će oni voleti i kupovati vaš proizvod, kako će to biti održivo, kakva vam je projekcija rasta itd - dakle kako ćete biti benefitni svim drugim običnim ljudima, i to je ono čemu ekonomija služi) i da vam zato treba pozajmiti novac. Kada hoćete da uzmete kredit u Kini, profitabilnost vašeg biznisa nije presudna, već kako ćete vi pomoći državi i NJENIM ciljevima, planovima, opsatanku države, opstanku Partije itd. Tako, vi u aplikaciji navedete koliko ćete zaposliti ljudi, koliko ćete proizvesti čelika ili cementa i pomoći da Kina bude najveći proizvođač na svetu itd (bez obzira, dakle, koliko je to profitabilno i da li ćete imati grad u kome niko ne živi, aerodrom zarastao u korov, put nidokle, i da li ćete išta zaraditi kada morate da nađete neku nesrećnu Srbiju ili Pakistan da joj izvezete autoput ili Šri Lanku da joj izvezete luku u glavnom gradu). To je ono što pravi suštinsku razliku (i što je u Srbiji prisutno skoro kao i u Kini) i što će trajati dok traje taj zločinački režim.

Ovo je vrlo dramatična vest, koja nije dobila nikakvu pažnju u medijima, posebno domaćim, poslovično zagledanimm u sopstveni pupak. U poslednjih par godina, naročito nakon popisa stanovništva iz 2020. godine, se pojavilo nekoliko knjiga i studija - od kojih su možda najprominentnije jedna sa Šangajske Akademije društvenih nauka i jedna objavljena u Lancetu - koji predviđaju kinesku populaciju na ispod 600 miliona stanovnika 2100. godine, dakle na manje od pola današnje populacije. Međutim, ovi novi podaci značajno zaoštravaju tu predikciju, translirajući je možda čak i za 50ak godina unazad - dakle da Kina već možda i 2050. prepolovi svoju sadašnju populaciju. Jer, populacija je stvar matematike: u 2072. godini će biti najviše onoliko 50ogodišnjaka koliko u 2022. godini bude beba - i tu se ništa više ne može uraditi ni u jednoj godini između ove dve, a ovde se radi možda o najbržem smanjenju broja stanovnika u mirnodopskom periodu u novijoj istoriji. Ovo je još jedna tipična "nenameravana" posledica komunističke diktature i centralnog planiranja, ovde konkretno populacione kontrole pre svega kroz "politiku jednog deteta" - gde je Partija (KKP, inače ubedljivo najveći udruženi zločinački poduhvat (da iskoristim hašku terminologiju) u ljudskoj istoriji) zarad svoje anti-životne ideologije odlučila da se nasilno umeša u jednu od najintimnijih odluka svakog čoveka - ali i kroz politiku prisilne urbanizacije i industrijalizacije itd. (O neophodnosti populacione kontrole u socijalizmu je pisao Ludvig Mizes u svojoj definitivnoj knjizi o ovom zločinačkom sistemu.) Druga posledica politike jednog deteta koja je dodatno zaoštrila pomenutu tendenciju je ono što ekonomista i nobelovac Amartja Sen zove "missing women" problem: zbog insistiranja roditelja da to jedno dete koje im je Partija dozvolila da imaju bude dečak, u Kini ima oko 60 miliona žena manje nego što bi trebalo da ih bude, tj., po zvaničnoj statistici, muškaraca ima od 5% do 20% (u zavisnosti od okruga) više nego žena, a po procurelim podacima taj odnos je izgleda duplo veći (lokalne administracije i škole naduvavaju podatke jer je to način da dođu do većih sredstava iz centralne kase). Na sve to, dodatni problem predstavlja i činjecina koja komunističkim centralnim planerima izmiče, a to je da ljudi nisu šrafovi koji se mogu uklapati iz centralnog komiteta, da za brak i rađanje dece nije dovoljno da dvoje ljudi budu "nezauzeti" već i da se dopadnu jedno drugome: naime, značajan broj obrazovanijih i zaposlenih žena ne može (ili ne planira - u gradovima taj broj ide i do 45%) da nađe muža koji joj odgovara i da se uda i da rodi decu. To je razlog zašto državna propaganda intenzivno targetira takve žene, klasifikujući naudate žene preko 27 godina kao "ostatke" ili "otpatke" ("sheng nu"). Naravno, ključ svega, suprotno onome što PoMo marksisti na zapadu propagiraju, leži u činjenici da biologija (kao ni nauka ni realnost) nije socijalni, kulturološki ili identitetski konstrukt, da muškarci NE mogu "isto tako" da zatrudne i stvore novo ljudsko biće već je za to potrebna žena. Drugi problem je da Kina ima negativna neto migratorni bilans, ove godine će, npr, izgubiti preko 3 miliona ljudi u migracijama! Zašto je smanjivanje populacije i pre svega veći broj starijih ljudi poseban problem za Kinu, zar se isto ne dešava u Japanu i u Evropi? U Kini je oko 13% poplacije stariji od 65 godina, u Japanu skoro 30%. Međutim postoji ključna razlika u strukturi dve ekonomije. Japanska je visoko kapitalno-intenzivna, a time produktivnija i neosetljivija na starost radne snage (ona u takvoj proizvodnji može biti i benefitna), i takva je bila i u trenutku kada je Japan imo 13% stanovništva preko 65 godina (dakle, tu gde je Kina sada), početkom 1990ih, kada je japanski GDP per capita već bio na preko 30000 dolara (btw, japanski GDP p.c. u poslednje 3 decenije gotovo stagnira (od 1994) dok je američki porastao 3 PUTA od tada!). Kina je s druge strane, iako već na 13% starijih od 65 godina još uvek visoko radno-intenzivna ekonomija ("svetski fabrički pogon"), dosta zavisna od mlađe radne snage, što se manifestije u GDP-ju p.c. od tek nekih 10 000 dolara (tek nešto većem od Srbije), dakle 3 PUTA manjem nego što je imao Japan u sličnoj situaciji. A to će biti veliki problem za dalje... btw., pokušavam već neko vreme da organizujem za sebe nekakav informacioni ekosistem gde bih bio isključen iz poplave beznačajnih i apsolutno nekonsekventnih ali otrovnih dnevnih vesti koje urednici biraju da drže čitaoce u stanju konstantnog šoka i zavisnosti, ali bih ipak hteo da isfiltriram i pripustim neke ovakve vesti - što je, kako se ispostavlja, dosta težak zadatak - ako neko ima ikakvo rešenje neka piše. (jedno bi možda bilo čitanje nekih dobrih nedeljnika, kao što je npr. The Economist, ali to ponekad deluje kao previše jak (slabo propustan) filter...)

Razumem potpuno odakle dolazi rezignacija, ali Robespjer ili Scipio Afrikanus Mlađi su poslednje što Srbiji može pomoći. Građani Srbije se ne razlikuju previše od stanovnika drugih južnih evropskih zemalja. Otiđite, npr, u južnu Italiju, otiđite na Siciliju i videćete zašto bi neko mogao da pomisli da ima nešto u onoj krilatici da "Garibaldi nije ujedinio Italiju nego je podelio Afriku". U Palermu ćete zateći gotovo sve manifestacije nefunkcionalnog društva trećeg sveta kao i u Beogradu - agresivno i bahato (na ivici kriminalnosti) ponašanje prema sugrađanima, smeće te životinjske i ljudske ekskremente svuda unaokolo (niko ne čisti za svojim ljubimcima), razbijanje staklenih flaša po ulici, nasilničku vožnju, nefunkcionalnost svih javnih službi, svako svuda kasni itd, isl... Međutim, ono što je potrebno da promeni takvu situaciju je nešto daleko manje dramatično od Francuske revolucije ili Trećeg Punskog rata (soljenja Kartagine): potrebna je - makar koliko mala - afirmacija vrednosti i sistema koji podstiču drugačije, racionalnije i civilizovanije ponašanje. U Palermu privatni sektor, gde plate direktno zavise od rada i ponašanja, funkcioniše kao švajcarski sat - sve je to očešljano, umiveno, prijatno, nasmejano, odmereno, čisto, ukusno, transparentno, odgovorno, tačno. To je ono što treba Srbiji, ne rvanje oko toga šta će deca da uče u državnoj školi, nego dajte da se malo pomaknemo od koncepta "jedan narod, jedan vođa, jedan Zavod za udžbenike..."* itd. Ljudi podržavaju takve programe zato što NEMAJU nikakvog uticaja na to šta će im dete učiti na školi (jednako kao i što podržavaju takve političke programe jer nemaju uticaja na to ko će pobediti na izborima, jer jedan glas apsolutno ništa ne menja) - pa je onda to jeftin način da se sopstvenom oktuženju signalizira pripadanje i deljenje tih zajedničkih vrednosti. Međutim u situacijama gde je ponašanje i izbor konsekventan se ljudi ponašaju potpuno drugačije - na primer, postoje statistike o tome, nemoguće je naći toliko velikog nacionalistu koji bi makar 5% skuplje platio istu kuću u kraju koji je po svemu isti osim što se tu mnogo više manifestuju "nacionalne vrednosti". U istom smislu, tamo gde postoji neki izbor škole i programa i slično, gde, dakle, postoje neke konsekvence za taj izbor, roditelji su mnogo više zainteresovani za to šta će i da li će on tamo naučiti i "za šta ja to plaćam", "kako će mu to koristiti" i slično, nego za projektovanje sopstvenih (stvarnih ili proklamovanih) ideoloških i civilizacijskih vrednosti. * btw, ovo je parola koju i opozicija uvek prisvaja sama, nekada eksplicitno (Saša Radulović, recimo) a nekada implicitno, tražeću uvek da država ima što veću i što uniformniju moć u svemu, i da građani budu što više zavisni od vlasti, ali je onda uvek lelek na posledice takvog ustrojstva jer im se ne sviđa šta OVA vlast radi sa tom moći, ne sviđa im se školski program, ne sviđaju im se filmovi i serije koje vlast finansira, ne sviđa im se uređivački program državnih i paradržavnih kanala, medija i operatera, ne sviđa im se koje firme ONI subvencionišu, ne sviđa im se što ONI dele pare i stanove građanima pred izbore, itd, isl. Uvek ističem, opoziciji je već kasno da se priprema za izbore 2024. - mi treba da ciljamo izbore 2124, da i za njih ne postane previše kasno u Srbiji...

Nije nikakva, zato što država ne sprečava nego deli monopole - pravo značenje te reči je upravo to: ekskluzivno pravo dodeljeno nekome od strane države ili kralja da radi nešto, koje se dodeljivalo "zaslužnim ljudima", a najčešće prodavalo za novac. Dakle odeš kod britanskog kralja Džejmsa I i kupiš monopol npr. na uvoz čaja iz Kine u Veliku Britaniju. Ili, odeš u kanadsku vladu i izlobiraš da budeš jedina telefonska kompanija preko koje će ljudi moći da zovu inostranstvo (pre nego što je Kanada liberalizovala tržište telekomunikacija, na ogroman benefit svojih građana), ili odeš u gradsku skupštinu i izlobiraš određen broj licenci za taksiste, ili potpišeš sa nekom američkom državom da budeš jedini prodavac subvencionisane hrane za bebe u toj državi (u svakoj ima po jedna takva) itd, isl. I to jeste ekonomski izuzetno štetno jer sputava slobodnu konkurenciju, drži cene visoko/kvalitet nisko. Ili, kako je to zabeležio Edward Coke, jedan od ljudi koji su, slobodno mogu reći, izmislili Zapad i moderni svet (i konkretno britansko običajno pravo): "Generally all monopolies are against this great charter, because they are against the liberty and freedom of the subject, and against the law of the land". On je 200 godina pre Adama Smita razumeo i objasnio zašto su monopoli loši i neefikasni i protivni pravu, braneći, između ostalog, na sudovima ljude koji su bili žrtve monopola (čuven je slučaj njegove odbrane londonskog lekara dr. Bohnama, koji je bio poslat u zatvor jer je imao ordinaciju u Londonu a na to nije imao pravo - jer je studirao u Kembridžu, i nije mogao da dobije licencu od udruženja londonskih lekara - koje je imalo monopol). Monopol po nekad ima tehnički drugačiju definiciju (npr. "subjekat koji ima na dole opadajuću krivu tražnje", tj. da može smanjenjem autputa da poveća cenu proizvoda) koja zamagljuju suštinu stvari - da je problem jedino kada neko drugim akterima zabranjuje da se nečime bave, da uđu na tržište, kada zabranjuje konkurenciju itd. Ako je neko toliko efikasan da preuzme veliki deo nekog tržišta (mada se to retko dešava, jer ekonomije skale postaju negativne kada se dostigne neki obim proizvodnje, kompleksnost velike organizacije uguši efikasnost) u tome nema ništa loše, to je benefitno za kupce, oni imaju više jeftinijih i boljih proizvoda, a to je ono što je cilj. Ima jedna odlična knjiga gde se analizira 50ak najprominentnijih primena anti-trust zakona u Americi, gde je zaključak da je on uvek primenjivan na štetu kupaca, da je uvek rezultirao višim cenama i lošijim proizvodom jer je politički iniciran od strane tržišne konkurencije da bi se zaustavio bolji i efikasniji konkurent. Jedan tipičan primer je nastanak pakovanja, zamrzavanja i distribucije mesa širom Amerike u Čikagu, što se pokazalo kao superioran način proizvodnje sa kojom lokalne mesare nisu mogle da se izbore - ali su mogle da ga zaustave politikom, i time nateraju kupce da plaćaju skuplje meso (i imaju ga manje). btw. sam najveći monopolista je upravo država, u oblastima gde ona nešto proizvodi, kao što je vojska, policija, zdravstvo, školstvo itd. Tu nema konkurencija a pride je moguće ljude naterati silom da kupuju uslugu po ceni koju država odredi, zato nije velika misterija zašto su to ubedljivo najlošije usluge u svakoj zemlji (neke od njih funkcionišu na isti način kao i pre 100 godina).

Sjajan tekst o post-modernom marksizmu i budnim zombijima, trnaskript govora koji je Beri Vajs održala studentima novoosnovanog Univerziteta u Ostinu: https://www.commonsense.news/p/the-new-founders-america-needs Svako će uraditi dobro ako pročita ceo tekst, a evo jednog sočnog odlomak (kroz koji se jasno čuje dobovanje čuvenih okeanijskih krilatica (koje su opisane već na samom početku knjige) iz Orvelove 1984., čiji zlokobni zadah je, od tog velikog teksta, nemoguće ne prepoznati u svim totalitarnim ideologijama): ... The ideology that is trying to unseat liberalism in America begins by stipulating that the forces of justice and progress are in a war against backwardness and tyranny. And in a war, the normal rules of the game must be suspended. Indeed, this ideology would argue that those rules are not just obstacles to justice, but tools of oppression. They are the master’s tools. And the master’s tools cannot dismantle the master’s house. So the tools themselves are not just replaced but repudiated. Persuasion—the purpose of argument—is replaced with public shaming. Moral complexity is replaced with moral certainty. Facts are replaced with feelings. The rule of law is replaced with mob rule. Ideas are replaced with identity. Forgiveness is replaced with punishment. Debate is replaced with disinvitation and de-platforming. Diversity is replaced with homogeneity of thought. Inclusion with exclusion. Excellence with equity. In this ideology, disagreement is recast as trauma. So speech is violence. But violence, when carried out by the right people in pursuit of a just cause, is not violence at all—but in fact justice. In this ideology, bullying is wrong, unless you are bullying the right people, in which case it’s very, very good. In this ideology, information that does comport with The Narrative is recast as disinformation, its proponents as conspiracy theorists. In this ideology, education is not about teaching people how to think, it’s about re-educating them in what to think. In this ideology the need to feel safe trumps the need to speak truthfully. In this ideology, if you do not tweet the right tweet or share the right slogan, your whole life can be ruined. Just ask Tiffany Riley, a Vermont school principal who was fired—fired—because she said she supports black lives but not the organization Black Lives Matter. In this ideology, the past cannot be understood on its own terms, but must be judged through the morals and mores of the present. It is why statues of Grant, Lincoln and Washington were torn down. It is why William Peris, a UCLA lecturer and an Air Force veteran, was investigated because he read Martin Luther King’s “Letter from Birmingham Jail” out loud in class. In this ideology, intentions don’t matter. That is why Emmanuel Cafferty, a Hispanic utility worker at San Diego Gas and Electric, was fired for making what someone said they thought was a white-supremacist hand gesture. In fact, he was fidgeting with his fingers out of his car window. In this ideology, you are guilty for the sins of your fathers. In other words: you are not you. You are only a mere avatar of your race or your religion or your class. That is why third graders in Cupertino, California, were asked to rate themselves in terms of their power and privilege. It is why an elementary school in Washington, D.C. gave kindergarteners a “fistbook” asking them to identify racist family members. In this system, we are all placed neatly on a spectrum of “privileged” to “oppressed.” We are ranked somewhere on this spectrum in different categories: race, gender, sexual orientation and class. Then we are given an overall score, based on the sum of these rankings. Having privilege means that your character and your ideas are tainted. This is why, one high schooler in New York tells me, students in his school are told “if you are white and male, you are second in line to speak.” This is considered a normal and necessary redistribution of power. Victimhood, in this ideology, confers morality. “I think therefore I am” is replaced with: “I am therefore I know.” Or: “I know therefore I am right.” This ideology says there is no such thing as neutrality, not even in the law, which is why the very notion of colorblindness—the Kingian dream of judging people not based on the color of their skin but by the content of their character—must itself be deemed racist. In this ideology, the equality of opportunity is replaced with equality of outcome as a measure of fairness. Racism is no longer about individual discrimination. It is about systems that allow for disparate outcomes among racial groups. If everyone doesn’t finish the race at the same time, then the course must have been flawed and should be dismantled. Thus the efforts to do away with the SAT, or the admissions test for elite public schools like Stuyvesant and Lowell—for decades, the engines of opportunity that allowed children of poor and working-class families to advance on their merit, regardless of race. Or the argument made by The New York Times’ classical music critic to do away with blind auditions for orchestras. In fact, any feature of human existence that creates disparity of outcomes must be eradicated: The nuclear family, politeness, even rationality itself can be defined as inherently racist or evidence of white supremacy. The KIPP charter schools recently eliminated the phrase “work hard” from its famous motto “Work Hard. Be Nice.” Why? Because the idea of working hard “supports the illusion of meritocracy.” In this revolution, skeptics are recast as heretics. Those who do not abide by every single aspect of its creed are tarnished as bigots, subjected to boycotts and their work to political litmus tests. The enlightenment, as the critic Edward Rothstein has put it, has been replaced by the exorcism. What we call “cancel culture” is really the justice system of this revolution. And the goal of the cancellations is not merely to punish the person being canceled. The goal is to send a message to everyone else: Step out of line and you are next. It has worked. A recent CATO study found that 62 percent of Americans are afraid to voice their true views. Nearly a quarter of American academics endorse ousting a colleague for having a wrong opinion about hot-button issues such as immigration. And nearly 70 percent of students favor reporting professors if the professor says something that students find offensive, according to a Challey Institute for Global Innovation survey. Think about that. A majority of students in America think it is a virtue to inform on their wrong-thinking professors. ... ------------------------------------------------------------------------------ Kad sam već kod budnih zombija, pre neki dan sa uživanjem videh montipajnotovski primer religijskog nadbudnjavanja na internetu, pa neka i to bude zakačeno:

Anti-tržišna i anti-životna ideologija povratka na srednjevekovne tehnološke i organizacione moduse proizvodnje zakucala na vrata građana u Šri Lanci i došla po svoje. Pojedincima, kao što je predsednik G. Rajapaksa (brat bivšeg predsednika a sadašnjeg premijera M. Rajapaksa!!!) i u bukvalno smislu - jer su mu protestanti upali u vilu (dok je bežao iz zemlje) i osvežili se njegovom bazenu: Suvi podaci kažu da su govna došla do guše, da je država bankrotirala, da je inflacija preko 50%, da ja hrana poskupela za preko 80% a gorivo preko 130% itd, da je pola miliona ljudi (po podacima Svetske banke) zapalo u siromaštvo itd. Međutim, izvor propasti ove zemlje koju je Svetska banka pre samo 3 godine svrstala u "upper-middle-income" kategoriju je molotovljev koktel sačinjen pre svega od ova 2 eksplozivna sastojka: 1) okretanje "organskoj" proizvodnji hrane. Naime, predsednik bata-Rajapaksa G. je obećao - inspirisanom zelenim kultom i maltuzijanstvom, uz filipike koje su mu klicali aktivisti širom sveta*** - 10ogodišnju tranziciju ka organskoj proizvodnji i u aprilu 2021. zabranio korišćenje fertilajzera i pesticida. Ovo je izazvalo ogroman pad prinosa kod 85% poljoprivrednih proizvođača - a u Šri Lanci 10% populacije radi u poljoprivredi (po ekonomskom autputu se naročito ističu proizvođači čaja) a 70% se na neki način oslanja na poljoprivredu - i posledični skok cena/nestašicu hrane koju su prvi put morali da uvoze (i naravno plaćaju devizama a ne smećem koje štampa njihova CB). btw, ovde treba razumeti da u razvijenim zemljama postoji tendencij OPADANJA korišćenja fertilajzera i pesticida i smanjenja količine obradive zemlje potrebne za proizvodnju hrane - tj. istinskog okretanje ekološkijim oblicima proizvodnje hrane, ali do toga dolazi kroz tehnološki progres a ne kroz državne zabrane, siromaštvo, glad i srednji vek. 2) pseudo-naučne "moderne monetarne teorije" - marginalne u ekonomskoj struci ali dosta popularne kod raznih budalaša i na zapadu - koja odbacuje "zastarelo" i "menjstrim" mišljenje propagirajući, ukratko, besmislicu da država MOŽE bez ikakvih posledica da naštampa novca koliko god želi i njima finansira šta želi bez ikakvih posledica, strahova i briga. Iz usta guvernera Centralne Banke Š.L., iz decemba 2020. godine: “The fears around debt sustainability appear to be unfounded. As rupee-denominated bonds were within the ‘sovereign power,’ money could be printed to repay them as indicated by ideas like Modern Monetary Theory.” Well, kao i svaki put do sada, ispostavilo se da ipak ima nešto u tim "zastarelim" ekonomskim i fizičkim teorijama, i da ti strahovi nisu bili baš toliko "unfounded": javni dug je skočio sa 40% na 120%, investitora u vladin dug je nestalo, stari dugovi prema spoljnim investitorima se nisu mogli dalje servisirati, pa su moderni monetarci, gle čuda, bili prinuđeni da proglase bankrot i pripuste rulju u svoje bazene, spasivši jedva sopstvenu kožu s leđa... *** U Čemu se posebno istakao Svetski Ekonomski Forum - ovo budalesanje je njihov program, ovo su njihovi ciljevi. Sada uspaničeni Klaus Švab jurca sa kofom vode i četkom po internetu, ali nije bio dovoljno brz da pobriše sve dokaze: The WEF questioned after deleted Sri Lanka PM article is recovered by Wayback Machine The article deleted on the WEF website is called – Sri Lanka PM: This is how I will make my country rich again by 2025 – and was searched for by people following the collapse of the country’s economy, which resulted in HUGE riots and the Sri Lankan President Gotabaya Rajapaksa fleeing to the Maldives. ... In the article, published on August 29, 2018, Wickremesinghe said that the country’s “economic policy, Vision 2025, is firmly embedded in several principles, including a social market economy that delivers economic dividends to all.” (ovo je ključna ideja Klausa Švaba) He added: “In the first place, we need to ensure we have a skill pool that matches the job market’s demands. “Sri Lanka’s education system is being transformed through progressive and important policy reform: the minimum length of schooling has been increased to 13 years, while better education is being brought to rural areas through the Nearest School Is the Best School programme, and Sri Lanka is investing in more teachers and better training. “The plan for an ‘Empowered Sri Lanka’ identifies the priorities of raising incomes, ensuring employment and housing for all, and improving the quality of life for all citizens.”

Haha, pa u prethodnom postu si tvrdila da migranti unutar EU ne postoje - "Ne znam ni sta bi to uopste moglo da znaci", citiram - da nisu uopšte uračunati u onom istraživanju, nego da svi migranti u tom istraživanju iz EU hoće u Ameriku, a da isto tako svi migranti iz Afrike hoće u Evropu. Kada se ispostavilo da su oba ta tvrđenja pogrešna, da migranti unutar EU još kako postoje, da su jasno definisani (moraju da imaju prebivalište barem godinu dana) i vidljivi za statistiku i za Galupovo istraživanje, da, dalje, Evropljani uglavnom hoće da emigriraju u Evropu (dao sam statistiku za Šveđane) a da Afrikanci i Azijati - dakle oni najsiromašniji, sa najlošijim početnim pozicijama - hoće u SAD (prema podacima koji POSTOJE u tom istraživanju), e sada to sve što smo tvrdili u prethodnom postu bacamo u vodu, nego je sada da "oni nisu realni" (iako stotine hiljada godišnje "realno" emigrira u SAD), i da ja tumačim podatke loše i da spinujem, bez objašnjenja zašto je to tako (u prethodnom postu si zapravo ti pokušala da spinuješ i da protumačiš podatke da se uklope u tvoju agendu, nudeći ova "slobodna" objašnjenja koja su, ispostavilo se, potpuno pogrešna jer je ta statistika dostupna u samom istraživanju i govori suprotno od toga). Kada mislim da su neki podaci loši ili neupotrebljivi za neki argument, ili da su pogrešno protumačeni, ili da je negde načinjena logička greška, ja obrazložim zašto je to tako. Kada kažem da Švabov indeks ne meri socijalnu mobilnost, ja priložim kompletan spisak parametara, sa njegovog sajta, koje on zaista meri i pokažem da se tamo NIGDE ne meri nikakva mobilnost nego parametri za koje on misli da podstiču mobilnost, kao što je "socijalna izdvajanja države kao procenat GDP-a". I, kao poseban problem, da se onda "socijalna izdvajanja države" ne mogu koristiti da se njima - kao nezavisnim objašnjenjem - objasni tako definisan indeks, jer su ona već ušla u samu definiciju parametra, što je logička greška koja je napravljena na forumu a ne u SEF-a (mada je i oni, verovatno, konstantno prave kade prodaju svoju agendu širom sveta). Još nešto da naglasim, ja nisam predložio "migracije" kao definiciju ili indeks socijalne mobilnosti - one su iskrsle iz diskusije sa drugim kolegom oko toga kako tržiše glasa o njima. Kako sam objasnio na prethodnom strani, ona je definisana onako kako je svako razume - kakvi su nečiji izgledi da, ako se malo potrudi, dođe do nekog dobrog mesta ili cilja u svom životu, pa se to sada tehnički može formulisati na razne načine, od kojih sam neke priložio na prethodnoj strani (koliko je, recimo, lako u Americi upasti u "srednju klasu" (preko 55000 dolara zarade godišnje)), ili koliko je lako upasti u gornjih 20%/10%/1%, koliko se ljudi na samom vrhu brzo menjaju itd, isl...(i po svim ovim merama Amerika jeste na samom vrhu).

Ti možeš to da misliš, ali sve zvanične statističke organizacije u EU, kako nacionalne tako i Eurostat (a tako i Gallup) Rumuna u Frankfurtu ili Poljaka u Roterdamu ili Hrvata u Dablinu prepoznaju kao imigranta - dakle znaju "šta bi to moglo da znači" - a ne kao "čoveka koji menja adresu". Npr: Emigration of Swedes to OECD countries changed little from the previous year, at 17 000. Approximately 15.25% of this group migrated to Germany, 13.3% to Spain and 12.7% to Norway. Takođe i ovde, imaš pravo da ti se to čini, ali to nije tačno. Gallup ima i te podatke: natprosečan broj stanovnika subsaharske Afrike želi u SAD (u odnosu na svetski prosek): https://www.migrationinstitute.org/files/news/gallup_whitepaper_migration-1.pdf Sizable numbers of adults in sub-Saharan Africa — where more than a third of the population would like to migrate permanently — say they would like to move to Northern America (38%), the European Union (27%), and the Middle East and North Africa (10%). The United States, named by 33% of potential migrants, is the top desired destination; the United Kingdom (11%) is a distant second. Imaju i podatke za pojedinačne subsaharske zemlje, od kojih u nekima skoro 40% ukupnog stanovništva želi u Ameriku. A dobro zašto ti - umesto što opisuješ na suvo "u čemu je teškoća" - BILO ŠTA od ovoga ne napišeš u konkretnoj formi, npr. kroz odgovor (uključujući i citat) na neki moj post, pa da vidimo gde se bilo šta od ovoga kod mene manifestuje i da li išta od ovoga stoji - ja tvrdim da ne stoji, ali to ne možemo znati dok ne vidimo na šta tačno misliš. Npr, sasvim suprotno od toga da bilo šta pokušavam da uporostim, uvek naglašavam da je tržište zapravo jedini način na koji je moguće da globalno ljudsko društvo navigira tu kompleksnost (par puta sam samo na ovoj temi davao primere kako ljudsko društvo kvalitetno koordinira (na primeru proizvodnje drvene olovke, u kojoj učestvuju milioni ljudi širom sveta) i prenosi informacije kroz sistem tržišnih cena) - banalizacija je tvrditi da su političari na vlasti u stanju da navigiraju tu kompleksnost (koja je doslovno beskonačna, kao i količina informacija koja je sadržana u cenama na tržištu), to je već gotovo magijsko mišljenje. Za primitivno društvo gde se sve što se konzumira proizvede u porodici, gde dakle nema podele rada, nema ni potrebe za tržištem. Dalje, koji su to primeri gde je slobodno tržište proizvelo propast? Koliko ja znam, svi istorijski primeri govore suprotno: gde god je uspostavljeno slobodno tržište je proizvodilo bogatstvo i ljudski procvat - od Holandije u 17. veku, Britanije u 19, pa Amerike i zatim kompletnog zapada u drugoj polovini 19. veka, zatim Japana u prvoj polovini 20. veka i posle WWII, zatim zemalja kao što su J. Koreje, Singapur, HK, Čile, do istočnog ex. komunističkog bloka, Irske ili danas čak Bocvane u Africi. A propast je nastajala tamo gde je ono ukidano, kao što je bio slučaj u svim komunističkim zemljama u Evropi, Aziji, Africi, Južnoj i Srednjoj Americi, preko zapadnih zemalja koju su na mahove pokušale, upropastile se i odustale od toga (kao što su Britanija, Švedska ili Izrael u pojedinim etapama 20. veka) do današnje Venecuele ili Zimbabvea. Tako da - da, više slobodnog tržišta zaista znači više napretka, i sada i u prošlosti i u budućnosti. (samo korišćenje koncepta "period prvobitne akumulacije kapitaka", koji postoji samo u marksističkim radnim sveskama, već govori koliko je sati). Dalje, resursi su uvek ograničeni, bili i biće (mada ih danas zahvaljujući kapitalizmu ima više nego ikada ranije u istoriji), to je ono iz čega nastaje tržište i cene (one nastaju isključivo iz činjenice da postoji više ljudi koji su zainteresovani za istu stvar, oko koje se vrši svojevrsna aukcija prilikom svake trgovine), i za čiju alokaciju ono služi...Ovaj pasus je, tako, potpuno sličan onim tvrđenjima kako statistike i činjenice nisu dobre, ali bez ikakvog daljeg obrazloženja kako i zašto... -------------------------------------------------------------------------------------------- Robovlasništvo je keogzistiralo kroz celu istoriju sa SVAKIM ekonomskim sistem - OSIM sa kapitalizmom (i tako je biloi u 20. i 21. veku, ono je postojalo u socijalizmu (gde su ljudi robovi države i partije i upravnika gulaga) i tamo gde nije bilo slobodnog tržišta). Nepostojanje robovlasništva, tj. svačije vlasništvo i nad svojim telom je ono što je ambijentalni preduslov slobodnog tržišta. Kapitalizam je nastao iz liberalnih i prosvetiteljskih koncepata individualnih ljudskih prava, to je njegovo drugo ime, i zato ne treba da čudi da je čovečanstvo trebalo da sačeka nekih 6000 godina, od nastanka prvih ljudskih civilizacija (u kojima je svima zabeleženo robovlasništvo) pa sve do pojave kapitalizma, da bi se robovlasništvo zabranilo, kao kršenje ljudskih prava, prvo u kapitalističkoj Britaniji (tada najrazvijenijoj i najkapitalističkijoj zemlji sveta), pa onda širom zapadnog sveta. Uz to, slobodni ljudi koji nemaju gospodara, već rade za sebe i raspolažu sami svojim životom su daleko produktivniji (za celo društvo) - jer imaju motiva da rade. Američki jug je bio ekonomski daleko inferiorniji i nerazvijeniji od severa, baš zbog robovlasništva, zato i jeste izgubio rat. A zapravo, robovlasnici su, jednako kao i feudalci, izmislili gotovo sve anti-kapitalističke "argumente" koji se i danas koristi, npr. ideju o "wage slavery"-ju, kako je tobože kada neko ima malu platu to isto tako robovlasništvo, kako su uslovi u fabrikama još gori nego na plantažama (gde ima "besplatna" hrana i zdravstveno osiguranje) i feudalnim posedima, i da niko i nema potreba da napušta svoje vlasnike: The Slaveholders' Indictment of Northern Wage Slavery https://www.jstor.org/stable/2192167

Naravno da nije, ali to jeste moja poenta. Ljudi iz Evrope (naročito unutar EU) uglavnom i žele da se presele negde unutar EU, i to uglavnom jesu ljudi koji su bogatiji, često profesionalci koji imaju razne veštine ili završene škole/obuke, imaju vozačke dozvole, poznaju strane jezike, imaju trasiran profesionalni, kulturološki, pravni okvir za preseljenje i rad i slično - dakle ipak imaju neku osnovu odakle će da krenu. Migranti iz Afrike, iz Latinske Amerike pa donekle i iz Indije su uglavnom u lošijoj poziciji po svim ovim kriterijumima - pa ipak oni uglavnom kao željenu destinaciju biraju Ameriku. (naravno, u Ameriku sa svih strana sveta (uključujući i Evropu) odlaze i oni koji su na repu statističe raspodele i sa gornje strane - najbolji đaci i studenti, ljudi koji imaju najbolje biznis ideje itd) To nije zaključak, već činjenica. Ovde zapravo veličina zemlje ne igra značajnu ulogu, jer su ljudi odgovarali na pitanje gde bi oni hteli da se presele - a to je tamo gde misle da će im biti najbolje, gde su im najbolje šanse, a ne tamo gde ima puno ljudi, tamo gde je velika zemlja itd. Pomenuo sam u prethodnom postu da 9 od 10 najmnogoljudnijih zemalja ima negativan bilans migracija (ili blizu nule). Ono može imati nekog posrednog efekta, npr. velike zemlje - time što listom imaju negativan migratorni bilans (zato što su loše upravljane) - imaju veliku dijasporu i kulturni uticaj, pa neki od tih ljudi želi da se vrati nazad čim je malo bolje itd, ali taj efekat nije 400% kada se odlučuje o tome "gde vidim budućnost za sebe i porodicu". Ali ako hoćeš uzmi EU kao donekle jedinstvenu celinu: ona ima, ako dobro nabrojah, 18%, USA 21%, iako EU ima za 50% više stanovnika nego USA! Čak iako bi ovde bila načinjena kardinalna greška koja u ovoj komparaciji debelo potcenjuje Ameriku: za EU bi unutrašnje migracije BILE računate kao migracija, a za SAD ne bi. Kapitalizam podrazumeva sistem u kojem je dozvoljeno imati sve stvari u individualnom privatnom vlasništvu, i gde je pravo privatnog vlasništva zaštićeno - tj. do stvari je moguće doći jedino trgovinom, poklonom, tako što ih sam napraviš od nečega što tebi legitimno pripada, i slično - dakle radom i dobrovoljnim interakcijama sa drugim ljudima. Svaki koncept društvenog organizovanja ili delovanja koji negira ove principe je suprotan kapitalizmu. Tipičan primer jeste socijalizam, koji negira pravo privatnog vlasništva nad time što oni zovu "sredstva za proizvodnju" (što je samo po sebi nepostojeći koncept, ona su ekonomsko dobro ni po čemu različito od drugih, i sve živo može biti s.z.p - uključujući u prvom redu ljudski mozak). Drugi primer su razni oblici feudalizma ili robovlasništva gde je određenim ljudima bilo zabranjeno vlasništvo npr. nad zemljom, ili čak nad sopstvenim telom. Država u 20. veku, kao najmoćniji entitet jeste bila glavni neprijatelj kapitalizma, ali to ni u kojem slučaju nije isključivo država. Katolička crkva je istorijski jedan od glavnih neprijatelja kapitalizma i finansijskih tržišta - kao što je to danas islam. To su i razne kulturološke karakteristike, npr. odbijanje koncepta individulizma, gde čovek čak i ako nešto malo novca zaradi on ima moralnu obavezu da to sve podeli široj familiji ili plemenu (ljudima sa kojima najčešće i fizički živi), umesto da to uloži u poboljšanje svoje produktivnosti (lične ili svog biznisa) itd, isl...

Jedan od mojih boljih kovidaških životnih hakova je čitanje tokom hodanja. To sam prvo provalio šetajući i čitajući na traci za trčanje kada mi vlasti nisu dale napolje. Onda sam do trake primakao i visoki sto na koji mogu da stavim laptop, te počeo i njega da koristim šetajući, kad mi se hoće. Tako sam primetio da je ljudski periferni vid vrlo dobar i pretpostavio da bi možda lepo funkcionisao i napolju - što se pokazalo kao tačna pretpostavka i prijatno otkrovenje, naročito u parkovima, šetalištima, širim bulevarima ili u otvorenoj prirodi. Za čitanje napolju najčešće koristim Kindl koji zbog malih dimenzija - otprilike je veličine šake - ostavlja ne samo široko vidno polje nego i drugu ruku slobodnu, kojom mogu da guram dečja kolica, nosim namirnice ili šta takvo radim...

Re: Bold1. Zakoni logike su slepi i gluvi na to koliko neko ima novca - makar to bilo par vlada i pojedinaca koji ga koriste za promovisanje agende koja njima obezbeđuje više globalne političke moći (i ne, oni niti čine tržište (njihov budžet čini otprilike 3 milionita (10^-6) dela ukupnog globalnog tržišta), niti se bilo kakve njihove finansijske odluke mogu na bilo koji način videti kao odraz socijalne mobilnosti - kao što se "glasanje nogama" može, u izvesnoj meri). Slepi su i gluvi čak i na sam sadržaj tvrđenja. KO GOD definiše "indeks zdravlja" (indeks P-a) kao "broj ispušenih cigara dnevno" (Q), a onda po tom indeksu rangira ljuda, a onda kaže "evo, pušenje pospešuju zdravlje" (Q=>P) čini logičku grešku - bio on bogat ili siromašan, vlast ili opozicija, šta god P i Q bili, itd. Re: Bold2. Zašto bi se glasanje nogama skaliralo prema veličini zemlje? Ljudi idu gde im je bolje a ne gde ima puno ljudi ili gde je velika zemlja. Od 10 najmnogoljudnijih zemalja sve osim SAD imaju negativan neto bilans migracija ili su vrlo blizu nule. Ljudi biraju Hong Kong, Singapur, Irsku ili Čile, ispred Kine, Indije, Brazila ili Rusije. Njega više treba skalirati drugim faktorima, kao što su blizina zemlje ratnim dejstvima, imigraciona/izbeglička politika, motivacija za dolazak (da li neko dolazi na socijalnu pomoć ili na posao) itd. Imajući to u vidu, Amerika je bez sumnje u realnosti najtraženija zemlja za emigraciju, niko drugi nije čak ni blizu. Postoje istraživanja gde ti faktori jesu skalirani, npr ovo opsežno istraživanje, gde su potencijalni imigranti rangirali željene destinacije. Amerika je ubedljivo na prvom mestu, i to šiša drugoplasiranu Nemačku ne za 4% ili 40% nego za 400%. Ljudi koji su izabrali Ameriku ima koliko i u naredne 4 zemlje zajedno. Lista izgleda ovako:

Neće utvrditi, zato što je ovo stvar zakona logike (a ne toga šta Švab ili ja mislimo), a tržište tu nema šta da kaže, baš kao što nema šta da kaže o zakonima fizike (oni se određuju u ravni potpuno nezavisnoj od ljudskog tržišta i ljudskih preferenci). Ako "socijalnu mobilnost" DEFINIŠEŠ kao "socijalna izdvajanja države kao procenat GDP-a", onda ne treba da čudi da TAKO definisana soc. mob. - gle čuda - zavisi od socijalnih izdvajanja države kao procenta GDP-a. Ali to je tautologija, u tome nije sadržan ni jedan dodatni bit informacije mimo onoga što je dato u defniciji, i u debelom si logičkom ofsajdu kada pokušaš da TAKO definisanu mobilnost objasniš "socijalnim izdvajanjima države" - kao nezavisnim objašnjenjem. Tako je moguće sve dokazati. Pušenje pozitivno utiče na zdravlje? Nema problema, samo "indeks zdravlja" definišem kao "broj cigareta ispušenih dnevno", sortiram ljude po tako definisanom indeksu i dobijem da - opet, gle čuda - što neko više puši on je sve zdraviji. A tržište (a to su ljudi koji slobodno biraju šta da rade sa svojim novcem i svojim životima) neće odlučiti o DEFINICIJI socijalne mobilnosti, ali hoće o samoj socijalnoj mobilnosti - "glasanjem nogama", tj. odlukom gde žele da emigriraju čak i ako nemaju nikakvog bogatstva i nikakvih veština (čak ako ne znaju ni jezik), osim želje da rade, da napreduju (krenuvši od nule) i stvore bolji život za sebe i svoju decu. (btw, primetite da u poslednjoj rečenici ja ipak koristim "socijalnu mobilnost" bez navodnika, zato što svako intuitivno zna na šta se tu misli (tehnička definicija može varirati, ali ona MORA na neki način obuhvatiti mogućnost ličnog napredovanja) - zato Švab i jeste pokušao da kidnapuje TU reč). p.s. Još 2 tanane napomene: 1) Zapravo, ono što ljude zaista interesuje nije baš "socijalna mobilnost", jer ona na neki način podrazumeva napredovanje KROZ društvo - ako ti upadneš u gornjih 50% neko drugi mora upasti u donjih 50%. Ne, ljude zanima šansa za njihovo napredovanje u apsolutnim terminima: kakvi su MOJI izgledi da, ako se trudim, dođem do udobnog života, kuće koju želim, auta koji želim, slobodnog vremena kakvo želim, budućnosti za moju decu kakvu priželjkujem itd, nezavisno od toga šta za to vreme rade drugi ljudi i kako njima ide (zapravo, obično što njima ide bolje to i meni ide bolje, u apsolutnim terminima) 2) Po socijalnoj i ekonomskoj mobilnosti (onako kako je svi razumemo, osim Švabove lobi-grupe), sve skandinavske zemlje stoje odlično (i sve bogate, kapitalističke zemlje, generalno), na samom su vrhu, tako da uopšte nema potreba za lažnim definicijama i logičkim grešakama.

Pa baš po ovoj rečenici se vidi da to nije indeks socijalne mobilnosti, nego "indeks parametara za koje neko MISLI da podstiču socijalnu mobilnost". Ja se s time ne slažem, mislim da neki od tih parametara smanjuju socijalnu mobilnost. I šta ćemo sad? Mi ne možemo više da se obratimo tom indeksu, jer je on a priori pretpostavio to što treba da se dokaže, pa je potpuno neupotrebljiv za diskusiju o tome šta uzrokuje socijalnu mobilnost. Za takvu diskusiju je potrebna nezavisna mera same socijalne ili ekonomske mobilnosti, mera koliko je lako nekome da od 0 dođe do milion dolara, koliko je lako da od donjih 20% uđe u najbogatijih 1%, koliko je lako imigrantima bez ičega da dođu do nečega i slično. To bi bio indeks mobilnosti koji onda može da se koristi u diskusiji oko toga šta takvu mobilnost pospešuje. Ne mora se meriti samo količinom zarađenih para. Može se meriti lakoćom da ljudi PROMENE svoje životne autkame na bolje u bilo kojem smislu - da npr. od 0 dana odmora na Baliju dođu do 50 dana odmora na Baliju godišnje, da od 0 pročitanih knjiga (ili pesama na gitari) dođu do 50 pročitanih knjiga (ili pesama na gitari), od 0 spašene afričke dece dođu do 50oro dece koje su spasili od gladi, itd, isl...ali se mora meriti, u bilo kojoj jedinici, sama promena na bolje, a ne meriti politike za koje neko unapred smatra da pomažu takvu promenu. A pare su samo dobar proksi za sve ovo, jer: i) parama sve te stvari mogu da se kupe (ili barem debelo olakšaju), ii) sa parama svaki čovek sam bira da kupi ono šta on želi, pa ne moramo da vodimo računa o tome kako različiti ljudi različito vrednuju različite stvari. Ako je, npr, mera "promena u broju pročitanih knjiga godišnje", ona precenjuju realnu mobilnost ljudi koji ne vole da čitaju, ali ako je mera promena u plati taj problem odmah nestaje - svako kupi ono što ON voli iii) pare su uniformna mera, laka za komparaciju, računanje, itd

Danas je treći dan Kurban-bajrama. Ostaviću dve pesme novopazarskog pesnika Šabana Šarenkapića, mislim da su vrlo dobre, prvu prekucavam, oprezno da ne pogrešivom ni slovo, jer nisam uspeo da je pronađem na netu. Drugu ću kopirati sa neta, može se naći: Čuvarice Srebrenice Padaju kišurine na tulska groblja Po mutljagu svijesti: Ponijeti voda nema šta - Grobovi su dignuti u nebesa Premještene su kuće I odnijeti pragovi: U ovoj besvijesti - U zadnjoj vijesti vrište Karijatide Meštrovićeve: I mi smo Hatidže - Čuvarice zabranjene Srebrenice Cipele vrište Kada vidje cipele bez vlasnika Patike koje se ne kreću Koje nema ko da nosi Izludjeli Američki general Pred barake Aušvica dovede Hiljadu hiljada stanovnika Da vide hiljade hiljada Rašniranih s mrtvih Cipela i patika Oni okreću glave i govore: Mi nijesmo znali Mi nijesmo znali A cipele vrište: znali ste znali

Haha, kakvi crna stručnost, to je izveštaj (dakle nije nikakav stručni rad, koji je npr. prošao regularan "peer review" proces i bio objavljen u nekom časopisu) privatne lobističke (to im je zvanična pravna designacija) organizacije Klausa Švaba čija se agenda ("Veliki reset", kako on to zove) otvoreno sastoji u prigrabljivanju što veće političke moći za njegov kružok, na globalnom nivou - i odatle promocijom raznih oblika antikapitalizma i globalnog državizma na granici sa totalitarizmom - koji je duboko antitetičan procvatu i prosperitetu ljudske civilizacije i ljudskih vrednosti. Ali, za potrebe ove diskusije to uopšte nije bitno (jednako kao što nije bitno kada neko pominje šta nečiji "drug marksista" misli). Ono što je bitno da oni nisu sakrili kako je taj indeks napravljen, kako je definisan, šta je u njega ušlo, itd. To je sve dostupno na sajtu, svako može da vidi i proceni za sebe o čemu se radi. Evo ja ću sada ovde prekopirati sve komponente koje ulaze u indeks (dakle kako je on dobijen, šta on meri), da ne mora ni da se ide tamo, a na sajtu (klikne se ovo "select index component") se uz svaku komponentu može naći detaljniji opis i izvor: Pillar 1: Health (0–100 best) 1.01 Adolescent birth rate per 1,000 women 1.02 Prevalence of malnourishment (% of 5-19 year olds) 1.03 Health Access and Quality Index (0–100 best) 1.04 Inequality-adjusted healthy life expectancy index (0–100 best) Pillar 2: Education Access (0–100 best) 2.01 Pre-primary enrolment (%) 2.02 Quality of vocational training (1–7) 2.03 NEET ratio (% of 15–24 year olds) 2.04 Out-of-school children (%) 2.05 Inequality-adjusted education index (0–100 best) Pillar 3: Education Quality and Equity (0–100 best) 3.01 Children below minimum proficiency (%) 3.02 Pupils per teacher in pre-primary education 3.03 Pupils per teacher in primary education 3.04 Pupils per teacher in secondary education 3.05 Harmonized learning outcomes (score) 3.06 Social diversity in schools (score) 3.07 Percentage of disadvantaged students in schools which report a lack of education material Pillar 4: Lifelong Learning (0–100 best) 4.01 Extent of staff training (1–7) 4.02 Active labour market policies (1–7) 4.03 Impact of ICTs on access to basic services, 1-7 4.04 Percentage of firms offering formal training 4.05 Digital skills among active population (1–7) Pillar 5: Technology Access (0–100 best) 5.01 Internet users (% of adult population) 5.02 Fixed-broadband internet subscriptions (per 100 pop.) 5.03 Mobile-broadband subscriptions (per 100 pop.) 5.04 Population covered by at least a 3G mobile network (%) 5.05 Rural population with electricity access (%) 5.06 Internet access in schools, 1–7 (best) Pillar 6: Work Opportunities (0–100 best) 6.01 Unemployment among labor force with basic education (%) 6.03 Unemployment among labor forcet with intermediate education (%) 6.02 Unemployment among labor force with advanced education (%) 6.04 Unemployment in rural areas (%) 6.05 Ratio of female to male labour force participation rate 6.06 Workers in vulnerable employment (%) Pillar 7: Fair Wage Distribution (0–100 best) 7.01 Low pay incidence (% of workers) 7.02 Ratio of bottom 40% to top10% labour income share 7.03 Ratio of bottom 50% to top 50% labour income share 7.04 Mean income of bottom 40% (% of national mean income) 7.05 Adjusted labour income share (%) Pillar 8: Working Conditions (0–100 best) 8.01 Workers’ Rights Index (0–100, best) 8.02 Cooperation in labour-employer relations (1–7) 8.03 Pay and productivity (1–7) 8.04 Employees working more than 48 hours per week (%) 8.05 Collective bargaining coverage ratio (%) Pillar 9: Social Protection (0–100 best) 9.01 Guaranteed min. income benefits (% of median income) 9.02 Social protection coverage (% of population) 9.03 Social protection spending (% of GDP) 9.04 Social safety net protection, 1-7 Pillar 10: Inclusive Institutions (0–100 best) - 10.01 Corruption Perceptions Index (0=highly corrupt; 100=very clean) 10.02 Government and public services efficiency (score) 10.03 Inclusiveness of institutions (score) 10.04 Political stability and protection from violence (score) Da li ovde iko vidi ikakvu mobilnost, socijalnu, ekonomsku, bilo kakvu? Da li iko vidi neki parametar koji broji lakoću napredovanja, lakoću ulaska u top 50%/20%/10%/1%, lakoću dostizanje neke apsolutne plate od nule itd (dakle sve ono što se zaista smatra ekonomskom mobilnošću)? Da li iko vidi bilo koji parametar koji meri bilo kakvu promenu bilo čega kroz vreme? Pa nema, ovo su sve onako nabacane neke stvari za koje Klaus Švab misli da su dobre, data je mera njihovih trenutnih nivoa u raznim zemljama i onda se njihovom agregacijom dobije konačan skor. Pa ni ti nisi gledala šta je uopšte ovaj indeks nego si po njegovom imenu pogrešno pretpostavila šta on meri pa si napisala "I sama sam usla u ovu statistiku prosetavsi u poslednjih 18 godina od najnizih pozicija na trzistu rada do sasvim solidne plate, oko 10% vece od svedske medijane svih plata.". Ali, gle čuda, taj slučaj ovde NIJE ušao, on nije ubrojan kao pozitivan data point ni u jednu od ovih kategorija, nigde se ničija šetnja ovde ne meri. Dakle, da rezimiram, ovde imamo 2 odvojena problema: 1) Ovo NIJE indeks socijalne mobilnosti, iako se tako zove, on nije dobijen tako što je bilo kakva mobilnost merena na bilo koji način 2) Koji god i čega god da ovo jeste indeks, kao njegovo nezavisno objašnjenje se NE MOŽE koristiti bilo koji od parametara koji su VEĆ UŠLI u njegovu definiciju i njegovo računanje (specijalno državna socijala) - to je cirkularno rezonovanje. Klaus Švab njime pokušava da ljudima širom sveta proda svoje omiljene politike, ali nema nikakvog razloga da ih i ja ovde kupim.

Naravno da *bi* veličina zemlje, tačnije rečeno veličina i heterogenost uzorka *ako bi se ovde govorilo o bilo kakvoj mobilnosti, što, kako ću pokazati ispod, nije slučaj* imali značaja - to je prosta statistička činjenica. Kako god definišete socijalnu mobilnost - npr. kao šansu da neko iz donjeg 20centila dospe u gornji 20centil - ukoliko je prvo izračunate u malim homogenim zajednicama pa onda to agregirate dobićete veću mobilnost nego ako odmah računate (na istom uzorku, sa istim ljudima) na celom uzorku. I naravno da se neke stvari jesu promenile od druge polovine 19. veka - npr. postoji mnogo veći zakonski minimalac (koji onemogućava najsiromašnijim ljudima da se legalno zaposle), postoji gengsta rep kultura i kultura napuštanja dece (rasturenih porodica), američka država je porasla 10 PUTA (kao procenat GDP-ja, sa 3% na preko 30%), itd, isl... No, to sve po strani. Glavni problem sa ovim "indeksom socijalne mobilnost" Klausa Švaba (posebno problematične i zlokobne figure po sebi) je - da ON TO NIJE! Na njihovom sajtu može lepo da se vidi šta je uključeno u taj indeks. Tamo su dati neki apsolutni parametri vezani za nekoliko kategorija kao što su zdravlje (npr. očekivana dužina života), obrazovanje (npr. koliko đaka napusti školu), pristup tehnologijama (npr. pokrivenost zemlje internetom), zaposlenost (npr. procentualna participacija zaposlenih), nejednakost u platama (npr. odnos plata između donjih 40% i gornjih 10% radnika), uslovima rada (npr. koliko ljudi radi preko 48 sati nedeljno), "socijalna otpornost" (npr. državno izdvajanje za socijalnu pomoć kao deo GDP-a) i na kraju inkluzivnost institucija (npr. koruptivnost). To su, dakle, sve apsolutni nivoi nekih parametara koji NIGDE ne uključuju nikakvu mobilnost, nigde nije uključen niko ko počne od nule pa donekle stigne! Neko može da misli da to sve utiče na socijalnu mobilnost, ali to je ono što treba dokazati a ne pretpostaviti. Ovo, dakle, nema veze sa socijalnom mobilnošću, ovo je indeks nečega drugog (koji, svejedno, gotovo u stopu prati koliko gde ima slobodnog tržišta). Drugo, primetite čisto statistički problem sa tvrdnjom da je za ovakav indeks (čega god on bio) zaslužna državna socijala: ona VEĆ ulazi u indeks kao jedan od njegovih najvažnijih činilaca! Tamo ulaze činioci kao što su "Active labour market policies", "Workers’ Rights", "Collective bargaining coverage ratio", "Guaranteed min. income benefits (% of median income)", "Social protection coverage (% of population)", "Social protection spending (% of GDP)", "Social safety net protection" itd...dakle to je sve već iskorišćeno u računanju indeksa, pa se sada ne mogu te iste stvari koristiti kao nezavisno objašnjenje konačne liste. To je kao, npr, tvrditi da su ljudi sve srećniji što imaju više dece, ali onda kao dokaz priložiti "indeks sreće" koji u sebi već kao jedan od parametara sadrži - broj dece. Iz ovoga, dakle, može da se vidi šta socijalna mobilnost nije. Šta ona jeste? To je mera koliko lako neko može da se prebaci iz nižih u više percentile, a pogotovu u one najviše - koliko je lako ući u 10% ili 1% ili 1 promil stanovništva po bogatsvu, ko su najbogatiji ljudi u društvu, da li se to menja svakih 10-20 godina ili se ne menja vekovima, dakle nešto ovako: Ili još bolja mera je nešto ovako: https://www.businessinsider.com/how-to-join-the-middle-class-2013-5 Of the American adults who followed these three rules, only 2% wound up in poverty and nearly 75% made it to the middle class ($55,000+), according to Brookings. , gde se prati koliko lako neko može do dođe do nekog apsolutnog nivoa bogatstva (ne uzimajući u obzir to u kojem je neko percentilu, tj. gde su drugi ljudi) - što je ono što konkretne ljude zapravo zanima. Po svim ovim parametrima Amerika je i dalje mnogo bolje i dinamičnije društvo od Evrope, u Americi su svakih 20ak godina novi ljudi najbogatiji (pogledajte, npr, Italiju gde su danas najbogatije porodice one koje su bile najbogatije u renesansi, u Francuskoj one iz 19. veka, itd), i to jeste razlog zašto ljudi koji hoće nešto veliko da urade idu iz Evrope u Ameriku, a ne obratno (izuzimajući npr. Švajcarsku, gde su npr. Amerikanci došli i napravili industriju kriptovaluta jer je tu tržište još slobodnije i manje regulisano), i zašto i dalje najveći broj najsiromašnijih ljudi dolazi u SAD i tamo nalazi prilku za sebe. I, po tim parametrima, kapitalizam i slobodno tržište je neprikosnoveno i nauporedivo sa bilo kojim mehanizmom koji je ikada viđen.

Pa preseliše baš zbog ovoga što sam napisao: zato što imaju računa da ulože u povećanje produktivnost i najsiromašnijih ljudi, obuče ih (podignu njihovu produktivnost) i zaposle po ceni koja je (sve skupa) debelo niža nego što na Zapadu mogu da nađu radnike da rade takve poslove (jer su na zapadu ljudi mnogo bogatiji i produktivniji/rade druge poslove sa većim prinosem) - i to na obostranu dobrobit! Poslovi u zapadnim fabrikama u siromašnim zemljama su u svakom merljivom smislu višestruko bolji (bolje plaćeni, lakši, bezbedniji, sa kraćim radnim vremenom itd.) nego BILO ŠTA drugo što oni mogu da nađu - zato se i guraju da se zaposle tamo. Za takvo stanje nije kriv kapitalizam nego NEDOSTATAK kapitalizma (nepostojanje vlasničkih prava, vladavine prava itd). Naporan i masovan dečji rad je bilo redovno stanje stvari kroz celu istoriju do pojave kapitalizma, koji je omogućio da ta pojava iščezne kroz širenja bogatstva i prosperiteta za sve ljude, koji čim postanu malo bogatiji da mogu da priušte preživljavanje bez toga da im deca rade - oslobađaju decu rada. Pogrešno je misliti da tamo gde deca rade, da je to zato što su njihovi roditelji lošiji, da su manje brižni za decu pa da ih zato šalju u fabriku umesto u školu ili na igralište. Ne, njihova alternativa radu nije škola nego smrt od gladi ili dečja prostitucija (o tome piše čak i ekstremni levičar Pol Krugman, da borba protiv zapadnih kompanija u trećem svetu proizvodi dečju prostituciju (ili smrt, ili dolazak kineskih kompanija)), i to se ne može rešiti nikakvom borbom protiv "zlih korporacija" već isključivo uspostavljanjem sistema u kojem su ljudi usmereni da svoj rad i svoju kreativnost ispoljavaju kroz proizvodnju dobara za druge ljude i kroz trgovinu s njima. Čak ni strane donacije ne pomažu (to je u jednom intervjuu priznao i Bono U2), ne pomaže ni priliv čistog zlata (to je pokazala Španija nakon otkrića Amerike), ne pomažu ni prirodna bogatstva itd, to su sve stvari koje rad, energiju i kreativnost ljudi usmeravaju na borbu oko već postojećih sredstava, na političku borbu, na korupciju, na poltronstvo, umesto na proizvodnju, saradnju i trgovinu. A uticaj stranih korporacija u trećem svetu, i makar kakvo minimalno uspostavljanje tržišne ekonomije se ogleda u tome da od 1990. do danas globalno svaki dan 100 hiljada ljudi izlazi iz apsolutnog siromaštva (koje je definisano kao zarada ispod 1.9 dolara (iz. 2021. godine) dnevno). To je svaki dan najvažnija vest dana, svaki dan bi naslovna stranica svake novine trebalo da glasi "DANAS JE 100 000 LJUDI IZAŠLO IZ APSOLUTNOG SIROMAŠTVA" - samo što je, kako se ispostavilo, to mnogo dosadna vest, ljudi vole šok i dramu. I ti ljudi ne žive na Zapadu, tamo odavno više niko nije toliko siromašan, to su sve ljudi iz tih zemalja o kojima govoriš.

Pa slobodno tržište podrazumeva pravila: apsolutnu zaštitu vlasničkih prava, da svako ima pravo da celokupnom svojom imovinom raspolaže na koji god način želi, bez ikakve prisile od strane drugih ljudi (dakle u tome je već implicirano da niko nikome ne sme da slomi nogu). Argument je da je TAJ sistem ambijentalnih pravila najbolji (u ekonomskom, moralnom i svakom drugom smislu) od svih drugih sistema ambijentalnih pravila (npr. od sistema u kojem uopšte ne postoji privatno vlasništvo, ili u kojem su slobodne ljudske interakcije na neki drugi način ograničene i otežane). I taj sistem je se pokazao najefikasnijim u proizvodnji bogatstva i prosperiteta i unapređenju opšteg ljudskog stanja za najšire društvene slojeve u svakom smislu - uključujući i proizvodnju "šansi"* i "treninga" za svakoga, prilika za usavršavanje, učenje, sticanje novih veština, obezbeđivanja dobrog (pa i najboljeg mogućeg, do samog vrha) života za sebe i svoju porodicu od nule, itd...Ali uključujući i obezbeđivanje čiste altruističke pomoći za ljude koji nisu u stanju da napreduju kroz rad, kroz privatni dobrovoljni humanistarni rad, bilo samostalni bilo kroz razne organizacije, crkve itd, koji je mnogo efikasniji kada je ličan i kada se ljudi zaista trude da njihov novac i bude iskorišćen da se zaista i pomogne drugim ljudima. Pa nisu siromašni ljudi sa zavežljajem na leđima u drugoj polovini 19. veka toliko nahrupili u laissez faire Ameriku zato što tamo nisu mogli da dobiju priliku, nego, gle čuda, baš zato što jesu, baš zato što takav sistem ambijentalnih pravila proizvodi najveću šansu za najsiromašnije ljude (kao i danas migracije siromašnih ljudi bez izuzetka idu od manje slobodnih ka više slobodnim tržištima, jer su tamo prilike). * A razlog zašto je kapitalizam dobar u proizvodnji šansi za svakoga je isti kao i razlog zašto je dobar u proizvodnji automobila ili telefona: zato što neko može da zaradi na tome - na proizvodnji što boljih šansi za druge, na usavršavanju drugih (jednako kao i na proizvodnji što boljih automobila). Npr. poslodavci mogu da zarade na obuci i podizanju produktivnosti svojih radnika (na povećanju "ljudskog kapitala"), ljudi koji imaju znanja i veštine mogu da zarade na prodaji znanja i veština drugim ljudima, ljudi koji imaju kapital ili rade na finansijskim tržištima mogu da zarade kvalitetnim obezbeđivanje kapitala (pozajmicama) ljudima koji žele da ga ulože u svoje usavršavanje (ili da unaprede svoje stanje na bilo koji drugi način, pokrenu biznis itd), itd, isl...

Nemam nikakvog razloga. Sve što je tu napisano je samo drugačije rečeno to što si TI napisala - tj. tome je logički ekvivalentno: Tvrdnja da neko ko negde radi "ne može da nađe drugi posao" je logički ekvivalentna (<=>) tvrdnji da je taj posao "jedini koji je mogao da nađe". I logički je ekvivalentna (<=>) tvrdnji da je "tekući poslodavac jedini koji hoće da ga zaposli". I logički je ekvivalentna (<=>) tvrdnji da ["taj nema dovoljnu produktivnost (veštine, radne navike itd) da ga BILO KO drugi zaposli] ili (V, logička disjunkcija) ["taj ne živi u kapitalizmu"]. Ukoliko bi nečije dete bez tog (jedinog koji može da nađe) posla umrlo, to je logički ekvivalentno (<=>) tome da taj posao spašava život njegovom detetu, tj. da taj čovek u slobodnoj trgovini u zamenu za svoj rad dobija gotovo beskonačnu vrednost (život svoga deteta)...itd isl... No, naravno, za borbu protiv kapitalizma je nužno, uz negiranje najočiglednijih podataka, činjenica, statistika i trendova (koje je čak i zlikovački moron Marks morao da prizna, kako sam citirao ranije) - kako ono beše, podaci su izvrnuti, statistike se "pogrešno tumače" itd, bez i jednog napora da se obrazloži takav odnos prema javno dostupnim i najkvalitetnijim podacima - negirati i zakone elementarne logike. I to je legitimno, svako je slobodan da to radi, na sopstvenu odgovornost. Ono što nije legitimno je određivati drugim učesnicima u javnom forumu šta oni treba a šta ne da adresiraju.

Ovo su jedine 3 reči koju su tačne u tvom upisu, i to ne samo u ovom nego u bilo kojem. Ti nisi u stanju da daš ni najelementarnije definicije pojmova o kojim se diskutuje, ni jednom nisi odgovorila na pitanje "šta je kapitalizam?", ili šta ti podrazumevaš pod tim pojmom - a uporno ponavljaš parole koje NISU tačne za ono što svi drugi ljudi nazivaju kapitalizmom - dakle, ne, suština kapitalizma NIJE "obrtanje kapitala", većina ničega NE ide u ruke "privilegovanih", niti ima "privilegovanih", niti bilo kome idu mrvice. Sada nisi bila u stanju da odgovoriš kako definišeš pajam eksploatacije itd, niti se trudiš da ponudiš bilo kakav dokaz za bilo šta što si napisala (osim onoga "moj drug marksista tako kaže"). Dalje, ne odgovaraš ni na kakav sadržaj mog posta, nego samo kažeš "ti ne čitaš", "duboko si ogrezao", "šta se gubiš", bez pokušaja da obrazlođžiš kako to ja ne čitam, kako se to gubim, itd. Primer 1. Ti kažeš: "...to je jedno utopističko uređenje gde je svaki čovek vlasnik svog rada, proizvoda svog rada i slobodan da njime upravlja. I ne, to ne znači promociju komunizma...". Na ovo ti ja odgovorim da NARAVNO da to nije komunizam jer tamo niko nije vlasnik ničega, na šta ti kažeš: "Kakav komunizam, ko priča o komunizmu? Šta se gubiš?" Primer 2. Ti prvo tvrdiš kako su ljudi u Americi siromašni (kao i u Srbiji). Ja ti onda ponudim dokaz koji belodano pokazuje da čak i 20% najsiromašnijih američkih porodica konzumira koliko i prosečni ljudi u bogatim evropskim zemljama i neuporedivo više nego ljudi u zemljama u razvoju. Na ovo ti odgovoriš da je to konzumerizam, da to nije dobro. Onda ja ukažem da je to standardni marksistički salto mortale izveden uživo: prvo se tvrdi da će u kapitalizmu ljudi biti siromašni a onda kad se pokaže da to nije tačno onda se tvrdi da ne valja ni kad imaju puno i kad konzumiraju puno dobara. Ti na to odgovoriš "ti ne čitaš dobro" bez bilo kakvog daljeg obrazloženja! Sada si se, vidim, opet vratila u iteraciju da su ljudi siromašni u kapitalizmu, "dobijaju mrvice". Ali to onda mora biti dobro, barem nisu "žrtve konzumerizma"? 😀 Hajde još malo da razjasnimo ovo: Ne, podaci koji sam ja naveo su konzumacija PO OSOBI, te je irelevantno koliki je to broj stanovnika. To što su "konzumerističko društvo" je upravo dokaz bogatstva običnog čoveka, čije zadovoljenje potreba JESTE suština kapitalizma (za njega se proizvodi, za njega se smišlja šta mu treba i šta da mu se ponudi da mu unapredi život, po dovoljno dobroj ceni da on to kupi). Dakle, niko ne dobija nikakve mrvice, u kapitalizmu svako dobija onoliko koliko proizvede (to se u ekonomiji zove Sajov zakon). 😀 Nope, gledam iz perspektive najbogatijih zemalja na svetu, grafikon iznad, u mom prethodnom postu 👆. Amerikanci iz donjeg 20-centila vs OECD zemlje (najbogatije zemlje sveta). Dalje, što se tiče nejednakosti, pošto su tvoja "predviđanja" utemeljena koliko i Marksova, da ih ipak malo ankerujemo. Pogledaj ovaj grafikon kako se istovremeno sa smanjenjem siromaštva zahvaljujući kapitalizmu smanjuje i globalna nejednakost: Dalje, nejednakost u konzumaciji između običnog čoveka i najbogatijeg čoveka na svetu nikada nije bila manja. Ilon Mask je nabogatiji čovek na svetu. Ja imam 3 obroka on ima 3 obroka gotovo jednakog kvaliteta, on ima mnogo veću kuću od moje (zapravo on konkretno NEMA, on živi u kabini od 50ak kvadrata u Teksasu) ali ja i dalje imam prilično dobru kuću sa dosta sličnih funkcionalnosti. On leti svojim avionom, ja letim običnim, on ima veći komfor i bolju poslugu i malo brže stiže i malo je fleksibilniji. E on se zabavlja sa Grajms, moja žena bolje peva, tu sam ja u prednosti. Pijemo istu vodu. On možda pije bolje vino ali kolika to može biti razlika. On vozi brža kola, ali ne duplo brža od mojih. Verovatno koristimo kompjuter sličnih perfomansi, gledamo iste filmove, čitamo iste knjige itd, isl...On, dakle, konzumira malo više od mene, ali ta razlika je neznatna u odnosu na bilo koji drugi politički sistem ili istorijski period, gde je ta razlika bila 1 obrok vs 3 obroka. Čista voda vs prljava voda. Uveče pozorište vs uveče jauci od bolne kičme itd. Još fundamentalnija odlika: najbogatiji ljudi u kapitalizmu su preduzimači, izumitelji, vizionari, ljudi koji su kreirali najbolje proizvode i najviše smanjili ljudsku patnju. U svim drugim sistemima to su najbeskrupulozniji i najgori ljudi, ubice, lopovi itd. Apsolutno da, kako sam objasnio. Ali je bespredmetno diskutovati kada ti nisi u stanju da definišeš šta taj pojam znači za tebe, pa da vidimo da li PO TVOJOJ definiciji možda zaista eksploatacija postoji (ja koristim uobičajeno značenje tog pojma, čiju definiciju možeš dobiti na zahtev). Aha, znači neko ima toliko nizak nivo veština ili toliko nisku radnu etiku da NIKO DRUGI NEĆE DA JE ZAPOSLI osim tog jednog poslodavca, kod kojeg se dobrovoljno zaposlila i koji joj omogućava da joj deca ne umru od gladi - ali to je nekako loše, eksploatacija šta li? Taj jedini čovek koji ju je zaposlio je loš na neki način?

Kompletna geneologija marksističke i anti-kapitalističke misli na jednoj forumskoj strani: od "u kapitalizmu će ljudi biti siromašni" (dakle neće imati dovoljno da troše) do (kad se ispostavilo da to nije tačno) "oni troše previše", to je konzumerizam, to ne valja... Možeš da ponavljaš, ali to neće biti tačno. Ne znam kako ti definišeš eksploataciju (ne bi bilo loše i to da čujemo?), ali dobrovoljna prodaja svog rada to nije (ma koliko neko mislio da neko drugi ima malu ili nedovoljnu platu). Tačno je da je iz te trgovine firma u kojoj neko radi na dobitku, ali je na dobitku i radnik (inače ne bi radio tu), to je suština svake slobodne trgovine pa, specijalno, i zaposlenja.

Jap. Jeste, po svakoj razložnoj definiciji tog pojma. Kada kažemo da je nešto u vlasništvu nekoga, recimo "ja sam u vlasništvu ovog raćunara na kojem kucam", to znači da ja mogu legalno sa njim da raspolažem na koji god način želim. To da ljudi mogu legalno da raspolažu svojom imovinom, uključujući svoje telo i svoje vreme (tj. svoj rad) na način na koji oni žele je definicija kapitalizma i slobodnog tržišta. Lista koju sam prilagao gde je bilo kvantifikovano "koliko je koja zemlja kapitalistička" to meri baš mereći koliko je neko slobodan da sam radi šta hoće sa svojim životom, radom i imovinom - dakle koliko mu je zaštićeno vlasništvo i nad njegovim radom, između ostalog - u različitim domenima. Naravno - ali onda podeli i cifru za Srbiju - pa ćeš dobiti oko 470 dolara za Srbiju i 5100 dolara za Ameriku (prosta matematička činjenica, ako dva broja pomnožiš istim brojem njihov količnik je nepromenjen). Takođe, kada se uporedi čista konzumacija ekonomskih dobara (dakle koliko ko godišnje potroši hrane, nafte, struje, odeće, deterdženta, bioskopskih predstava, putovanja itd) - što je najbolja mera jer apstrahuje sve razlike u cenama - čak i Amerikanci koju su u donjem 20-percentilu konzumiraju kao prosečna bogata evropska zemlja, a daleeeko više nego prosečna "zemlja u razvoju":

Postoji i treća kategorija, koja je najkonsekventnija i koja se delimično poklapa sa prvom grupom - ljudi koji žive od antikapitalističke propagande. To su u prvom redu političari i centralni bankari i ljudi politički i interesno bliski njima, njihove sluge i paževi, lažni novinari, zaposlenici u javnim službama i sindikatima, meka akademija itd, isl. Dakle ljudi kojima je u ličnom interesu propagiranje ideje da ljudsko društvo ne može na svim nivoima da harmonično funkcioniše na dobrovoljnim interakcijama, već su im potrebni nekakvi overlordovi, koji - kako nas njihovi paževi ubeđuju - nisu članovi istog društva i ne dele sve ljudske osobine i nedostatke, već nekakava natprirodna bića obdarena nepogrešivošću, apsolutnom pameću, nesebićnošću i dobrotom. Ova grupa potiče direktno od feudalne aristokratije i njihove borbe da kmetovima ne dozvole da odu sa feudalnih poseda u gradove, i da im se ne daju ljudska i vlasnička prava da slobodno rade, trguju i žive na način koji oni nalaze da je najbolji za njih. Međutim, postoji još jedan faktor koji je zaslužan za anti-kapitalistički refleks koji postoji kod najvećeg broja ljudi - to je biologija odnosno evolutivna psihologija. Od uspravljanja na zadnje pa sve do pre nekih 200-300 godina (do pojave kapitalizma) ljudi su pretežno živeli u malim porodičnim ili plemenskim zajednicama koje su proizvodile sve što su konzumirale, gde je svako svakoga znao i gde je jedini razlog zašto jedan čovek pomaže drugom ili radi nešto za drugog bio altruizam: on mi pomaže, on pravi nešto što ću ja koristiti (dakle troši svoje vreme i resurse) zato što mi je brat, zato što mi je sin, zato što mi je rođak, zato što živi sa mnom itd, i ne očekuje ništa za uzvrat, ne očekuje da mu platim na licu mesta - tako opstaju male primitivne zajednice, dakle kroz altruizam a ne kroz trgovinu. Otud postoji gotovo imunološka reakcija na trgovinu, gde neko (koga nikada u životu nisi video i nema posebnih razloga da ti pomaže) radi i proizvodi nešto za tebe ali očekuje da mu se odmah plati. Ljudi idu u butik, idu u Mekdonalds, idu u banku, naručuju sa Amazona, voze Teslu, srećni su što konzumiraju sve proizvode koje drugi ljudi organizuju i prave, ali istovremeno sa podozrenjem gledaju upravo na te druge ljude koji, ahem, traže da im se odmah plati za njihov rad. Iz tog razloga je dugoročni trend oslobađanja čoveka okova biologije i genetike jedan od razloga iz kojih sam duboko uveren da ako ljudska vrsta ima budućnost, ima je u kapitalizmu. --------------------------------------------------------------------------------- Naravno da nije - postoji baš u Švajcarskoj. Ma gle čuda, industrijski akcidenti se dešavaju tamo gde ima industrije, ko bi očekivao (btw, vrlo je izgledno da se u Bopalu radilo o sabotaži, ali to za moju poentu nije ni važno), kao što se i povrede i pogibije na radu dešavaju gde god ima rada. (šta li neko misli koliko je siguran rad u srednjevekovnom rudniku (što se inače smatralo dobrim poslom, gde radi elitna radna snaga), ili 18očasovni rad u polju sa primitivnim alatom (orgoman broj skeleta nađenih iz prethodnih perioda ima polomljene pršljenove od teškog rada)). Kapitalizam je uspeo da takve incidente svede na minimum, prozvodnjom sve bolje radne opreme i delegiranjem najtežih i najgorih i najopasnijih poslova mašinama - jer je to ono što ljudi (koji čine tržište) traže, i to sve više time što su bogatiji. Takođe, ljudi što su bogatiji sve više obraćaju pažnju na ekologiju, i tu je kapitalizam inventivnošću i proizvodnjom uspeo da isporuči ono što ljudi traže - tako da je danas Zapad daleko čistiji i ekološki zdraviji u odnosu na pre 100 godina. @boxcube je na jednom mestu tačno istakao značaj ekonomskog rasta, ja bih to preformulisao ovako, i umesto preambule o Kosovu upisao u Ustav: "Dugoročni ekonomski rast je sve". U tome je sadržano zadovoljenje svih ljudskih želja i potreba, materijalnih, duhovnih ili bilo kojih drugih. (Globalni rast od 2% od rođenja Isusa do danas bi značio da je današnji globalni gdp p.c. 60 kvintiliona dolara (šestica praćena sa 19 nula) - umesto 8.000 dolara) Što se tiče tvrdnje o tome kako je socijalizam bio daleko najveći zagađivač, pa to su zvanični podaci UN-a, po kojima je od 1950. do pada Berlinskog zida DDR bio najzagađenija zemlja na svetu, u kojoj, na primer, nije bilo ni jedne reke sa pijaćom vodom, koja je emitovala 3 PUTA više sulfur-dioksida nego Zapadna Nemačka - a nisu proizvodili Mercedes ili BMW, nego Varburg (limuzinu) i (našega) Trabanta. Ili, pogledajte ovo. Nas uče u školi da je jedina ljudska građevina koja se vidi iz svemira - Kineski zid. Međutim, to nije tačno - odozgo se vidi komunizam, odnosno ekološka pustoš koju je ostavio za sobom. Ispod su snimci iz svemira Aralskog mora kojeg su komunisti upopastili (uključujući kompletan pripadajući ekosistem) uzimanjem vode iz Amu Darje i Sir Darje za navidnjavanje pustinje: Au, ovaj post o "energetskim nivoima" mi je teško razočarenje. Ovo je direktno za Treće oko, ili za JNA borbenu grupu za specijalne parapsihološke operacije gde su radili Milja Vujanović Regulus, pukovnik Radišić Čakra i slični lumeni... ------------------------------------------------------------------------------- Naravno da ne znači, jer u komunizmu čovek nije vlasnik ničega, vlasnička prava su ukinuta, već sve pripada državi i Partiji. Ovim je tačno opisan upravo kapitalizam, tu čovek jeste suvereni vlasnik svog rada, i slobodan je da njime raspolaže kako god nađe za shodno, da proizvede i konzumira sve ili da proda šta želi po kojoj god ceni želi, da udruži rad sa drugim ljudima, da proda svoj rad drugim ljudima po ceni i uslovima koje sam postavlja (tj. da se zaposli) itd. Eksploatacija radnika postoji samo tamo gde čovek nije slobodan da radi šta hoće i da proda svoje usluge i proizvode po cenu koju sam izabere - dakle u robovlasništvu, u komunizmu i td. Kada se čovek slobodno dogovori o ceni po kojoj prodaje svoje usluge, i može da da otkaz kad god želi - to je prosto trgovina. On je "eksploatisan" u istoj meri u kojoj je "eksploatisan" i poslodavac kada mu na kraju meseca da platu. A u Srbija medijalna plata 5.700 dolara godišnje neto. Što je, je li tako, veće od 61.400 dolara, moraju se samoupravljači iz socijalističke Srbije organizovati da pomažu Amerikancima ugroženim u kapitalizmu, "nije im lako" uopšte...