Pletilja

Cvetaju lipe.....ne moram ni da izadjem na ulicu, miris je u vazduhu gde god da sam......kao da kolačići padaju s neba......

Pa i nije tako teško: ratovalo se, onako, baš izistinski. Pa je Srbija izgubila taj rat, fakat. Pa su Srbi odrali Albance prodajući im imanjca kao da su hacijende. Pa sad svi mi plaćamo po milionče i kusur evrića na dan da oni profesionalni Srbi sede tamo dole i demonstriraju srpsku - šta? Rekla bih - srpsku nesposobnost da se na pametan način odrede u konkretnim istorijskim prilikama. Ne date Kosovo? Daćete i Preševo i Bujanovac pride.

“Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.”Borislav Pekić

Kako je lepo i snažno bepće! Unuci su istinski blagoslov, čista nežnost i bezuslovna ljubav, uživajte dugo i bezbrizno sa Teodorom. Videćete, to vam je sasvim druga dimenzija vemena i prostora, tek kad ih dobijete, naučite šta je to - beskraj. ♥️

A sad -ja! Kao neko ko ima čistu 10 iz Medjunarodnog javnog prava kažem da je diskusija besmislena: Kosovo je neformalno priznato već 100 puta, priznala ga Sbija lično. Kraj.

Priča mi ćerka da u Americi život počnje u 70! Putuje se, druži se, ko hoće - radi.....Rodjaku njenog supruga operisali aortu u 90 godini?! A što i da ne operišu kad je gospodin još uvek imao aktivnu vozačku dozvolu? Baku od 92 održavaju u životu sa gomilom lekova od kojih spava ceo dan ali nikome ne pada na pamet da digne ruke od nje. Putuje se i po 600 km diljem Amerike da bi se proslavio rodjendan neke vremešne tetke pa na slikama vidim da se okupilo 4 generacije i svi veseli. A ja? Ručavam sama svake nedelje jer ono malo što je još ostalo u zemlji ne mogu da okupim ni za Božić, sve je to rastrzano na 100 strana, usplahireno, večito negde kasne pa nemaju vremena ni kafu da popiju.....osećam se kao Metuzalem koji džabe troši kiseonik i ima još samo jednu obavezu - da umre. Kad vas svedu na bivšeg čoveka a u Sbiji je to tako čim prestanete da radite, osećate se krivim što ste još živi. Pokušala sam da se družim sa penzionerima pa mi se smučilo, muški primerci bi bezočno da flertuju a ženski ne praštaju što ne izgledate kao baba. I tako dodjem do one čuvene iz "srpskog kraja " mog grada: "Sedi di si, ni za di si - nisi".

Bohemian rhapsody..... Lepo su mi rekli da ga ne gledam.....šta mi bi da ne poslušam - ne znam, valjda mi se plakalo..... Rano je, ako će ikad i biti pravo vreme za film o Frediju Merkjuriu. Šta da kažem o glavnom glumcu? Trudio se i nije mu bilo lako sa perikama, lažnim zubima.....još onako nejak, mršav pa mu oni slip kostimi vise.... I potpuno pogrešan pogled.....da sam ja radila casting, birala bih najsličnije oči, pogled....harizmu. Ovde nema 3 dimenzije, nema Fredija, ima samo priča. Legendu treba ostaviti na miru. I love you Freddie....

Ja sam, pravno, potstanar - sve preneto na decu. I sad, kad aplikujem za američku vizu, grickam nokte da l ću je dobiti, osim penzije ništa nije na moje ime. Narvno,porez na imovinu i dalje plaćam ja.

Samo još ovo: niko me od mojih neće sačekati jer sam rasturila sve što su oni sticali. I ne grize me savest, vremena su se promenila. Deca moje dece se verovatno neće ni sresti a i ako se sretnu, neće imati zajedničke priče. Čak će i govoriti različitim jezicima. I čemu onda albumi?

Vršnjačka pamet. Tatini ostali u Slavoniji, strina Nada brine o njima. A meni dopali ovdašnji, ima ih na zemunskom groblju i ovde. Ovdašnji rasuti pa mi za obilazak treba pola dana, da svakom upalim kandilo, ispričam šta ima novo.....i ja sam poslednja koja zna gde je ko i zašto su naši. Posle mame ostali su albumi i priče. I porodično stablo strica Desimira. Jedna ogromna kutija koja čeka da joj izadjem na crtu evo već 2 godine. Plan je da napravim 2 albuma, za ćerku i sina, dakle, odaberem fotografije po hronološkom redu pa preslikam svaku tako da albumi budu indentični jer mi deca žive na 2 kontinenta. To dugujem mami i Desimiru, opsesivno su se bavili genealogijom, svako na svoj način. I nikako da počnem jer, nekako mi se čini da nije važno, sećanje je trag koji se računa i izbledi posle 2 generacije. I tako treba da bude, bar kod nas, "običnih i malih", čija moć nikada nije otišla dalje od porodičnog kruga. Kad neko ode, ima mnogo posla da se taj bivši život nekako spakuje i odloži. Razdelila sam sve teško i kabasto što je ostalo posle mame u beogradskom stanu. Sad to činim sa mojim stvarima, da se deca ne muče jednog dana i da ih poštedim tog posla, mučno je. Svetog Nikolu sam zbrinula, poklonila sam ga ovdašnjoj "maloj srkvi" u kojoj smo svi krštavani od kada se pamti. U porodici je od 1912 i nasledjuje se po ženskoj liniji jer su nam muški odlazili u najboljim godinama. A gde ću ja? Ja bih najradije u Zemun, pogled na reku je divan. Ovo naše, ovde, nema nikakav pogled i zamlja je nekako masna, negostoljubiva, valjda joj je muka od tolikog umiranja. Bilo bi jako lepo da me deca prepuste košavi, sa malog brega iznad naše kuće, sa mesta na kojem smo pomagali Suncu da ode na počinak. A dok moje vreme ne dodje, ja ću vas gnjaviti mojim kmezavim, patetičnim postovima. Bar dok se Kinik ne pojavi da mi uzme meru. 😅

Bio jedan što je umeo da 2 sata drži banku pred 50 osoba, duša od ćoveka, vilice su nam se kočile, upala trbušnih mišića zagarantovana.....a kod kuće - ćutolog, ni da bekne. Samo podigne desnu obrvu (a bile su baš impozantne!) i mi svi u vrstu..... Da bude duhovit? Ajte molim vas....

Piše da smilje cveta u kasno leto a moje ima cvet vec još od sredine Maja. Cvetovi nisu otvoreni jer nema sunca. Ne znam koliko da ga orežem. Na jesen ide u veću saksiju. Hvala za recept i potvrdu da je možemo da ga koristimo kao začin.

Ovaj što je objavio sliku kaže: Kohiba u pepeljari, kutija - 250 EUR, upaljač Dupont - 150 EUR, egzotično voće i patriotski gest - "Kosovo je Srbija" na novčanici od 100 $, ništa manje. Možemo da mu pljunemo pod prozor, ako nam obezbedjenje dozvoli. Pa i nije neki paradoks. Kakav narod, takva i vlast.

Ne bih volela da gledam ikog iz SNS u Utisku, šta će nam? Olji su potrebni intelektualci od integriteta kojih još ima, mogu da se čuju na Bg2, ponekad. Da analiziraju, objasne, daju predloge rešenja zasnovana na činjenicama, to nam treba a ne SNS otužna demagogija. Jedan psiholog, jedan sociolog, jedan ekonomista i eto dobre emisije. Kauzalnost a ne konfrontacija kao koncept.

Davno, čitala sam jedan roman u kojem je bila scena pripreme mlade za prvu bračnu noć, rodjake je spremaju i nakon što su je okupale, počinju da je parfimišu, svaki deo tela - kap drugog cvetnog ulja. Zapamtila sam samo da perunika ide na predeo oko pupka. Mene fascinira činjenica da miris dobrog parfema ostaje u bočici mnogo godina i kad samog parfema više nema, kao da je duša parfema ostala. Magija.

Da li postoji naučno objašnjenje kako su tri tehničara koji su zavrtali one ventile preživeli one silne rendgene? Jedan od njih je živ i danas, na sreću.

Moj zaključak nakon večerašnje epozode Černobilja: nema gluplje i zlobnije vrste od ljudske. Gde to još ima da je neko glup i kad je pametan? U sledećoj inkarnaciji želim da budem - vinska mušica.

Da se lepo sama prijavim: citirala sam Kronosov poziv Murašu bez Kronosove dozvole. Ako se i na to ne odazove, stvarno nema srca. Eto kad smo anonimni. I kad su mi poruke sa starog foruma nedostupne.

Pozvala sam ga, lepo se zahvalio ali - ne.

Bila sam iznenadjena i uvredjna kada mi je na Klinici za očne bolesti rečeno da više nisam njihov pacijent i da ubuduce, na šestomesečne kontrole, idem kod lekara lokalne bolnice. Koji je u svojoj praksi video 2 slučaja kao što je moj i koji nema potrebne instrumente da bi pratio promene. Kako dalje? Ovako: laboratorija u lokalnoj bolnici, UZ u Bg u privatnoj ordinaciji pa na lokal kod onog sirotog oftalmologa koji se preznojava kad god me vidi jer, meni nije urasla trepavica, nemam čmičak i suvo oko. Ako nema promena, idemo dalje. Ako ima, lokalac daje uput za kliniku a klinika uput za - groblje. Tako nekako. Dakle, ima da me nema kod čuvenog oftalmologa sve dok.... pri poslednjem vidjenju, čuveni mi je diskretno dao svoj broj mobilnog i biće mu drago da me vidi u privanoj ordinaciji u kojoj gostuje. Eto tako. Lako ću ja za mene. Pismena sam, dobro situirana penzionerka (😂) švćkam se po prestonici kao da sam, ne daj Bože, u njoj i rodjena i ne koristim (još!) štap. Šta sa onim starim, prastarim babama i dedama koji dolaze iz južne nedodjije a koji su prestonicu posetili zadnji put kao učesnici štafete ili neke masovke povodom rodjendana dragog nam vodje? Nemate pojma kako se privatne ordinacije sele po prestonici, teško da više od 3 puta nadjete svog lekara na istoj adresi. Koje sam na klinici vidjala u gumenim opancima i kojima je "uput za maksilofacijalnu" identičan kao meni "Vojnovićev rukopis"? Evo šta: vrata ambulnate otškrinuta, unutra je deda, čujem žamor i na kraju odsečnu rečenicu: "Deda, pojeo ti je pola lica, ne mogu da ti pomognem, ideš na maksilofacijalnu". Ha! U ovoj državi nam je toliko dobro da nije teško umreti.

Da je sreće pa da ovo postane univerzalno pravilo.....dešavalo mi se da prestanem da dišem na ulici dok prolazi neko sa tako napadnim mirisom da to deluje kao šamar. Priznajem, koristila sam parfeme i uživala u njima sve do odlaska u penziju. Uz prvi parfem dobila sam i podrobne instrukcije gde, kad, kako.....čitava nauka. Devedesetih je ova industrija eksplodirala jeftinim, sintetičkim mirisima od kojih 90% miriše na mokre muške čarape. Ima dana kada mi je parfem nužno potreban mada ne izlazim iz kuće. Kao aromaterapija, kao zagrljaj dobrog prijatelja. Prvi Eau de Toilette mi je bio Fidji od Guy Laroche, poslednju bočicu sam kupila prošle godine, nežan je, čedan. Dopada se mom unuku i verujem da će me pamtiti po tom mirisu. Poslednji koji sam dobila je Joy Jean Patou i smatram ga ozbiljnim komplimentom u pogrešno vreme : decentan je, zahtevan, to je žena na vrhuncu svoje zrelosti, stigao mi je sa nekih 10 godina zakašnjenja. Ipak, moj miris je Lansiran je 1944, kao svadbeni poklon za novu g dju Rochas. Parfem je nedavno prekomponovan, nema više 3 nivoa, mirniji je, blaži i....nije to - to. Prvu bočicu Femme nisam ja izabrala, dobila sam je na poklon od drage osobe koja je samo protutnjala kroz moju mladost i ostavila mi parfem kao poruku da se ne bojim sebe. I naravno, na put ne rećem bez bočice kolonjske vode 4711.

Veverica?

Poslednja sam iz moje prve porodice, nema tate, mame i brata. Skoro pa prirodan sled, tako je to medju ljudima. Ipak, kao da tu nešto nije u redu, odjednom, kao da sam na brisanom prostoru, sama.....verovatno mi se zato često javljaju slike iz detinjstva, mladosti, kada smo bili zajedno, lepe i srećne slike.....

Love za sunce koje sija već 2 sata! Dva sata bez kiše!

Ni danas ne mogu da verujem da nam se to dogodilo: 2007 godine, u jednoj (i tada jedinoj) prosperitetnoj fabrici lekova u Srbiji, napravljen je spisak zaposlenih starijih od 50 godina, 320 nas na svim pozicijama. Ponudjen nam je sporazuman raskid radnog odnosa i otpremnina. Pre toga su nam 3 meseca umanjivali varijabilni deo plate navodeći bezobrazne i besmislene razloge i tražeči naš potpis na toj odluci. Dogadjalo se da odem na posao u 8 h jednog dana a vratim se kući sledećeg dana u 2 h. Zato što menadžer sedi u centrali u Bg i nikako da javi parametre za neki plan, analizu i onda ceo tim sedi i čeka......do 20 h kada nam konačno kaže šta mu treba....Zakon protiv mobinga nije bio ni na vidiku. Otišla sam iz fabrike koju sam jako volela, na vrhuncu svoje profesionalne snage i znanja. Taj osećaj da ste, zapravo, ljudski rashod, da više niste potrebni u zemlji u kojoj nemate šansu da nadjete drugi posao jer nema drugih firmi sa takvom tehnologijom ili čujete "Gospodjo, mi ne možemo da vas platimo koliko vi vredite"....."Znate, ne odlučujemo mi o zapošjavanju nego u NS, BG......" to je strašno. Nisam jedina koja se razbolela nakon odlaska. Problem nije bio naći bilo kakav posao do penzije, radila sam sa 10% svojih resursa još 5 godina, mizerno plaćena. Problem je bio u osećaju da vam je učinjena nepravda, da ste sankcionisani bez ispravnog razloga. Zapravo, iz nemoralnog, glupog hira jednog sumanutog tatinog sina, sina direktora fabrike i najvećeg akcionara. Pravo sa tek završenog školovanja u inostranstvu, bez elementarnog znanja o poslu, menjao je sudbine zaposlenih medju kojima je bilo i doajena te branše. Zato danas Srbija izgleda ovako kako izgleda. Zato mi danas majstor traži 4000 dinara da mi popravi ringlu na šporetu, čovek ima monopol u gradu i naplaćuje toliko pa izvolte. I nije on kriv, ima ovlaščeni servis a država udarila namete. Dnevnica veća od dnevnice lekara specijaliste. Dočekala sam penziju, prilagodila se tom društvenom statusu a onda su mi 4 godine svakog meseca upadali na lični račun i uzimali 10% od penzije bez ikakvog pravno validnog repšenja poslatog na moju adresu. Doduše, stiglo mi je Njegovo Pismo. Nisam ga otvorila. Nisam ga bacila. Odloženo je u porodičnoj arhivi kao dokaz bezčašća. Kad bolje razmislim, ovo i nije lična priča, ovo je jedna od najmanje 320 priča. Toliko o 50+ u ovoj državi.