Nek grmi jako

Ovako je bilo kod mene, još počeo da pada sitan grad pa su mnoge ljude sa ulice nagurali nekako unutra, praveći još dve kolone. Naravno, to je predložila neka riba koja je bila na kutijama isped opozicione liste, jer sam čuo kad je na telefeno pričala sa nekim i sekirala se da neko od onih što čekaju ne ode kući kad vidi koliki je red jer, kako je dslovno rekla, što više glasača, to su nam šanse bolje.

Treba imati u vidu da će svi opozicioni glasovi stići kao posledica činjenice po kojoj srpska opozicija nema strateškog partnera u svetu. Dakle, reč je o izlaznosti i glasovima u vreme dok režim uživa naklonost i Brisela, i Vašingtona, i Pekinga i Moskve. A svi dobro znamo da takva naklonost nije večna, pa kad opozicija, ovakva kakva je, jednog lepog dana u bliskoj budućnosti pronađe zaleđinu u EU ili Americi, pa time pojača stranačku infrastrukturu i opštu snagu, onda ćemo se sećati ove izlaznosti kao finog osnivačkog kapitala za ono što tek sledi.

Svako od ovih ljudi koji su u redu će obaviti glasačku dužnost, budući da u 20.00 časova član biračkog odbora staje na kraj reda ili na kapiju, ako je u pitanju dvorište.

Jasno su sve analize ukazivale da se na izlaznost od oko 65 odsto izbori pretvaraju u triler i da ništa nije onako kako je bilo do sada, zato je i logično da ovi na vlasti krenu po kožne gaće već i na samu pomisao da izlaznost ide preko 60 odsto. Iz tog razloga bi i 62-63 posto izašlih bio jasan signal da vino nije kao što je bilo... I sigurno bi zaduvali neki novi vetrovi optimizma.

Malo je to za ono što nam treba. Treba nam barem 7,5 odsto u poslednjem satu, a to je malo teže za očekivati. Ako BG izađe na 60 odsto, imamo čemu da se nadamo na gradskim izborima.

Gradski deo Palilule, čekao sam na red tačno 1 sat i 45 minuta. U isto vreme izašao kao i 2000. godine, sto posto sam siguran da je danas bio veći red nego tada.

Kako to SAD mogu vojno da intervenišu samo na prostorima koje kontroliše NATO? A SR Jugoslavija, Irak, Panama, Nikaragva, Vijetnam... Pre će biti da se vojno upliću tamo gde misle da neće biti čupavo, sa mogućnošću pogreške kao u slučaju Vijetnama. Dok, s druge strane, poštuju ono što je izjavio feldmaršal Montgomeri, kad su ga pitali koja geopolitička gledišta zastupa, a on odgovorio: Nikada ne napasti Rusiju, nikada ne napasti Kinu. A VTB banka je pokazna vežba Britanaca, koji se nisu libili da je smaknu sa spiska i ne boje se za otplatu dugovanja.

To ćemo najbolje videti na primeru VTB banke, koju je Britanija malopre isključila iz britanskog finansijskog sistema. Pretpostavljam da će zbog gubitaka, koji se podrazumevaju posle takvog udarca, država biti primorana da interveniše iz sopstvenih rezervi kako bi zaštitila banku. Ali ako su istiniti ovi francuski navodi po kojima je ukrajinski PVO sistem uništen, a Rusi u potpunosti kontrolišu vazdušni prostor Ukrajine, sve ostalo je već manje važno jer je napadč time ispunio cilj i sveo nastavak akcije na tehnikalije. Putin bi mirne duše mogao da prekine akciju posle te pokazne vežbe, gde je za jedan dan komotno razvalio ukrajinske sisteme, a da ukrajinski saveznici prstom nisu mrdnuli. I još Bajden kaže da neće intervenisati u Ukrajini, što je i više nego jasna poruka Ukrajincima da su ostavljeni na milost i nemilost... Mislim, koga će Bajden da brani ako neće Ukrajinu??? Nemačku??! Pa neće Rusi da okupiraju onoga ko ih lebom hrani, a i već su jednom bili u Nemačkoj.

I kad smo već kod neispunjenih pretnji, sledi najnoviji citat: Kijev je oštro reagovao pošto evropski lideri neće uvesti potencijalno najtežu meru sankcija protiv Rusije - blokadu pristupa međunarodnom sistemu isplata. Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba izrazio je negodovanje pošto će šefovi vlada i država EU doneti odluku da ne blokiraju pristup Rusiji međunarodnom platnom sistemu kroz koji dobijaju stranu valutu. Kraj citata. Eto, i sluđeni Ukrajinci znaju odakle pravi vetar duva... Britanija je to sad uradila sa VTB bankom, ostaje još da Amerikanci ispune ono što su obećali Ukrajincima.

To je vezano sa SWIFT, ali Rusija će premostiti taj trejd tako što ima vlastiti sistem elektronskog plaćanja povezan sa Kinom. Ali ako bi ih SAD izbacile iz finansijskog sistema, kako su i zapretile, to bi im otežalo i onemogućilo transakcije preko Kine. A da ne pominjemo to što bi VTB i Sberbank toliko bile direktno pogođene da bi Rusija morala finanisijski da ih spašava i podupire. Što opet implicira da bi Putin morao da načinje devizne rezerve, kojima se Rusi inače diče jer su valjda u top 5 država po količini tih rezervi. Ali se onda postavilja pitanje kako bi Amerikanci plaćali Rusima naftu, budući da su od Rusa napravili par ekselans partnera kada je reč o nafti i da od njih više dovlače nafte nego iz, recimo, Meksika, koji im je u komšiluku. I onda se pitamo ko to naoružava Putina i ko mu daje forcu? Pa siguno ne vi i ja.

Pa to da će SAD proterati ruske banke iz finansijskog sistema kaže Bela kuća, a ne ja??! https://www.reuters.com/world/exclusive-us-plans-cut-ties-with-targeted-russian-banks-if-ukraine-is-invaded-2022-02-21/ To su pustili u etar pre četiri dana, a preneo Rojters, ali ja vas neću zaustavljati ako želite da polemišete sa zvaničnim Vašingtonom i da ih smeštate u nivo zabavišta. Naprotiv, to me a priori raduje... A možete i da ih pitate zašto prete praznom puškom, budući da je Putin napao Ukrajinu, a banke su mu i dalje na istim pozicijama, uprkos pretnjama.

Ne daju im da igraju košarku i da se takmiče na Evrosongu, što će sad sigurno pokolebati Putina koji spava sa košarkaškom loptom umesto sa medom. A ne pada im na pamet da, u cilju onemogućavanja dotoka finansijskih sredstava čak i preko Kine, izbace najveće ruske banke iz finansijskog sistema SAD i EU?! Naročito Sberbank, jer bi to udarilo po džepu zapadnu korumpiranu elitu koja će pružati podršku Ukrajini sve dok to neko drugi plaća. Novcem i životima.

A Kina i Iran naručili kokice, pa sa uživanjem gledaju predstavu iz prvog reda... Dok iz tamo poslednjih redova, i bez kokica, sve posmatra i Tajvan. I ko vele, koga ovi iz NATO pakta i EU brane, taj je zagrebao dno kašikom

Okej je da osudimo nasilje, ali kako da ne osudimo one koji su finansirali to nasilje i naoružali Putina? Pa nismo mi sa foruma stavili Putinu raketu u njedra, već vodeće zemlje Evropske unije koje s njim godinama unazad imaju zajedničke projekte, od čega se i finansira ruska vojna industrija. Pa što nisu prestali da kupuju od njega gas i naftu? Zašto direktno investiraju u rusku metalurgiju? Što ne prestanu da kupuju pšenicu, a odskora i živinu? Ali sad će svi ti licemeri da vide snagu Evropske unije i NATO pakta na delu... Kad ovi ne urade ništa i kad za nekoliko meseci, nakon što su mu servirali Ukrajinu za užinu, ponovo potrče u energetski zagrljaj istom tom Putinu.

Rusija u istoriji nije ni jedan jedini put zavrnula slavinu za gas, od čega benefite ima ponajviše Nemačka, čija proizvodnja u mnogome zavisi od ruskog gasa. Naročito otkad su ugasili nuklearke, pa im je i snadbevanje električnom energijom još više oslonjeno na gas. I sad se na to nadovezuje logično pitanje: jel može neko da zamisli Nemačku koja uvodi restrikcioni režim snadbevanja električnom energijom i jel može neko da zamisli da čitavi tamošnji gradovi budu u mraku? Ne može, naravno. Zato Putin i sme da radi to što radi, znajući da će packe biti kozmetičke, a da korumpirani i nejedinstveni sitem EU, plus SAD koje su se ustremile na Kinu kao na najvećeg protivnika, nemaju snagu da ga zaustave.

Jasno je da je i 1999. godine i danas odvratno to što neko koristi poziciju jačeg kako bi maltretirao onog što je slabiji. Ali, za razliku od nas koji smo to osetili na svojoj koži i na svom primeru shvatili iskonsko zlo, članice NATO pakta i njihovi sateliti tvrde da je odvratno to što Putin čini Ukrajini, a da je baš super bilo onda kad su oni ubijali Srbe bez mandata UN i protiv načela međunarodnog prava. Pa da li je bilo super?

Rusija će dezintegrisati Ukrajinu kao vojnu pretnju, Nemačka će povući obustavu radova na Severnom toku 2 jer je projekat 49 odsto u vlasništvu zapadnih kompanija kojima ne pada na pamet da potrošenih 11 milijardi evra tretiraju kao nešto što su bacli u vodu, a sankcije će se okončati kada postanu passe. Energetsku krizu iskoristiće mešetari, bogati će nekako postati još bogatiji, a ceh će, kao i uvek, platiti belosvetska sirotinja. Jedino se radujem mentalnoj gimnastici kojoj ćemo prisustvovati svaki put kad neki zapadni zvaničnik pokuša da opravda bombardovanje Srbije i ospori pravo na samoopredeljenje nekome u Ukrajini, pošto je isto to pravo favorizovao na KiM kako bi opravdao vojno angažovanje na Balkanu i raketiranje vojnih i civilnih ciljeva 1999. godine. Što, naknadnom pameću, dovodi do činjenice da ipak nisu budale oni koji, u ime članica EU, nisu priznali nezavisno Kosovo, bojeći se toga kao opasnog presedana dok i u njihovim državama bukte separatističke tendencije.

Kada se pogleda šira slika, i kod nas i u KKP ima igrača kojima su u prvobitnim zamislima dodeljivane ozbiljne u uloge, a oni iz ovih ili onih razloga to nisu uspeli da ovaplote. Pa je tako, primera radi, Vajt jedan od onih od kojih se očekivalo znatno više, ali taj momak jednostavno nije imao sreće jer je, posle teške povrede, ispao iz vlastite rutine i vlastitog igračkog stava kao Skandinavac na pijanom brodu koji saobraća između Stokholma i Turkua. I kao kad tog pijanog Šveđanina, koji se obeznanjen od alkohola strovali preko ograde u more pa ga onda izvlače čakljama, Radonjić sad mora da izvlači čakljama košarku koju je Vajt imao u sebi pre odvratnog loma ruke, budući da je izgubio i samopouzdanje, i kuraž i atletiku kojom se hranio u dosadašnjoj karijeri. Tu je takođe i Nikola Ivanović, od milošte nazvan Džoni, od koga je prosečan poznavalac košarke svakako očekivao više, ali se on zbog promene sistema u kome igra i krajcovane minutaže još uvek traži, ali primer Holinsa, koji je prigrlio ulogu koja mu je namenjena pa sad isporučuje ono za šta je doveden, pokazuje da kod Radonjića forma nije isklesana u kamenu, već igrač raste zajedno sa timom. To, međutim, kod Obradovića sada nije slučaj, budući da nit tim raste, niti je ozbiljan broj igrača flešovao potencijal zbog kojeg je potpisao ugovor sa KKP. A najočigledniji primer toga je Kuruc, koji izgleda izgubljeno u kretnji i pogotovo u pogledu, koji je kao pogled onog lika iz Mapeta sa narandžastom kosom, na kome vrše ispitivanja i koji stalno unezvereno gleda jer mu nikad ništa nije jasno. A za one koji, može biti, nisu ispratili tog momka, moja malenkost će im iz prve gledalačke ruke saopštiti da je Kuruc kod Atkinsona u Bruklinu bio i u startnih pet, i to kao fini prospekt franšize, lep kao lutka, sa izraženom fizikom, krvavim kolenima u odbrani i šutom spolja. I sad zašto je sve to tamo propalo i šta mu se dogodilo je jedno, a činjenica da u Aba ligi, EC i u Čairu ne može ni pola od onoga što je mogao, jeste nešto sasvim drugo... I ide na dušu Želimiru, kome igrač iz NBA lige i eks NBA starter, koga je on doveo u KKP, izgeda kao da je do letos trenirao floret. Što se ne može reći i za Avramovića, koji posle finala u Nišu izgleda kao da je trenirao boks, ali ako na čas otklonimo od sebe Obradovićevu tezu po kome je slomljen nos tog dečka deo kakvog monstruoznog scenarija, jasno ćemo videti da je taj isti Avramović kod tog istog Obradovića igrački - reterirao. Pa, poput Kuruca, ne može da ispostavi ono što se od njega traži jer mu, kako izgeda u situacijama kada se Želimir dere na njega, nije ni baš najjasnije šta je to čime on treba da se bavi na parketu. Dok je, s druge strane, Ledeju jasno šta se od njega očekuje, ali taj nestane sa zemljovida kad god je čupavo... I sad da ne bude da se samohvališemo time da ga je naš igrač, Dejan Davidovac od milošte nazvan Deda, poništio već dva puta, od čega je Ledej u Pioniru protiv Zvezde dohvatio čak pet poena, red je da pomenemo i njegovo dostignuće u porazu od Mege, gde je doprineo sa čitavih - tri poena (brojem - 3). I sad, da li se od Ledeja to očekivalo? Pa naravno da nije, kao što se ne očekuje ni od Pantera da jednu partituru odsvira kao prva violina, a u narednih nekoliko izigrava kontrabas. A upravo to mu se, zbog neobjašnjive nekonstantnosti, dešava ove sezone, iako mu je Želimir poverio ključeve igre ne da im zaključa sva vrata i košarkaški zabravi svoje saigrače, već da ih načini boljima nego što jesu. Ipak, najveća odstupanja od trenerskih želja i mogućnosti igrača Partizana moje skromno poznavanje košarke uvidelo je na utakmici Partizana i Cedevite, gde je Obradović uporno zahtevao od Smailagića da, poput Veselog ili Juda, preuzima Jogija Ferela i Pulena na centralnom piku, misleći naravno da mladi Alen to moži da isprati nogama. Ali on ne da nije Veseli i ne da ne može da stigne brzog pleja, nego ih je Ferel čitavu utakmicu pravio na budale laganim poentiranjima i još laganijim asistencijama, kad ubuši iz drajv end kika... I sad se mi pitamo zašto kod Želimira ni bivši NBA igrač Golden Stejta ne izgleda onako kako bi trebalo da izgleda?!? Pa možda je i do uloge u timu, odnosno prihvatanja onoga što on može da ispostavi, i onoga što definitivno ne može. Pa kad se na to dodaju ja-tu-ne-bih-ništa-diro Dangubić, Zagorac koji je nestao u akciji još od njegovih dana u Betisu, mali Trifa od koga se malo i zahteva, kao i Tristan koji je dobar da igra protiv CSKA ali protiv Zvezde ne zaslužuje ni sekund na parketu, dobijemo čačanski lonac iz koga para frca na sve strane. A unutra - posna čorba.

Košarka koju demonstrira Dejan Radonjić na ovim prostorima je organska, nepatvorena i neumoljiva u svojim zakonitostima: nebo je plavo, ruže su crvene, evroligaška ekipa je u prednosti nad ekipom koja ne igra Evroligu, ma koliko ta ekipa bila nabudžena... I tačka. Jer kada on selektira igrače onako kako želi i kako to njegov stil igre zapoveda u svojoj pretpostavci organske košarke, ako se odigra odbrana i ako se pogađa spolja u pristojnom obimu, onda je njega veoma teško dobiti. A ako se dobro i skače i gradi skok, pa još i napravi ogromna razlika u poenima iz tranzicije, čime se protivnik doslovno izuje iz patika i pomeri mu se centar za ravnotežu od silnog trčanja u leđa, nemoguće ga je pobediti. I to je shvatio njegov sinoćni protivnik na klupi KKP još davno pre ovog finala u Nišu, ono kad je u Pioniru vodeći Fener izgubio od njega iako je na raspolaganju imao roster skuplji od Radonjićevog za cirka 25 miliona evra. Da bismo sada, kada su budžeti kojima raspolažu Radonjić i Obradović manje-više ujednačeni, došli do činjenice da Radonjić u prve dve utakmice šiša Obradovića za tridesetak poena fore. I još bi mu sinoć parkirao stojadina drito u čačansku avliju kraj Morave, jer ovakva Želimirova odbrana po difoltu ne može da zaustavi čak ni, kako bi zlobnici rekli, Radonjićev hrkljuš, samo da je to bilo potrebno. Ovako, ostavio ga je na šezdesetak poena i ugasio mu svetlo, da se batrga po bespućima iluzije po kojoj su dva skupocena evroligaška igrača, plus dva iz NBA lige, dovoljna da parira evroligaškoj Zvezdi. A nisu. I to je sada kristalno jasno. I to najviše iz prostog razloga što košarka iziskuje dva smera, napred-nazad, napad-odbrana. Od čega u Partizanu jedan smer katkad i daje nekakve naznake, a drugi je izumro kao ptica dodo. I to ne samo da je nepostojeći, nego je iskonski pogrešan u samoj ideji da se osloni na koncepcijski rizik po kome se određenim igračima dozvoljava da ispune primarni cilj same igre - šut, od čega i nastaju poeni. Pa se sklone ispod bloka Voltersu, on im zalila trojku, onda se sklone Markoviću, a on ih satarazi... Sklone se Kuzmiću da šutne sa četiri metra - a on je bocne... Sklone se Laziću, pa Lazareviću... I tako se sklanjaju polovini rostera ekipe koja cepa Evroligu svake nedelje, a nekada i dva puta nedeljno, kao da igraju protiv KK Gorštak iz Kolašina a ne protiv nekoga ko redovno otresa mnogo ozbiljnije timove nego onaj koji je selktirao i koji sada predvodi Želimir Obradović. I time igračima Partizana njihov trener i učitelj na najdirektniji način ukazuje na to da ih nije spremio da igraju u odbrani pet na pet, već da se uzdaju u loše šutersko izdanje ovoga ili onoga, povoljan raspored zvezda na nebu i grešku u Radonjićevom matriksu... Iz koga već godinama unazad ne mogu da pronađu izlaz, Niti će, jer Željko nije Neo... Što vidimo i bez da nam orakl to saopšti. I zato bi Radonjić po ko zna koji put bio istinski MVP, a ne neki igrač ponaosob. Ali nije, jer istinski MVP turnira u Čairu je - Čović Vesna, ako se ima u vidu da je frapantna fascinacija navijača Partizana tom osobom potpuno skinula sa igrača Crvene zvezde, kao i sa trenera Radonjića, bilo kakav pritisak koji dolazi sa tribina, budući da nikoga od njih nisu provlačili kroz pakao šipke. Pa su, dok se Čović Vesna u odijumu sa tribina satirala kao besna, oni dole svoje protivnike, sa sve Želimirom, s mirom pravednika i lišeni nekakve distrakcije kao posledice događaja van parketa - istom merom satirali, . Kao besni.

Neko ko zna precizno neka napiše koliko je koštala vera u Simanića, budući da je pre dve godine došlo do revizije prvog ugovora, kada su mu iznosi smanjeni. Zanima me kao fenomen, što svakako i jeste. Pri tome, pošto nije igrao za ispod 50 k po sezoni, kada se taj minimum minimuma pomnoži sa isplaćenim godinama, dolazimo do dvesta hiljada evra. I to bez onih pedesetak hiljada koje je klub platio na Fibinoj arbitraži i bez novčane nadoknade na osnovu stpinendijskog ugovora (pre potpisivanja prvog profi dila). I sad, kad bi onaj ko obezbeđuje novac za klub (a nije Nebojša Čović), učinio presedan i zatražio odgovornost za taj utrošeni novac, kako bi izgledao odgovor tipa - nismo krivi mi što smo plaćali toliku lovu, nego je kriv Simanićev stric? Toga nema ni u zemlji Dembeliji, ali ovde, vidimo, i to prolazi.

Pa da, nekoliko stotina hiljada evra dati nekome ko nema radnu etiku zvuči kao zanimljiva vizija prosperiteta. Ali kao olakšavajuća okolnost jeste to da su u klubu imali samo sedam godina da shvate da Simanić nema radnu etiku. A i novac je tuđi, kao alejbegova slama, pa niko tu nije zavukao ruku u vlastiti džep nego u klupsku kasu... A kad je novac tuđ, onda i nije neka šteta.

Uticaj bliske okoline jeste bitan, ali bi uvek kada polemika skrene na stranu roditeljske krivice trebalo napomenuti da nisu roditelji potpisivali ugovore sa Borišom Simanićem, nego klub. U njegovom je slučaju, dakle, neprimereno i neprikladno abolirati klub, jer ga nisu roditelji i stric vijali po Republici Srpskoj kad mu je bilo 14, nego KK Crvena zvezda. I nisu roditelji i stric platili pedesetak hiljada evra Simanićevom bivšem klubu kad se izašlo na Fibinu arbitražu, nego KKCZ. Neko je, sad je to potpuno izvesno, nešto u njemu video i to platio ozbiljnim novcem za jednog tinejdžera. Što dalje implicira da nisu Simanićevi roditelji plaćali Simaniću novac iz stipendijskog ugovora, niti je Simanićev stric plaćao troškove srednje škole, zdravstvne zaštite, internata i treninga. Naprotiv, sve je to plaćala Crvena zvezda jer su na to gledali kao na isplativu investiciju, polažući nade u Simanićev razvog i kasnije benefite tog procesa. Pa kad se kaže da su tom klincu pumpali ego pojedinci iz njegove okoline, to je i za očekivati, ali je mnogo važnije što je Crvena zvezda pumpala taj isti ego ogromnim količinama novca, po čemu je slučaj Boriše Simanića unikatan jer se oko nijednog klinaca, od 98. godišta pa nadalje, u Srbiji kasnije nije zavrtela tolika lova. Takođe treba biti iskren i priznati da nisu Simanićevi mama i tata, a ni stric, stavljali Simanića u prvu petorku kadetske i juniorske selekcije KKCZ. Kao što ga nisu uvrštavali ni na spiskove svih reprezentativnih selekcija... Već su to činili treneri i oni koji smatraju za sebe da su stručnjaci u radu s mlađim kategorijama. Pa ako za sve te godine nisu detektovali njegove mane o kojima se godinama piše po forumima, da li i za to roditelji i bliža okolina snose odgovornost? Kako može da bude odgovoran neko drugi, a ne onaj ko je dva puta potpisivao sa Simanićem seniorske ugovore (prvi ugovor i nakon toga reviziju), znajući i da je letargičan i da više voli igrice nego tenziju kao plod rada na sebi? I kakve veze s tim imaju roditelji i stric??? Jednostavno, ako je došlo do greške u razvoju, tu grešku nisu prouzrokovali Simanićevi bližnji. Već oni koji su imali očekivanja zbog kojih su bili spremni da zavuku ruku duboko u klupsku kasu, a nisu znali šta da rade sa Simanićem. Naravno, kako je vreme prolazilo, plate za igrača i troškovi su se nagomilavali, a sve su bili dalje od one ideje zbog koje su ga i dovodili kad mu je bilo 15 godina. Zato smo danas, sedam godina kasnije, tu gde jesmo. Pa ako su tata i stric krivi za to, onda nije više reč o njihovom porodičnom statusu, nego o ljudima koji su omnipotentna bića sposobna da istovremeno pune i vlastiti i ego i vlastite džepove.

Hoće li sad da nas biju?

Iso Mahmutović, fizički radnik, odbio je 1972. godine da sruši Njegoševu kapelu rečima: Neću da rušim nečiju svetinju, ukaljam obraz i ruke i bacim na đecu sramotu i proklestvo. Isto je ponovio sutradan, kada je grupa inspektora Službe državne bezbednosti došla da ga privede, sumnjajući da je inicijator neke šire zavere... I tako iscrtao granicu koja ga razdvaja od nesoja. Jer, iako Iso svakako nije znao ništa o pravnim i vlasničkim odnosima, u dubini duše znao je šta je to čojstvo. Tako je vaspitavan, iako u drugoj veri, i tako je sebi za života obezbedio mesto među onima kojih se neko nekada rado seti. Za razliku od onih koji su svom narodu ostavili u amanet samo stid i bruku... Što bi rekao onaj čiju kapelu nije hteo da sruši - svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

Večeras smo izgledali kao onaj kalemegdanski zid iz promo materijala prilikom letošnjeg potpisivanja igrača. Cigla do cigle - bedem. Još se na samom početku videlo po govoru tela da smo zategnuti kao violine. I oni pogledi, i međusobni a i upereni prema protivniku... Koji poručuju: možda ćete nas nekada dobiti, ali danas sigurno nećete.