Nek grmi jako

Košarka koju demonstrira Dejan Radonjić na ovim prostorima je organska, nepatvorena i neumoljiva u svojim zakonitostima: nebo je plavo, ruže su crvene, evroligaška ekipa je u prednosti nad ekipom koja ne igra Evroligu, ma koliko ta ekipa bila nabudžena... I tačka. Jer kada on selektira igrače onako kako želi i kako to njegov stil igre zapoveda u svojoj pretpostavci organske košarke, ako se odigra odbrana i ako se pogađa spolja u pristojnom obimu, onda je njega veoma teško dobiti. A ako se dobro i skače i gradi skok, pa još i napravi ogromna razlika u poenima iz tranzicije, čime se protivnik doslovno izuje iz patika i pomeri mu se centar za ravnotežu od silnog trčanja u leđa, nemoguće ga je pobediti. I to je shvatio njegov sinoćni protivnik na klupi KKP još davno pre ovog finala u Nišu, ono kad je u Pioniru vodeći Fener izgubio od njega iako je na raspolaganju imao roster skuplji od Radonjićevog za cirka 25 miliona evra. Da bismo sada, kada su budžeti kojima raspolažu Radonjić i Obradović manje-više ujednačeni, došli do činjenice da Radonjić u prve dve utakmice šiša Obradovića za tridesetak poena fore. I još bi mu sinoć parkirao stojadina drito u čačansku avliju kraj Morave, jer ovakva Želimirova odbrana po difoltu ne može da zaustavi čak ni, kako bi zlobnici rekli, Radonjićev hrkljuš, samo da je to bilo potrebno. Ovako, ostavio ga je na šezdesetak poena i ugasio mu svetlo, da se batrga po bespućima iluzije po kojoj su dva skupocena evroligaška igrača, plus dva iz NBA lige, dovoljna da parira evroligaškoj Zvezdi. A nisu. I to je sada kristalno jasno. I to najviše iz prostog razloga što košarka iziskuje dva smera, napred-nazad, napad-odbrana. Od čega u Partizanu jedan smer katkad i daje nekakve naznake, a drugi je izumro kao ptica dodo. I to ne samo da je nepostojeći, nego je iskonski pogrešan u samoj ideji da se osloni na koncepcijski rizik po kome se određenim igračima dozvoljava da ispune primarni cilj same igre - šut, od čega i nastaju poeni. Pa se sklone ispod bloka Voltersu, on im zalila trojku, onda se sklone Markoviću, a on ih satarazi... Sklone se Kuzmiću da šutne sa četiri metra - a on je bocne... Sklone se Laziću, pa Lazareviću... I tako se sklanjaju polovini rostera ekipe koja cepa Evroligu svake nedelje, a nekada i dva puta nedeljno, kao da igraju protiv KK Gorštak iz Kolašina a ne protiv nekoga ko redovno otresa mnogo ozbiljnije timove nego onaj koji je selktirao i koji sada predvodi Želimir Obradović. I time igračima Partizana njihov trener i učitelj na najdirektniji način ukazuje na to da ih nije spremio da igraju u odbrani pet na pet, već da se uzdaju u loše šutersko izdanje ovoga ili onoga, povoljan raspored zvezda na nebu i grešku u Radonjićevom matriksu... Iz koga već godinama unazad ne mogu da pronađu izlaz, Niti će, jer Željko nije Neo... Što vidimo i bez da nam orakl to saopšti. I zato bi Radonjić po ko zna koji put bio istinski MVP, a ne neki igrač ponaosob. Ali nije, jer istinski MVP turnira u Čairu je - Čović Vesna, ako se ima u vidu da je frapantna fascinacija navijača Partizana tom osobom potpuno skinula sa igrača Crvene zvezde, kao i sa trenera Radonjića, bilo kakav pritisak koji dolazi sa tribina, budući da nikoga od njih nisu provlačili kroz pakao šipke. Pa su, dok se Čović Vesna u odijumu sa tribina satirala kao besna, oni dole svoje protivnike, sa sve Želimirom, s mirom pravednika i lišeni nekakve distrakcije kao posledice događaja van parketa - istom merom satirali, . Kao besni.

Neko ko zna precizno neka napiše koliko je koštala vera u Simanića, budući da je pre dve godine došlo do revizije prvog ugovora, kada su mu iznosi smanjeni. Zanima me kao fenomen, što svakako i jeste. Pri tome, pošto nije igrao za ispod 50 k po sezoni, kada se taj minimum minimuma pomnoži sa isplaćenim godinama, dolazimo do dvesta hiljada evra. I to bez onih pedesetak hiljada koje je klub platio na Fibinoj arbitraži i bez novčane nadoknade na osnovu stpinendijskog ugovora (pre potpisivanja prvog profi dila). I sad, kad bi onaj ko obezbeđuje novac za klub (a nije Nebojša Čović), učinio presedan i zatražio odgovornost za taj utrošeni novac, kako bi izgledao odgovor tipa - nismo krivi mi što smo plaćali toliku lovu, nego je kriv Simanićev stric? Toga nema ni u zemlji Dembeliji, ali ovde, vidimo, i to prolazi.

Pa da, nekoliko stotina hiljada evra dati nekome ko nema radnu etiku zvuči kao zanimljiva vizija prosperiteta. Ali kao olakšavajuća okolnost jeste to da su u klubu imali samo sedam godina da shvate da Simanić nema radnu etiku. A i novac je tuđi, kao alejbegova slama, pa niko tu nije zavukao ruku u vlastiti džep nego u klupsku kasu... A kad je novac tuđ, onda i nije neka šteta.

Uticaj bliske okoline jeste bitan, ali bi uvek kada polemika skrene na stranu roditeljske krivice trebalo napomenuti da nisu roditelji potpisivali ugovore sa Borišom Simanićem, nego klub. U njegovom je slučaju, dakle, neprimereno i neprikladno abolirati klub, jer ga nisu roditelji i stric vijali po Republici Srpskoj kad mu je bilo 14, nego KK Crvena zvezda. I nisu roditelji i stric platili pedesetak hiljada evra Simanićevom bivšem klubu kad se izašlo na Fibinu arbitražu, nego KKCZ. Neko je, sad je to potpuno izvesno, nešto u njemu video i to platio ozbiljnim novcem za jednog tinejdžera. Što dalje implicira da nisu Simanićevi roditelji plaćali Simaniću novac iz stipendijskog ugovora, niti je Simanićev stric plaćao troškove srednje škole, zdravstvne zaštite, internata i treninga. Naprotiv, sve je to plaćala Crvena zvezda jer su na to gledali kao na isplativu investiciju, polažući nade u Simanićev razvog i kasnije benefite tog procesa. Pa kad se kaže da su tom klincu pumpali ego pojedinci iz njegove okoline, to je i za očekivati, ali je mnogo važnije što je Crvena zvezda pumpala taj isti ego ogromnim količinama novca, po čemu je slučaj Boriše Simanića unikatan jer se oko nijednog klinaca, od 98. godišta pa nadalje, u Srbiji kasnije nije zavrtela tolika lova. Takođe treba biti iskren i priznati da nisu Simanićevi mama i tata, a ni stric, stavljali Simanića u prvu petorku kadetske i juniorske selekcije KKCZ. Kao što ga nisu uvrštavali ni na spiskove svih reprezentativnih selekcija... Već su to činili treneri i oni koji smatraju za sebe da su stručnjaci u radu s mlađim kategorijama. Pa ako za sve te godine nisu detektovali njegove mane o kojima se godinama piše po forumima, da li i za to roditelji i bliža okolina snose odgovornost? Kako može da bude odgovoran neko drugi, a ne onaj ko je dva puta potpisivao sa Simanićem seniorske ugovore (prvi ugovor i nakon toga reviziju), znajući i da je letargičan i da više voli igrice nego tenziju kao plod rada na sebi? I kakve veze s tim imaju roditelji i stric??? Jednostavno, ako je došlo do greške u razvoju, tu grešku nisu prouzrokovali Simanićevi bližnji. Već oni koji su imali očekivanja zbog kojih su bili spremni da zavuku ruku duboko u klupsku kasu, a nisu znali šta da rade sa Simanićem. Naravno, kako je vreme prolazilo, plate za igrača i troškovi su se nagomilavali, a sve su bili dalje od one ideje zbog koje su ga i dovodili kad mu je bilo 15 godina. Zato smo danas, sedam godina kasnije, tu gde jesmo. Pa ako su tata i stric krivi za to, onda nije više reč o njihovom porodičnom statusu, nego o ljudima koji su omnipotentna bića sposobna da istovremeno pune i vlastiti i ego i vlastite džepove.

Hoće li sad da nas biju?

Iso Mahmutović, fizički radnik, odbio je 1972. godine da sruši Njegoševu kapelu rečima: Neću da rušim nečiju svetinju, ukaljam obraz i ruke i bacim na đecu sramotu i proklestvo. Isto je ponovio sutradan, kada je grupa inspektora Službe državne bezbednosti došla da ga privede, sumnjajući da je inicijator neke šire zavere... I tako iscrtao granicu koja ga razdvaja od nesoja. Jer, iako Iso svakako nije znao ništa o pravnim i vlasničkim odnosima, u dubini duše znao je šta je to čojstvo. Tako je vaspitavan, iako u drugoj veri, i tako je sebi za života obezbedio mesto među onima kojih se neko nekada rado seti. Za razliku od onih koji su svom narodu ostavili u amanet samo stid i bruku... Što bi rekao onaj čiju kapelu nije hteo da sruši - svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

Večeras smo izgledali kao onaj kalemegdanski zid iz promo materijala prilikom letošnjeg potpisivanja igrača. Cigla do cigle - bedem. Još se na samom početku videlo po govoru tela da smo zategnuti kao violine. I oni pogledi, i međusobni a i upereni prema protivniku... Koji poručuju: možda ćete nas nekada dobiti, ali danas sigurno nećete.

Slažem se, to su neki od nas još pre nekoliko godina detektovali i opisali u još težem obliku na bivšem forumu, ne štedeći ni oca ni sina. Ali sve je bilo uzalud. I tada, a i sada, ako pogledamo ishod u kome se proizvod nepotizma otelotvorio u Zvezdinom timu već drugu godinu zaredom... Pa čak sve to mogu da svedem i na lični nivo, budući da je deo jednog od poslednjih postova kojeg sam ostavio na bivšem forumu glasio, parafraziram: nepotizam će ove sezone srušiti ambicije Crvene zvezde kao kulu od karata kad joj najviše bude potreban bekap plej... A desilo se potpuno suprotno, jer je KKCZ posle povrede Reglanda uzela Jadransku i KLS baš sa tim Čovićem, kakav god da je, kao jedinim plejmejkerom. Čime su i otac i sin obesmislili moje predikcije... I šta sad, jel treba da se pravim da nisam to napisao? I da mi je potpuno svejedno što sam toliko promašio u proceni, pa da se bavim ćoravim poslom u nedogled?!? To bi isto bilo kao kad bih u kući obešenog svaki dan pominjao konopac. Drugačije bih, opet, sagledao fenomen ako bi FČ i u Pioniru naletao na odijum kakav ga prati u virtualnom svetu forumskih kritika, ali tamo nema skandiranja protiv njega. Što čitavoj ovoj priči daje gorak ukus mimikrije, budući da se događaji u realnom svetu ne poklapaju sa forumskim diktatom... A to je onda tek digitalno mlaćenje prazne slame i jalova sajber onanija.

Ako želite da sakrijete leš da ga niko ne nađe, stavite ga na drugu stranu Gugl pretraživača, pa pošto je Fićkova tema skliznula na drugu stranu foruma (koju niko ne gleda), red je da je oživimo. Nema smisla da se čovek toliko pominje na svakodnevnom nivou, a tema mu zaboravljena i zaparložena 😄

Sociološki kontekst olakšava mi da razumem želju forumaša da pominju u nedogled Filipa Čovića na ovoj temi, iako postoji otvorena tema predviđena za analize njegovog lika i dela, kao što razumem i Simu Spasića kad sa megafonom dođe ispred zgrade parlamenta, a ne ode u Lipovačku šumu. Zato mi to pomaže da takve fenomene posmatram kao internu vežbu tolerancije, toliko potrebne kada je reč o platformama gde se razmenjuju mišljenja i stavovi... Jer, kad nam je u životu pa sve potaman? Skoro nikad, jel da? I kad se čini da sve štima, uvek ima, kao u izreci, onaj kamenčić iz cipele. Tako je i sa Zvezdom, kao i sa ovim forumom, koji se ne razlikuje previše od onoga što živimo u realnom svetu, pa kad se Oli pobedi dva puta u tri dana, opet nešto ne valja. Jednostavno, odijum u odnosu na Čovića neće se promeniti pa sve i da osvojimo EL, kao što se nije promenio ni kad smo proletos uzeli Aba ligu i domaće prvenstvo. Jer, nacrtana mu je meta (u čemu sam i sam učestvovao na prošlom forumu, na temi o efempeu) koju sad ni Savaot ne može da skine. Naravno, ne više ni zbog njega samog (budući da su sve priče već napisane, pa se sad vrti ono što je izrečeno po milion puta). pa čak ne i ako rezultati kluba na EL nivou budu ove godine najbolji u istoriji KKCZ,... Nego zbog nas. Takvi smo, ušančeni u rovu vlastitih agendi, i sad nema nazad.

Nije nam sefte da na stranicama foruma vidimo diskusije o Tegeltiji, i to ne kao o novinaru već kao o Partizanovom influenseru, što se jasno očitava kada ga deo zvezdaša napada, a deo partizanovaca brani. Međutim, pre izvesnog vremena na bivšem forumu okačen je dokument agencije Nielsen Audience Measurement, koji demistifikuje čitavu famu o tom čoveku i njegovim emisijama, i to na najjednostavniji način - dokazujući da te sadržaje iz nedelje u nedelju na televiziji gleda između šest i devet hiljada ljudi. Na stranu to što veću gledanost od tih emisija imaju TV sadržaji u trenutku kad im se usled tehničkih problema pojavljuje zamrznuti telop "Izvinite zbog prekida programa", ali ovde je reč o nečemu još važnijem i izraženijem: njima se bavi samo maleni deo javnosti, okupljen pre svega oko sportsko-navijačkih foruma i portala. A takvih je, ako se uzmu u obzir redovni konzumenti pomenutih internet prostora, ukupno tek oko par postotaka stanovništva... I zaista, kad ste čuli da je neko ko ne pripada tom ambijentu uopšte komentarisao Tegeltiju? Da li ste nekada prisustvovali sceni na pijaci gde prodavac udara batićem šarana, a mušterija ga pita: Komšija, jel ste gledali Vladana? Ili da profesor na fakultetu zaustavi studenta na hodniku rečima: Kolega, šta je bilo sinoć u Sos košu? Pa ultramanjina u Srbiji uopšte i zna ko je on, dok ostatak javnosti nije ni bio prilici da se susretne s bilo kakvim infuenserskim radovima sa te adrese... I to iz prilično jasnog razloga - ne zanima ih. Iz navedenog je veoma jasno da dela tog čoveka nailaze na plodno tlo, to jest na mesta gde mogu da se začnu, jedino na ovakvim forumima i društvenim mrežama, i to jedino u varijanti pro i kontra. I samo se nas ona donekle tiču, ali u realnosti nemaju ama baš nikakvu vrednost. Pa čak ni relativnu, koja bi kasnije mogla da se nekim čudom valorizuje. S druge strane, najbolji pokazatelj onoga šta takvi autori i njihove emisije mogu da učine u odnosu na opštu sliku koja se formira u javnosti (ili bolje reći ne mogu), kao i navijački internet sadržaji, jeste i nekadašnji šizofren odnos s jedne strane aktuelnih funkcionera Partizana, a s druge Tegeltije i njegovih internet fanova, prema političkoj situaciji. Pa dok su se svi odreda u Humskoj, bez obzira da li je reč o fudbalskoj ili košarkaškoj upravi, klanjali režimu do zemljice crne i zahvaljivali se na državnim sponzorstvima zbog kojih je to sportsko društvo još živo i mrda, taj isti Tegeltija i oni koji se drže njegovog kursa bili su umišljeni da su nekakava opozicija i bitan politički faktor do granice kolektivnog fantazma. A koliko su bitni i koliko se njihov glas čuje videli smo na izborima. Takoreći, s takvom "navijačkom opozicijom" i takvim nebitnjakovićima, čija se zabluda o sopstvenoj ulozi u društvu meri tonama gluposti, aktuelni režim bi mogao da obori rekord vladavine Mila Đukanovića, pa čak i onaj koga drži Fidel Kastro na Kubi. Jer, dok većina s pravom nezadovoljnih ćuti i ide pognute glave razmišljajući od kojih para će deci da kupe knjige i patike, što je jasan pokazatelj spoznaje da mnogo toga u društvu nije kao treba, pojedine budale samo iz klubaških pobuda urlaju o aparthejdu, prave emisije koje maltene niko ne gleda i pišu redove koje maltene niko ne čita, fantazirajući da su neko i nešto sa ekskluzivnim pravom na galamu. I bez imalo svesti šta zaista predstavljaju. A predstavljaju - ništa. Ako mi ne verujete, pitajte onoga prodavca u ribarnici na lokalnoj pijaci. Ili profesora na fakultetu, svejedno.

Ako nam napišeš u poverenju, kume, naučiću te kako se zove lik iz Velog mista koji je izgovarao tu rečenicu. Da upotpuniš znanje.

Kume, reci nam šta se desilo, nemoj da si ko prenos iz Grčke.

Jovančić se u statistici nalazi među fudbalerima Bajerna, i to u vrhu po tačnim pasovima upućenim igračima nemačkog šampiona.

Ražnatović je, s pozicije supermenadžera, u toj meri neraskidivo povezan sa domaćom košarkom, čije smernice projektuje čak i kada to ne želi, da čovek prosto ne zna da li je dobro kad je selektor deo supermenadžerskog portfolija, ili nije dobro. Jer, u Đorđevićevom slučaju videli smo da su konflikti pokazali svoju ružnu glavu još prve godine njegovog selektorskog staža, kada nije pozvao Micića, što mu Ražnatović nikada nije zaboravio. Naravno, uspeh reprezentacije i srebro sa SP (koje skoro niko nije očekivao) učinili su u startu Đorđevića pobednikom u tom sporu, pa je supermenadžer, kao inteligentan čovek, povukao ručnu sve do neke nove prilike... A ta prilika desila se već u slučaju Bobija Marjanovića, da bi kolizija bila kompletirana Jokićevim neodazivanjem na reprezentativna okupljanja. Supermenadžer je, što je sasvim i logično, u svakom od tih slučajeva totalno unižavao vlastitu ulogu do tačke u kojoj je, prema njegovim rečima, nije ni bilo. Prebacujući na taj način odluke samo i jedino na adrese igrača, iako zdrav razum sugeriše da se i te kako pitao za sve. I da je i te kako savetovao visokopozicionirane klijente vlastite agencije da li da se odazovu na poziv ili da se ne odazovu. S druge strane, ako KSS izabere selektora koji je takođe Ražnatovićev klijent, ko bi, i sa kakvim argumentima (sem onoga - majke mi) mogao potpuno da odbaci pretpostavku da će sutra zajedno sastavljati reprezentativni spisak? Što bi značilo da bi selektorov autoritet već na prvoj stanici mogao da bude stavljen na težak ispit... I sada se, normalno, postavlja pitanje zbog čega se supermenadžer uopšte oglašava povodom izbora novog selektora, budući da Ražnatović, iako je veoma zainteresovana strana, nema nikakve ingerencije u tom izboru? Ili bi barem tako trebalo da bude prema statutu Saveza. Međutim, sva je prilika da se ipak pita.. I da smo, hteli mi to ili ne, došli u situaciju u kojoj je to neminovnost.

Đorđević je imao nekoliko problema koje nije mogao da reši, a koje možda neće biti u stanju da reše ni njegovi potencijalni naslednici. Prvi problem tiče se hijerarhije u timu, što je zahvaljujući ogromnom iskustvu detektovao i javno pomenuo Vujošević nakon poraza od Španaca, rekavši kako je izostankom Teodosića nastao prazan prostor na mestu lidera tima. I, budući da dobro poznaje Bogdanovića, njegove afinitete i sposobnosti na tom planu, Vujošević je mogao da ustvrdi kako je upravo on logičan izbor za Teodosićevog naslednika, ali ipak nije to učinio... Već je ostavio otvorenom tu hijerarhijsku dilemu jer je, kao i svi mi, video da je u tim stigla veća zvezda. Koja, za razliku od Bogdanovića, u svom NBA okruženju već ima status lidera franšize. Međutim, liderska pozicicja ne zavisi jedino od jednostavnih činjenica koje determinišu veću i manju zvezdu, kao ni od trenutne forme, već igrač koji postaje lider za to mora da se izbori i vanterenskim aktivnostima, to jest sociološkim veštinama koje ga samom implementacijom stavljaju na čelo neke grupe. Što u našem timu nije bio slučaj, pa je to mesto ostalo upražnjeno i za neke buduće reprezentativne akcije (ako Teodosić opet izostane). Pored toga, Đorđević nije uspeo ni da valorizuje igrački potencijal najveće zvezde svoga tima, budući da Jokić nije ni izbliza bio na vlastitom nivou. S tim u vezi, valja napomenuti da su samim dolaskom Jokića u reprezentaciju, arhitekte načina naše igre stavljeni u zanimljivu poziciju, budući da su dobili najboljeg NBA centra kojeg, jel te, valja iskoristiti u punom kapacitetu. A taj pun kapacitet pretpostavlja transponovanje njegove igre iz Denvera, zbog koje i postao najbolji NBA centar, u igru reprezentacije Srbije, sa svim svojim posebnostima i nekonvencionalnim pristupima. Jer, ako se ne iskoristi njegov organizatorski dar i u neku ruku mu se ne podredi igra Srbije na način na koji mu se podređuje igra Nagetsa, onda to ni u kom slučaju ne može da bude iskorišćavanje njegovog potencijala... Drugim rečima, Đorđević i njegovi saradnici imali su, s jedne strane, priliku da promene lice i naličje naše ofanzivne igre, akcije i kretnje, koristeći u inovaciji sve Jokićeve talente, naročito kada je postalo izvesno da smo zbog povrede Teodosića ostali bez prvog kreatora. A sa druge strane, vremena je bilo malo do početka Svetskog prvenstva, pa da su, hipotetički, uspeli da involviraju pun Jokićev potencijal, bila bi to nova snaga nacionalnog tima... Ali potšo su ga sveli ili na četvorku ili na klasičnu peticu, logično je da su podneli pritisak stručne javnosti, ne samo ovdašnje već i svetske, zbog činjenice po kojoj nisu uspeli da od prisustva naboljeg centra današnice stvore eksta dobit i naprave od Jokića - Jokića. Taj detalj izgleda mi toliko intrigantno da nisam baš siguran da li je Jokićev pristanak da igra za nacionalni tim u stvari bio blagoslov za Đorđevića, ili lomača na kojoj je lako mogao da izgori u slučaju da ne uspe da iskoristi darove koje su mu ponudili bogovi košarke dajući mu mogućnost da u sastavu ima takvog igrača. Zato mi je bilo zanimljivo gledati kako Jokić nakon defanzivnog skoka mora da uruči loptu Miciću, što se ni u ludilu ne dešava u Nagetsima jer je Jokić kao kreator sa loptom kao ona centrifuga u veš mašini, koja vrti mozgove protivničkih igrača koji bi se u odbrani jedini put na turniru zatekli u takvim situacijama. To je kao kad se ceo život suočavaš sa istom ili sličnom problematikom, a onda odjednom moraš da se suočiš sa nečim što nikada pre nisi video. I, normalno, treba ti vreme da se prilagodiš novonastaloj situaciji, a u turnirskom takmičenju je to prilagođavanje veoma, veoma otežano. Zašto? Pa zato što bi i protivnički selektori morali ad hok da smisle odbranu od takve vanserijske pretnje, budući da se niko od njih nije u svom životu suočio sa igračem od 213 centimetara sa takvim kreatorskim sposobnostima, skilsetom i majndsetom. Jednostavno rečeno, stavljanje Jokića u poziciju nekoga ko postavlja blokove i čeka ulazni pas leđima okrenut košu, skida ogroman teret s naših protivnika jer od njega pravi tek još jednog centra na šampionatu, oduzimajući mu svetski poznatu posebnost. Naravno, Đorđevićev neuspeh u tom smislu nije, iskreno rečeno, ekskluzivno njegova krivica, budući da Jokić u reprezentaciji nema takav napadački kalibar u bekovskom arsenalu kakav ima u Denveru, a naročito nema atletski izraženu spoljnu liniju koja može kretnjama da otelotvori njegove kreatorske sposobnosti. Pa da je u ranijim akcijama bio deo nacionalnog tima, možda bi se i uspostavili neki automatizmi, ali to ipak nije bio sliučaj. I sa tim će, izvesno je, morati da se suoči i Đorđevićev naslednik, ma ko to bio... Kao što će imati problem i sa Marjanovićem, i to zbog onoga što je dosadašnji selektor nazivao "nedovoljno dobrim kretnjama kada protivnik nema adekvatnog igrača na petici". Dakle, to znači da Đorđević nije uspeo da reši tu mozgalicu i sakrije Bobijeve mane u defanzivi, pa ako ni njegov naslednik ne bude hteo s tim da se bakće, najlakše je ne pozivati Bobija u reprezentaciju... Što bi isto bilo kao kad bi se neko odrekao odličnog zidara, koji ima probleme kada radi na visokim temperaturama, samo zato što mu nije palo na pamet da ga sakrije od jarkog sunca i koristi u danima kada su tempertute nešto niže, ili samo noću. Marjanovićeva odbrana, istina je, skučava defanzivne mogućnosti tima i limitira ih, ali potencijalno svodi i napad protivnika na jednu dimenziju - midrejndž džampere i šut spolja. Jer, poučeni iskustvima svih trenera koji su radili sa Bobijem, jasno nam je da mora mahom da zonira u igri dva na dva budući da neretko ne može da isprati igrača s loptom, što je rizik koji bih preuzeo svakog dana u nedelji ako uzmemo u obzir minutažu koja nikada neće biti prevelika. S druge strane, sa Bobijem imamo potencijalno strahovit ofanzivni učinak kombo varijante Jokić-Marjanović, budući da protivnička odbrana iz korena mora da promeni strategiju kada je na parketu jedan, pa drugi. Pojednostavljeno - kada igra Jokić, odbrana se širi, a kad je Marjanović dole, mora da se skuplja... Što je lako reći, ali svičovati ta dva načina odbrane u jednoj utakmici ne da nije lako, već bi često dolazilo do odbrana tipa - svako svoga, a neko i moga. Takođe, napadačko prisustvo takvog gorostasa po prirodi tera protivnike da mu posvete posebnu pažnju, jer ne mogu da ga ostavljaju dole jedan na jedan, da se fiziološki olakšava protiv čuvara i rešava ih kao od šale. Ali, da bi dobio potrebno samopouzdanje, treba mu pronaći jasnu ulogu u timu i tako mu staviti do znanja da se na njega ipak ozbiljno računa. I kada se sve to sabere i oduzme, čini mi se da samom promenom selektora pomenute stavke neće biti izbrisane gumicom. Naprotiv, sve to takođe čeka novog selektora, što bi moglo da determiniše i njegovu selektorsku ličnu kartu... Bez razlike da li je reč o Kokoškovu, Obradoviću ili o nekom trećem.

Budući da se rastajemo od selektora, vreme je za ad hok rekapitulaciju. Đorđević je, predvodeći nacionalni tim, uzeo tri srebra na sva tri najveća reprezentativna takmičenja (OI, SP i EP), što ga u ovom veku čini uspešnijim od Moke Slavnića, Duška Vujoševića i Dragana Šakote, kao i od Željka Obradovića i Dušana Ivkovića u njihovim drugim selektorskim mandatima. I kako to obično biva, njegovi protivnici pokušaće da dezavuišu rezultate koje je napravio čitavim spektrom stigme koju će mu nakačiti na leđa, mereći kakav je igrački kadar imao i u kakvim uslovima je radio, koga je zvao a koga nije i da li je lepši bez kose ili sa njom, što će ipak biti manje važno od činjenica. A one kažu da je u 21. veku samo Pešić dobacio dalje od Đorđevića. Možda je i najvažnije to što je, kao nekada zaslužni as, založio svoje ime i uložio vlastitu harizmu kako bi vratio kult reprezentacije na velika vrata... Pa kad je već tako, pošteno je pružiti mu ruku i zahvaliti se na svemu što je učinio za našu košarku, i kao reprezentativac i kao selektor.

Argentinci imaju najbolji flow na SP, i to toliko izražen da je deplasirano uopšte ulaziti u polemike oko toga. Kao kad bismo polemisali da li je danas petak ili ponedeljak, toliko lopta dobro kruži, toliko su im dobre kretnje i toliko dobro servisiraju rezultat u svakom trenutku utakmice. Još su danas gradili skor dobijajući svaku četvrtinu sa većom razlikom od prethodne, što je prava retkost u završnicama najjačih turnira... Pri tome, trče u leđa i na plus 14 i u egalu, bacaju se sami sebi na glavu, imaju i vrelu krv i rutinu. Odlična reprezentacija.

Šta bi tek bilo da su Argentinci kvalitetni, kad ovako nekvalitetni prskaju... Da imaju još i kvalitet, mogli bi da igraju samo u nastavku filma Space Jam, umesto Džordana, pošto ne bi imali ovozemaljsku konkurenciju 🙂 Šalu na stranu, ispali smo od ekipe koja je s punim pravom u finalu, koja od starta turnira drži najkonstantniju formu i koja je danas napravila polufinale nezanimljivim događajem, jer su rašili Francuze i okrenuli ih na postavu. To je još jedan primer zašto se ne treba zaletati prerano sa paušalnim ocenama, a naročito ne davati ocene u kojima dezavuišemo naš nacionalni tim jer je, o sudbe li klete, bio u rezultatskom deficitu protiv tima koji dva dana kasnije unakazi još jednog favorita. I time završavam, jer su Argentinci danas umesto mene zaokružili temu koju sam juče načeo.

Pa nisam ja otišao u krajnost sa šutem za tri poena, već Stef Kari, Majk Budenholzer (koji je od tima sa najmanjim brojem pokušaja za tri poena za samo jednu sezonu napravio drugi tim lige po šutevima trojki) i još onoliki autoriteti u svetu vrhunske košarke... Ja samo notiram ono što vidi svako ko ima čulo vida, a što potvrđuju i brojevi. Na kraju krajeva, kada uzmemo sve utakmice eliminacione faze (zaključno sa današnjim utakmicama), posle kojih nema popravke, možemo da pokušamo da pronađemo reprezentaciju koja je postigla manje trojki i eliminisala onu koja je postigla više (bez obzira na procenat šuta)... Pa kad je ne nađemo, jer ne postoji, biće nam valjda jasno o čemu je reč. Možemo i da krenemo linijom manjeg otpora, pa da pomislimo da je u pitanju puka koincidencija, ali mi takvu pomisao, priznajem, otežava broj godina koje sam nakupio. Jer, što sam stariji, sve manje verujem u koincidenciju.

Stvarno nema potrebe da se u diskusiju ubacuju pojmovi i fenomeni koje niko nije ni pomenuo, poput "sreća" ili "usralo ih"... Profesionalni košarkaši, pa još i reprezentativci svojih zemalja, obučeni su u dovoljnoj meri da mogu da pogode koš iza linje za tri poena, naročito u eri u kojoj je i Boban Marjanović u Siksersima šutirao trojke, zbog čega je bespredmetno pomišljati na sreću kada neko od njih postigne trojku. Pa tako vidimo da je, iz turnira u turnir, sve više nacionalnih timova u kojima maltene svi zatežu trojke, i to ne iznuđeno, već kao deo osmišljenog plana. Nije, dakle, Argentice "usralo", jer nisu dali odlučujući koš sa tri četvrtine terena, niti su pogađali iza glave od tablu, već su igrači, koji su inače tu gde jesu jer umeju i da šutiraju, uspeli da na turniru budu najprecizniji upravo onda kad im je najviše trebalo - u prvoj utakmici eliminacija, to jest u četvrtfinalu. Što se samih odbrana tiče, one su na ovom turniru za korak iza napada jer je sam turnir činjenično - napadački. Odnosno, mnogo je manje utakmice na 130 i 140 poena, nego onih koje su otišle na 160, 170, 180 ili čak na bezmalo 200. Što jeste ništa drugo do refleksija aktuelne vrhunske košarke na globalnom nivou, koja je, svi parametri to pokazuju, više napadačka nego li defanzivna. U takvoj košarci mi smo, što se tiče respektabilnih rivala, uspeli da Italijanima i Amerikancima stavimo 90 plus, pa i Argenticima skoro 90 (tačnije 87), ali smo zakazali kada je pobeda bila imperativ, i to u utakmici koja, pokazaće broj poena, uopšte nije imala defanzivni karakter ni sa jedne strane (97-87), već je predstavljala klasični šutaut. Argentinci su, na našu žalost, pogodili više, a mi manje... Procenat šuteva za tri poena podigli su za skoro 15 odsto u odnosu na prethodne utakmice (kada su takođe uzimali i čiste i manje čiste šuteve), kao i broj pogođenih trojki, dok smo mi dotadašnji dobar procenat survali u provaliju, odnosno na manje od 29 odsto. Oni su podigli i procenat ubačenih šuteva za dva poena na više od 60 odsto, mi smo naš obalili na 50... Pri tome, nije baš ni da smo i ranije ostvarivali defanzivnu kliniku u sličnim situacijama. Upravo je suprotno, kao kod urbanih mitova i legendi, jer smo, primera radi, u četvrtfinalu protiv Španije 2010. primili od Španaca 90 plus, u utakmici koja je takođe bila šutaut, ali tada niko nije pominjao lošu odbranu... Kao i u polufinalu protiv Turaka, koji su nam stavili 80 plus. Čak smo imali šutaut, sa odbranama u drugom planu, i na prošlom SP, kada smo u polufinalu od Francuza primili 85 poena... Ali smo dali 90, pa je, normalno, bila tišinčina kada je reč o odbrani. Što znači da je super kada se protivnik obori na kolena u šutautu, a kad se izgubi - kuku, gde nam je odbrana??!? Na istom mestu gde je bila i protiv Francuza 2014, ili protiv Španaca 2010. godine. Samo, tada smo pobeđivali, pa je se niko nije setio.

Riviera, generalno smo se usaglasili za šut za tri poena, s tim da uopšte nisam pomenuo sreću kao pojam, već činjenicu da neko šibne trojku kad treba, a neko - ne. Danas je Haris odmah na startu opalio u prvi obruč sam kao duh iz ćoška, a obično takve šuteve pogađa i nogom ako treba, dok je Lučić (koji je, kao u Maratoncima kad Lakija pitaju da li je na svadbi pogodio vazduh, do danas mahom pogađao ozonski omotač) ispogađao sve što je stigao. I naravno da nismo mogli da izgubimo kad smo im stavili 15 trojki iz skoro 50 odsto šuta... S druge strane, da li su polufinalisti došli do borbe za medalje zato što, između ostalog, igraju i dobru odbranu? Lakonski bismo rekli da jesu, ali kako onda objasniti da je Francuska, dakle polufinalista, takođe primila 15 trojki od Australije, uz takođe ogroman procenat uspešnosti Ozija iza linije za tri poena? I to u utakmici koja nije bila revijalna, već je odlučivala ko ide na SAD u 1/4... I koju su izgubili... Jednostavno, igrali su odbranu koju igraju na celom turniru, rizikujući u setovima u kojima uvek rizikuju i ostavljajući prostor na jednom mestu, da bi rivala totalno zatvorili na drugom. Ali su protivnici, dakle Australijanci u predmetnom slučaju, tada pogodili ono što niko drugi nije pogodio protiv Francuza na čitavom turniru (a treba pogledati i u statse da bi se videlo kad su Francuzi poslednji put uopšte primili 15 trojki na velikom takmičenju). I sad će neko da kaže: koje su kesetine ti Francuzi, Australijanci ih razvalili šutem a ovi nisu ni prstom mrdnuli da ih spreče... Ili za Amerikance... Stvarno, koji bednici, gube 22 razlike u prvoj četvrtini... Ali nije baš tako.

Nije mi bila namera da prethodni post bude preglomazan, pa sam izostavio deo vezan za šut za tri poena za koji sam mislio da se podrazumeva... Ali pošto vidim da se ipak ne podrazumeva, to jest da se pojedine činjenice zaboravljaju, prenebegavaju ili jednostavno ne znaju, podsetio bih da u svim relevantnim košarkaškim takmičenjima, dakle ligama i turnirima ovakvog tipa, najbolje odbrane zadržavaju šut za tri poena na oko 30 odsto. Što, prevedeno za one koji su imali manju ocenu iz matematike (gde ubrajam i moju malenkosti), znači da čak i najbolje odbrane protiv vanjskog šuta, prosečno primaju trojku posred čela iz svakog trećeg pokušaja. S druge strane, činjenično stanje objašnjava nam da je aktuelni napadački majndset doveo do toga da imamo pojedince koji šutiraju za tri poena sa preciznošču od skoro 50 odsto tokom ligaških takmičenja (kakav je slučaj, recimo, sa Harisom iz Bruklina), a da je onih koji prebace 40 odsto tokom sezone toliko da je besmisleno navođenje njihovih imena, pošto bismo ih ređali letnji dan do podne. Takođe, pored igrača koji su na oko 40 odsto šuta za tri poena ili preko toga, postoje i timovi koji trojke ubacuju četiri od deset, pa i nešto preko toga... S tim u vezi, oni koji poznaju osnovnu logiku i strategiju odbrana znaju da je šut za tri poena protivnika nešto sa čim se skoro uvek kalkuliše. Jednostavno, pikiraju se igrači za koje se pretpostavlja da će pogađati u manjem procentu (to jest - neče pogađati), pa im se ostavlja prostor, ide ispod bloka i nudi širina na strani od lopte, dok se u nekim slučajevima ekipe odluče da i potpuno skupe dole igrajući na perimetru agresivnije samo na jednog igrača. U našem slučaju, zatvoren je bio Bogdanović, dok su Lučić i Jović, primera radi, imali potpuno otvorene poglede na koš i protiv Španije i protiv Argentine... Da bi, zbirno gledano, dali - ništa. Dok je, s druge strane, Virdoza, kome se takođe dozvoljavalo da vidi koš jer je do četvrtfinala šutirao preskromnih dvadesetak posto za tri, ubio trojkama boga u nama. Uz to je ordinarna činjenica da Amerikanci danas nisu ležali, sve podbočeni laktom na parketu, dok su dobijali one silne trojke. Naprotiv, ko ih je gledao protiv Grčke mogao je da vidi istu ili sličnu odbranu, pa su i Slukas, i Papapetru, i Tanasis, i Printezis, i Kalates, i Papanikolau opalili sličan broj trojki protiv SAD kao mi danas, iz sličnih pozicija (više i manje otvorenih)... Ali su ih dali svega sedam, uz mizernih 25 odsto uspešnosti. pa su glatko izgubili. Ni Francuzi nisu ležali protiv Australijanaca, pa su u veoma bitnom meču takođe popušili 15 trojki, uz skoro 48 odsto uspešnih šuteva Ozija... Pa ne, najbolje da su i oni ležali, puštajući Milsa da sipa kao iz kofe. Ali, što zna svako ko je igrao košarku, protiv dobrog šuta - nema odbrane. Kad ti neko šutne šest od šest, kao mi danas protiv SAD, pa trojke isevaju oni koji su imali čitavih nula na celom turniru (čitaj: Lučić), možeš da dubiš naopačke ili da voziš monocikl žonglirajući sa pomorandžama... Džabe.

Konačan rezultat, ishod i uspeh na turnirskom takmičenju elitnog tipa zavisi od niza situacija, koje se kreću rasponom između povreda, međuljudskih odnosa i forme, pa čak i sve do smrti bliskog člana porodice (kao što je kod nas, nažalost, bio slučaj), ali presudan faktor u eliminacijama ipak je stari, dobri šut. Na našem primeru mogli smo da u svega dva dana vidimo kako to izgleda u praksi, pošto smo eliminisani iz borbe za medalju, dakle u trenutku nepovratne vode ispod mosta, pošto smo od Argentine primili 12 trojki, uz njihovu preciznost u šutu za tri poena od velikh 45 odsto. Što je do tog momenta bio drugi najbolji šut na turniru, budući da je bolji učinak za tri poena na jednoj utakmici imala samo Australija protiv Francuske. To, prevedeno, znači da smo možda i u najgorem mogućem trenutku primili trojku iz maltene svakog drugog pokušaja, bez obzira da li je šut bio spot ap, iz driblinga, preko ruke ili iz otvorene pozicije, a sve to je statistički još drastičnije ako uzmemo u obzir činjenicu po kojoj su, pre utakmice sa nama, Argentinci bili u donjem domu trojkaša na turniru sa tek nekih 30 odsto. Drugim rečima, namestili smo im se u nevreme... Kao što su se Amerikanci namestili nama, samo dva dana kasnije. I to možda u još grđem obliku, pošto smo započeli meč šutirajući trojke šest od šest (Bogdanović četiri, Micić i Jović po jednu), plus dve konverzije za tri poena posle faula nad Lučićem... Što znači da smo sa čak osam vezanih uspešnih pokušaja iza linije za tri poena ušli meč, pa kad se na to nadoveže i lošija napadačka igra SAD, rezultat je bio logičan ishod sudara ekipe kojoj šuterski baš ide, i ekpe kojoj šuterski baš - ne ide. I kasnije smo servisirali rezultat trojkama, a zanimljivo je to što su pogađali i igrači koji dotad nisu imali velikog uspeha u tom segmentu, Lučić i Micić. Naročito prvi, koji je do današnje utakmice šutirao trojke, čini mi se, 0-8... Ili nešto tako... A upravo je on stavio dva puta trojku kad je bilo bitno, i kad su Amerikanci pretili da okrenu rezultat. Na kraju smo završili meč sa 15 trojki, uz 48 odsto preciznosti za tri ponea, čime smo mečovali pomenute Australijance u duelu sa Francuzima (takođe 48 odsto), a veoma je teško (čak i Amerikancima) pobediti nekoga sa takvim šutom spolja. Što i jeste posledica globalne promene napadačkog majndseta, to jest dizanja broja pokušaja za tri poena kako u NBA ligi i Evroligi, tako i u svim relevantnim ligama sveta. Pa ko bolje šutira kad je gusto i kad ti šut najviše treba - taj ima veće šanse da uspešno okonča eliminacioni meč.

Ne znam šta bih ti rekao za Kešelja... Osim da predložim da antikešeljisti organizuju simonovićevski prepad, pa umesto trofeja, pre uručenja dograbe medalju namenjenu Kešelju i odnesu je iz Pionira do obližnjeg Pančevačkog mosta, hitnu je preko ograde u nabujali Dunav, prekrste se i izrecituju "ovde baka zakopala kosti". Šalu na stranu, svaki šampionski sastav ima svog dvanaestog ili trinaestog igrača koji nije mnogo ni doprineo, a ni odmogao na putu do titula. I svako od tih igrača u si vi zabeleži titulu jer de facto i jeste pripadao tom timu, sa kojim je trenirao, putovao, delio dobro i zlo... Kešelj se razlikuje od običnih 12. i 13. igrača samo zbog svoje prethodne reputacije, što ne znači da treba onemogućiti da i on primi medalju i dodirne pehar koji je njegov tim osvojio, uprkos lamentima i pogrešnim pretpostavkama koje su pred početak sezone uporno sugerisale da to, upravo zbog njega i Čovića kao remetilačkog faktora u rosteru, uopšte nije ni moguće.