Nek grmi jako

Kangva igra prelako, prijem, zagrađivanje, prvi korak, kotrola, odlaganje, brzina, pas... Sve ima, Bila bi greota da ga se ne upari sa Kangicom, a Sanogo iza njih dvojice. Pa da igramo fudbal na sredini terena, da možemo da iznesemo loptu kroz protivnički visoki presing, a ne da je nabijamo na palac čim nas neko pritisne gore. Srnić i Krstičić kad treba da čuvamo rezultat, da zategnu na polovini. Gore će sve to biti okej, čekajući Bukarija da klikne sa svima.

Kada se slegnu utisci i razum u rasuđivanju zauzme mesto gde je prethodno bilo srce, i to bilo s pravom jer mi navijači KKCZ na kraju sezona i možemo samo da računamo na srce olakšani od tereta ma kakvog razuma, gomila pitanja koja čekaju na odgovor, pa i ona na koja i nema baš relevantnog odgovora, stanu da se talože i prave od sebe piramidalnu intrigu. Tako je u stvari svake godine, ali koliko god bili nezadovoljni pojedinim situacijama, navijači zaista nemaju mnogo manevarskog prostora u prigovaranju nekome ko je osvojio bukvalno sve domaće trofeje, i to kalendarski uzastopno uspeva iz sezone u sezonu zaredom... A opet se, s druge strane, s vremena na vreme čini da bi situacija morala da bude ako ne bolja, onda makar organizaciono olakšana onima koji na parketu osvajaju sve te titule. Drugim rečima, kako je moguće da klub koji ima najviše navijača u Srbiji i ponovo je najtrofejniji u državi, pored svih tih navijača i titula, što zbirno donosi reputaciju kad već novca u košarci nema dovoljno, mora da prodaje u junu sezoske karte kako ne bi grebao dno kašikom? I kako je moguće da Nebojša Čović nije bolje valorizovao vlastitu poziciju u odnosu na Srpsku naprednu stranku i sponzore koji plešu po diktatu režima, koga iz jutra u jutro hvali na sva usta gostujući u opskurnim TV sadržajima, pa je nateran na neke faktoringe kako mu se klub ne bi finansijski raspao po šavovima, dok njegov oponent s druge strane, inače pripadnik najnižeg ešalona stranačkih klimača glavom, nema takvih problema??? Iz tih razloga i zahtev za iskorak u Evroligi na granici je dobrog ukusa koliko je na granici tog dobrog ukusa i činjenica da neko ko ima budžet od sedam i po miliona ne može baš da dominira nad onima koji imaju sezonske budžete od 22 miliona, 25 miliona ili 38 miliona, ali mora da se odmerava u toj neravnopravnoj borbi... Jer, možemo i da letnji dan do podne izbegavamo ofucane paralele između juga i ferarija i boksera pero kategorije naspram teškaša, ali ono što ne ide, brate - ne ide. A da neko ko je uložio sedam miliona bude ispred nekoga ko je uložio 30 - ne ide. Zato treba što opuštenije prići formiranju tima koji če ponovo s klupe predvoditi Dejan Radonjić, jer barem znamo da tako, čak i sa sredstvima koja imamo i naročito bez onih sredstava koja nemamo, možemo da budemo konkurentni u domaćim okvirima. Greške svesti na minimum kada je reč u vlastitoj kući i o onome za šta smo kadri, pa šta nam bog da. Jer ako se ne stresiraju oni koji su spucali ogromnu lovu da bi na kraju bili ošišani na nularicu što se tiče trofeja, pa čak i u poznim godinama imaju životnog elana da se prepuste čarima mlađanih deva koje ordiniraju na automobilskom sicu (što ne da nije negativno, već znam barem nekoliko kultura i civilizacija u kojima je to baš super), zašto da se stresira KKCZ, klub sa najviše titula u državi... I mi, Zvezdini navijači, da se ne stresiramo previše jer ionako ne možemo da promenimo ono što nas tišti. Već da podelimo pošteno sudbinu, kakva god da bude, zajedno s našim klubom. Istim onim koga smo pratili i kad je sa kadetima igrao seniorske utakmice, i kad nije imao dovoljno igrača za petorku na parketu, i kad nije mao deterdženta da spere znoj sa dresova i tugu u našim očima... I koga sad pratimo, kada su opet, zajedno sa nama, najbolji u Srbiji.

Kao Neo u Matriksu, u poslednjih 13 godina osećao sam da nešto nedostaje... Da nešto jednostavno fali. I sad je konačno izbrisana ta anomalija, sistem je restartovan kako bi funkcionisao na način na koji je funkcionisao otkad se košarkaška lopta prvi put zakotrljala Malim Kalemegdanom. Pa je tako domaća košarka opet učinjena onakvom kakvom su je zamišljali očevi srpske igre pod obručima Nebojša Popović, Bora Stanković, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper, igrajući za Crvenu zvezdu kada je postala prvi šampion države. I red je da ih se prisetimo u ovom momentu slave našeg i njihovog kluba, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kolektiva... Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Postoje trofejni treneri koji ne bi uzeli ni blindirani orah iz ruke Košarkaškog kluba Crvena zvezda dok je tom klubu budžet za plate manji od pet miliona evra, a ni od ostalih klubova koji mogu samo toliko da se finansijski protegnu, dok s druge strane postoji jedan trofejni trener, imenom Dejan a prezimenom Radonjić, koji uopšte nije fasciniran s tom s fenomenologijom i uzima sa tom istom KKCZ apsolutno sve dostupne trofeje sa onolikim budžetom koji mu daju. Pa čak uzme sve trofeje i kada ne selektira tim i kada budžet prvobitno nije stajao njemu na raspolaganju, poput prošlosezonskih događanja prilikom kojih je na polovini sezone jednostavno došao, video i pobedio... I ma koliko se deo javnosti koji obitava po internet forumima i društvenim mrežama onesvešćivao samom spoznajom da centarski triling KKCZ čine Kuzmić-Mitrović-Cirbes, proklamujući sudnji dan zbog te nesreće epskih razmera sa mogućnošću kolektivnog samoubistva, Radonjić sa takvom centarskom linijom na kraju uzme - triplu krunu. I ma koliko mu se jedan stranac polomi na početku sezone do mere da ne može da se opravi do svoje prepoznatljivosti, i ma koliko mu bekap plej bude nenaviknut na novonastale okolnosti te pruži manje nego što se očekivalo, i ma koliko mu treći plej bio islužen i nezanimljiv bilo kome do Radonjiću samom - on na kraju uzme triplu krunu. Lepi Laza, koga mnogi iz godine u godinu posmatraju kao kamen o Zvezdinom vratu - obaška. Plus Simonović, koji je do dan pre potpisivaja ugovora mislio da je otišao u penziju, i Lazarević za koga se do pre dve godine nije znalo da li će ikada moći da igra košarku na navišem nivou... A Radonjić sa svima njima ošiša rivale ne makazama ni mašinicom, nego trimerom, ostavljajući im neprijatne repove koji se kasnije mesecima vuku za njima, kao neprolazni podsetnik ko ih je ošišao i sa kakvim timom. Jednostavno, drugi neka dovode milionske igrače, neka imaju duplo i troduplo veće budžete, a Radonjić će činiti ono što je oduvek činio i ono što najbolje zna - hard difens i tranzišn ofens. Kad je Zvezda u pitanju, finansijski i ne može da računa na više od toga. Niti mu više od toga treba da bi osvajao trofeje i bio trofejni trener sa početka posta.

Radonjić je potpisao ugovor i ostaje u Crvenoj zvezdi još tri godine, a to znači samo jedno: lošu vest za Zvezdine sportske rivale u naredne tri godine.

Kako je prošla ona kongresna istraga koja se odnosila na povezanost Trampa i Putina i da li ima nekih dokaza u toj istrazi o tome da je Tramp bio ruski čovek? To pitam zbog poslednje izjave Stoltenberga koji javno poziva Ukrajinu da prepusti vlastite teritorije Rusima u mirovnom procesu, pa nisam baš siguran da li je Trampova administracija bila proruska ili ova Bajdenova, sa ovakvim predlozima koji su identični Kisindžerovim stavovima u Davosu i najdirektnije izdajnički u odnosu na Ukrajince. Zašto, pobogu, da Ukrajina sporazumom definitivno prizna gubitak svojih teritorija kad može da zadrži zamrznuti konflikt do vremena kad će se možda preokrenuti karte na stolu??? Kad to vidim, jasne su mi one majice koje se štampaju u USA, a na kojima piše I'd Rather Be A Russian Than A Democrat, jer je demokratski establišment u Vašingtonu sa takvim premisama, u kojima Ukrajinci svojevoljno prepuštaju Rusima ogromnu teritoriju, posledično loš za Ukrajince makar koliko i Rusi.

Čak i kad nema Partizana u konkurenciji, pa i kad nema nikakvih problema na tribinama, najmanje se pominje košarka i činjenica da su ti klinci iz Mege na srce i talenat zasluženo pobedili kudikamo renomiranijeg protivnika. I umesto da se navede činjenica po kojoj niko u Zvezdi, recimo, ne može ni lasom da uhvati Uskokovića, te šta je tom klincu falilo da bi uspeo u evroligaškoj ekipi, a i ko je stavio federe u noge Rudanu koji pravi apsolutni rekord u ofanzivnim skokovima pojedinca protiv Zvezde, pominju se neke bedastoće, nameštaljke, pa čak i fudbalsko prvenstvo... Što znači da smo svi zajedno i dalje taoci recidiva najbliže prošlosti i finalnih duela sa Partizanom, odnosno da su nam teorije zavere i ostala vučićologija zaklonili zdrav vid do te mere da ne možemo bez predrasuda da konstatujemo ni najednostavniju činjenicu po kojoj Zvezda i Mega idu u majstoricu, što je dobro za ovdašnju košarku (ili barem svakako bolje nego da jedan tim stalno glatko pobeđuje). Ali ne, ko šiša Megu, daj da baš u sve umešamo Čovića, Vučića, Ostoju, Terzića i deku Obradovića koji nuna unučicu, na šta se sablažnjavamo u vreme dok mnogi bogati svetski penzosi idu na Tajland upravo da bi držali takve devojčurke u krilu i radili im isto što i Željko, pa im niko "a" ne kaže u mnogo razvijenijim sredinama od ove naše... Šta me, bre, briga i za Terzića i za Vučića (i kakve pobogu oni imaju veze sa Megom) sve dok su tu momci u crveno-belom dresu koje predvodi Dejan Radonjić??!? A ni Obradović me ne zanima sve dok uredno plaća vlastite užitke, kao i oni penzioneri na Tajlandu...

Pokušao sam totalno laički, bez ikakvih pretenzija da sam u pravu u toj igri koju sam odigrao sam sa sobom, da izračunam procenat stanovništva koga se najdirektnije tiče sve to što se ovde pominje sa nemalim zanosom; sudbina lige, pravila, klubovi, neregularnosti, incidenti... I kao polaznu tačku uzeo sam one koji su se najdirektnije invorvirali u takvo stanje, dakle publiku u halama, zatim one koji svoje slobodno vreme stavljaju na oltar navijačkih fascinacija po internet forumima, društvenim mrežama, Jutjub podkastima, te one koji u krugu porodice i prijatelja intenzivno razmenjuju mišljenja o Čoviću, Ostoji, Željku, Radonji, Kalini, Panteru... Pa kad se sve to sabere i stavi u odnos sa ukupnim stanovništvom, čini mi se da broj dobacuje do tek nekoliko procenata od celokupne javnosti. Drugim rečima, ogromnu većinu apsolutno sve to totalno ne zanima. A sve dok svega nekoliko procenata uzima aktivno učešće u tim fenomenima, neće biti one kritične mase koja bi mogla da promeni stvari. I tako je bilo oduvek... Posle incidenta, malo se piše po mejnstrim medijima, malo se kuka i nariče, pa opet sve padne u zaborav. I onda Jovo nanovo... Poučen tim višedecenijskim iskustvom, lamente nad zlohudom sudbinom koja nam je priredila navijačke orgije u Pioniru posmatram tek kao jalovu onaniju koja em kratko traje, em nema mogućnost da se reprodukuje i izrodi u nešto relevantno. Jednostavno, mi smo marginalizovana društvena manjina koja igra u svom sociološkom getu po pravilima tog geta... Sami pali, sami se ubili.

Ako nas je skorija istorija nečemu naučila, to je da prvo treba osigurati ostanak Dejana Radonjića, zatim i kontinuitet njegovog tima, sa igračima s kojima plodonosno godinama sarađuje. I tako odagnati od sebe nekakve trogodišnje i osmogodišnje cikluse, te puteve u nepoznato, ma koliko su puna usta kada se izgovori konstrukcija - trogodišnji ciklus, skoro pa kao kad se deklamuje psaltir. Jer, Dejan Radonjić je navikao da nema taj luksuz niti marketinški oslonac u trogodišnjim ciklusima, pošto se od njega očekuje da uzme sve domaće trofeje. Sve, dakle, i to odmah. Što on i čini čak i kad dođe na pola sezone i preuzme tim koji niti je selektirao, niti vodio na pripreme niti bio od početka s tim igračima, pa opet pokupi sve do jednog domaćeg trofeja. Pa budući da živimo brzo i da se takvi fenomeni katkad u toj brzini i prenebegnu, Radonjiću je to pošlo za rukom prošle sezone, kada je, kao neko ko je pao s neba, došao u poodmakloj fazi sezone u klub koji je prethodno napustio na specifičan način, i pouzimao sve što je moglo da se pouzima od titula i trofeja. I kad je već tako, neka ga ovde... Među nama... Gde je voljen i poštovan zbog načina na koji se ponaša, njegovog habitusa i uspeha koje je stopostotno zaslužio, a kojim mogu da se pohvale samo retki pojedinci. Nek osvaja trofeje, a ciklusi će već naći svog ponosnog baštinika.

Gledam malo statistiku i vidim da je Partizan u petoj imao i bolji šut za tri poena, i deset slobodnih bacanja više, od čega šest više datih poena sa penala, i bolju valorizaciju u timskom indeksu... I nikako da se otrgnem utisku da je Obradović to trebalo da dobije. Odnosno, da me je neko pre nekoliko godina pitao šta bi se desilo u petoj utakmici tog hipotetičkog finala, gde je budžet timova tu negde (po nekima minimalno na strani KKCZ, po nekima barabar izjednačen, a ponekima i na strani KKP), a na klupi Partizana je Obradović, verovatno bih odgovorio da ne bi ni došlo do pete utakmice, a kamoli da je najtrofejniji trener izgubi na opisan način. Jer, da se ne gledamo u oči i lažemo, svi znamo da takav čovek dolazi da uzme trofej, uz propratnu logistiku i igrače koji su prethodne sezone igrali F4 El, plus NBA igrače, plus ostale koje sam on, dakle najbolji trener, birao... I iz tog ugla svaki pomen nekakvih trogodišnjih, petogodišnjih i osmogodišnjih ciklusa potpuno je deplasiran i liči na fortifikaciju rezervne pozicije u slučaju neuspeha. A da je neuspeh - jeste. Jer, niti je neki mladi igrač napredovao nit je imao ulogu u plej ofu, sem donekle Madara za koga je pitanje da li će ostati u KKP, niti je uzet trofej. Čak ni mrčeni Kup Radivoja Koraća, i to u sezoni koja je bila nacrtana da se kroz EC stigne do određenih visina i tako je startovala, a završava se sa najavom da KKP neće ni igrati KLS, što bi najtrofejnijeg trenera onemogućilo da uzme barem jedan trofej sa Partizanom, bez obzira kakva je važnost tog trofeja. A to za EC je tek katastrofa, budući da je tim koji se ipak u pet finalnih utakmica regionalnog plej ofa nosio sa evroligašem, izgubio utakmicu koju je prema svim standardima morao da dobije... I to od Burse. Pa, čekajte, da li je neko uopšte mogao da zamisli da će Obradoviću nešto tako da se dogodi? Zato zbog ta tri poraza KKP, u Kupu, od Burse i u finalu Aba lige, atmosfera oko dva beogradska tima izgleda mnooogo drugačije nego u septembru prošle godine. I zato ova Zvezdina titula verovatno ima veću specifičnu težinu u odnosu na neke prethodne. Jer, izgleda kao da je KKP u toj partiji pokera izvukao svoju najjaču kartu, trenerskog kralja iz rukava, ali ni to nije bilo dovoljno za regionalnog trenerskog asa koji je od Aba trofeja načinio svoju svojcatu kentu. I dobio Obradovića, onako, old fashion style - jedan na jedan.

Tenzija, incidenti i na kraju prazna hala koja sa igračima proslavlja titulu, podsetili su me na ono kad Niče kaže: Ja sam šuma, i noć tamnog drveća, ali ko se ne boji moje tame, naći će obronke pune ruža pod mojim čempresima. I da ne bude zabune, koliko god bi se mogla pronaći Crvena zvezda u ulozi te šume koje se mnogi plaše, budući da suvereno drži tapiju na osvajanje titula u regionalnoj ligi, ipak pod tom noći tamnog drveća podrazumevam sve situacije i nemile događaje koji su na ovim prostorima itekako determinisali igru pod obručima. Pa mi u sećanje naviru scene sa finalnog turnira Kupa u Rijeci, kada su se pred raspad Jugoslavje igrači tukli u obe polufinalne utakmice, a i u finalnoj... Ili krvave glave košarkaša Hemofarma koje su njihove kolege iz Partizana pretukli u Pioniru, zbog čega su bili saslušavani i pod istragom. Sećam se i kada je sudija ne gađan, već pretučen u Vršcu, i kada je navijač na derbiju pogođen bakljom u lice, i kad je Jović pogođen stolicom u glavu, kao i kesa sa mokraćom koje su padale na klupu Partizana u Železniku... Pa ako tome dodam i prapočetke mojih skromnih sećanja, poput tuče košarkaša Jugoslavije i Italije ili incidenta na kraju utakmice Šibenka-Bosna, samo se jednoga, zapravo, ne sećam - kada je bilo drugačije? I zato je domaća košarka upravo ta Ničeova šuma, a ko je se ne boji, naći će obronke pune ruža ispod njenih čempresa. A kad već pominjem Ničea, sećam se kako je opisivao jednu pojavu, i to na način na koji sada posmatram Radonjića: Čovek može da ćuti i bude miran samo kada ima strelu i luk; inače mnogo priča i svađa se. A Radonjićev luk je Davidovac... Strela - Dobrić... I on to savršeno jasno zna. Mnogo bolje od svih fascinacija koje su proistekle dolaskom Obradovića u Partizan, a za njim i Pantera, Ledeja, Avramovića, Kuruca, Smailagića... I stavljajuči na ljutu ranu ljutu travu, sve nas koji smo bili nezdravo fascinirani tim dolascima u Humsku, bez obzira za koga navijamo, izlečio je najjačim lekom. Pobedom.

Igi i Grin u istoj petorci su ubistvo spejsinga, što mora da se surovo pokaže u utakmici sa toliko trojki i šuteva spolja. U napadu je to bio kamen oko i vrata i nogu, a u odbrani jednostavno ne mogu da stignu ništa kad bukvalno svaki zeleni pogodi čim baci na koš, uz brzi protok lopte. A kad Horford ne promaši ništa spolja u 4/4, onda je protivniku bolje da smisli kako će da uzvrari s tonom koševa, nego da ima Igudalu i Grina u petorci. Zato bih smeo da se opkladim u bazen Ginisa da više nećemo toliko gledati Igija i Grina u istoj petorci do kraja serije... Ili će da bude kao na kraju treće i na početku četvrte četvrtine - zbogom i hvala što letite Junajted erlajnom.

Čavriću ući u ugovor lakše je nego meni da odem na internet portale posle pobede u derbiju. Tu Terza ne da može da odigra igru "malo tebi, malo meni", nego bukvalno može da ide na po pola od upisane zarade.

VDL kaže da je zasad dve trećine, a do kraja godine seku uvoz ruske nafte za 90 odsto. EU pokazuje mišiće, sad da vidimo gde će Rusi da plasiraju te količine i pod kojim uslovima.

To sve prilično zbunjuje svet, a mogu da zamislim kako je tek Ukrajincima, kojima apsolutno ništa nije jasno kad sagledaju te delimične sankcije Rusiji i, s druge strane, tu konstantnu mehaniku razgovora sa Putinom i Kurte i Murte... Pa ako se donekle i razume zašto to čine Šulc i Makron, kao temeljni predstavnici zemalja EU, nije baš totalno prihvatljivo to što su lideri nekih drugih EU članica konstantno na liniji sa Putinom budući da to stvara utisak da imaju nameru da trguju sa agresorom na štetu žrtve. Plus te poruke, poput intervjua VDL, koje niti na jedan jedini način ne mogu da pomognu Ukrajini, već samo da joj naštete, kao i neverovatna situacija iz Davosa u kojoj izlagači, koji plediraju da ih svetska javnost ozbiljno shvati i povede se njihovim gledištima, iznose potpuno oprečne stavove... I tu nije reč samo o Kisindžeru, već i o činjenici da su se istog dana u 11 časova mogle čuti projekcije po kojima Rusija ne može da se nosi ni sa Ukrajinom i da tu sigurno gubi, a u 16.30 kako Rusija sigurno posle Ukrajine napada i neku drugu državu (čak je predsednik Slovačke u svom govoru ustvrdio da su oni sledeći)??!? Pa jel Rusi ne mogu da se nose sa Ukrajinom i gube tamo rat, ili mogu da se nose sa Ukrajincima pa će još pride napasti sve okolne države?!? Jel su impotentni ili su omnipotentni? Nemoćni ili svemoćni? Mislim, koliko god da se napregnem zaista mi nije jasno kako ta rasejanost i oprečnost u porukama koje se šalju mogu da budu u korist ionako sluđene Ukrajine, koja ne zna baš uvek kud će pre, kao i svaka slabija država koju napadne jači agresor... I, onako na prvu loptu, čini mi se da Putin upravo iz tog konglomerata gluposti izvlači ogromne benefite koji su srazmerne snage benefitima proizašlim iz činjenice da nema dana a da ga neko ne zove telefonom kako bi ugovorio uslove za ostanak na ruskoj energetskoj igli. Kao oni džankiji kad se uznemire nakon policijske akcije u kojoj padne ogromna količina droge, pa usledi nestašica. I onda na sve to Bajdenova administracija izađe sa projekcijom po kojoj je Kina najveća opasnost za čovečanstvo, a ne Rusija??! Pa čekaj, a šta bi sa Ukrajinom?

Posle dve decenije šrederovske agende, po kojoj je Evropa mnogo konkurentnija u globalnoj ekonomskoj trci kada je striktno povezana sa najeftinijim energentima na tržištu, a to su ruski, veoma je teško izaći iz tog kola maltene preko noći. Tako je dosad važeći evropski ekonomski model zamišljen, dizajniran, izgrađen i razvijen na osnovu jeftine premise ruskih energenata i zato svaka EU nomenklatura nije uspevala da pronađe realnu energetsku strategiju koja ne zavisi isključivo od sposobnosti Rusije kao izvoznika energenata u formi, maltene, od vrata do vrata. I zahvaljujući čudnom spletu okolnosti, od trenutka napada na Ukrajinu činjenica je da Rusija zarađuje sve veće količine novca od prodaje nafte, čak i po sniženim cenama, zemljama poput Kine, Indije pa čak i Grčke u sistemu STS (ship to ship). A to je upravo ono što je predvidela američka ministarka finansija kada je rekla da će zbog energetske krize i najavljenih sankcija na naftu i gas, Rusiji zapravo biti omogućeno da, usled povećanja cena, prodaje manje nafte, ali da zarađuje daleko više novca nego do tada. U tom svetlu je potez Brisela potpuno jasan, a izjava VDL groteskno netačna bez obzira da li se secira na kocke ili na kriške.

Moram da priznam da mi je to što ste pomenuli palo na pamet u trenutku kada je Češka trebalo da a prirori bude izuzeta od sankcija na naftu i gas, jer je njena izloženost u tom slučaju skoro stopostotna. Pa te Česi izuzeti, te Orban ne da, te Nemci se premišljaju, te Italijani najavljuju da oni ipak ne bi da učestvuju i njihova vlada dogovora direktno s Putinom energetske kvote i cene... Jer, EU je prilično spustila gard i krenula va bank u realizaciju plana protiv Rusije. A što kaže Tajson, svako ima plan dok ne dobije pesnicom u nos...

Ovo što govori Ursula von der Lejen u vezi sa ruskom naftom je, uprkos činjenici da zvuči otužno, jedini logičan potez Brisela koji smo ovde već najavljivali, budući da ne postoji ni promil verovatnoće da za kratko vreme mogu da realizuju energetsku nezavisnost od Rusije. Pri tome bi bez ruskog gasa i ruske nafte oslabili vlastite ekonomije i ojačali tuđe, pre svega one konkurentske, što je bilo jasno kao dan u trenutku kada je objavljena vest da su Kinezi kupili od Rusa sve zalihe teške metalurgije, kao i zalihe retkih metala. A budući da čak i totalni laik u tome vidi kompetitivnu prednost Kineza u direktnoj ekonomsko trci sa ostatkom sveta, naročito jer Kinezi sve to kupuju po povlašćenim cenama, bilo je za očekivati da Brisel neće baš biti toliko samoubilački nastrojen kada je reč o evropskoj privredi. A ona jednostavno još neko duže vreme, koje se meri godinama a ne mesecima, ne može da funkcioniše bez ruskih energenata... I još kad smo videli da SAD tek treba da počne da gradi tankere koji bi prevozili tečni gas do EU, i to u obimu koji zadovoljava tek 20 odsto potreba Unije, mogli smo da znamo koliko je sati i šta nas čeka po tom pitanju i pre nego što nam je to teta Ursula saopštila.

Poenta ovog posta izrečena je javno u Davosu, i to kroz Kisindžerov nastup koji se, u krajnjoj konsenkvenci, ne razilazi sa ovde navedenim. S tim da su, logično, takvi osvrti koji stižu sa zapada prilično iziritirali Ukrajince, što se može i videti u komentarima na ovaj post, a koji se uopšte ne razlikuju od primedbi zapadu koje se mogu naći i na ovom mestu, u vidu forumaških upisa. Otprilike, svodi se na to da Ukrajinci pominju kako rat u Ukrajini nije počeo juče, već traje više od osam godina. I ceo svet je za to vreme imao priliku da učini nešto da spreči taj užas, komadanje Ukrajine i globalnu krizu, a takođe i da postepeno bez gubitaka siđe sa Putinove gasne i naftne igle. Ali kao što narkotinski zavisnik uživa dok mu je lepo na igli, bilo je zgodno za svet da ignoriše problem i posluje sa agresorom. A sada je, međutim, došlo vreme da taj isti zapadni svet, prethodno nafiksan Putinovom energetskom iglom, plati tu svoju halucinogenu ravnodušnost... I dok Ukrajinci danas plaćaju svoju egzistenciju hiljadama života, ceo svet nastavlja da se cenjka sa Putinom, a neki, poput ove novinarke i Kisindžera, javno nude te ukrajinske izgubljene živote i ukrajinsku teritoriju, koja po njima treba da bude takođe izgubljena, u zamenu za povratak u halucinogeni san. Pa, čekajte, odakle nekome u Vašingtonu ili Briselu pravo da u uopšte razmišlja, kako se u ovom postu američke novinarke navodi, da posavetuju Ukrajince da se odreknu svojih teritorija, života i slobode u ime dobra zemalja zapadnog sveta? Jer, eto, ekonomska kriza to zahteva, pa hajde da svi poslušamo Kisindžera i počastimo zemlju agresora teritorijama koje su im bile ratni cilj??!? U Ukrajini su milioni ljudi ostali bez posla, domova, sredstava za život, izgubili su svoje najmilije... Za šta? Da bi im neko ponudio da se predaju kako bi Vašington i Brisel nastavili da posluju sa Rusijom?! E zato su Kisindžerov govor u Davosu i post ove američke novinarke, koji plaše zapadni establišment budućim nezadovoljstvom njihovih glasača koji će se uskoro odnositi prema ratu na osnovu stanja u vlastitim džepovima, strahovit buster za Rusiju koja, sve dok je takvih nastupa, računa na to da može duže da izdrži nego druga strana... U ovom slučaju NATO pakt, a ne Ukrajinci.

Njihova odlučnost i determinacija nikada nisu ni bili upitni, oni su u tom pogledu postojani kao Varadinum Petri. Zato i čudi što je Kisindžer pao s neba drito u Davos, da nam saopšti kako bi po Ukrajince najbolje bilo da predaju Rusima sve oblasti koje ovi traže.

Ne znamo, naravno, zasigurno šta će biti, samo komentarišemo Kisindžerov govor u Davosu, plus što moja malenkost izražava nadu da zapadni svet ni pod kojim uslovima neće priznati Putinu ama baš ništa, šta god da se dogodi u Ukrajini. Dakle, nula bodova. Ako moraju da od njega uzimaju naftu dok ne nađu zamensko rešenje, neka uzimaju, ali nema priznanja ratom osvojenih teritorija, pa makar se ceo svet okrenuo naopačke i morao da dubi na glavi zbog toga.

Videćemo, ali već sad znamo da nije bio u pitanju sprint, već da je trka približnija maratonu. Mi čak nemamo ni jasnu pretpostavku koliko Rusija može da izdrži ovako... Mislim, kuka zapad, ali kukaju i neki ruski faktori, disidenti, ekonomisti, glumci, sportisti, javne ličnosti... Čak i visokorangirana vojna lica. S tim u vezi, već smo ovde pominjali da gori poraz zapadu ne treba od onoga kada bi priznali da ne mogu da se suprotstave nasilniku zbog loše finansijske i ekonomske situacije u vlastitoj kući. Jer, što bi ser Edvard Grej rekao, ništa ne može lošije da utiče na status sile nego neko takvo priznanje. Ono bi verovatno dovelo i do domino efekta, pa bi razni sijevi, lukašenkovi, vučići, orbani i ini to videli kao vlastitu šansu da rade nešto što sada ne smeju da rade upravo iz straha od zapada.... A to niko normalan ne želi.

Pretpostavljam da je u kontekstu međunarodnih odnosa bitnije da Rusija ne pobedi za pregovaračkim stolom i da zapadni svet nikako ne popusti, niti prizna predmetne teritorije, a Ukrajina će se svakako držati onoliko koliko može. A i ako popuste i ako se Rusi etabliraju na području zbog koga su poveli rat, to ne treba da znači da bi sledeća ukrajinska vlada trebalo da bude vazalna u odnosu na Moskvu, niti da bi bilo ko na kugli zemaljskoj, osim Belorusije i Severne Koreje, trebalo da prizna nezavisnost tih oblasti. Pa ne, najbolje da aminuju Putinu ukrajinsku avanturu i da mu priznaju sve ostvarene ratne ciljeve zato što je negde nestašica ulja i brašna i zbog sporadičnih nestanaka struje, a da Ukrajince stave pod led nakon što su ovi mesecima krvarili... Naprotiv, zapadni svet bi trebalo da usmeri sankcije na svakoga ko bi priznao okupiranu teritoriju, ko bi trgovao sa njom ili imao bilo kakve odnose... I što bi Izraelci rekli - dogodine u Donbasu... Takođe, te aspolutističke vladavine imaju naviku da u trenutku raspadanje ostave priličnu pustoš i dezorganizaciju unutar vlastitog političkog tkiva i vlasttte zastavštine, pa bi odlazak Putina zaista mogao da dovede do turbulencije koju bi Ukrajina iskoristila za povratak tih teritorija. I to ne bi bio prvi put da Rusi gube na takav način prethodno osvojene teritorije, zar ne?

Zaista nemam tu kompetenciju ni saznanja da samouvereno tvrdim ko šta trenutno tamo dobija, ali zahvaljujući obrazovanju i empirijskom, dakle iskustvenom znanju, sa izuzetnom dozom sigurnosti smatram da Putin nije ništa dobio ako svet ne prizna oblasti u Ukrajini koje on trenutno drži. Ako, dakle, čak i u slučaju da Ukrajina bude primorana na mir pod nečasnim uslovima, ta teritorija ne dobije mesto u međunarodnim forumima i ako bude proizvod zamrznutog konflikta, poput turskog dela Kipra koji takođe ni posle pola veka nema u svetu svoju stolicu, ostaće otvoreno pitanje za nekog Putinovog naslednika, koji bi mogao da bude više nalik Gorbačovu i Jeljcinu, pa da ponovo na neki način izgube te teritorije. Jer, dok ih ne priznaju, sve je moguće, a ako ih priznaju, onda se teško ide u rikverc.

Budući da nije reč o Avganistanu, Siriji, Kurdima ili Crvenim Kmerima, pitanje je kako uopšte neko zamišlja pozitivan ishod u slučaju nasilnog prekrajanja granica jedne evropske zemlje, i to po taktu kojim zvecka rusko oružje? To ne da bi bio poraz, nego i nesaglediva katastrofa i najopasniji presedan još od Minhenskog sporazuma i sudbine Čehoslovačke pred početak Drugog svetskog rata koji daje forcu onim Putinovim satelitima širom sveta, ljubiteljima njegovog lika i dela i malim svetskim putinoliderima da mirne duše kažu - i šta ćemo sad... Neke stvari su jednostavno nedopustive, a poraz Ukrajine je jedna od njih.