Nek grmi jako

Rečenicom koju pominješ nije počela naša polemika, već drugim mojim postom. Iz tog razloga prihvatam izvinjenje, za koje inače smatram da je dobra polazna osnova za dalje obostrano razumevanje. Ono što si kvotovao je iz drugog posta, koji sam takođe pomenuo jer to tako izgleda kad se izvuče iz konteksta, upravo kako si ga ti izvukao. Da si postavio ceo post iz koga je taj deo, video bi koja je poenta. Mislim, video bi i slep čovek, tako da nema potrebe dalje objašnjavati taj fenomen. I da, ti me uporno pitaš za naoružavanje, a ja uporno izbegavam odgovor... A znaš zašto? Pa zato što ga nemam. Kako bih, pobogu, mogao da znam da li trenutno Peking naoružava Moskvu kad za to sada nema dokaza? Jedino što postoji jeste zvaničan stav Bele kuće, koja opominje Kinu da to ne čini, i nezvanični stavovi pojedinih zapadnih analitičara koji smatraju da je početna pomoć Putinu u oružju već poslata, i to ptreko trećih zemalja. To je jedino što znam, i to tako što sam pročitao. Pri tome, ako već moram da se odredim, smatram da je politički savez moguća predigra za vojni, kao što je ekonomski savez bio predigra za politički.

Član 49.3 nije sam po sebi sporan, legitiman je i može da se koristi u slučajevima u kojima je iskorišćen. Probelm je, pretpostavljam, druge prirode, budući da običan čovek počinje da oseća da mu se smanjuje manevarski prostor u političkom životu i da mu se sputavaju njegovi takođe zakonom garantovani instituti. I prema definiciji vaninstitucionalne političke borbe, grupa takvih pojedinaca zatim izađe na ulice da na tom mestu zatraži pravdu koja im je, kako smatraju, oduzeta višom silom. Inače, u postdemokratskom vremenu, kakvim ga već duže vreme nazivaju pojedini teoretičari, nadinstitucionalni oblik vladavine sve više je zastupljen... Naravno, na uštrb institucija koje neretko samo ratifikuju ono što je dogovoreno na višem nivou. I ljudi se bune osećajući to. Ali u nedovoljnom broju i intezitetu pobune da bi bilo šta promenili.

Nemojmo da pišemo neistine jer naša polemika nije počela sa nikakvom vojnom pomoći Kine. Naprotiv, u mom inicijalnom postu na koji si odgovorio nije postojalo ni "V" od vojne pomoći. Ovo je taj inicijalni post, isprovociran posetom Sija Moskvi: Zamolio bih, dakle, za tačne navode ako želimo da imamo razumnu debatu, jer nema smisla da imputiramo jedni drugima nepostojeće reči kako bismo vlastite stavove učinili smislenijima. U drugom postu sam hipotetički naveo tu mogućnost jer su je pominjali u Beloj kući i NATO, i to da bih predstavio ideju po kojoj bi SAD trebalo da privoli Peking Vašingtonu, a ne da izazove da Kina naoružava Rusiju onim što joj fali... I ako taj deo o "naoružavanju Rusije onim što joj fali" izvučemo iz konteksta, a kontekst daljeg posta bio je upravo zbližavanje SAD i Kine po uputima Kisindžera da se to naoružavanje ne bi desilo jer bi takav razvoj događaja za Ukrajinu značio stravu i užas, onda shvatamo na koju stranu naginjem od prvog do poslednjeg posta na tu temu: Nikako ne dozvoliti savez Rusije i Kine... Nikako... Ni-ka-ko,,, Upravo sam i kasnije izbegavao temu vojne pomoći i slanja naoružanja, jer je to siva zona u kojoj ne postoje čvrsti dokazi... Možda Bela kuća napada Kinu bez razloga, rečima kako imaju indicije da Peking planira naoružavanje Moskve inicirajući zapadni svet da unapred osudi Kinu zbog bilo kakvog zbluižavanja sa Putinom, možda Kina već naoružava Rusiju preko trećih zemalja, što pominju pojedini zapadni analitičari kao mogućnost... Dakle, to što sam u drugom postu pomenuo da "Kina naoružava Rusiju onim što joj fali" bilo je u kontekstu - jednog dana... I to ako se tome ne stane u kraj. Da li su se Peking i Moskva već dogovorili oko toga, da li nisu i da li se to već možda dešava - mi to još ne možemo da znamo sa sigurnošću dok ne vidimo dokaze, zbog čega takve stvari valja izbegavati ako je namera da dijalog bude kvalitetan i potkrepljen činjenicama.

Ono o čemu smo ovde diskutovali, Tajms je dan-dva kasnije pretočio u tekst u kome opisuje novu svetsku podelu, sličnu onoj hladnoratovskoj, u kojoj Kina svakako nije neutralna već je očigledno na strani Rusije. Kako piše Tajms, Sijev dolazak u Moskvu dodatno je ideološki i strateški polarizovao svet, a odnosi Zapada i Istoka nisu bili tako loši još od Hladnog rata. Zatim autori navode kako je, suočen s padom koji je počeo još kada je Rusija izgubila Hladni rat, kao i kasnijim demografskim i ekonomskim slabostima koje joj ugrožavaju budućnost, Putin odlučio da krene u vojni avanturizam. I budući da mu se Zapad nije suprotstavio dok je ugrožavao Gruziju, zatim u prvom talasu Ukrajinu i onda i Siriju, osetio se dovoljno jakim da napadne Ukrajinu. I tu Tajms dolazi do uloge Kine, koja je u početku taktizirala. Čak je i u Kini cenjeni politikolog Hu Vej savetovao Peking da se distancira od Moskve i priđe Vašingtonu, ali su ga ignorisali i Peking i Vašington. Amerika je, kako to Tajms detektuje, postupila nesmotreno jer je od sveta zatražila da ili podrži sankcije Moskvi ili ih ignoriše, pa je tako države koje nisu isprva htele da se mešaju u rat naterala da se prema njemu nedvosmisleno postave. I Kina se nedvosmisleno postavila... Rat je videla kao priliku da nabavi jeftine energente i da se opet ne pridruži američkim sankcijama kao i kada je Tramp 2018. sankcionisao Iran. S druge strane, Tajms se pita da li je Bajden možda mislio da Kina neće tako besramno stati na stranu Rusije i za rat u Ukrajini okriviti NATO, a upravo je taj manevar Pekinga kulminirao kada je Si posetio Putina. E, sad je red na Kisindžera, dva dana pošto ga je moja malenkost pominjala u kontekstu politike koja bi morala da bude nasušna potreba za SAD u odnosu na Kinu. Deo teksta koji nije moj, već Tajmsov nakon naše ovdašnje polemike o Kisindžeru, glasi ovako: Veliko dostignuće nekadašnjeg ministra spoljnih poslova SAD Henija Kisindžera bilo je zbližavanje Kine i SAD tokom Hladnog rata. Sovjetski savez je zbog toga uvek bio podređen, u subordinarnoj poziciji. A Bajden je uspeo da postigne potpuno suprotno - odnosi Kine i SAD nikad nisu bili napetiji. Dakle, ponavljam, reč je o Tajmsovim stavovima koji su objavljeni nakon naše debate na ovom mestu. Don't shoot the messenger... Prenoseći ih, završavam sa tom temom jer je valjda sada svima jasno ko je na čijoj strani, i skidam sa sebe svaku odgovornost za dalje reakcije na tu temu jer se u tom slučaju više ne polemiše sa mojom malenkošču, koja je odranije iznela vlastite stavove, već sa autorima ovog teksta i nosiocima uređivačke politike Tajmsa. https://www.thetimes.co.uk/article/vladimir-putin-xi-jinping-summit-new-cold-war-kgkttj860

Moje skromno mišljenje je da ne moraš da se sekiraš zbog Marin Le Pen jer je ona dohvatila zenit, koji nije bio dovoljan da postane šefica države. Ona će svakako nastaviti da populistički dira u tanana osećanja onih Francuza koji žele da im se njihova država vrati u obliku kakav su nekada ponosno isticali, ali to neće biti dovoljno budući da nema potreban koalicioni kapacitet, niti pozicije u EU koje će stati uz nju. Takav politički kurs mogao bi možda da pobedi kao deo talasa sličnih zbivanja u zemljama okruženja, naročito u Nemačkoj, ali to se neće dogoditi. Zato sam ti, negde u ovo vreme prošle godine kada smo na ovom mestu komentarisali političku situaciju u Francuskoj, napisao da je strah od Marin le Pen u meri u kojoj je bio aktivan verovatno u budućnosti neopravdan, ali strah od onoga što stiže posle nje možda i nije. Tada sam to zasnivao na projekcijama Šantal Muf, koja je smatrala da pupulizam i antisistemsko delovanje u stvari popunjavaju prazninu nastalu približavanjem tradicionalne levice prostoru desno od centra i bezmalo spajanjem sa desnicom u neoliberalnom kolopletu. Ona to naziva postdemokratskom politikom u kojoj se razlika između mejnstrim partija svodi na razliku u biranju između pljeskavice i ćevapa, iako je u oba slučaja reč o mlevenom mesu. I tako je, prema njenim navodima, popularnost Marin le Pen u stvari vapaj dela Francuza protiv suštinskog nedostatka izbora, zbog čega se došlo do kolosalnih skretanja u glasačkom tkivu. Međutim, Le Pen nije pobedila, a videćemo kakvu će sreću imati neko ko će je naslediti u tom delu političkog spektra.

Onaj ko voli da putuje i da, poput dela iz govora Andrića u Stokholmu na dodeli Nobelove nagrade, ponovo upoznaje ljude i predele koje je ranije upoznao čitajući o tim zemljama, voli mahom svaku zemlju u kojoj je boravio, ali moja malenkost ima izraženiju emociju kada je reč o putovanjima u Francusku. Bio sam tamo kao dete 80-ih godina prošlog veka, zatim kao student deceniju kasnije, onda sa devojkom koja mi je kasnije postala supruga, pa i sa porodicom. Prvo sa starijim detetom, a onda i sa mlađim. Deo te privrženosti svakako ide na to da moja supruga vodi poreklo od francuskog vojnika koji je nakon mira u Požunu stigao sa Napoleonom u Hrvatsku, pa se, umišljeno ili ne, ona izuzetno prijatno oseća u Provansi verujući da je u pitanju neka povezanost prema poreklu, dok je u mom slučaju reč o spoznaji da se svaka poseta Francuskoj pretvara u deo nečeg, kako bih rekao, velikog u mom životu. Nas dvoje takođe godinama sarađujemo sa francuskom kompanijom koja posluje širom sveta, pa imamo i poslovnu povezanost zbog koje putujemo na njihove godišnjice, svečanosti i tim bildinge koji okupljaju afilacije odasvud, a i oni dolaze kod nas u Srbiju... Pa smo tako u mogućnosti da pričamo sa njima o tome kako oni vide svoju zemlju. I razlika je primetna jer su od nekadašnje, hajde to da nazovemo, gordosti i tradicionalnog šmeka gledanja nekako s visine i ekcepcionalnosti, koja nekome možda i smeta ali meni ne jer smatram da je bila zaslužena, sve više počeli da pričaju kako je nekada bilo. Sa setom, naravno. I tu dolazimo do De Gola, to jest do vremena kada je Francuska zaista bila svetska sila koja se u tom svom zanosu samobitnosti odupirala mnogim udarima, bez obzira iz kog centa su stizali i sa koje strane mape sveta, sa istoka ili zapada... A Francuska je i danas velika, samo su njeni građani i naročito njene vlasti to zaboravili.

Nema potrebe da polemišete oko mesta rođenja, budući da vas tamošnji establišment posmatra istovetno - baš ih briga za vaš glas bez obzira gde ste rođeni. Još veći problem je što nema ni u najavi neko ili nešto što će promeniti situaciju. Levica ne zna kuda će i delom se pretvorla u neoliberale, ostavljajući tradicionalne glasače bez uporišta kojim su se nekada dičili francuski levičari, desnica ne može da si izdigne jer su oni koji je oličavaju udarili u plafon, centar je mehčina... I kad bih bio crn i tmuran kao Krleža, napisao bih: a pištolja - nema. U stvari, nekog novog De Gola nema, a aktuelni pretendenti na vlast jednostavno nisu taj kalibar .da dovedu Francusku na zelenu granu.

Može da blebeće ko šta hoće... Neka se opuste i batale kalkulacije i procente oni što bi da opet gledaju Đukanovića na mestu predsednika, stvar je rešena. Neće ga gledati.

Stajanjem na strani Rusije i poslednjim delovanjem, Kina pokazuje ne da nije neutralna, več i da podržava kršenje Povelje UN kada je reč o ratu u Ukrajini, pa na taj način gazi međunarodno pravo slično onome kako ga gaze i Moskva i Vašington. Iz tog razloga ne razumem navijače, koji bez obzira na smer njihovog navijanja podržavaju one koji ugnjetavaju ljude širom sveta, bez obzira da li im je centar u Kremlju ili u Beloj kući. Kina i Rusija u svojevrsnom bloku jesu opasnost za zapadni i ostali svet, i njihovo zbližavanje nikako nije smelo da se desi. Ono za sada daje vetar u leđa Putinu na 1001 način i olakšava otimačinu ukrajinskih teritorija i nastavak patnje Ukrajinaca, a u budućnosti može da ima još teže implikacije. Odnosno, da imamo više siledžija koje maltretiraju slabije od sebe i više tačaka na planeti gde se to maltretiranje manifestuje. Jer, reč je o matematici i logici za niže razrede osnovne škole - kada postoji jedan veliki vojni savez, onda je samo on u mogućnosti da ne poštuje međunarodno pravo i napada nemoćne, a kada mu se pridoda još jedan, onda i taj novi siledžija ima tendenciju da pokaže mišiće. Zapadni lideri, kao što kaže Kisindžer, bez ikakvog odlaganja treba da vrate Kinu na pozicije pre agresije na Ukrajinu, a zatim da poboljšaju saradnju sa Pekingom i odalje ga od Moskve, da bi na kraju zaustavili priliv novih članica u Briks i posebno kinesku diplomatsko-ekonomsku ofanzivu u Africi, koja se odvija pred našim očima (veoma liči na ono što rade i u Srbiji) a na koju retko ko smisleno i svrsishodno reaguje. U suprotnom, geopolitički i ekonomski trendovi ne vode ka dobrom.

To što ja smatram da će Kina možda naoružavati Rusiju (ako to već tajno i ne čini) - ni po jada, ali to misli i Stoltenberg koji u poslednjoj izjavi upozorava Kineze da to ne rade. Pa na stranu šta ja mislim, ali zašto on upozorava Kinu ako su Kinezi u tu priču slučajno došli biciklom i nemaju pojma o čemu se radi? Takođe, zarad netačnog navoda treba napomenuti da Kisindžer nije završio sa javnim poslom 77. godine, jer je kasnije u nekoliko navrata bio savetnik raznih američkih kabineta, vladinih i nevladinih organizacija, kao i savetnik u inostranstvu. I ostalo što si naveo o njemu je zamena teza, ali o tom potom... Jer bio je savetnik zato što zna kako i zašto savetuje, a ne zato što ne zna. Da je drugačije, zvali bi tebe ili mene da ih savetujemo, a ne njega. I kao takvog ga zovu da predstavi svoje upute i sad kad ima skoro 100 godina, tačnije jednu manje. Ali svakako radi korektnosti dopuštam mogućnost da na ovom forumu neko bolje zna suštinu odnosa SAD, Rusije i Kine od njega, ali moja malenkost, bez želje da ikoga omalovaži, ipak bira da veruje onome čega je on autor, a ne ostrašćenom agitpropu i kominikeima Moskve, Vašingtona i Brisela. A za Vijetnam je ionako po strani... To McLeod i ja nešto o komunalnim problemima i kanalizaciji...

Šta će biti sa agresorom manje me zanima, a naročito me ne zanimaju njihovi komunalni problemi i kanalizacioni sistem. Jedino me zanima šta će biti sa oko 6.000 nuklearnih glava u slučaju raspada režima u Kremlju. A kad smo već kod kanalizacije, da po pravilu pobeđuje onaj koji ima bolju kanalizaciju pobedila bi Amerka u Vijetnamu, a ne Vijetnamci koji nisu imali nikakvu kanalizaciju. Ili čuveni neimari iz Mogadiša koji su 93. po ulicama vukli američke marince zavezane za auspuh... Talibani, inače poznati graditelji vodovoda i kanalizacije koji su proterali Amerikance, obaška... Zato je dr Kisindžer bitan, jer je tokom njegovog angažovanja u Beloj kući zapad dostigao ona zamajac koji će kasnijim raspadom Varšavskog pakta dovesti do supremacije. Svakako me, kada je reč o ozbiljnim stvarima a ne trivijama, više brine sudbina žrtve, a to je Ukrajina. Koliko još treba da ih pogine da bi im zapad krucijalno pomogao i proterao Ruse, i šta će se desiti sa otetom teritorijom kada dođe vreme za progovore o miru. Jer ako se bilo kakvim mirom dođe do toga da Ukrajina izgubi neke teritorije i da se zamrzne njena kandidatura za članstvo u NATO i EU, onda će njihova žrtva u ljudskim životima i infrastrukturi biti bagatelisana zbog nesposobnosti establišmenta u Vašingtonu i Briselu.

Sve u Evropi ima veze sa ratom: recesija, loši ekonomski pokazatelji, ogromna inflacija i pad kupovne moći, dizanje referentnih kamatnih stopa, umanjen privredni razvoj, socijalna izdavanja, budžetski deficiti iznad projekcija, poreska politika, manjak osnovnih prehrambenih životnih namirnica, energetski sektor, velika nesigurnost među bankama i krah nekadašnjih divova u tom segmentu... Inicijalna kapisla može da bude bilo šta, ali su građani najdirektnije pogođeni navedenim činjenicama koje im umnogome otežavaju živote i onda reaguju inntrnzivnije na bilo kakvu nepravdu, jer im je muka svega. Btw, kako ti izgleda ova rečenica Sija u Moskvi, tokom pozdrava sa Putinom pred odlazak, koju je kolega malopre okačio: "Dolaze promene koje se nisu desile 100 godina. I zajedno pokrećemo ovu promenu". Jel to izjava neutralnosti? Tako priča neko ko je neutralan? I kakve su te promene koje Kina planira da izvede sa Rusijom? Šta će to da menjaju, u čiju korist i na čiju štetu? Pa što Kinezi ne menjaju svet sa Bajdenom i Makronom, nego baš sa Putinom? Čitajmo više dr Kisindžera, koji najbolje želi zapadnom svetu i tokom čije javne službe je zapad bio na istorijskom maksimumu što se tiče blagostanja, a manje agitprop zaraćenih strana...

Potpuno je normalno da su cene energenata jeftinije nego letos i da je cena prirodnog gasa u Evropi juče pala na najniži nivo od juna 2021. godine, čak na kratko i ispod 40 evra po megavat času (MWh) zahvaljujući slabijoj potražnji na početku proleća. Veleprodajna cena, merena referentnim ugovorom na holandskoj platformi TTF, spustila se na 39,65 evra, da bi kasnije dostigla 40,18 evra, što je svakako ogroman pad u odnosu na kraj avgusta prošle godine kada je prešla granicu od 300 evra zbog krize u snabdevanju. Pri tome, Evropa je požurila da napuni skladišta pred prošlu zimu, pozivajući takođe građane na štednju. Brojne kompanije smanjile su, pa čak i obustavile proizvodnju kako bi umanjile potrošnju gasa, a i potražnja je bila smanjena zahvaljujući blagoj zimi, pa su zalihe dočekale proleće na rekordno visokom nivou. Sve je to. logično je, uticalo da padne cena, ali šta će biti sledećeg avgusta i septembra? Skladišta gasa nisu čarobna, pa da rezerve ostanu iste i kad se iz njih uzima, što znači da će ponovo morati da se napune, što će ponovo podiči potražnju, a tako i cenu. Pa jel treba da se strategije sankcija baziraju na poglede u nebo i vremensku prognozu za sledeću zimu? Šta ako sledeća zima ne bude blaga? I dokle da se evropske kompanije bore sa cenama gasa, što im najdirektnije ugrožava produktivnost i cenu proizvodnje? Jel treba opet već krajem leta da smanjuju kapacitete, gase postrojenja i šalju radnike na prinudne odmore, pa čak i dele otkaze? Kako bre da pomognu Ukrajini u punom kapacitetu ako ne mogu da pomognu ni sebi, vlastitim kompanijama i vlastitim građanima? I šta je sa ljudima širom Evrope i njihovim računima za struju i grejanje? Pa nije Makron na istorijskom minimumu što se tiče podrške zbog sira i vojne muzike već zato što je ljudima pun kufer i rata i ekonomskih posledica rata, a inicijalna kapisla može da bude bilo koja kako bi se pokrenuo talas pobune. I da ne zaboravimo najvažnije - iznurivanje Putina plaća se najskupljom cenom. Ukrajinskim glavama.

@Klotzen, kada sam povukao paralelu sa Kronosom, on je u prenesenom značenju - Ukrajina. Ti si Rusija i udariš mu šamar (ne stvarno, već takođe u prenesenom značenju), a ja sam Kina koja onda dođe kod tebe i kaže ti: bez obzira na to šta si uradio Kronosu, ja ću s tobom braniti poredak ovog foruma a ne sa Kronosom i onima koji njega podržavaju kao žrtvu koja je popila šamar. Jel sam ja onda za Kronosa, za tebe ili sam neutralan? A što se tiče zapada, oni su toliko loše hendlovali pomoć Ukrajini da je spisak grešaka fascinantan. Prvo, sankcije koje su uveli nikada nisu sproveli u punom obimu, budući da su neke države EU izuzete jer su 100 odsto izložene ruskim energentima, a takođe se pretpostavlja da pojedine države, poput Italije, imaju isporuke ispod žita kojima se krše te sankcije. Pri tome, članice EU su samo u retkim slučajevima pokazale jedinstvo u određenim setovima i paketima sankcija, jer se nekad pobuni Češka, nekada Italija, zatim Mađarska koja se svako malo buni... I to pokazuje sve, samo ne jedinstvo članica u odnosu na tretman prema Rusiji. Takođe, zbog činjenice da su sankcije uvećale cene energenata, Rusija je prihodovala mnogo veći iznos prodajući manje količine gasa i nafte u odnosu na period pre sankcija, što je samo po sebi paradoks ako se za cilj imalo slabljenje ruskih finansija koje se koriste i za plaćanje ratne mašinerije. A najveći dobitnik sankcija nije Ukrajina, već Saudi Aramco koji je prijavio najveću dobit među svim kompanijama sveta koje se bave energentima, u to u istoriji tog biznisa, kao i Kina jer je pokupovavši sav ruski gas i naftu po jeftinim cenama realizovala najveću moguću kompetitivnu prednost u odnosu na ekonomiju EU, koja je sada mnogo manje kompetitivna u odnosu na Kineze jer su im sredstva za proizvodnju kudikamo skuplja. Zato nemoj posle da se čudimo kada Kina, koja je pre pandemje i rata u Ukrajini imala oko petine ukupnog svetskog BDP-a, za nekoliko godina sama dohvati čitavu četvrtinu... I tu dolazimo do vojne pomoći. Koliko su se meseci saveznici natezali sa Ukrajincima da im pošalju tenkove i avione? Pa čemu to ako je zajednički cilj zaustavljanje osvajačkog pohoda Putina? Zašto im nisu dali odmah sve što su im dali do sada, već su se u etapama natezali sa njima i mesecima ih zavlačili slabeći tako ukrajinski odbrambeni potencijal u prvim fazama rata, zbog čega se Ukrajina još nije oporavila i zbog čega trpi posledice i danas? Zašto se Ukrajinci non-stop žale da nemaju dovoljno municije, naročito artiljerijske? Pa da li je moguće da onaj kome je NATO saveznik pati od manjka granata i raketa? Na kraju krajeva, zbog čega odugovlače prjem Ukrajine u evroatlantske integracije, što bi bila najbolja poruka Putinu o odlučnosti zapada da će čuvati Ukrajinu bez obzira na cenu? Jer, kada bi svi dali bukvalno sve što mogu da daju kao vojnu pomoć Ukrajincima i da se prema njima barem logstički ponašaju kao da su deo NATO-a, iako nisu, Putin bi verovatno već morao da podvije rep u sudaru sa činjenicom po kojoj ne bi mogao da parira takvom vojnom arsenalu i njegovom potencijalu. Ovako se stiče utisak kao da nekom odgovara trenutno stanje, sa sve ozbiljnijim signalima uticajnih ličnosti u SAD koji glasno pominju kako bi Ukrajina možda trebalo da razmisli u dogovoru koji bi uključivao i gubitak nekih teritorija... Pa jel tako treba da razmišlja saveznik, kalkulišući a priori sa davanjem delova tuđe teritorije zbog uspostavljanja mira, ili treba da svim silama utiče kako bi se agresor isterao iz zemlje koja je napadnuta?

Uopšte se ne radi o tome da li je neko u pravu, naročito kada je reč o citatima. Preneo sam šta je saopšteno u Kremlju, ti me pitaš a gde je ta izjava kao da sam je smislio ili izmislio, a ne Si... Ja je onda kvotujem i linkujem da ne bi stvarno ispalo da su samo pričali o miru, cveću i drveću, a ti onda započneš polemiku sa tom izjavom, a ne sa mnom koji je samo prenosim?! Ne bih da pomislim da insistiraš na nerazumevanju po principima votabautizma čak i kad je sve kvotovano i linkovano, jer iako diplomatski rečnik ume da bude uvijen, stvarno ne znam koji deo Sijeve rečenice da će zajedno sa Rusijom braniti svetski poredak nije jasan? On može da bude licemeran sa stanovišta kršenja međunarodnog prava u Ukrajini, ali ako je nešto licemerno, to nije a priori i nejasno... Jedino je zapravo nejasno od koga da brani svet i zašto neće da brani planetu i sa Bajdenom, nego baš samo sa Putinom. Ali i to smo već apsolvirali na temi o neutralnosti. Ili da još pojasnim: ako ti lupiš forumskom kolegi Kronosu šamar, a ja onda dođem kod tebe i obećam ti da ću zajedno s tobom, a ne sa Kronosom i njegovim saveznicima, braniti postulate na kojima se zasniva ovaj forum, da li sam ja za tebe, za Kronosa ili sam neutralan? Da ne bi bilo zabune, Si je takođe rekao da u svetu koji sve više postaje multipolaran, SAD i njihovi saveznici nisu bili u stanju da izgrade širok front protiv Putina. Dok je 141 država osudilo Moskvu na glasanju u Ujedinjenim nacijama povodom prve godišnjice ulaska ruskih vojnika u Ukrajinu, nekoliko članica G-20, među kojima su Indija, Kina i Južna Afrika ostalo je uzdržano... To nisam kvotovao, ali i to je izrečeno u Kremlju. I jel i to liči na neutralnost kada predsednik Kine podvlači da je Amerika pokušala da izgradi front protiv Rusije sa svojim saveznicima, ali da Kinezi stoje nasuprot tom fronntu i nasuprot tim saveznicima. Pa šta tu, pobogu, ima nejasno? Pa ne, najbolje da je još izvadio američku zastavu i izgazio je pred kamerama.

“Xi added that with Russia, China was “ready to resolutely defend the UN-centric international system, stand guard over the world order based on international law” https://www.theguardian.com/world/2023/mar/20/xi-jinping-vladimir-putin-moscow-ukraine-war

To sigurno. Ali šta znači jučerašnja zajednička izjava iz Kremlja da su spremni da združenim snagama čuvaju svetski poredak? Od koga da ga čuvaju? Pa što Si nije rekao da će zajedno sa Bajdenom, Makronom i Šolcom braniti svet, a ne baš sa Putinom? Toliko o neutralnosti... Similis simili gaudet.

Ako se uzme u obzir izjava onog Rajdera iz Bele kuće po kojoj Vašington ima podatke o tome da kinesko rukovodstvo planira da naoruža Rusiju, meni se ne čini da je Kina neutralna, jer iste tako naznake ne postoje u smilu da će da naoruža i Ukrajinu... Možda je "neutralna" kao Srbija koja u toj neutralnosti prodaje naoružanje Ukrajini, pa kad je uhvate viče - nismo mi, da nam umre majka ako jesmo Plus ekonomska neutralnost koja se valjda očitava u tome da kupuje od Rusije sav višak u gasu i nafti nastao zbog sankcija, održavajući visoku platežnu sposobnost Moskve tokom rata. Mislim, šta bi tek bilo da nisu neutralni? Još samo treba da se Putin i Si poljube drito u usta, kao što je Brežnjev svojevremeno ljubio u usta genseke kompartija širom istočnog bloka.

Rusija je započela, ali Kina je trebalo da ostane neutralna, a ne da se posećuje sa Putinom i da dodatno naoružava Rusiju onim što joj fali. A kako se to postiže? Recimo, za početak tako što Nensi Pelosi ne ide na Tajvan i tako što se ne gura prst u oko Kinezima, već se ode u Peking, kao što su to učinili Nikson i Kisindžer 1972. godine kako bi zajednički sa Kinezima razradili izlaznu taktiku iz Vijetnamskog rata, poštujući Kinu koja je tada bila slabija nego sada. Ali ovi današnji nisu ni za mali nokat Kisindžeru, koji im je, iako ima 100 godina, lepo u Davosu ispričao šta će da im se desi kad se zagrle Rusija i Kina. I nije pominjao nikakvu kolonizaciju koju će Kinezi sprovesti u Rusiji... Naprotiv. Dr Kisindžer je predložio dobar princip koji treba imati na umu: kada imate posla sa dva protivnika, najbolje je da oni međusobno budu veći neprijatelji nego što su vama. SAD bi trebalo da se postave bliže Kini nego što je Kina Rusiji. Međutim, on veruje da kada se sukob u Ukrajini politički reši, SAD ne bi trebalo da očekuju raspad saveza između Kine i Rusije. Što se ciljevi Kine više razlikuju od ciljeva Rusije, to više počinju da se usklađuju sa SAD. SAD bi trebalo da iskoriste priliku koju predstavlja kineska frustracija Rusijom da podstaknu Kinu da konstruktivnije sarađuje sa SAD u budućnosti. E sad, ko se ne slaže sa tim, neka pošalje mejl Kisindžeru i raspravi to sa čovekom... Ja ionako samo prenosim njegove misli i reči u svetlu sastanka Putina i Sija u Kremlju.

Ono što su generacije zapadnih političara i geostratega sa uspehom činile održavajući balans, aktuelna garnitura je upropastila provocirajući čvrts zagrljaj Rusije i Kine. Prethodno su u pomami za jeftinim energentima od Rusije napravili top izvoznika prirodnog gasa i nafte i najdirektnije je dobro nauružali trpajući im novac u nedra, te bespomoćno posmatrali kako od Kine nastaje privredni džin... I sad bi se moglo reći da se, gledajući kako Putin i Si u zanosu revizije svetskog poretka namiguju jedan drugom, kuvaju u sopstvenom loncu, ali će se i mnogi drugi kuvati zahvaljujući možda i najgorem ešalonu zapadnih političara i istoriji civilizacije.

Već sam to pominjao, ali kad bolje razmislim, ako Milatović uvede Crnu Goru u Otvoreni Balkan, to bi za Vučića značilo mnogo više nego što bi mogao da mu donese DF, a naročito više od onoga u čemu DF uopšte nije kompetitivan ako se uzme u obzir da sa sobom nosi negativan bagaž među ambasadorima Kvinte i Delegacije EU. Jer, da se ne lažemo, Otvoreni Balkan kao nadinstitucionalni projekat najviše ide u prilog onome ko ga najviše i promoviše, a svi znamo da je to upravo Vučić. On je negde i proklamovani lider te akcije, koja prenebegava institucije svake od država članica, čija bi se ministarstva inače dogovarala oko carina, slobodnog kretanja ljudi, kapitala, robe i usluga, ali je sve sada prepuštano nadinstitucionalnoj inicijativi u kojoj se najviše pitaju lideri zemalja članica. I tu dolazimo do matematike, po kojoj su od šest država Zapadnog Balkana njih tri članice Otvorenog Balkana, a ulaskom Crne Gore imali bismo i četvrtu, a to je već nadpolovična većina. Što bi donekle i odagnalo pojedine reakcije na inicijativu, koje je opisiju kao mini srpsku hegemoniju... Jer, ko vlastitom voljom ide tamo gde će biti žrtva hegemonije? Iz tog razloga bi Milatović za Vučića mogao da odigra mnogo važniju ulogu i odradi kolosalan posao u meri o kojoj Mandić ne bi mogao ni da sanja, jer DF em nema dovoljnu podršku, em nema vetar u leđa iz pravca ambasada. A Milatović sve to ima... I za to bi mogao da bude od suštinskog značaja za Vučićevu ideju o regionalnoj saradnji koja lokalne institucije ostavlja po strani zarad vaninstitucionalne snage, što je već kao modus operandi uspešno realizovao u Srbiji, gde institucije skoro i ne postoje, već samo on i njegova volja.

Valjda Krivokapić... Ali taj tekst samo pokazuje koliko su određene strukture u Srbiji sposobne da zabiju autogolčinu sopstvenom narodu van granica države. Jer, dok su takvi kreštali i činili ništa po pitanju onoga o čemu krešte, onaj ko se deklarisao kao Srbin nije mogao da dobije posao u javnoj upravi, politički prvaci i sveštena lica su hapšeni, a MCP se suočavala sa opasnošću da je potru jednim običnim dizanjem ruke za zakon u skupštini. I sada kada je ta nevolja pobeđena, kada svi koji se izjašnjavaju kao Srbi u CG kažu da će glasati za Milatovića, eto opet profesionalnih kreštala da mute vodu. Da opet valjda oštete svoje sunarodnike koji imaju istorijsku šansu da se izdignu iznad onoga koji ih je proganjao, zatvarao i nipodaštavao. Čak i ne treba puno da bi se shvatilo da su oni koji osnovnu zamerku vide u slušanju Cecinih pesama, u čemu im se priviđa Arkan, i ovaj Antić deo istog političkog inžinjeringa i takozvanog bebizma u regioalnoj političkoj stvarnosti. Leglo je jedno, a jaja - kukavičja.

Manjine idu uz vlast, pa kad osete da se ćurak okrenuo, okrenu se i one. Kad u Srbiji i Mađari, i Bošnjaci i Žigmanov mogu da duvaju u istu tikvu sa onim koji je svojevremeno pretio manjinama, moći će i manjine u CG sa Milatovićem koji nije nikome pretio. To možda neće biti odmah i danas, ali već sutra će sve doći na svoje mesto. Dritan je u tom kontekstu napravio ogroman iskorak i, bez obzira na nesnalaženje tokom premijerskog mandata, mnogi u CG bi trebalo da mu budu zahvalni za uspostavljanje fer dijaloga i uvažavanja bukvalno svih činilaca u javnom, kulturnom i političkom životu. A priča o srpskom svetu je baš ono passe koliko i Milova spinčina o ruskom pokušaju da se izvede državni udar u Crnoj Gori. U to više skoro niko ne bi poverovao sve i da se Putin pojavi na biračkom mestu u Podgorici tokom drugog kruga izbora. Đukanović je potrošio sve ale i bauke kojima je plašio vlastiti narod i dočekao deljenje u kome više nema niti jedan jedini štih.... Jednostavno, kada je kraj - kraj je.

Moguć je takav ishod za DPS koji pominješ, ali ipak ne bih olako prešao preko uticaja koji su decenijama imali, zatim resursa i, na kraju, ogromnog rezervoara glasova. Što se pak MCP tiče, logično je da se sada kada su pobedili lagano distanciraju od političke borbe, a i ne bi imalo smisla da kade i deklamuju Psaltir nad Milatovićevom glavom u situaciji koja to uopšte i ne zahteva. Neposredno i najdirektnije su doveli Krivokapića na čelo vlade tako što su privoleli DF na manjinsku podršku, te uticali na formiranje Evropa sad, što se posredno odrazilo na rezultat prvog kruga predsedničkih izbora. Koliko do juče su im hapsili sveštenike, a sad im ostala imovina, Milo ode u istoriju, niko ih ne dira... Pa kao u onom vicu, još samo da im neko skuva kafu ako može.

@Kvaratskhelia, Tako je, Mitropolija je nedvosmisleno apsolutni pobednik tokom poslednjih događaja u Crnoj Gori iz više razloga, a uticaj Beograda i Sinoda je u krajnju ruku simboličan. Prvi i osnovni razlog jeste onaj zbog kojeg je MCP i involvirana u političku borbu, a to je Zakon o slobodi veroispovesti, čijim se izmenama došlo do toga da su imovina i uticaj MCP sačuvani, što je svakako pobeda par ekselans imajući u vidu šta bi se dogodilo u suprotnom slučaju. Takođe, Mitropolija je tačno znala kako da iskoristi DF i kako da instalira Krivokapića kao nekoga ko će predstavljati i srpski nacionalni korpus, a opet imati podršku ambasada... Rezultat je takav da od uspostavljanja Krivokapićeve vlade neko ko se deklariše kao Srbin može da bude i ministar i predsednik vlade, a eventualnom Milatovićevom pobedom čak i predsednik Crne Gore, što je do 2020. godine bilo nezamislivo. Na kraju svega, reč je i o očuvanju srpskog identiteta i relevantnog učešća u političkom životu Crne Gore, što je zadatak koji je crkva toliko puta uspešno obavila na mnogim mestima i u mnogim događanjima u istoriji, pa nije manjkala ni u predmetnom slučaju sa Đukanovićem. Jer, za razliku od vremena kada je DF mahom bezuspešno predstavljao one koji se izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori, sada se upravo i ti Srbi pitaju ko će biti predsednik države i najverovatnije će ustoličiti svog kandidata, a svaki pokušaj dezavuisanja te činjenice prilično je besmislen u svetlu poslednjih događaja.