Nek grmi jako

Podsetili ste me na slučaj onog Rusa ateiste, koji je u Braći Karamazov bio osuđen da prepešači kvadrilion kilometara u tami pre nego što mu se otvore vrata raja, ali je ležao milijardu godina u prkosu, odbijajući da se mrdne jer je to protivno njegovim uverenjima. Spoznaja o tom Rusu koji ne veruje u Svevišnjeg i kad mu se praktično pokaže sve u šta nije verovao, kasnije mi je konstantno pomagala da prihvatim habitus, odnosno moralne i intelektualne vrednosti onih koji veruju da nekakav komad tkanine preko nosa onemogućava transmisiju koronavirusa, verovanja da će sankcije sprečiti Rusiju da ratuje, ubeđenja da je Bajden kognitivno sposoban da bude predsednik, dreku da je u SAD trenutno autoritarizam iako je model autoritarizma u SAD prisutan onoliko koliko i model šogunata, kao i tvrdnje da biološki muškarac može da ostane u drugom stanju. Jednostavno, ljudi veruju u ono u šta veruju, pa ako činjenice pokažu drugačije, tim gore po - činjenice. Nemojte, stoga, gajiti iluziju da će drugačije proći i ova činjenica sa kojom ste upoznali nas koji želimo da je prihvatimo, kao i one koji je neće prihvatiti jer su nekog bezveznog lika ultimativno povezali sa nekakvim aktuelnim filmskim junakom jer im se to jednostavno tako dopada kao deo društvenog konstrukta, čak i kad nema veze sa činjenicama. A i vaše obrazloženje o Americi koja nije počela od Trampa ruši sneška, jer direktno obesmišljava tezu po kojoj je samo Tramp za sve kriv.

Namera Amerikanaca da nekako pripoje sebi Grenland ne počinje od Trampa, pa je svaka takva tvrdnja, po kojoj vreme američkih angažmana i interesa na Grenlandu koincidira sa pojavom Trampa ili čak direktno upućuje ekskluzivno na njega, samo ili nepoznavanje istorije, ili nepotrebna i neutemeljena fasciniranost Trampom koja dovodi do pogrešnih zaključaka. Jer, američko interesovanje za Grenland kao potencijalnu teritoriju za pripajanje datira još iz 19. veka, što je moja malenkost ovde već pominjala uz opasku da Trampu nikako ne treba u tom slučaju davati pravo za patent. Još otkad je, dakle, ondašnji sekretar države Vilijam Sjuard, nakon uspešne kupovine Aljaske od Rusije, predložio i kupovinu Grenlanda od Danske, videvši ga kao strateški važan deo mozaika za američku ekspanziju i kontrolu nad severnim morem, ta mogućnost je konstantno repetirana. Ova ideja je bila, naravno, deo šireg ekspanzionističkog duha, a i kako bi se omogućilo Americi da, kako se onda govorilo, komanduje svetskom trgovinom. Početkom 20. veka, interes se ponovo javio 1910. godine, kada su američki zvaničnici razmatrali kupovinu, a i tokom Prvog svetskog rata, naročito u vreme kada su SAD kupile od Danske ono što danas nazivamo Američka devičanska ostrva. Da bi tokom Drugog svetskog rata taj interes postao praktičan, jer su SAD zauzele Grenland, dakle Ruzvelt a ne Tramp, kako bi sprečile Nemačku da ga koristi kao bazu, uspostavivši vojne instalacije za odbranu severnog Atlantika. Posle rata, Truman je razmatrao aneksiju ili kupovinu Grenlanda zbog strateškog značaja u Hladnom ratu, uključujući i ponudu od 100 miliona dolara Danskoj, ali je odustao zbog diplomatskih razloga i umesto toga se fokusirao na vojne sporazume, što će, po mom skromnom mišljenju, biti model koji će doneti i neki budući novi dogovor SAD i Danske. Zatim se to pitanje tretiralo prvenstveno kroz vojno-strateške aranžmane umesto direktnog pripajanja, pa je potpisan sporazum između SAD i Danske koji je omogućio Americi da održava i gradi vojne baze na Grenlandu, poput instalacije radarskih sistema i odbrane od balističkih raketa. I ma koliko nas zaslepljenost Trampom vodi u nekom pravcu, jasno je, dakle, da istorija američkih pretenzija ni u slučaju Grenlanda ne počinje od Trampa, već on samo ide dobro utabanom stazom svojih prethodnika. Istorija koja se ciklično ponavlja, ili se barem takoreći rimuje sa nekim budućim vremenskim intervalima, uči nas da se te pretenzije neće završiti ni posle Trampa.

Okej, vi ste teritorijalno mnogo bliiži izvorištu, pa bi bilo suludo da ne uzmem u obzir te vaše reči. Naravno, građanski rat danas nije ono što oko vidi, ali svi nekako, na svoj način, osećamo da se nešto gadno iza brda valja. Zapravo, oči mi je otvorio Rej Dalio, dakle milijarder i investitor, a ne političar ili partijski strateg, koji je u svojoj analizi još 2024. procenio rizik od građanskog rata na 35–40% (iako taj rat ne posmatra kao borbu ogromnih armija, već kroz drugačije sukobe), što je u svetu brojki kojima baratam veliko kao kuća ako se uzme u obzir kakvom pipavom situacijom se procena bavi, dok je CFR u decembru rangirao rastuće političko nasilje i nemire u SAD kao visok rizik za 2026. I ima toga još, kao i analiza onih organizacija koje sam takođe pomenuo, a koje još ne vide građanske sukobe na takvom nivou, ili bar ne u najbližoj budućnosti. Možete i da pronađete sve te spise, koji su inače javno dostupni i kojih je baš mnogo na tu temu, naročito Daliove radove i knjige koji su na mene ostavili priličan utisak, ali bih vas upozorio da osećaj posle iščitavanja nije baš ubav čak i kad čitate one koji pišu da neće biti oružanih sukoba danas, sutra ili prekosutra.

Videćemo to za ICE na međuizborima, jer ni tu ulica nije jednosmerna, budući da se i neki Trampovi glasači sve više bune, ali zato što smatraju da je njihov glas na izborima otišao osobi koja je premalo ilegalnih imigranata odstranila iz zemlje... Naročito kada se meri sa Obamom, koji je u tom segmentu nesporni šampion. Ali tu se zanemaruje jednostavna osobenost tog čina, budući da Obama nije imao nikakve prepreke u uklanjanju tih ljudi i da je imao nominalno aminovanje i iz svoje baze, kao i iz protivničkog tabora, što je, logilčno, prilično olakšalo proces. I ako bih već morao da se referišem na ovaj vaš upis, pravo da vam kažem, kada smo nedavno pominjali mogućnost podizanja građanskih sukoba na neki viši nivo, nisam hteo da napišem šta stvarno milsim o toj opciji. A sagledam li sadašnjost iz svih uglova koji mi padaju na pamet, verovatno bih mogao da pomislim da je SAD već usred nekog hladnog građanskog rata. Zašto? Određene države odupiru se saveznoj vlasti, što će se nastaviti i nekom eventualnom promenom na sledećim predsedničkim izborima, samo će tada neke druge države oponirati saveznoj administraciji; sudovi ne sprečavaju eskalaciju u stvarno nasilje; poverenje u takozvane čuvare društva, odnosno stranke, sudsku vlast i medije, grebe se kašikom po dnu lonca; već možemo da predvidimo i neke nove atentate i nove proteste koje oblikuje vandalizam... Takođe, međutim, poštujem i stavove koje čitam u analizama raznih organizacija, prema kojima oružani sukobi nisu još tako blizu jer, kako to neki vide iako se moja malenkost sa njima ne slaže, nema teritorijalnih podela i nema frikcija u vojsci i policiji (smatram da ima i jednog, i drugog i trećeg). Pri tome, situacija se u nekim analizama posmatra i sa opaskom da u SAD nema apetita za masovno nasilje, što bih komotno mogao da uzmem u razmatranje jer je većina Amerikanaca zaista apatična ili inertna. I dodaje se da desnica nema hrabrosti da iskoristi to oružje kojim tradicionalno raspolaže, a da levica nema pravu snagu niti dovoljnu brojnost na protestima, već su samo grlati na društvenim mrežama i u propagandističkim medijima. Ipak, skromnog sam mišljenja da je SAD već u nekoj teritoriji građanskog rata, ili barem u njegovom predvorju, zbog očigledne nemogućnosti suživota.

Moju malenkost, zapravo, više zanima kako nastaju ti društveni konstrukti nego sama njihova primena, i time se bavim, ali ne mogu da negiram da mi implementacija neke takve nedoslednosti sama po sebi zagolica maštu. Iz tog razloga uzeću tu vrstu slobode da vam demonstriram jednu pokaznu vežbu, koja se uči na početku studija na FPN, u predmetu koji se zove Uvod u novinarstvo. Naime, prema poslednjim poznatim istraživanjima, u 2025. godini pokrivenost Donalda Trampa na američkim televizijama, posebno na glavnim mrežama ABC, CBS, NBC, CNN, MSNBC (minus Foks njuz), bila je 92% negativna, a svega 7.8% pozitivna. I neko bi sada s pravom rekao: hej, pa isti negativno/pozitivni ratio u pokrivenosti ima i studentski protest u Srbiji među emiterima sa nacionalnom frekvencijom, i ne bi pogrešio, s tim što je studentski protest još i gore normiran u medijima u Srbiji. Ali, ostavimo li Srbiju po strani, šta ćemo dobiti ako pogledamo televizije u Rusiji, u Kini, u Iranu, u Severnoj Koreji... Videćemo suštu suprotnost i takoreći beskonačni aplauz i ovacije tamošnjim liderima, jer u stvari tako izgleda autoritarizam. Da li to isto vide i oni što spočitavaju Trampu da vlada kao autoritarista? Pa naravno da vide da je u predmetnim američkim medijima Tramp izubijan kao kanta, jer nisu slepi, što nikako nije inherentno autoritarizmu... A da li imaju praktičnu svest o tim razlikama koje jasno ukazuju šta jeste autoritarizam, a šta nije? Svakako, pa nisu budale... Ali zašto onda to što vide svojim očima i ono što obrade vlastitim mislima, prenebegavaju i guraju pod kognitivni tepih? Pretpostavljam - zato što šteti narativu plemena, pa se pribegava onome što se naziva "motivisano rezonovanje", jer je zaštita grupe i postulata ekočembera važnija od doslednosti. Plemenski narativ je, jednostavno, u predmetnom slučaju glavni sudija da li nešto jeste ili nije, čak i kad je u očiglednoj frikciji sa realnošću i čak i kad rođenim očima vidimo da - nije.

Vaši upisi su decentni i smisleni, što mojoj malenkosti daje prostor da razmenimo mišljenja bez da spamujemo topik, na čemu sam vam veoma zahvalan. Plus, koristite termine koji mi se dopadaju, poput termina "ponukati", i koji vaše upise stilski jasno dele od nekih drugih upisa. Što se tiče autoritarizma, to vam moram odreći u trenucima kad jedna strana političkog spektra u SAD već masti dasku, preko koje će Tramp hodati nakon midtermsa kao osuđenik na smrt među pomorcima u 19. veku, što svakako nije inherentno bilo kakvom poznatom obliku autoritarizma. Tramp, zapravo, kod autoritaraca izaziva podsmeh ne samo zbog činjenice da će biti smenjen posle demokratskih izbora (bilo sledeće godine ili za tri godine), već i zato što je u prvoj godini drugog mandata popušio oko 40 sudskih odluka kojima su suspendovane ili blokirane njegove izvršne mere, što je apsolutni rekord u istoriji SAD. Pa kakav je to onda autoritarac, kojeg po definiciji odlikuje bespogovorna poslušnost onih ispod njega? Nikakav, naravno. On je bahat i bezobrazan, ali nemojmo da dozvolimo da nas njegove karakterne osobine uvuku u logičku zamku kada je reč o jasno definisanim političkim sistemima, jer on ne može da stvori autoritarizam u SAD pa sve i da se okrene naopačke, da dubi na narandžastoj glavi i istovremeno žonglira sa mandarinama. Naravno da mi je, u smislu propagandnog delovanja protiv političkog protivnika, jasna upotreba tih termina i povlačenje takvih paralela, ali smatram da nas dvojica, dakle vi i moja malenkost, ipak zaslužujemo nešto produhovljenije od tih u praksi neutemeljenih političkih refleksija. Ali, na stranu to... Drago mi je što sam pročitao vaše redove koji su me inspirisali za dijalog.

Tramp ne uspostavlja ništa, pa ni autoritarni režim, jer će uskoro ili da umre, ili da bude impičovan, ili će regularno otići iz Bele kuće kad mu istekne mandat, a ništa od toga nije inherentno autoritarnim režimima. Naročito princip bespogovornog prihvatanja, bez koga ne može da se zamisli autoritarni režim, u slučaju Trampa, koga kongresna većina deli od šimike u gluteus, urnebesno obesmišljava bilo koju ideju autoritarnosti. Okej, jasna mi je i hiperbolizacija, i jao kuku nama majko, i propadosmo načisto, i - upomoć, pa i upotreba velikih reči kojih su nam puna usta kad ih izgovaramo (zamislite reč: autoritarni, kako to baš jako zvuči, zar ne), ali to je samo pridavanje Trampu nadnaravnih sposobnosti, u čemu vi zdušno učestvujete. Moja malenkost vam, s druge strane, tvrdi da ništa od toga nije stvarno i garantujem vam da Tramp nema nadnaravne sposobnosti, da neće zaustaviti vreme, da neće promeniti rotaciju Zemlje oko Sunca i da neće promeniti geografski položaj polova. On vas je samo navukao da pomislite da on to sve može. Ali - ne može. Te, stoga, logično pokušavam da vas vratim u okvire razumne politikologije. To što će glasači odlučiti ko će sledeći put sedeti u Beloj kući možda i nije idealno rešenje za klimatsku krizu, za ekonomiju, za polarizaciju i za ništa od toga, ali je jedino rešenje koje ima nekakvu legitimnost i mehanizam samokorekcije... Makar i mekan, makan i spor, makar i nesavršen. Niko od nas ne može da kontroliše da li će 2028. ili ranije, ako se nešto neočekivano desi, pobediti neko ko će vratiti reference na sajtove, pojačati finansiranje istraživanja ili neko ko će nastaviti u istom pravcu. To će odlučiti milioni ljudi koji glasaju iz svojih razloga, iz straha za posao, iz besa zbog inflacije, zbog nade u jeftiniji benzin, zbog osećaja da ih neko konačno sluša... I tu se vraćamo na onu Miljkovićevu pomalo depresivnu izreku koju sam juče pominjao: ako posle Trampa dođe neko ko će nastaviti sličan kurs ili ako se ništa suštinski ne promeni, onda nismo pali zbog Trampa. Bili smo padu skloni. A ako se nešto promeni jer će glasači izabrati nešto drugo, ili čak nešto treće ako Mask oformi stranku, onda to nije zato što je Tramp bio prejak ili preslab, već zato što je sistem ipak uspeo da se samokoriguje. I to će odlučiti glasači na izborima. Ta ideja nekom možda ne izgleda perfektno, ali je najbolja koju imamo. Jer nema bolje. Nema brže. Nema sigurnije. Iz tih razloga vam uporno ponavljam - da sačekamo pa da vidimo šta će narod reći i šta će neka nova vlast posle toga uraditi sa onim što joj je narod rekao da uradi. A dotle... izdržaćemo. Kao i uvek.

Razumem vaše pobude i ono što mi pišete, ali se ujedno trudim da vam predočim da je situacija zapravo veoma jednostavna i nisu nam potrebne hegelovske dijalektike da bismo shvatili da u krajnjoj konsenkvenci društvene fenomenologije, istaknuti pojedinac može biti ili deo problema, ili deo rešenja. Jer ako nije niti jedno niti drugo, onda ne može ni da se ističe i bude istaknut. Paradoksalno, Tramp je uspeo da se, istovremeno, u milionskim masama etablira i kao deo problema, i kao deo rešenja, jer su milionske mase u taj lik satkale vlastita očekivanja, vlastita podozrenja, vlastite nade i vlastite strahove. Pa ako istaknuti pojedinac, dakle, po Hegelu ne može ostati neutralan ili nevidljiv, on tako ili pojačava problem kao katalizator postojećih protivrečnosti i društvenih fenomena, ili postaje deo rešenja kao onaj koji ih razrešava ili ih barem eksplicitno razotkriva. Ako nije ni jedno ni drugo, onda on nije istaknuti pojedinac jer se u stvari ne ističe, nego ostaje u masi, bez ikakvog istorijskog odjeka. Tramp je upravo u tom paradoksalnom položaju postigao nešto retko viđeno. On je za stotine miliona ljudi istovremeno i deo problema i deo rešenja i u ekonomiji, i u diplomatiji, i u bezbednosti i u klimatskoj politici, zato što su te milionske mase projektovale na njega svoje sopstvene protivrečnosti, vlastita stremljenja i lične strahove. Zato je njegov položaj i ono što ga čini istaknutim u stvari ništa više do naša kolektivna sposobnost da ga istovremeno, prema potrebama, projektujemo i kao budalu i kao omnipotentnog nosioca svega što nekome padne na pamet. Tako ga vi sada projektujete kao omnipotentnog gospodara klime, a ja vam uporno tvrdim da on to - nije. I možete da ga oblikujete kakvim hoćete, ali Tramp je samo simptom, ne uzrok. On samo amplifikuje postojeće društvene tokove, ali ih ne stvara iz ničega. Nadam se da barem vama ne moram da objašnjavam na šta mislim kada tako nešto napišem, budući da ste osvešćeni kada je reč o klimatskim promenama mnogo ranije u odnosu na vreme kada vam je Tramp postao nekakav ultimativni problem... I da dobro znate sve oko odlaganja tranzicije decenijama unazad, o klimatskom nihilizmu, o zavisnosti od fosilnih lobija, o polarizaciji društva na tu temu... Jer, svi ti društveni tokovi koji sada doživljavaju narandžastu amplifikaciju bili su tu, među nama, i pre Trampa. A biće i posle njega.

Pa jel neko stvarno misli da je čovek poput Trampa mogao da bude bilo kakav ultimativni faktor u svim tim scenarijima propasti koji se ovde pominju još otkad je ozvaničio drugu kandidaturu na mesto predsednika SAD? Ne, stvarno, mogli bismo pre svega da se odlučimo ko je on zapravo?! Jel on glupan, budala i bezmozgović, ili je omnipotentni Marvelov lik spreman svuda stići i uteći, i na strašnom mestu postojati, i kao takav jedini zaslužan za svet oko nas? Pa ne može i jedno i drugo, što je jasno ne onim starijim osnovcima, nego i učenicima mlađih razreda osnovne škole. Jer ako je zaista samo on zaslužan za sve nedaće sveta, ako može da preokrene plimu i oseku, pomera planine i da priča sa životinjama, onda ćemo svi da se uhvatimo za ruke nakon tri godine, poput malih štrumpfova (plus Angelia kao štrumpfeta) kad pobede Gargamela. Ali šta ćemo ako se predmetne situacije ne promene njegovim odlaskom sa scene, koji je ubrzo neumitan ne samo politički već i biološki?

Pa ništa, onda da se obesimo 🙂 Nećemo, naravno, da se besimo. Tri godine su kratak period u istoriji, pa ćemo nakon njega da se prebrojimo na izborima i vidimo ko je za šta. Naravno, mislim na američke izbore, jer nam politička dinamika u Srbiji pokazuje da ćemo veoma moguće birati na neki drugi način, a ne za glasačkim kutijama.

Skoro ništa se ne dešava slučajno i ništa nije samo slučajna pojava, pa tako nije slučajna ni narandžasta pojava, već su takvi ishodi uvek posledica dubokih protivrečnosti u društvu, ekonomiji, kulturi i politici. On je samo manifestacija te duboke sklonosti ka padu koju sistem već nosi u sebi. I to ne samo u SAD, već kako vidimo i širom sveta. I to je ta dijalektika koju razume i osnovac, jer Tramp nije uzrok, već rezultat protivrečnosti koje su postojale i pre njega. U predmetnom slučaju klimatskih promena, o čemu sam razmenio nekoliko rečenica sa kolegom, reč je o činjenicama koje nemaju veze sa Trampom, dakle o odlaganju tranzicije decenijama unazad, o zavisnosti od fosilnih lobija, o polarizaciji društva, o zamoru materijala glasača kada je reč o zelenoj agendi... Pa nije sve beskonačno u rukama jednog čoveka majku mu, iako je Tramp uspeo nekako da ubedi neke da je on nekakvo polivalentno mitološko biće koje će biti na poziciji odlučivanja dok bude sveta i veka. Ali neće... Jer maksimalno za tri godine - on putuje.

Ima još svega tri godine, izdržaćemo i tog Trampa. Onda će doći neki novi ljudi, i sve može da bude kao i pre Trampa ako za to bude političke volje. Ali ako ne bude te političke volje posle Trampa, onda nije Tramp uzrok tome niti ima pravo da patentira bilo šta iz svog portfolija, nego je on samo posledica nečeg mnogo dubljeg i uzvišenijeg u odnosu na tu narandžastu pojavu. To je najobičnija dijalektika, bliska čak i učeniku viših razreda osnovne škole... I to ne preterano nadarenom, već običnom učeniku. Koji je shvata kad u školskom programu naiđe na Branka Miljkovića... I ono Miljkovićevo čuveno - ako smo pali, bili smo padu skloni...

Zato što želim da vas utešim ako mislite da je stvar otišla u propast nepovratno. Nisu reference izbrisane iz javnosti da ih ljudsko oko više nikada ne vidi, nego sa pojedinih vladinih sajtova, jer su sve sačuvane u arhivama poput Wayback Machine ili privatnih organizacija kao EDGI, pa nisu zauvek izgubljene. Reference i dalje postoje, samo su manje vidljive na sajtovima vlade. I biće vraćene kad nova garnitura, ona koja ih bude favorizovala, dođe na vlast. Kao što će biti vraćene i agencije, i ljudi na posao u javnu službu, i finansiranje tih projekata kada za to nastanu politički uslovi, odnosno kad ponovo bude dominantan faktor politička volja koje sada nema. Ne brinite, biće sve u redu.

Znate, nešto može da nam bude glupo ili da nam ne bude glupo, ali činjenica je da je u krajnjoj konsenkvenci implementacija zelene agende - poitički proces, a ono što je Tramp učinio je klasičan primer kako rezultati izbora oblikuju rezultate neke akcije. Imali smo pred izbore, dakle, dve suprotstavljene strane. Jedna je zagovarala ono što smo već pomenuli iz Trampove izborne kampanje, dok je druga direktno navodila kakvu štetu će napraviti četiri godine Trampove administracije ako ispuni ta svoja obećanja... I opet je ta strana - izgubila. Neki bi rekli da možda nisu dovoljno dobro iskomunicirali sa glasačima, ali se moja malenkost ne bi sa tim složila jer su se u borbi sa Trampom pred izbore koristili i jasnim brojevima, poput onih koje su objavili a koji kažu da bi potpuno ukidanje Bajdenovih mera dovelo do dodatnih 2,7 milijardi tona CO2 do 2030. godine, što bi pogoršalo globalno zagrevanje za 0,1–0,2°C do 2050. godine. I čak ni to nije bilo dovoljno, jer su glasači ili osetili zamor od te teme, nakon godina i godina preplavljenosti tom tematikom, ili ne smatraju da su stvari zaista takve, ili ih to u krajnjoj meri i - ne zanima. Ima tu i ona neizostavna opaska da su izbori izgubljeni jer na njima učestvuju nekakvi krezubi ljudi čija je krezubost ultimitavni dokaz gluposti, iako je činjenica da je Bajden prethodne izbore osvojio sa ogromnim brojem glasova, što nas dovodi do pretpostavke da su milionima zubi ispali u poslednje četiri godine. Šalu na stranu, brojevi pokazuju da sve izbore ne odluče registrovani glasači niti jednih, niti drugih, već - neopredeljeni. I bez neopredeljenih koji su mu dali svoj glas, Tramp ne bi mogao ni da prismrdi merama iz Bajdenovog klimatskog portfolija, Iz tog razloga fenomen svesno smeštam u sferu bazične politikologije i njenih zakonitosti.

Pre svega bih načinio malu opasku, jer često nailazim kod protivnika Trampa na upravo istovetno poentiranje, sa istovetnom rečenicom da je ekvivalent tog brisanja ili premeštanja sadržaja o klimatskim promenama na manju vidljivost kao da neko obriše gravitaciju sa svih državnih sajtova. A to, iako duhovita, nije sasvim tačna paralela budući da je gravitacija fundamentalni fizički zakon i bez nje bi sve odmah i očigledno propalo, dok su klimatske promene proces koji se odvija postepeno i u dužem periodu, sa kašnjenjem između uzroka i posledica. Zbog toga uklanjanje ili premeštanje referenci na klimatske promene, jer nije baš sve uklonjeno već je nešto i izmešteno na manju vidljivost, sa sajtova više federalnih agencija ne izaziva trenutni haos... Kao što ga ne izaziva ni prestanak finansiranja tih pomenutih ljudi i organizacija. Jer, kako vidimo, ljudi idu na posao, u škole, na utakmice... Život, jednostavno rečeno, nije stao. E sad, da je on rekao da će zadržati sve agencije, finansiranja i zaposlene koji su radili na tome, pa onda prevario one što su glasali za njega učinivši suprotno, naravno da bi to bacilo potpuno drugačije svetlo na taj proces, ali ne - on je sve to jasno najavio... I zatim i realizovao. A nisu ni sajtovi administracije SAD kamen iz Rozete, pa da su samo tamo pohranjene reference o klimatskim promenama... Zato sam i napomenuo da ta odluka nije ireverzibilna, već je ona jedino i samo proizvod ispunjenja predizbornih obećanja nekoga ko je pobedio na izborima zahvaljujući i toj platformi o klimatskoj politici. I sad, iako smo naviknuti da skoro niko ili retko ko ispunjava neka obećanja kad pobedi na izborima, ne možemo da se samoubijemo zato što je Tramp ispunio to svoje obećanje. I ne treba da se samoubijemo, jer ono što nije ireverziblino, to je i naknadno promenjivo. Odnosno, oni što su izgubili od Trampa jednostavno samo treba da pobede na nekim drugim predsedničkim izborima, na kojima će ponovo kandidovati drugačiju klimatsku politiku i nakon pobede je realizovati. Jer ne može na drugi način, osim pobede na izborima. Veoma jednostavno.

Ima tu još nešto, jer je osoba koja vam je to napisala inače forumaš kojeg lično veoma poštujem. I mogao bih da to ne podelim ovde sa vama, ali način na koji je on meni objasnio neke stvari u pp je zaista retkost i u RL, a kamoli na forumu. I ne samo da mi je razjasnio sliku i odagnao mi sve dileme tako što je nešto napisao u porukama, već mi je pokazao i kako to praktično izgleda. I o tome što mi je objasnio mislim i danas, iako je prošlo podosta vremena, spreman da implementiram njegove interpretacije u realnost čim mi svakodnevica to dozvoli. Takav kapacitet u obraćanju drugom forumašu koji traži savet, koji je demonstriran mojoj malenkosti u predmetnom slučaju u pp, može da ima samo neko koga pogoni - dobra namera. I zato sam želeo da mi se objasni to za nacizam... Kako, zašto, odakle...

Kad Anđa kaže da joj klimatske promene nisu interesantne, to se svakako ne može primeniti i na Trampa, koji je tokom izborne kampanje više puta javno komentarisao upravo klimatske promene i politike vezane za zelenu energiju, često ih nazivajući scam ili hoax, dakle prevara ili obmana. Posebno je koristio frazu "Green New Scam" kao pežorativni naziv za Bajden-Haris klimatske inicijative, uključujući Inflation Reduction Act (IRA) i ideje povezane sa Green New Deal. Pri tome, on to nije izmislio u poslednjoj izbornoj kampanji, jer je ta retorika bila konzistentna sa njegovim ranijim stavovima od 2016. godine, pa i ranije, samo što je u 2024. više naglašavao ekonomski aspekt, to jest da su to prevare koje uništavaju ekonomiju. S tim u vezi, on je krenuo da ispunjava taj deo svog javnog predizbornog programa jer je posle pobede u UN govoru otišao i korak dalje, pa je nazvao klimatske promene - najvećom prevarom ikad (greatest con job ever perpetrated on the world), odnosno green scam koji će uništiti zemlje ako se ne odustane od njega. Sve u svemu, to je bio jedan od centralnih elemenata njegove pobedničke kampanje, i pošto je dobio na tim izborima, a nije ih izgubio, uradio je ono što je obećao biračima koji su zajedno sa njim, kroz i te ideje, odneli pobedu na glasanju. Da li je bio u pravu ili nije, te kakva će biti sudbina prelaska sa klasične energije na zelenu ne samo u SAD, nego i u ostatku sveta, pokazaće test vremena, ali ono što sada zasigurno znamo jeste da ono što je obećao svojim biračima da će učiniti sa tim agencijama - to je i učinio. Poraženi ima pravo da se ljuti, pa da sačeka neke nove izbore i kandiduje ponovo svoju klimatsku politiku koja je poražena na prethodnim izborima. Pa ako poražena strana tada pobedi, onda reinstalira sve te institucije i sva ta ulaganja koja im je Tramp ugasio jer je bio u mogućnosti trijumfom na izborima. Porazi i pobede na izborima dovode nas inače do pozicija u kojima nisu baš sve strane zadovoljne ishodom, ali zato i služe neki novi izbori umesto nekakvog fatalizma.

Angelia je odrasla žena koja zna da u SAD ne bi mogla nikoga da tuži zbog izjave da je ona nacista, a i odranije smo svedoci da se već suočavala sa ovakvim situacijama i da je to nije sputalo da nastavi sa delovanjem na forumu, pa me sada više zanima vaš ugao ove priče. Šta tačno mislite pod tim da je Angelia "nacista"? Možete li mi opisati šta to uopšte znači za vas i na kog nacistu tačno pomislite kad Angeliu uporedite sa njim? Zatim, koje specifične informacije ili njena ponašanja vas navode da tako mislite, budući da je ne poznajete lično? I uzimajući u obzir, te poštujući činjenicu da vas je nešto zaista ozbiljno trigerovalo do mere da uđete u prepisku na predmetnom topiku i izjavite nešto tako decidno, moju malenkost zanima kakve emocije osećate kada razmišljate o Angeliji ili kada je etiketirate na taj način? Šta vas brine ili plaši u vezi sa Angeliom, budući da nacisti obično plaše ljude, i kako ta etiketa utiče na vaša osećanja? Da li, dakle, ta etiketa pomaže da se osećate sigurnije, da li vam kanališe ljutnju, da li vam je sada lakše na duši kad ste je nazvali nacistom, ili je reč nečemu drugom? I šta bi se, prema vašem mišljenju, desilo loše da joj niste rekli šta vam je na duši? Znate, Angelia ima dosta prostora da se etablira na ovom topiku, ali vas nisam viđao ovde, pa koristim retku priliku da vas pitam i da li postoji neki događaj iz vašeg života ili prošlosti koji vas čini osetljivim na naciste, te zašto vas upravo Angelia, posredno ili neposredno, podseća na takve događaje? I, na kraju, zaista me zanima da li je Angelia jedini nacista kojeg ste detektovali u vašem okruženju, što realnom što ovom digitalnom, ili ste i ranije etiketirali druge ljude na sličan način? i šta se dešavalo u tim situacijama? Da li se ispostavilo da ste u pravu, da su ti ljudi zaista nacisti, i kako vam je to etiketiranje i spoznaja da ste nacisti rekli da je nacista, pomoglo u percepciji sveta oko vas, odnosno da li je i na koji način svet bio bolji pošto ste Angeliu nazvali nacistom. Mislim da vam umesto nekakve osude, svakako treba dati prostora da se razmahnete u obrazloženju komparacije nekoga sa nacistom, te da odgovorite na neka od ovih pitanja. Jer, i vi imate pravo da budete u pravu kao i bilo koji član foruma. I pošto vas znam sa drugih topika kao cenjenog forumaša, a i meni ste pre izvesnog vremena na pp vrhunski objasnili nešto što me je zanimalo, na način na koji mi je retko ko bilo kada na forumu približio nekakvu tematiku i ne samo pukom pričom, nego i praktično, najmanje što mogu da učinim jeste da vam postavim ova pitanja, umesto da vam a priori kažem da li ste po mom skromnom sudu u pravu ili niste.

Nek ne brinu ni Kinezi, ni Putin, a ni svi oni koji su bili zabrinuti zbog sudbine diktatora Venecuele. Biće Tramp nežan prema Hamneiju, kao što je bio nežan prema Maduru kad ga je u gaćama odvodio iz kreveta u noć. A i ako ne bude nežan, uvek će biti suza koje će oplakati iranskog diktatora, pa neće napustiti javnu scenu a da ne bude oplakan. edit Mask ponudio besplatno Starlink za Irance. To mule neće moći da im iseku.

Obično verujem Polimarketu više nego pseudoanalitičarima iz propagandnih medijskih centara, jer za razliku od njihovog praćenja agende, Polimarket prati - uloženi novac na neki ishod. I nadam se da me Poliška neće izneveriti sada, kada baš treba da bude vesnik Trampove akcije koja će dovesti do rušenja mula.

Uz jednu sitnicu koja se zaboravlja: samo što ih je bombardovao, ali to, jelte, nema veze... I to ne narod, kao što je Beograd bombardovan za Božić 1944. goidne da bi se navodno oslabili Nemci, već je bombardovao nuklearni program kojim su mule želele da budu nedodirljive do kraja sveta I unapred me zabavlja kognitivna gimnastika kojom će neki hteti da umanje Trampov značaj ako napadne mule i skenja ih, naročito što to niko nije mogao još od revolucije... I naročito kada znamo da bi ga, ma šta neko rekao nekome o tome, istorija zapamtila kao čoveka koji je uklonio dvojicu diktatora, čijim režimima niko drugi nije mogao decenijama ni da stane na senku.

Za koga ćemo u tom slučaju da navijamo? Za iranski narod i Trampa, ili za režim mula i Hamneija? Mislim, ako Tramp pripomogne da se skenjaju mule, imaće posle Madura dva od dva u uklanjanju diktatora, i to posle svega nešto malo više od godinu dana njegove druge administracije... A to je baš dosta zasluga koje bi se pripisale nekom takvom liku kao što je Tramp, naročito ako se zna da su neki drugi predsednici obično iz publike gledali šta ti diktatori rade svojim narodima.

Činjenica je da su se neki lideri demsa pre dva dana obratili i svojim glasačima i javnosti, to jest i nekim budućim glasačima, rečima da je podrška Hamasu neprihvatljiva. Tu su bili AOC, Mamdani, Čaki Šumer i još neki, u čitavoj seriji tvitova Povod je bio taj što su na protestu u Kvinsu, to jest u delu Kvinsa gde žive mahom Jevreji, okupljeni vikali: Say it loud, say it clear, we support Hamas here. I onda su im pomenuti na X poručili svašta nešto. Recimo, AOC je napisala da je to odvratno, antisemitski i da se može protestvovati protiv politike izraelske države i bez podrške teroristima. I to pominjanje Hamasa kao terorističke organizacije je jako bitno, i nije da nisu zagrizli metak, jer su im se u komentarima, ne samo na njihove tvitove nego uopšte, načestitali nove godine i jedni i drugi, i levi i desni, i gornji i donji. E sad, njihovi protivnici im spočitavaju da su reagovali jer se video proširio milionima pregleda na društvenim mrežama u roku od nekoliko sati, izazivajući bes u jevrejskoj zajednici i u široj javnosti, pa su morali da reaguju jer u Njujorku živi velika jevrejska populacija od oko 1,5 miliona. Mene lično baš briga koji su razlozi u pitanju, važno je da su reagovali ispravno. I na tome im treba čestitati. I jedna mala opaska: nisam se ja ovde sa Mama Mia još pre dve godine džabe mačovao zbog AOC 🙂 Otkad je pratim na vebu, a to je još valjda od 2020. godine, znao sam da tu ima nešto. Sad svakako nije izneverila moja tadašnja očekivanja. Takođe, imala je sa Bernijem onu dobru političku turneju, koja je organski okupila baš dosta ljudi na temelju levog populizma. A to nisu oni likovi koji se okupe da bi napali auto dilera koji valja Tesla automobile, nego ljudi koji su hteli nešto da čuju od AOC i Bernija. I da sam glasač demsa u SAD, bez problema bih glasao za taj kombo - AOC za predsednicu, a neki hardkor levi populista kao Berni za VP (jer Berni ne može, imaće na sledećim izborima 87 godina).

Nije zezanje, ono što se sada dešava ima razmere onih demonstracija iz 2009. godine, za koje kažu da bi možda i uspele da su imale veću podršku zapada, da su se dogodile posle nekog rata sa Izraelom i posle nekog američkog bombardovanja. A budući da dosta toga i ne znamo jer su umanjene mogućnosti slanja materijala sa terena, možda ovo budu i najveći protesti još od svrgavanja šaha, jer je pogođena svaka od 31 provincije. I to sa sve više i više žena, srednjovečnom i srednjom klasom, uz već poslovično buntovne mlade i nezaposlene muškarce. Pri tome, nije baš svejedno da se u Teheranu skandira - smrt diktatoru, misleći na Hamneija i sa svešću da je to negde zabeleženo, te da će neke datoteke sa učesnicima protesta vlast možda osvetnički iskoristiti za veoma gadne stvari. S druge strane, diktator se ponaša po plejbuku za diktatore: gasi internet, proglašava demonstrante Trampovim marionetama, hapsi, bije, ubija... A mogućnosti mu se u stvari sve više sužavaju, jer ono što mu je spolja urađeno, poput toga da mu je SAD bombardovala nuklearni program i da mu Izrael ubija ratne vođe kao od šale, osetno je, logično, i iznutra. Narod se, osećajući da se kida tamo gde je tanko, i probudio i promudio. Pa ako je verovati izveštajima, sad se posledično Hamnei negde krije i retko se javno pojavljuje, jer nije lako kad je teško. A nije lako ni njegovim satrapima, koji sad ne znaju da li da svoje revolvere upere u pravcu demonstranata, u pravcu Hamneija ili sebi u slepoočnicu. I, da se ne lažemo, mula nije Bašar i verovatno neće pobeći kod Putina, iako neki zapadni izveštaji govore o toj mogućnosti. Taj će ostati na svom mestu - do kraja. Videćemo kakav će taj kraj biti.

Kada vidim sve ove skorije polemike koje se ovde vode sa vama, kao i kad se setim onih koje se godinama s vama vode na istom ovom mestu, setim se onog kafića iznad čijeg šanka je pisalo: Slobodno možete da nas zamolite da pijete na veresiju, mi ćemo svakako i u svakom slučaju uljudno odbiti taj predlog 🙂