Nek grmi jako

Svima poznat lik, koga je moja malenkost ovde javno, pre više od mesec dana, izvolela videti kao predsedničkog kandidata Demokratske stranke 2028. godine, već je počeo da deli političke lekcije vrhu demokrata. U pravo vreme i u pravom momentu, dok je još moguće izbeći katastrofu na mideterms... Preferencije američkih političkih partija, u najnovijem izveštaju Galupa, pokazuju da Republikanska partija ima prednost već treću godinu zaredom. Tačnije, 46% Amerikanaca se izjasnilo kao republikanci ili nezavisni koji su naginjali Republikanskoj stranci, u poređenju sa 45% koji su se identifikovali kao demokrate ili nezavisni koji inkliniraju demokratama Neko bi rekao - pa šta, ali pre 2022. godine republikanci su samo jednom imali malu prednost - 1991. godine... Samo jednom u čitavoj istoriji Galupovog istraživanja javnog mnjenja... Kada se tome dodaju brojevi iz anketa koje postavljaju pitanje o podršci Trampovih poteza i najmanja podrška Demokratskoj stranci od tek nešto više od 30%, a još više brojevi registracije novih glasača u kojima repsi ubedljivo vode, pa na sve to ono što će se ubuduće saznati o bivšem režimu kroz istrage u institucijama sistema, republikanci bi lako mogli da iskrive demokrate na sledećim midterms izborima tako da ih ni najbliži - ne prepoznaju. Zato - Stjuarta za predsednika.

Ovi su potpuno izgubili razum... Pa da li je ovo realno? Jel se ovo stvarno dešava ili je nastao sistemski problem u matriksu?

Sad pun gas.

Postoje neke istorijske premise kada je reč o aktuelnoj situaciji u Gazi, koje ću postaviti u spojler da oni koji listaju temu na telefonu mogu da preskoče upis bez velikog skrolanja, ako ih ne zanima.

Okej, shvatam šta želite reći, ali specifikum ovdašnjih zbivanja razlikuje se umnogome od nekih drugih delova planete. Ovaj primer koji ću dati potpuno je plastičan i hipotetički, ali kada je kandidat za Nobelovu nagradu, recimo, žena u Saudijskoj Arabiji, njoj može da se desi da joj odseku glavu pre donošenja odluke, pa čak i nakon dodele, dok studentima u Srbiji niko neće seći glavu... Niti može. Naprotiv, upravo bi se desilo suprotno: ako bi dobili nobelovu nagradu, studenti bi samim tim činom isekli mnoge grane nepočinstava ne samo kod nas, nego refleksno i u čitavoj regiji. Pa čak ne samo u eks Yu, nego i u Albaniji, Bugarskoj... Jednostavno, kad se neko bori za pravdu na način na koji se bore studenti u Srbiji, to postane zarazno... I svi požele da budu kao naši studenti.

Ja kad kucam ovde, pa napravim gomilu tipfelera i moram nekoliko puta da editujem zbog slovnih grešaka, a studenti već oko 100 dana bez greške i mrlje vode proteste. To je, iz ugla političke prakse u savremenim okolnostima, kao i činjenice o masovnosti protesta u kojoj, logično, ima raznih želja i nadanja, potpuno neverovatno. Iz tog razloga je logičan način na koji su u svetu prepoznati ti protesti, bez obzira da li je reč o nekom mediju, Madoni ili Nobelovom odboru. I kako god da se stvar okonča, moje skromno poznavanje prilika u svetu navodi me na pomisao da će naši studentni biti najozbiljniji kandidati za Nobelovu nagradu. A dobiju li je, to je već nešto što bi moglo da preokrene iz korena situaciju u nnašem društvu, kao i da u vidu refleksije na region, koja bi bila izvesna, postavi stvari dugačije nego što su danas postavljene.

Nije reč o tome da li se novim vlastima sviđaju načini na koji je trošen novac građana, već da li se sviđaju - poreskim obveznicima. Odnosno onima kojima je gurnuta ruka u džep da bi se isplatili novac za napredovanje jednakosti različitosti i inkluzije u radna mesta i poslovne zajednice u Srbiji, za produkciju DEI mjuzikla u Irskoj, za električna vozila u Vijetnamu, za transrodnu operu u Kolumbiji, za transrodni strip u Peruu, za promene pola u Gvatemali, za finansiranje turizma u Egiptu, za istraživanje u laboratoriji u Vuhanu, za stotine hiljada obroka borcima povezanim sa Al Kaidom u Siriji, za kondome u Gazi, za finansiranje kanala za navodnjavanje, poljoprivredne opreme, pa čak i đubriva koje se koristi za podršku uzgoju maka bez presedana i proizvodnji heroina u Avganistanu, a u korist talibana... Ta lista je maltene beskrajna, a ako kraj i postoji, on se uopšte ne nazire. A počeće da se javljaju i dokazani kikbekovi, samo polako... Za dve godine imamo midterms, a onda ćemo da vidmo šta glasač misli o načinu na koji su mu izvlačili rođeni novac iz džepova i da li pozdravlja to što je bio primoran da finasnira benzinske pumpe u Avganistanu i kondome u Gazi, i to u trenucima kada Amerikanci pogođeni prirodnim nepogodama i požarima nisu imali krov nad glavom. Pogledamo li danas ankete u SAD, sve će nam biti kristalno jasno. A što više bude otrkiveno, ti brojevi javnog mnjenja za demokrate biće sve gori i gori.

Mask zvanično služi pod predsednikom Trampom kao specijalni službenik vlade. Prema saveznim zakonima koji se lako mogu pronaći na sajtu Ministarstva pravde, specijalni državni službenik je "svako ko radi, ili se očekuje da će raditi za vladu 130 dana ili manje u periodu od 365 dana". Kao specijalni službenik vlade, Mask nije plaćen za svoj posao i odgovara direktno američkoj administraciji i Beloj kući, a nadležan je za ono za šta su ga angažovali predsednik i nova administracija. I kad se sve to uzme u obzir, nekako je najčudnije upravo to što Maskovi protivnici nemaju ništa da kažu o neverovatnim milijardama proneverenog novca poreskih obveznika, što je utvrđeno nakon samo nekoliko dana rada Maskovog tima, već samo ponavljaju mantru o nadležnosti, iako je ta nadležnost objašnjena na sajtu Ministarstva pravde još mnogo i pre pojave Maska. Što je i logično, jer kako da opravdaju, recimo, milione uložene u izgradnju benzinskih pumpi u Avganistanu na kojima niko ne toči gorivo ili milione za kondome u Gazi... Jednostavnije je reći - Mask je Hitler... Ali to, sad već znamo svi, više ne prolazi... Tako se samo gube izbori.

Jedna zemlja, a dvojica diktatora, svakako je čudan obrazac i narativ kojim se služe protivnici Maska, budući da diktatura ili autokratija, kako i sama reč kaže, predstavlja samovlašće, a ne - dvovlašće. Pa ako je Tramp diktator, otkud sad i Mask isto diktator?! I ko je tu na kraju samodržac, jer teško da postoji - dvodržac... Ali osim tih najosnovnijih delova logike postoji još neke neverovatne nelogičnosti, poput one koju je ispalila Aleksandra Kortes Okasio rekavši da je Mask - glupan. Prema njenim rečima, Mask je glup ne zato što joj je prodao automobil koji ona sada vozi, nego zato što je u svoj tim, koji se bavi korumpiranim delovima administracije i štetnim odlivom sredstava iz savezne kase, inkorporirao mlade i studente... A ti klinci, kako AOC kaže, nemaju pojma o onome čime se bave jer nisu odradili svoje domaće zadatke... Međutim, ispostavilo se da je u Maskovom timu i Luk Faritor, čuveni klinac koji je dešifrovao napis iz Herkulaneuma, uništenog tokom erupcije Vezuva 79. godine, pre skoro 2.000 godina, koji nijedan istoričar, arheolog niti bilo ko - nije uspeo. Postavljajući takvog genija u tim, Mask je zapravo pokazao da tačno zna šta hoće i da će uz pomoć tih klinaca genijalaca pronaći sve što traži kao dokaz trulog vašingtonskog establišmenta, te razotkriti svu naduvanost raznih računa i izdataka i svu korupciju. Naravno, to će učiniti brže nego što je bilo ko očekivao jer neće posezati za raznim komisijama i procedurama koje bi koštale milione dolara, kao što se dešavalo ranije, a da se, kao po pravilu, na kraju ne otkrije - ništa. I kad su toliku pljačku okrili za samo par dana rada, možemo da zamislimo šta nas sve zanimljivo čeka i čime će nas sve častiti taj Maskov tim napravljen od klinaca i studenata... A da protiv studenata ne može baš svako, vidimo danas i u Srbiji. Zapravo, ići tako frontalno protiv studenata ćorava je rabota, naročito protiv onih koji posle dva milenijuma dešifruju nešto što pre njih niko nije mogao. I to bi trebalo da zna i AOC, koja bi pri tome morala da vrednuje svaki posao, pa i posao studenata, jer je svaki pošten posao dobar i jer je i sama nekada bila radnica za šankom. Sarađujući sa studentima kalibra Faritora, Mask u stvari dokazuje ne samo da nije glup i da nije tašt jer je svestan da neki klinci znaju neke stvari bolje od njega, već da svakodnevno crta, poput Arhimeda, svoje krugove. I u njih pakuje vlastite protivnike. Koji se vrte oko sebe unutar tih krugova, ne shvatajući, kao AOC, šta ih je snašlo.

Primetio sam, kao roditelj dva deteta, da se neretko nađem u situaciji u kojoj, kada se svađaju oko nečeg, na kraju ja ispadnem kriv. Recimo, kada se zakače oko jednog dela Milka čokolade i zaoštre retoriku, ja jednostavno uzmem taj sporni deo i dam ga - njihovoj mami. Tada po automatici prestanu njihova međusobna trvenja i pažnja se usmerava na mene, jer sam kao otac prekinuo svađu tako što nijedno dete nije dobilo čokoladu... Naravno, deca na Bliskom istoku će se najpre okrenuti ka SAD ako im otme čokoladu oko koje se raspravljaju već više od 50 godina, usmeravajući negativne reakcije na tu stranu. Ali to će prestati onog trenutka kada, kao i moja deca, shvate ko kupuje tu čokoladu. Pa ako ne žele da im se slučaj Gaze reši, već da ostane status kvo zbog kojeg su izgubljene stotine hiljada života u poslednjih pola veka jer jedino SAD može da uništi Hamas i plati obnovu Gaze, nek sami reše to sa Iranom i Hamasom i neka sami, bez SAD, svojim novcem finansiraju izgradnju dela planete koji trenutno liči na površinu Meseca. Pa ne, najbolje da će SAD da strovale nove trilione dolara u tu rupu bez dna tako što će se iznova saplitati o osti kamen o koji se sapliću mnoge generacije... I čekati na neki novi hamasovski oktobar i nove hiljade i hiljade poubijanih na obe strane... Jer, znamo svi kako se kaže za onoga koji se uvek sapliće o isti kamen.

Možemo da se zezamo na tu temu letnji dan do podne (i treba, zezanje je zdrava stvar), ali čim sam video prva ta mala mesta, kojih sada ima sve više, da ustaju i dižu glas, odmah sam se latio Domanovića... Ima, recimo, ona Domanovićeva priča o studentu koji dolazi u svoje malo mesto na letnje ferije, pa postaje predmet pažnje sreskog kapetana koji mu šalje pisara, inače lokalnog žbira. I žbir dolazi u dvorište, gde zatiče studenta kako nešto čita. Pita ga, šta to čita, a student mu odgovara - Ljermontova... I još uzme da mu pročita jednu poemu, jer državni denuncijant pokaže navodnu naklonost prema čitanju i književnosti. Sluša žbir poemu, pa veli - to je to, sad mi je sve jasno. I izađe iz avlije... Ne prođe dugo, a studenta stražarno privedoše sreskom kapetanu. Razlog - čitanje antidržavne literature... Pa majku mu, da li je moguće da u tom domenu nismo odmakli ni makac od domanovićevske Srbije?!

Pored studentskih protesta kojima se malo po malo pridružuju razni esnafi, a trend je takav da će im se pridruživati sve više cehova i društvenih grupa, činjenica je da u kolonama prepoznajemo i mala mesta po Srbiji za koja se, što u šali što u zbilji, dosad smatralo da izlaze samo na Zadušnice. Tako se u moru velikih pobeda i oslobađanja energije očitava i još jedna velika pobeda u borbi protiv režima. Jer, u tim malim mestima vladaju posebna društvena pravila, svako zna svakoga i veoma lako se zastraši pojedinac koji bi da misli svojom glavom, a ne kako mu okolina odredi. Jednostavno, dođe komšija kod komšije, pa mu veli: nemoj, burazeru, da talasaš, šta će to tebi, nije to tvoja borba... Sedi tu, u svojoj kući, s mirom, ne stavljaj i sebi i tvojima metu na čelo... Ljudi su u malim sredinama obično u strahu da će im lokalno društvo načiniti nažao ovo ili ono ako budu prepoznati kao protivnici vlasti, jer je upravo bogati i bahati vrh lokala generator odnosa prema neistomišljenicima. Iz tog razloga im je potrebna posebna vrsta kuraži i dostojanstva kako bi izrazili svoje mišljenje o raznim društvenim temama, što pojedinačno što u nekoj grupaciji. Scenario u kome i najmanje lokalne zajednice izražavaju podršku protestima prave od režima i njegovih lokalnih bosova i dobošara likove iz Domanovićevih pripovedanja... Jer kad straha više nema, te kabadahije ispadaju tragikomično poražene i obesmišljene u svoj svojoj gluposti i osionosti. Baš onakvi kakvi zaista i jesu.

Ova diskusija o budžetu Aleksandrovca je neverovatna. Pa to nema ni kod Pazolinija... Dobro je ako nakon ovih ostane kamen na kamenu.

Ako se realizuje štrajk advokata, sudovi staju, a to znači da još jedna grana vlasti ide pa-pa, što je nemerljivo važnije od toga šta je neko nekome zamerio na Filozofskom. Jer, ostavkom premijera već imamo izvršnu granu vlasti koja nominalno ne postoji, batrga se i uvija kao zgažena glista, a poslednji događaji u parlamentu i suludi potezi A. Brnabić ugasili su i mogućnost da zakonodavna grana vlasti funkcioniše... I sad - kako voditi državu u situaciji u kojoj su paralizovane sve grane vlasti? Neko bi rekao, pa to ovome svevladajućem ništa ne smeta, ali nije baš tako... Strani partneri i ulagači zaziru od situacije u kojoj im kapital leži u politički beztežinskom prostoru, pa onda krenu da traže druge političke grupe koje mogu da garantuju sprovođenje međudržavnih ugovora. I mogao bih da se kladim u bazen koka kole da se ta potraga već odvija. A ništa od toga ne bi bilo da nema studentskih protesta.

Naravno da je nebitno. Na toliku masu, pola njih i ne čuje govornika, a ne bih možda ni ja slušao da moja supruga nije od onih kojima je bitno da sve bude po planu i programu, pa dok ja blenem okolo, ona me podseća da slušam pažljivo obraćanja.

Kada je reč o sociološkom, pa ako već hoćemo i kulturološkom kretanju ovakvih razmera, neke frikcije su potpuno logične, poput ovakvih nesuglasica oko nekih govornika, ali to će sve koliko večeras odneti dunavska voda ispod tri novosadska mosta. Posmatrajući to iz ličnog ugla, shvatio sam da nekada ni sam nisam načisto koga bih voleo da vidim ili čujem, a koga ne bih. Recimo, Jovo Bakić me nekada dovodi u stanje očaja jer, po mom skromnom mišljenju, preemotivno reaguje i prenagljuje u trenucima kada nam je potrebna veća mudrost, a nekada mi deluje kao jedini normalan čak i kad se ponaša kao neki lik iz opusa Dostojevskog. Primera radi, njegova poslednja poruka - Predaj se, za moju malenkost je nešto što je sasvim prihvatljivo u svojoj jednostavnosti, pre svega jer se izdiže iznad jalovog palamuđenja, iako shvatam i one koji bi mu zbog te rečenice zamerili. Takođe, njegov uvod u prvom podkastu Četiri lica Srbije je ništa drugo do kristalno jasna i precizna dijagnoza aktuelnog stanja u zemlji, u kojoj bez ostrašćenosti (kojoj je sklon) detektuje ono šta se sada zbiva i gde to može da vodi. I sad, da li bih voleo da ga gledam kao govornika... Zaista ne znam. Pa kad ni sam ne znam šta bih voleo a šta ne bih, kako da očekujem da stotine hiljada ljudi imaju kolektivnu spoznaju šta im prija duši, šta im manje prija, a šta im uopšte ne prija. I kad tako postavim stvari, jasno mi je da to, na kraju krajeva, i nema mnogo veze sa sudbinom studentskog protesta. Jer, sve to je toliko minorno u odnosu na čudesnu energiju kojoj svedočimo ili otvorenih usta, ili plačnih očiju... To tvrdim, naročito jer sam pre nekoko sati čuo jednu hrvatsku novinarku dok priča kako je sa kolegom snimateljem sela u kafanu, kako bi pregledali materijal iz Novog Sada pre nego što ga pošalju u Zagreb. I već posle prvih kadrova nisu mogli da nastave koliko su plakali za tim kafanskim stolom... Jel stvarno neko misli da postoji nešto što je važnije od te eksplozije emocija koju su studenti aktivirali u nama?! Da li neko zaista misli da smo pre pojave studenata znali da nosimo toliko tuge u sebi?

Reakcija duvanja u vuvuzele tokom obraćanja reporterke Javnog servisa je logična, ne može se za dva dana povratiti poverenje u RTS koje se gubilo godinama unazad. Prvo neka RTS stvarno skoči, a mi ćemo onda reći - hop.

Priča se da je agencija Đoke Vlaha pre nekoliko dana okončala za jednu ambasadu anketu o podršci vlastima u Srbiji, i da su rezultati takvi da objašnjavaju svu ovu bezglavost koju emituju nosioci režima, trčeći ko muve bez glave u divergentnim pravcima. Navodno, skoro sedam od deset ispitanih protivi se vlastima, to jest 69 naspram 31 odsto je protiv aktuelne vlasti, što je ozbiljan pad u odnosu na neke ranije preseke stanja iste agencije, u kojima su naprednjaci imali oko 40 odsto podrške. Trend je takav da podrška vidljivo opada. Teraj dalje...

U godinama smo kad nam noge ne daju da pređemo u cugu 60 kilometara peške. Zato sad krećemo autom u Novi Sad. Lepo je vreme, a ima i šta da se vidi tamo. Idemo da posetimo i kumove, da prespavamo kod njih... Kumovi zato i služe, da budu složni kad dođu neka ovakva vremena.

Ti si vrh dna, anomalija. Bio si dno i činio si zlo, a sada bi, o, da zaboravimo to. Ti si vrh dna, anomalija. Dok gmizo si ka vrhu, pronašo si svrhu, ali ti nisi vrh, nego kanta blata ispljunuta s dna. Ti si vrh dna, anomalija. Reko sam ti sve, a pomenuo te - ne, ipak znaju svi da si to - ti. Ti si vrh dna, anomalija. Rambo Amadeus

Razmišljam nešto, kako li se onaj oseća kada vidi ovu decu što peške idu iz Beograda u Novi Sad, a zna da za njega niko neće peške ni do Beogradske arene kad drži konvenciiju, nego moraju da ih voze autobusima. Plus dnevnice i sendviči. Kakva razlika u emociji, životnim odlukama, lepoti, poštenju, estetici, moralu... Kakva očigledna razlika između dobrog i lošeg, zdravog i štetnog, produktivnog i toksičnog... Vidimo ih kako hodaju, dečake i devojke čije duge kose razvejava vetar. Zvuk dostojanstva i časti im prethodi gde god da se upute - nekakav lagani, tih, zveckavi zvuk. Zvuk anđela i vilenjaka. Znamo da su tu čak i kada ih ne vidimo. Zato što ih - čujemo. Oni se suprotstavljaju svakodnevnim nametnutim nakaradnostima, pseudokomercijalizmu, mehanizmu sile i bezličnoj birokratiji. Ali ovo nije pobuna, već demonstracija zdravog razuma, niti su oni buntovnici kao nekakva vrsta anti-imidža njihovim roditeljima. Oni upravo rade ovo iz ljubavi prema svojim majkama i očevima, kao što ćemo i mi, njihovi roditelji, učiniti sve za našu decu. Odrasli su u okruženju koje je bilo veoma depresivno i u bezizlaznoj situaciji. Zato su odlučili da pronađu izlaz. I izvedu nas iz zemlje našega jada.

Ali to što je ovaj dečko odbio pomilovanje, još jedna je rana naneta vrhu vlasti, njihovim dušama, mozgovima i bićima. Ta deca im danima poručuju da ih one njihove ponude za razgovore, njihova pomilovanja, njihove laži i pretnje uopšte ne dotiču, niti ih zanimaju koliko i lanjski sneg. Njih samo zanima ko pobi one ljude u Novom Sadu i kad će batinaši pred lice pravde. Najbolje vođen višednevni protest u istoriji Srbije, bez ikakve dileme, najbolji istupi u javnosti i dinamika koja je bez greške.

Pošto nas je obavestio da nema političke krize u Srbiji i da je u našoj zemlji stanje takvo da nikoga ne treba da zabrinjava, pitam se da li se Tusk izjasnio i o tome što zvaničnici Evropske unije razmatraju opciju obnavljanja kupovine ruskog gasa iz gasovoda, kao deo potencijalnog rešavanja rata u Ukrajini, što je objavio Fajnenšel tajms. Ili mu pogled na takvu gromadu kao što je Vučić ometa da vidi neke druge pojave u vlastitoj kući... Pa se bavi Vučićem, koji se po Tuskovim rečima ne suočava sa krizom već je to bio čovek sličnog prezimena (Vučević)?! Možda Grenel ima nešto da kaže povodom ruskog gasa, ili ni njega to ne zanima više nego što ga zanima da ostane u Vučićevom uglu kada je reč o srpskom političkom ringu... Ili Šolc, budući da je upravo Nemačka jedna od tih zemlaja koja pokreće razmatranje opcije ponovne kupovine ruskog gasa, kome je srpski litijum pomutio razum, pa ne vidi razliku između dobra i zla ni u Srbiji, a sve manje i u Ukrajini? Prodaće nas putinima i vučićima za šaku gasa i litijuma... Pih.

U trajanju protesta, bilo je na desetine scena zbog kojih mi je bukvalno stalo srce na momenat i kada nisam znao šta me je snašlo, ali sam morao da se, kao roditelj koji im je podrška i oslonac, pred decom suzdržavam da se ne raspadnem od davno preživljenih emocija koje opet proživljavam. Ali ova scena, u kojoj staro čeljade staračkim korakom prilazi koloni studenata da joj se pokloni, toliko me je preplavila da sam se jednostavno - rasuo. I sad neko može i da mi izvadi zub naživo, ne bih ni osetio.

Uvek sam se pitao koja to ruka spoji nespojivo, poput nekakvih grenela, porfirija i tuskova, koji ničim izazvani odjednom kreću da pružaju podršku nekom režimu iako ih niko nije pitao ni za šta, niti se od njih traži da podrže nekakvog vlastodršca. Slične stvari smo mogli da vidimo i pred pad Đukamovića, kada je i kuso i repato skočilo sa strane, i iz bezbedne udaljenosti, da ga brani od njegovog sopstvenog naroda, istog onog naroda kome je bio vladar tri decenije, ali je posebno indikativno i iritirajuće to što pojedini istaknuti glasovi uz EU, što glas Donanda Tuska svakako jeste naročito nakon invazije Rusije na Ukrajinu, bulazne o stvarima o kojima zapravo nemaju pojma. Stoga je Tuskova izjava o tome da u Srbiji nema političke krize pogrešna na svaki mogući način na koji može da bude pogrešna, ali i maliciozna kao proizvod bezmozgovićevskog gledišta na razne pojave. Jer, da takvi likovi imaju mozga, ne bi dozvolili da im Putin šenluči maltene na kućnom pragu, već bi sve učinili što je u njihovoj moći, pa čak i slanje hiljada poljskih dobrovoljaca u Ukrajinu, da ne dozvole ugrožavanje vlastite bezbednosne situacije. I ne samo to, već u trenucima dok susedno dvorište gori, on se nađe pozvan da nam saopštava ima li političke krize u Srbiji ili je nema?! Pa ko ga bre pita za Vučića i koji je on faktor da bistri politiku potlačenih naroda, dok gleda svojim očima kako propada narod u njegovom najbližem komšiluku?! Ko li vas sve skupi tako bezvezne i pokvarene na gomili, da mi je samo znati...