DJ_Vasa

Nije to država. To je gulag.

Teško. Nisu toliko problem mediji koliko mentalitet i sveopšta zatucanost. Veliki deo društva iracionalno podržava Z-naciste, svršava na Kosovo, ćirilisanje, SPC, sabornost i ostale budalaštine. Kada bi hipotetički sutra neko rešio da rasformira SNS, dobar deo glasova bi dobili oni koji propagiraju anticivilizacijske stavove. Tu čak ne bi moralo da se ide u neki nacizam, već je dovoljno ono što sam naveo u prethodnom redu, plus stavovi tipa mrzimo p*dere, šta žena ima da se pita kad joj je mesto u kuhinji, šta ima tamo neki naučnici da nam pričaju o tome šta je zdravo kad Milojka frizerka ili Pera taksista ionako sve znaju bolje itd. Zato i političari ne nude ništa konkretno, već red podilaženja priprostima, red bajki, red kmečanja nad nepravdama prema 'nebeskom narodu' i to je otprilike to. Rumuni za vreme Čaušeskua nisu imali internet, već samo državnu TV i radio, ali su rešili problem čim se pojavila inicijalna kapisla, zbog čega se njihovim političarima i danas tresu gaće kada malo više ljudi izađe na ulicu. Ovim našim budalama nije bio problem da rade za 5 DEM, jedu korenje i da za flašu benzina daju celu platu, a SM-a su sklonili ne zbog toga, nego zato što je izgubio ratove. Baš me zanima koliko bi glasova dobio neki engleski političar koji bi naricao o gubitku kolonija, irski koji kmeči 'a šta su Englezi nama radili' ili španski koji bi samo drvio o zlom Napoleonu i Francuzima koji su ih napali negde početkom 19. veka. Verujem da bi za takve i jogi-letači bili ozbiljna stranka.

Posedujem dva takva sa više kaseta, a srećom, preživele su i mogu se slušati. Bilo je dovoljno da ih zaštitim od sunca i da redovno brišem prašinu. Kasetofon koji je na neke od njih snimio mnogo muzike, Philips D8323, i danas odoleva vremenu i funkcioniše:

Sve je to lepo, nego kako fizička udaljenost od kladionice/kockarnice ili vremensko ograničenje kupovine imaju veze sa tim?

Ima jedna razlika između širenja bolesti i lokanja/kockanja - onaj koji boluje od zarazne bolesti te može zaraziti u prodavnici ili na nekom drugom javnom mestu, a alkos/kockar ne može. Osim toga, nije isto na šta neko troši svoj novac i da li kašljanjem ili kijanjem ugrožava tuđe zdravlje.

A kakav je uticaj pomeranja kladionice za 50 metara ili zabrana prodaje alkohola posle devet uveče na sve to? Odeš 50 metara dalje ili kupiš rakiju u 20.55 i završen posao. Pošto si citirala samo jedan deo posta, dodaću i jedan koji si zaboravila, a još ću ga i podebljati: Što se mene tiče, tu je kraj svake priče. Jeftine emotivne izlive ostavi za mameće grupe na fejZbucima ili opoziciJonarska blebetanja po Tњитерима, gde piše svaka budala. Ovde se uglavnom svi znamo. Ako te toliko zanima isleđivanje drugih, idi 'leba ti na Tњитер, pa tamo isleđuj do mile volje.

Cela priča oko kladionica je jeftin populizam. Gangula je napomenuo da je i sam predložio isto pre više godina, za šta ne znam da li je tačno, ali i iskoristio priliku da pokaže kako je odjednom postao toliko velikodušan da uvažava opoziciju. S druge strane, da ih je javno otkačio, navukao bi na sebe odijum dela javnosti. Samo po sebi, to što su kladionice na 100, 200 ili 500 metara od škole ništa ne znači. Poenta je u kontroli kladionica, a ne u njihovoj lokaciji. Doduše, kada su Gangula i SSP bili u istoj stranci, uveli su jednu glupu populističku meru koja im je samo oduzela glasove. Da podsetim,u pitanju je zabrana prodaje alkohola posle devet ili deset uveče. Onaj ko je hteo da se naloče je mogao bez problema da kupi alkohol pre naznačenog vremena, a mnoge piljare i trafike su to rešile jednostavno - fiskalne račune su izdavali ujutro, a alkohol su bez problema prodavali kao i ranije. To što neko troši na na kocku, klađenje, alkohol, cigarete lutriju itd. je lična stvar i tu nema mesta za državu koja će izigravati mamu i tatu. Ako neko hoće da potroši 100-200 evra na kladionicu ili rakiju umesto na putovanje, odeću ili kozmetiku, ja nemam ništa protiv. Umesto turističke agencije, butika ili parfimerije će zaraditi onaj u kladionici, fabrici pića ili prodavnici. Ne može država da nekome nameće kako će trošiti novac na ono što je sasvim legalno.

I bez toga, ona Tatjana Lenard je kmečala javno na TV u fazonu 'pucajte, ja i dalje držim čas'. Šteta je što nju nisu tresnuli u onu odvratnu njušku.

Ne znam šta ima veze da li je kladionica/kockarnica pored škole ili nije. Policija je tu da kontroliše da li primaju klince, a protiv njihovog biznisa nemam ništa protiv, iako nikada u životu nisam ušao ni u jednu ni u drugu. Ovce treba šišati, što bolje i temeljnije, jer to je jedini način da nauče da nema 'leba bez motike. Najveće ovce su ovde roditelji koji umeju samo da tutnu u ruke tablet, debilni telefon i pare, a njihove pare će otići najboljem šišaču ovaca.

To je odlično. Ako se to desi, niko iz EU opozicije neće imati balast saradnje sa režimom, a dobro je i da EU vidi koliko ih režim zarezuje. Ako briselske birokrate budu imali iole mozga, trebalo bi da im prvo uvedu lične sankcije, zamrznu im finansijska sredstva i još malo priprete.

Pošto se bavim prevođenjem da bih zaradio 'džeparac', imam prilike da komuniciram sa privrednicima. Mentalitet je nešto drugačiji. Oni na višim pozicijama paze šta pričaju, dok niže rukovodstvo kaže ono što glavonje zapravo misle. Iako imam obavezu da ne govorim o sadržaju prevoda, mogu da kažem da su ugovori o izvozu i uvozu zakonski čisti i da normalno izgledaju. S druge strane, ono što ljudi neformalno pričaju je takođe nešto što ne mogu da otkrijem, ali mogu da kažem da bi stavovi koje sam neformalno čuo ovde bili ili za ban, ili za iščuđavanje. Mogu da navedem stav koji sam čuo pre 4-5 godina, koji nema veze ni sa Rusijom ni sa Ukrajinom, a koji glasi otprilike ovako − j*** se meni koji su demokrati, koji su fašisti, a koji su komunisti. Meni je cilj da svima prodam tu i tu robu. Neka svoju kuću uređuju sami, a mene zanima samo da na vreme plate ono što su dobili. U pitanju su bile neke sankcije na ne znam više ni sam koju robu, a firma je inostrana, ali naš vlasnik. Dotični je preneo mišljenje kolega iz domicilne zemlje sa kojim se slaže. Znam čak i slučajeve onih koji su poslovali i sa Rusijom i sa Ukrajinom i pobegli glavom bez obzira, a koji imaju najgore reči za obe strane još od ranije. Aktuelne stavove im ne znam, ali čini se da ni ti ne bi imali razumevanja za Z-ekipu.

Pa ja sam to i napisao: „Razumeo bih da neko ima neutralan stav kao to o kriketu ili da nekoga zaista boli uvo i o celoj priči razmišlja isto koliko i mi o društvenom životu papagaja na Novom Zelandu,..:” Ne vidim šta je tu sporno. Onaj koga zanima da nešto proda ili proizvede će se baviti celom pričom isto koliko i kriketom, neće pratiti ko je šta osvojio ili odbranio, već prati cene goriva i sl. A ima i onih koje zaista boli uvo. Oni što maltene crtaju na čelu da su neutralni, ali stalno provlače priču 'a kako su oni nas _______________ ' (upisati događaj i godinu/vek po želji) ili 'nije dobro to što Rusi rade, ali su oni Ukrajinci malo nacisti' baš i nisu neutralni. Edit: ne bih se složio da je Ukrajina velika sila, ali OK, svako može da gleda na to sa svog stanovišta.

Pre će biti da neki rastežu značenje reči 'neutralan' i to baš kao što je VdrK rastegao značenje prideva 'neobavešten'. Razumeo bih da neko ima neutralan stav kao to o kriketu ili da nekoga zaista boli uvo i o celoj priči razmišlja isto koliko i mi o društvenom životu papagaja na Novom Zelandu, ali ovdašnja neutralnost više podseća na Z-eutralnost.

Protojerej staford dr Gangulije Nambijski: Šapić o nevremenu: Najmanje je važno ko je kriv, na Boga ne možemo da utičemo Možda sam nešto propustio, ali koliko znam, ovaj je gradonačelnik, a ne pop.

Mislim da je u ovom konkretnom slučaju dobro to što nema nazad kod priznavanja tih ninja NVO, mada sam apsolutno protiv toga da se u bilo kojoj sekularnoj državi vlast meša u favorizovanje bilo koje NVO za prodaju magle i da tržište za prodaju magle bude regulisano tako da svi budu ravnopravni u tržišnoj utakmici, da svi plate porez, kao i to da se NVO ne mešaju u rad države.

Za koja pitanja misliš da bi bila nezgodna za Beograd? U sporove oko istorije i jezika se svakako neće mešati, a ovde je čak i zgodno što Srbija nije članica EU i može da se vadi da se ne meša u međusobna pitanja dve strane zemlje koja nemaju veliku međunarodnu važnost.

Vidim na internetu da imaju iste ambicije i prema Makedoniji, a kao što rekoh, u pitanju je grupa ludaka i nacoša, a ne Bugari kao kolektivitet ili predstavnici zvanične politike. Imaju oni kolege i u Makedoniji i ovde, a što se mene tiče, nek ih bace u istu rupu da se međusobno pobiju, ne bi bila šteta.

Jes' da je ovaj prvi EriH, ali jesi u pravu. A koji konkretno Bugari? Postoji razlika između zvanične bugarske politike i grupe ludaka koja će već na granici dobiti nogu tamo gde treba. A ako baš hoće da se prošetaju, mogu da naprave turu Sremska Mitrovica-Zabela ili ako su zaista bolesni da odu u onu ustanovu kod Toponice.

A malo veći problem je u tome što je jedina osoba koja bi mogla da pobedi AV-a (ili bilo kog drugog aktuelnog ili bivšeg političara) na izborima ni manje ni više nego Putler.

Pročitaj šta je čovek napisao. Očigledno je da kritikuje one koji ispisuju tzv. čekove na odloženo plaćanje. Postoji nešto što se zove kartica, omogućava plaćanje na rate, odlazak u minus i slično, a ne iziskuje da se na kasi ispisuju romani. I gle čuda, mnoge stvari se mogu kupiti na rate bez kamate. Ne vidim razloga da se i ovde ne koristi kartica za plaćanje malih iznosa koji se često plaćaju i kešom. Kartica se može povezati i sa telefonom tako da ga je dovoljno prisloniti na POS terminal, a sve savremene kartice se takođe samo prislanjaju. Pre 10-15 dana mi se kasirka čak i zahvalila što sam račun od oko 150 dinara platio karticom jer joj je ponestalo sitnine kod prethodne dve mušterije. Da je bilo sreće, još bi se za vreme Ante Markovića taj način ustalio, ali neki rešiše da se bore za naciJonalno dostojanstvo pa je sve to palo u vodu.

Iz primera koje sam naveo (sljastićarna, fataljist itd.) se jasno vidi da je u pitanju srpski jezik, spomenuo sam period SFRJ, pa je valjda jasno o čemu se radi. Znam da se govorilo i 'razvijen kao albanska privreda', ' uvaliti kao Š*ptar semenku', da su se one jeftine patike koje su blago podsećale na starke nazivale 'prištinke' ili 'š*ptarke', da su se pekare i poslastičarnice u vlasništvu Albanaca često nazivale 'kod trovača', a ima toga još. Ima raznih i u EU. Baš čujem da je 2001. Oslobodilačka vojska Severne Rajne-Vestfalije htela da zauzme Kumanenhofen i Teutonenburg, ali se sve sredilo kada je potpisan mirovni sporazum u Ochridenhafenu.

Kao i svaka ex-YU država, Makedonija ima svoje specifičnosti, ali je ipak u pitanju samo još jedna balkanska vukojebina* koja većinu problema može da reši iznutra, tj. sopstvenim snagama. Proces prijema u EU je jedno, a proces rešavanja problema iznutra je nešto sasvim drugo. Kada govorim o rešavanju problema iznutra, dosta toga je isto kao i u ostalim vukojebinama. Jedan od problema koji vezuje svu balkansku braću po materi jeste korupcija, koja utiče na i standard i na društvo u celini. Ukoliko se radno mesto ili angažman za neki ozbiljniji posao dobija po partijskoj ili burazerskoj osnovi, ni društvo ni privreda neće biti zdravi. Pretpostavljam da je o ovome više i nepotrebno govoriti jer je dokazano mnogo puta, što na jugoslovenskom prostoru, što širom zemaljske kugle. Sledeći problem je nacionalizam, a u balkanskim vukojebinama ga ima za izvoz. Makedonski nacionalizam postoji, ali postoje i albanski, bugarski i grčki, bar od ovih koji su relevantni za temu. Kod nacionalizma je nezgodna stvar što je dvosmeran, množi se kao amebe, a prijemčiv je za one sa nižim IQ i za zatucane po bilo kom osnovu, a toga takođe ima za izvoz. Makedonskom narodu se o glavu obija nacionalizam koji je bio čak i podstican u SFRJ kako bi se napravila teritorija, odnosno republika, koja ne gravitira niti ka Srbiji, niti ka Bugarskoj. U školama SFRJ smo učili o makedonskim revolucionarima kao što su Goce Delčev, Jane Sandanski, Dame Gruev, zatim braća Miladinov i slični. Ako se pogleda bilo koji strani izvor, uglavnom ih klasifikuju kao Bugare ili navode da ih priznaju i jedni i drugi. Njihova nacionalna pripadnost je nebitna, i Bugari i Makedonci ih navode kao svoje, a jedino što je nepobitno jeste teritorija na kojoj su delovali. Insistiranje na nacionalnoj pripadnosti je dalo zamah bugarskim nacionalistima, ali će bar za negiranje makedonskog jezika da sačekaju jer upravo EU štiti manjinske jezike, a oni koji su nekada smatrani dijalektima, zakonski imaju status jezika. Što se tiče duhovne hrane za grčke nacionaliste, zasmetalo im je ime države, uz malo čudan razlog da se time ugrožava suverenitet Grčke, ali i insistiranje makedonskih istoričara nacionalista da im je Aleksandar Makedonski rod rođeni, kao i bespotrebno trpanje antičkog grčkog nasleđa u slavofoni makedonski koš. Ovime što je napisano ne opravdavam ni jedne, ni druge ni treće, već samo konstatujem da od jeftinog nacionalizma može da se dobije samo efekat bumeranga. Nažalost, pravila EU su takva da svaka budala može da sprečava prijem druge države u EU i zbog gluposti, a takva pravila bi trebalo revidirati – ili da se donose većinom glasova, ili da se definiše na šta bi primedbe mogle opravdano da se odnose, kao što su npr. granični sporovi, veliki dug i slično. Dođosmo i do makedonsko-albanskih odnosa. Albanci su i za vreme SFRJ u praksi tretirani kao manje ravnopravni, pri čemu ne mislim na zakonske okvire, već na odnos mnogih pojedinaca prema njima. Njih (i Gorance u paketu) su mnogi smatrali manje vrednim, sposobnim samo da nose drva, prodaju semenke, čiste ulice ili da prave baklave, bozu i limunadu. Verujem da se mnogi sećaju kako su one što skupljaju lišće po parkovima nazivali fataljistima, a da je odlazak na bakljave i ljimonad označavao odlazak u sljastićarnu kod Š*ptara, tj. poslastičarnicu koju drži Albanac. Već ranije rekoh šta se dešava kada zavlada nacionalizam, a znamo i iz fizike da akcija stvara reakciju, što je stvorilo idealnu podlogu da kolege-nacionalisti sa albanske strane podgreju svoja bulažnjenja o Velikoj Albaniji. Makedonija je dobro odigrala što je ušla u NATO jer joj je to garancija sigurnosti da neki pametnjaković iz Bugarske, Grčke ili Albanije neće rešiti da štrpne koji kilometar teritorije. S druge strane, evidentno je da u Makedoniji žive dve velike etničke zajednice, Makedonci i Albanci, a čiji odnosi nisu baš najbolji. Makedonski političari upravo tu kasne skoro trideset godina, ali je dobro što su nedavno ti odnosi poboljšani na nivou zakona i države. Za dalji razvoj je bitno da se celokupno makedonsko društvo okrene nekim bitnijim stvarima, kao što su novac ili jačanje vrednosti savremenog društva. Neke države su to shvatile još odavno, tj. njihove elite, tako da normalan Englez neće juriti nekog nedužnog Francuza kako bi mu se osvetio za mnoge ratove između ove dve države, baš kao što ni normalan Francuz neće juriti Nemca čiji je deda ušao u Pariz na tenku. * vukojebina – ovde se reč ne odnosi na geografski položaj, već na stanje svesti i zrelost društva

Ma kakav Vučić, njime su opsednuti samo opoziciJoni politikanti. Glavna ekipa koja vodi konce je mafija, a AV im je trenutno najbolji igrač. Njima odgovara stanje zaglupljivanja tzv. naroda, lizanje sa sektom zvanom SPC, jedna noga u Briselu a druga u Kremlju, višak ćirilice i manjak mozga, očuvanje svojih privilegija kroz odbranu ratnih zločinaca i tako to. Kada bi mafija našla boljeg igrača, AV bi nestao kao Koštinica za nekoliko dana. To što je nekada bilo više opozicije u medijima je takođe samo igra mafije, tj. odmeravanje snaga između budućih proxyja.

Ova distanca je postojala i u naše vreme, ali mislim da nije predstavljala toliki problem. Sećam se one Zmajeve pesme pod nazivom „Materina maza” i stihova koji su i tada bili nerazumljivi bar nekima: Kad ustane, ne ume Da se sam obuče, Ne sme da se umije, Ište vode vruće. (= hoće, želi) ----------------- Kad mu dadu jabuku, On bi hteo šljiva, Kad mu pruže pogaču, Onda bi koljiva. (= slavsko žito) ----------------- Kad mu uspu tarane, (= vrsta testenine zrnastog oblika) On bi jeo riba, Kad se riba najede, Tad ga boli tiba. Boldovao sam problematične reči prema sećanju, a pokušaću da rekonstruišem šta sam znao. U mom neposrednom okruženju niko nije govorio da nešto 'ište', već samo da hoće ili želi, a i za ovu priliku sam morao da potražim šta znači koljivo jer za mene je to oduvek bilo žito, u smislu posluženja. Što se tiče tarane, to do danas nisam jeo, a u to doba sam jedino poznavao kratke stripove pod naslovom Porodica Tarana. Možda u pesmici ima još nekih nepoznatih reči, ali gledano u celini, nije nerazumljiva za decu i shvataju njenu poruku. Kad spomenu šećer, sećam se da je uz pripovetku Glava šećera stajalo i objašnjenje da se šećer nekada prodavao u čvrstom obliku, a sećam se i da je u čitankama često bilo i objašnjenja nepoznatih reči (npr. sijaset = mnoštvo, velika količina nečega, kadija = sudija itd.) ili da ih je nastavnica/učiteljica naprosto objašnjavala. Spomenuo si da su neki skečevi tada bili smešni, a što možda ne bi bio slučaj danas. Ovde se radi o ukusu publike, da se tako izrazim, jer svaka epoha ili kultura imaju određen mainstream ukus, ono što je omiljeno, što se smatra lepim, smešnim, dramatičnim i slično. Ako pogledamo i mnoge holivudske komedije iz tog doba, danas nam deluju naivno. Ako je u pitanju neki SF film iz tog doba, gomila šarenih sijalica na kontrolnom panelu svemirskog broda deluje smešno. Tadašnji ukus je bio zasnovan na drugačijim parametrima, plus što produkcijske mogućnosti nisu bile kao danas, pa samim tim i mnogi sadržaji nisu više privlačni. Osim toga, ima i kulturnih referenci koje danas nisu toliko poznate. Kada je vestern kao žanr bio popularan, kauboji i Indijanci su bili deo svakodnevne igre, što danas nije slučaj. Deca su se nekada igrala partizana i Nemaca, a razlozi za to su partizanski filmovi i preterana upotreba II svetskog rata u mnogim aspektima života. Kad već spominješ i presvlačenje u domoroce, tada je i dalje bila proširena predstava o Africi kao kontinentu gde mnogi žive kao lovci-sakupljači u naseljima sa kućicama od pruća, a bila je prisutna i aura mističnosti, pri čemu su oba stereotipa došla sa raznim knjigama, filmovima, serijama i stripovima o Africi (Tarzan, Džim iz džungle i slično), dok to danas nije slučaj. Sadržaji i reference tog doba su bili na neki način ograničeni, ali s druge strane, poznati skoro svima. Mogli smo da pratimo ograničen broj TV kanala, bioskopi su imali sličan repertoar, što danas nije slučaj. Praktično svi smo znali ko su Čarli Čaplin, Stanlio i Olio, Duško Dugouško, Džon Vejn, Džoni Vajsmiler i slični, ali danas nije tako. Relativno sužen izbor nas je upućivao na ograničen broj likova, poznatih ličnosti i kulturnih referenci, ali danas kad svako kod kuće ima bar sto TV kanala, a tu su još i Netflix, HBO, Youtube i mnogo toga drugog. Od mnoštva informacija je nemoguće probrati ono najkvalitetnije, tako da nije čudno što današnja deca ne poznaju filmske ili muzičke klasike.

Osim toga što se više isplate ta liga, Žika Seljačina, Bolji Život, Srećni ljudi i ostali trash Siniše Pavića, mislim da se stare emisije ne bi ni tako lako primile kod sadašnje dece. Ma koliko da su kvalitetne, te emisije su produkcijski uvek zastarele, a ponegde i edukativno. Što se tiče ovog prvog, deca su izložena onome što šljašti, puno je kompjuterske animacije i raznih efekata, pa ne znam koliko bi im pažnju privukli Kockica, Kolariću Paniću, Čik pogodi, Neven, Magnet, Muzički tobogan, Opstanak, Ne pitajte mene, ona emisija sa Dejvidom Belamijem i slično. Ovo sam čuo od nekih roditelja koji su pokušali da deci repliciraju program svoje mladosti, ali ograđujem se da mi je uzorak ograničen.