Akiro

Skariola je danas Đorđeviću održao lekciju kako se radi skauting protivnika i priprema taktika, praktično nas je odbranom potpuno ukočio a mi za njihovu igru nismo imali pripremljen odgovor niti ga u hodu razvili tokom utakmice. Da Đorđević nije neki taktičar i nije neka novost, a ovog puta je zakazao i kao motivator, naši su se vukli po terenu kao babe (sa časnim izuzetkom BB). Nije nikakva novost da Španci igraju prljavo, igrače je trebalo psihički dobro pripremiti. Na taktičkoj i psihološkoj pripremi dragi nam je selektor danas dvostruko pao. Inače pada samo na taktičkoj pripremi, ali motivisani igrači se sami izvuku nekako. Dobijemo protivnike i pored očajne igre sa visokom razlikom pa se u euforiji neke stvari ne vide ili zanemare. Birča u startnoj petorci, kada treba odmah da im nametnemo našu igru? What a laugh. Ostaje žal da se nismo laganica prošvercovali do finala i tamo po običaju na tacni dobili makar srebrnu medalju (koja se, btw, ne osvaja već dobija za izgubljenu utakmicu finala), već su, nasuprot, neki nedostaci postali bolno vidljivi. Protiv Argentinaca će momci morati dobro da se oznoje i potrude, a za polufinale su nam šanse relativne jer Ameri mogu itekako još da podignu formu a i jači su za glavnog stratega kao što su i Španci bili. Sva podrška momcima, pa sa njima u paketu i "selektoru", da ipak doguramo do nečeg boljeg od bronze (a ovo je možda jedinstvena prilika i za zlato). Sa četiri vrhunska igrača plus pratećom dekoracijom i fikusom od selektora to će biti ogroman uspeh.

Ako se neko pita, koga je Johnny Rotten imitirao, ovde se jasno čuje. A kasnije faze Ferry-a su imitirali David Sylvian, Mark Hollis i Iva Davies. Uglavnom, da se vidi ko je tata.

"1032" komaraca počistio iz pržilice za komarce. 😁

Na stranu filozofske rasprave o temi, kolektivizam je jednostavno obavezujuća stavka u životu, a retko da je rewarding u bilo kom praktičnom smislu (izuzev ako snaLAŽljivi pripadnost plemenu, stranci ili čemu već ne iskoriste za lične svrhe, što se minimum posle svakog rata dešava masovnije). Pobeda Đokovića, reprezentacije ili nekog talentovanog domaćeg matematičara nema ama baš nikakvog uticaja na lični život i uspeh pojedinca. Može da pruži neku manju ili veću radost, ali realno zbog nekog istaknutog predstavnika kolektiva, recimo nacije, pojedincu iz tog kolektiva prihodi neće biti ni veći ni manji (izuzev ako se uspeh tog predstavnika kolektiva može naplatiti na kladionici), njegovi lični kvaliteti neće biti ništa veći nego što realno jesu, recimo IQ ili sposobnost da efikasno reši složene probleme mu time neće narasti, neće biti uspešniji u životu i karijeri, neće sa 178cm lupiti centru od 216cm bananu, etc, da ne pokušavam da ostanem pristojan sada bih tu naveo analogiju iz anatomije i da neke merljive elemente pojedinog (muškog) člana srpskog kolektiva Đokovićeva pobeda nikako ne može uvećati, i sem nekog subjektivnog doživljaja satisfakcije (ili utehe za sopstvene neuspehe) nema vajde od kolektivizma. Naravno da, recimo, raduje pobeda naših košarkaša, ali mi stanje računa ne zavisi od njih nego od mojih sopstvenih sposobnosti i zalaganja. Nasuprot tome, kolektivizam pojedincu nameće obaveze koje mu ograničavaju lične slobode, sprečavaju ga da uradi nešto što je u njegovom najličnijem interesu, diktiraju mu tok života, čak mu u najdrastičnijem slučaju i uzimaju život ili zdravlje (na primer ratovanje za ko zna kakve i čije ciljeve, koji ne moraju da su podudarni sa njegovim ciljevima). Na neki način kolektivizam podrazumeva solidnu dozu mazohizma. Šta nekom junaku socijalističkog rada znače zahvalnice, plakete, da mu se nađe faca na novčanici i slične gluposti. Ako je pogrbio leđa i oštetio zdravlje, to treba da bude nagrađeno hard cash-om, od moralne satisfakcije neće moći da plati dobrog ortopeda niti da sebi priušti dobar odmor. Izvagaš lepo šta ti nešto donosi a šta odnosi i imaš slobodu izbora da se prema tome postaviš. Ako izuzmemo element prinude, bilo je i mnogih, koji su jednostavno osećali patriJotsku obavezu da služe vojsku. Dok su mnogi iz toga izašli fizički ili čak i psihički oštećeni, drugi su gledali svoja posla, napredovali, provodili se, whatever im je već više odgovaralo. Noviji primer, finale Vimbldona. Zašto bih bio obavezan da navijam za Đokovića? Zato što slučajno imamo isti pasoš? Po meni bullshit. Zadovoljan sam što je Đoković pobedio ali bi jednako bio zadovoljan i Federerovom pobedom jer je u suštini pružio bolju i lepšu igru sa dosta filigranih poteza i u tom smislu mi pružio veće zadovoljstvo nego Đoković sa svojom izraženijom snagom volje. Tako da me uvek fascinira kad se ljudi lože na to "mi Srbi smo mnogo pametan narod jer imamo visok udeo dobrih matematičara u populaciji". Ja bih svakog takvog pitao " Bajo, kakav si ti lično matematičar? Tesna trojka? End of discussion." Sa druge strane individualizam nosi opasnost da na svoj način postane opsesija i time nameće obaveze kao i kolektivizam. Principijelno gnušanje ćirilice nije individualizam. Individualizam je da koristiš latinicu ili čirilicu kako ti baš u datom trenutku dune ili kako ti je baš najzgodnije. Granica individualizmu je jedino linija neugrožavanja određenih prava drugih. Prekomerno brza vošnja kroz grad i nepoštovanje saobraćajnih propisa nije individualizam već bahatost. Neki minimum pravila i podređenosti kolektivu ipak mora da postoji ako ne živiš baš sam na nekoj planini. Mi Srbi smo, na žalost, skloni baš lošim elementima i kombinacijama kolektivizma i individualizma. Od svega pokupimo najgore.

Must listen za sve ljubitelje kvalitetnije francuske muzike. Posebno zanimljiva je varijanta kada peva tekstove Borisa Viana. Koliko puta sam gnjavio suprugu da mi prevodi tekstove Reggianijevih pesama pošto sam jezički na germanske jezike orijentisan a francuski mi doseže tek za naručivanje kafe.

Možda malo zakasnela reakcija na već prežvakanu temu, ali moram da da ispustim paru jer se nerviram. Kalinić, iako javna ličnost, ima svako pravo da iznese svoje mišljenje i to ne bi trebalo da utiče na njegov rejting za reprezentaciju. Mesto njega vode se igrači, koji duže vremena teren i takmičarsku košarku nisu videli a o pojedinim ničim izazvanim višestrukim "nosiocima medalja", čiji objektivni kvalitet otprilike doseže do druge turske lige ili fenjeraša španske lige, tek da ne pričamo. Ne bih da ulazim u Đorđevićeve razloge za neke odluke, ali umesto rekonvalescenata bez skorije prakse, rekreativnih košarkaša i onih, kojima treba promocija da bi uopšte uboli neki angažman u nekom drugorazrednom turskom, španskom ili kineskom klubu, trebalo je povesti Micova, Nedovića i Kalinića. Ovo je možda once-in-a-lifetime prilika da ponovimo 2002. i tu se pozivaju apsolutno najbolji i uloži trud da se, kako se zna i ume, uklope u tim. A žvake da nije bitno ko je koliko dobar već kako doprinosi tiskoj hemiji su prazni izgovori. Onda odmah može i Štimac da se pozove. Odlično bi doprinosio atmosferi mahanjem peškirima. P.S. Samo sam izneo mišljenje i nemam nikakvu nameru da ulazim u bilo kakvu besmislenu raspravu sa ljubiteljima lika i dela Đorđevića. Videćemo kvalitet nekih njegovih ljubimaca na delu. Daj bože da ostali mogu da peglaju taj "kvalitet".

Kada se vec stavlja ozbiljan trash iz nemačkih hitparada za nemačke simple minded mase, koje vole tzv. šunklovanje, evo par dodataka: Staviću ovde samo muzičke gastose, koji su se uvlačili Nemcima i uzeli tu koju kintu. Počnimo sa "našima", koje je kinik već pomenuo: A imaju i Grci svoje nemačke izlete, odnosno muzičke gastose: Morali su i Francuzi malo nemačkoj publici da se uvlače: A imali su i Česi svog predstavnika u nemačkim htparadama: Nemački šlager, nešto maltene najgore što se svetu muzike desilo. U nekom trenutku su ipak i Nemci otkrili "svet" i pevanje na engleskom pa su se javili razni producenti/autori sa njesrom. Među prvim "svetskim" Nemcima je Frank Farian sa svojim projektime Boney M., Eruption, Milli Vanilli i drugima. Za Boney M. je on pevao muški glas a ostavio onog lika da na sceni otvara usne i glumi da peva, oko Boney M. je takođe platio neku odštetu z krađu By the rivers of Babylon, a za Milli Vanilli je sve već bilo snimljeno pre nego što su pevači uopšte angažovani zbog čega im je oduzet Grammy. Znači, pravi svecki autor. Zaboravio sam naše gore list Sylvestera Levay-a, koji je u stvari još pre Fariana stavio nemačku na svetsku muzičku mapu popularne muzike (izuzeta klasika, Tangerine Dream, Klaus Schulze, Can, Krautrock bendovi i drugi ozbiljni nemački muzičari, ovde je osvrt samo na komercijalni nemački trash). Sa Silver Convention i posle Penny MacClean solo je imao par ozbiljnih hitova. Da od lošeg uvek može gore je pokazao kasnije Dieter Bohlen, možda najuspešniji nemački autor i producent svih vremena. sa svojim projektima Modern Talking, Blue System, C.C. Catch i drugima, koje obrazovani Nemci smatraju dnom dna. Već malo bolja kategorija, mada još uvek najgora komercijala, je rumunsko-nemački producent Michael Cretu (koji je zanat pekao kod Franka Fariana, gle čuda): Malo ozbiljniji projekat mu je uspeo sa Enigmom, sa čime je kreirao i trend "Gregorian" muzike: BTW, dosta hladan zvuk pogotovo ranijih produkcija Cretua ukazuje na njegovu ljubav za PPG sintisajzere, čiji zvuk me je uvek nervirao. Ovo je samo kratak pregled, koji je mnoge "bisere" (Heino, Roy Black, etc. te od novijih Bad Boys Blue i sl. izostavio. Sve u svemu, nemački šlager i nemački disco, nemačka komercijala uopšte (ima tu dosta bisera iz kategorije Eurodisco, za koje Italo Disco predstavlja ozbiljnu muzičku umetnost) spada među nešto najgore što je moglo da se desi muzici. primere iz kategorije pesama za tzv. šunklovanje (teška kafana) nisam ni postavio, to bi trebalo cenzirati, kakav je to trash. Znam, mnogi kojima su Nena i Modern Talking ofarbali mladost se neće složiti, ali živeo sam tamo 28 godina i znam kako su ozbiljni Nemci sa obrazovanjem doživljavali sve to, kao muziku za frizerke (ne odgovaram za političke nekorektnosti i šablonsko razmišljanje nemačke intelektualne scene). Sva sreća da su Nemci svetu ponudili kroz prvo elektronsku muziku i Krautrock, kasnije kroz alternativu (Post-Punk, Gothic, Dark Wave/Cold Wave, Industrial, ect.), o klasici i eksperimentalnoj muzici tek da ne pričamo, i nešto sasvim drugo.

Afitos na Halkidikiju. Oaza mira potpuno razlicita od ostatka Halkidija.

Kada se kocke sklope, 6 meseci živim u sivoj kasabi: a 6 meseci u selendri (koju doživljavam kao raj u odnosu na drugu polovinu godine): Kada se kocke ne sklope, bude i po 9 meseci sive kasabe.

Nekad... ...i sad... Bez staraca nema udarca. Mada je Midge Ure-ov glas malo popustio i počeo čovek malo i da falšira, još uvek su fenomen i za mlađe generacije muzičara nedostižan zadatak. Gotovo svaka pesma mala opera za sebe.

I ovo nažalost nema u celosti na Youtube-u, Nuits de Fourvierre koncert u Lyonu. Obavezno skinuti negde ceo koncert, fenomenalno ga je odradio.