Akiro

Kasnija faza sa Mićkom zvči nekako mlako, ali ovde još imaju drive.

Naravno da je veoma zabrinjavajuća ekipa, koja vodi tu temu, to jest "draga" nam vlast i sateliti, te nešto malo prave opozicije, koja, međutim, na tu temu duva u istu tikvu. Ali to ne osporava činjenicu da Srbija U PREGOVORIMA i zauzvrat za priznanje Kosova treba da iznese uslove šta Srbima na Kosovu minimalno mora da se obezbedi i da to postavi kao uslov za svoj potpis. Da ne ulazimo sada u priču zašto je do takve situacije došlo (većinski srpskom krivicom) ali bezuslovna kapitulacija bez ljute trgovine bi na neki način značila da lisici daješ da čuva kokošinjac. Posle svega što se izdešavalo i što je obema stranama ostavilo "istorijska sećanja", plus što na obe strane većina značajnih činilaca podgreva pa i izmišlja takva "sećanja", male šanse da će princip dobrovoljnosti dovesti kratkoročno do ikakvog pozitivnog efekta po srpsku manjinu na Kosovu. Da je bilo imalo mozga kod nas (već rečeno, ali repetitio est mater studiorum), pogotovo svojevremeno kod opozicije, sami smo morali da iniciramo tu temu da priznajemo Kosovo, ali uz određene uslove i da uđemo u pregovore sa umerenim predstavnicima albanske strane. Jer ko god nije baš bio potpuno zaslepljen je mogao da vidi da postojeća situacija na duže staze ne pije vodu. Idiotizam je posmatrati teritoriju bez ljudi koji na njoj žive. Tako je kako je, a živimo u 21. veku, ne u doba reconquiste. Da je, dakle, bilo pameti, mogla se osvariti saradnja između opozicije i umerenih predstavnika albanske strane, zajedničkim snagama parlamentarno srušiti SMrad i postepeno ući u razvod pod prijateljskim, ili makar korektnim, uslovima. SMradu takav razvoj nije išao u interes i sve je više zaoštravao upravo da bi opstao na vlasti. A imao je u tome podršku u gomili priglupih ovaca u crkvi, opoziciji i narodu, koji ne vide dalje od sopstvenog nosa. Prošao je voz za najpovoljnije rešenje za obe strane, bez nepotrebnih žrtava i stradanja. Međutim, taj potpis na samostalnost Kosova ima još uvek neku minimalnu vrednost, svakim danom sve manju. I u zamenu za taj potpis Srbija mora na Kosovu osigurati Srbima određena prava kao što je trajna eksteritorijalnost istorijske i kulturne baštine pod podužom zaštitom KFOR-a i UN (uslov međunarodnoj zajednici da se i ona ne može baš jeftino izvući), politička, ljudska i manjinska prava za srpsku manjinu po najsavremenijim standardima, opet pod podužom zaštitom i garancijom KFOR-a i UN, zaštitu "privatnih" investicija na Kosovu (i.e. ne može da bude eksproprijacije Bambijevih vinarija ili Mobtelovih/Telenorovih repetitora na Kosovu , to sigurno nije finansirano parama građana Kosova). Ukratko, nešto što je realno. Međutim, niti teritorije niti građani Kosova srpske nacionalnosti ne mogu biti "eksteritorijalni" u državi Kosovo. To jednostavno ne može da ide drugačije već da se integriše u okvir Republike Kosovo. Možda je u nekoj ranijoj fazi (vidi gore) bilo moguće i više, sada će biti čudo i ovo navedeno da se ostvari. Da, ljutom trgovinom za potpis na priznanje Srbija mora na Kosovu osigurati Srbima određena prava. Ali ta trgovina treba da se odnosi na koristi građana Kosova srpske nacionalnosti, a ne na koristi švercera, krimosa, države Srbije i njenih političkih faktora.

Šta svi mračite sa tim rastancima i sahranama? Zdravi baš i više nismo, ali živi smo i mrdamo svi, svako na svoj način. Opaliću celo leto po dva sata dnevno plivanja, ako skupim vreme, biće i 6-8km brzog hoda dnevno. Kad na to dodam posao i neke druge obaveze, ostaće svega 5-6 sati za spavanje, ali hebiga, ne može se sve. Sreća bar da posao mogu da radim bilo gde i bilo kada. Borba bre (btw, nisam grobar, ali mi se dopada attitude), a ne mračenje. Kakve crne vikinške sahrane. Jednog (što daljeg) dana lepo u grobnicu, pa da izađem kao zombi, koji se hrani naprednjacima. Samo promena sporta i načina ishrane. 😁 I guramo dalje.

Grešiš, sinko, silno grešiš. Ostavio si trag i verujem da bi mnogima na forumu, ako ništa drugo, nedostajao. Ti si ovde jedan od beacon-a zdravog razuma i normalnosti. Svaki dan me svojim postovima tešiš da još postoje normalni i zdravorazumski ljudi poreklom sa ovih prostora. Hebiga, u RL jedva da takve poznajem. U ovoj zemlji svi su na neki način opaljeni, i to ne mislim u onom simpatičnom smislu. Postajemo zemlja patoloških slučajeva. Svako na svoj način. A i gastosi nisu mnogo bolji, mnogi su svoju patologiju poneli sa sobom pa im ni civilizovan svet ne pomaže. No nisam hteo to da kažem. Nemoj da mračiš, nego nam se ti javljaj još mnogo godina i ostavljaj komentare. Laj do mile volje i što duže. Negde ćemo se složiti, negde pokarambasiti, ali biće zabavno i produktivno. BTW, na temu patologija. Evo jednu, koju smo moja bolja polovina i ja razvili (između mnogih drugih) a vezana za godine. Ranije smo obožavali Federera samo kao najinteligentnijeg i najelegantnijeg tenisera. Sada na to dolazi element da je najstariji na terenima pa ne damo našeg "dedu" i nerviramo se kad ga "muče" mlađi igrači. Uslovno rečeno, generacijska solidarnost (uslovno jer je mlađi od nas). I tako u svim sferama u krug.

Uhvatila me nešto nostalgija. Par numera za kolege, koji nemačku scenu poznaju:

Pročitaj odgovor Bilo je to vrijeme ruža. Imam par stotina takvih (u par hiljada ukupno, živeli torrenti). Ali nije samo omilljenih. Pusto ostrvo je završen čin. Tu se nosi specijalan izbor između omiljenih. Čar je u ograničenju količine.

Za Hendrix-a se 100% slažem, njegova verzija te pesme je najbolja i ima drive za razliku d Dylanovog originala, koji je blago dosadnjikav, a i mnogo bolja od Ferry-jeve obrade. Ne bi mi baš bila poslednja u životu, ali je jedan od all time favorita. ( a inače čak ni ne slušam te Woodstock varijante, ali All along the Watchtower rulez) Međutim, grešiš, sinko, silno grešiš. Ima zaokruženih albuma, da ne govorimo o koncept-albumima, koji se bez daha slušaju od A do Z. Moji navedeni svi u tu kategoriju spadaju. Nije to Madonna sa dva hita i 13 sranja na albumu. Prvih 4 albuma Simple Minds-a (dok se nisu iskvarili) se svi slušaju u celini, posebno New Gold Dream. Wish you were here, Closer i Vienna su takođe zaokružene celine, Tales of Mystery and Imagination, In the Court of the Crimson King i Twelve Moons su konzeptualni, a Into the Labyrinth, Peter Gabriel plays Live i Oil on Canvas su live-koncerti, time best of kompilacije, ovaj zadnji čak takođe koceptualni. Malo ko bi Viennu od Ultravox-a, doduše, ozbiljno uzeo, ali taj album daje jednu zaokruženu sliku, meni je to jedna elektronska mini opera takoreći. Imaš gomilu muzičara, koji se ne slušaju u varijanti pesama već celih albuma. Laury Anderson, Brian Eno, Nico, Residents, John Zorn, Terry Riley, Clint Mansell, Stockhausen, Pierre Schaeffer, etc, pa čak i među (uslovno rečeno) nešto malo komercijalnijim umetnicima imaš Dead Can Dance i solo projekte Lise Gerrard, David Sylvian-a, Can, Holger Scukay-a, Fripp-a, Waits-a,... Čak i oni baš komercijalni kao Mike Oldfield, Pink Floyd, Genesis, Vollenweider, etc, imaju gomilu albuma, koji se kao celina slušaju. Zato sam i imao problem sa izborom. U par terabajta imam u celoj gomii i nekoliko stotina naslova, koji se stvarno kao celina slušaju. Na kraju mi je u listi za pusto ostrvo možda nešto malo komercijalniji izbor pošto zanimljivi umetnici kao John Zorn i Steve Reich (takođe Gotika, metal i EBM) ne mogu baš uvek i u svakom raspoloženju da se slušaju. Ali ostaje da bi mi i 50 albuma bilo malo. 😉

Pokušavao da smanjim na uobičajenih 10 za takva pitanja, ali nikako mi nije uspelo. Jedva sam se nekako na 15 ograničio (50 bi bio realniji emergency kit). Malo sam varao sa live albumima, pošto se kod live-albuma na neki način radi o best of kompilacijama pa sadrže dosta toga. Sa druge strane interpretacije na live albumima mogu da budu neuporedivo bolje od interpretacija na studijskim albumima. Rhythm of the Heat na Peter Gabriel Plays Live, na primer, je jednostavno pesma bez koje ne mogu da živim dok je studijska verzija blago dosadna. Manu Katche rulez! Kod izbora sam primetio da se ovo pomalo razlikuje od muzike koju dnevno slušam u kolima, uz posao i sl. Ovo su albumi (u slučaju klasike dela/interpretacije) koje od više puta godišnje do bar jedanput godišnje slušam (dobro, ima ih još) i bez kojih stvarno ne bih mogao na pusto ostrvo. All-time muzika za me-time. Ako su se u izboru od nekoliko terabajta izborili, znači da ima nešto u njima. Redni broj ne označava nikakvu poziciju, ovi su svi broj jedan. 1. Joy Division - Closer 2. Simple Minds - Empires and Dance 3. Simple Minds - New Gold Dream (zadnji album na kome su još valjali, pre nego što ih je Steve Lillywhite sa svojom produkcijom uništio. Ovde su dostigli vrh filigranosti) 4. King Crimson - In the Court of the Crimson King (sa ovim i Pink Floydom me je burazer po ujaku u mladim danima, negde 72., indirektno usmerio na kasniju alternativu, a čovek je bio klasičan Woodstockaš, koji organski ne podnosi alternativu 😁) 5. Japan - Oil on Canvas 6. Alan Parsons Project - Tales of Mystery and Imagination 7. Dead Can Dance - Into the Labyrinth 8. Peter Gabriel - Plays Live 9. Pink Floyd - Wish you were here 10. Jan Garbarek - Twelve Moons 11. Ultravox - Vienna 12. Carl Orff - Carmina Burana (Ozawa, berlinski filharmoničari) 13. Tchaikovsky - Piano Concerto No.1 (Argerich, Abbado, berlinski filharmoničari) 14. Rachmaninov - Piano Concerto No. 2 (Rbinstein, Reiner, čikaška simfonija) 15. Mussorgsky - Slike sa izložbe (Orkestracija Ashkenazy (Ravel je malo limunadast), Philharmonia Orchestra) Da čujemo šta ko još smatra remek delima bez kojih ne bi mogao na pusto ostvro.

Hehe, i ne baš. Ne falširaju za razliku od bande na Eurosongu (ako si pratio ovogodišnji Eurosong, bila je kulminacija falširanja, worse than ever). A i rekoh lepo da postujem ovde onaj komercijalniji, prijatniji deo spektra. Ima tu još Dimmu Borgir, Therion, Batushka, Ghost i gomila drugih. Neću decu da kvarim ovde. Zamisli da neko postuje Cannibal Corpse. Ovako, uglavnom bendovi sa pitkim i well-trained ženskim vokalima bez previše growl-a i satanističkih fora. Dobrodošla svaka dopuna.

Da nam dugo ostaneš živ i zdrav i prisutan ovde. 👍

To senior citizen mi je ostalo od koleginice, koja je publiku na koncertima 80s bendova i izvodjaca u sali nazvala senior citizens (a i sama je tu negde). Posle sam obratio paznju, kad ono na Ferry-ju, Roxy Music-u, Peter Gabriel-u, etc, bas generacija. Na Rammstein-u smo supruga i ja bili medju najmatorijima, a na Josipi Lisac i Cohenu i medju mladjima. 😊 Zakljucak sta treba gledati se sam namece.

Propustih to da doticna tvorevina ne sme da se naziva tim imenom jer neke to vredja. Samo jel pita mene neko dal sam srecan time da me u pojedinim opstinama i institucijama u Beogradu usluzuju na meni stranom jeziku. Salu na stranu, zvacu to od sada jednostavno samo Doticni entitet unutar BiH. Valjda bar to moze. Uostalom, taj naziv smeta prvenstveno nacionalistima. Ali dobro, ako je pravilo - postovacu ga.