Div

Ne znam šta se i kada menjalo u pravilima ali sam ubeđen da je postojalo pravilo o minimalnoj udaljenosti kladionica od škole, no svejedno, možda sam nešto pogrešno čuo ili protumačio, možda se i ranije radilo samo o predlogu, svejedno ne vidim razlog da se baš mnogo zabrinem za dobrobit vlasnika kockarnica, znam da kocka neće nestati ako se kockarnica izmesti 200 metara dalje ali neka je to simbolični gest gradske uprave, ne smeta mi, sledeći bi trebalo da bude stroga kontrola rada, možda neke poreske intervencije, propagandne akcije koje osvetljavaju bolesti zavisnosti, uzroke i posledice. Nisu ni ograničenja brzine i postavljanje ležećih policajaca i semafora kod škola povećale bezbednost dece u meri koliko se govorilo i očekivalo, mnogi vozači ne poštuju ograničenja, deca prelaze ulicu van prelaza, kontrole saobraćaja su retke, kampanjske, saobraćajna kultura niska. Ne mogu reći neka se ponaša kako ko hoće, snosiće posledice, sva ta ponašanja postaju uzor deci, na najnižem nivou se projektuje mišljenje, ako su kockarnice tu, znači dobre su, da nisu dobre neko bi ih uklonio, zabranio, ako se droga prodaje u školi znači valja je bar probati, ako se izmesti 200 metara dalje valja prošetati, ja sam slobodan čovek od 12 godina, imam prava na izbor. Možda je bolje rešenje izmestiti škole, najbolje van grada, u šumu, prirodu, zdravije je i ne smeta biznisu, a kome je daleko ne mora da ide u školu, njegovo obrazovanje njegova stvar. I bolnice, muzeje, pozorišta, šta ima država da se meša u moje kulturološke i obrazovne potrebe. Ne veruje Šapiću i SNSu ništa, ako nabavi 300 autobusa siguran sam da je neko koji miliončić stavio u lični i partijski džep, ali nisam protiv nabavke autobusa, živimo u takvim okolnostima da prevoz u gradu zavisi od doktora Šapića, verujem u njegove sposobnosti da napravi veliku štetu, nije manje sposoban od Vesića, pa ako baš kladionice budu prve koje će osetiti štetu, neka, preživeću, a doći će i drugi na red.

Ekonomskim, i svakim drugim aspektom, života ljudi upravljaju prirodni zakoni od nastanka čoveka, mnogo pre kapitalizma, čovek je sklon da i prirodne zakone tumači na način kako mu odgovara, tako je lov u čoporu uslovljen prirodnim porebama za hranom i većom efikasnošću od pojedinačnog lova, podela plena, ulova, na način da jači dobije više, osvajanje teritorije, gradnja zaklona, procesi su išli paralelno, svest o potrebi zajedničkog delanja nije umanjivala želju za obimnijim prisvajanjem. Kažu psiholozi da kod čoveka, takođe, postoji prirodno usađen i osećaj za pravdu, saosećanje, empatija. Usklađivanje dejstva svih procesa, poriva, okolnosti navodi dna razmišljanje, razmišljanje nalazi rešenja, optimizuje aktivnosti, naravno, i razmišljanje je prirodni proces i davanje prioriteta jednih potreba nad drugima je prirodno. Ratovi i razaranja su prirodna stanja, ne bih im omogućavao da se nesmetano odvijaju. Kolikogod dosadašnje trajanje kapitalizma bilo neznatno u odnosu na trajanje i razvoj ljudskog društva stoji da je razvoj i prilagodljivost kapitalizma neuporediv sa predhodnim epohama, koje smo kao i kapitalizam nazvali naknadno nekim imenima, pokušavajući da im pogodimo suštinu, kapitalizam pre dvesta godina i kapitalizam danas se toliko razlikuju da je pitanje je li to jedan sistem.

Da, kao što je zabranjena prostitucija, prodaja alkohola i duvana maloletnicima.... Zabrana rada kockarnica bi dovela do porasta kriminala, i sad, pored onoliko kockarnica, imaš i paralelni sistem, ilegalno klađenje i kockanje, samo bi veći deo aktivnosti prešao na crnu stranu. Ne bih ja, u principu, imao ništa protiv zabrane, ali ne verujem u želju i sposobnost vlasti da zabranu efikasno sprovede, lep je tu prihod i za vlast, stranke...

Slušam, ponekad, vernike, iskrene i lažne, oni vide savršen sklad u veri, nema čpvek šta da misli i da pita, da sumnja, da istražuje, njegovo je da veruje i da bude srećan, sve će to biti nagrađeno jednog dana kad dođu pred boga, kad poberu plodove svog klanjanja, svoje molitve, svoje pokornosti, a sumnje nema, svakog dana oko 200000 ljudi dolaze do svog kraja i priključe se svom tvorcu. Svakog dana rađa se na hiljade malih slatkoh zečića, vesele se, skaču, trče, srećni su što ih vuk nije pojeo odmah, poješće ih kasnije, kad dođu na red. Robovlasnik je hranio svoje robove, neki i na hiljade njih, a nisu morali, mogli su da ih puste da umru od gladi, ali robovlasnik je duša od čoveka, on voli svoje robove, ne bi ih kupovao da ih ne voli. I Lenjinovi revolucionari su verovali u pravdu, jednakost, svaki dan su hiljade njih oslobađani, neki obaveza, neki dugova, neki života, posle se više nisu bunili, postigli su apsolutnu jednakost. Jedino, nikako da dokontam, šta je suprotno od kapitalizma, jasno je da pored kapitala postoje i druge vrednosti, materijalne i nematerijalne, šta neki skup vrednosti i shvatanja čini suprotnim kapitalizmu, recimo ja sam navijač, nenavijač nije suprotnost, ja sam tramvajdžija, suprotnost ne znam da li postoji, netramvajdžija to nije jer bi se inače potrli kad se nađu jedno pored drugog. Ne čini mi se ni da je ispravno reći, dobro je što manje države, što manje teži ka nuli, znači ništa države, znači li da je idealno društvo bilo dok smo živeli na grani i u pećini, možda je dobro optimum države, to nije ni najmanje ni najviše, to je taman onoliko koliko treba, samo što malo ko ume da meri objektivno. Država je postojala i pre kapitalizma, kapitalizam ju je preuzeo i koristi je za svoje potrebe, nije odbačena, ona je proizvod tržišta, nekad su neki ljudi osetili potrebu da stvore državu i strvarali su je i stvarali.

Učiti, učiti i samo učiti. To? Teško da će iko provesti starost onako kako želi i kako je zamišlja u mladosti ili srednjim godinama. More primera gde i u poznim, ali i u ranim i srednjim godinama, ljudi ne mogu da žive sa odabranim emotivnim partnerom i pored dobrih zdravstvenih, ekonomskih, stambenih uslova, razvode se, napuštaju decu, deca napuštaju roditelje, neko i u 80 godina zamišlja da je centar sveta, da svi moraju da se prilagode njemu, neko drugi digne ruke i sam od sebe i pre šesdesete. Viđao sam kakve traume doživljavaju stari smešteni u domove, opet i one zadovoljne, šta mi fali, imam sve, društvo, drugi brinu o meni. Neko, opet, bira samoću, živeti sam nije automatski i samoća, ali i jedno i drugo je mogući izbor. Kad sam prvi put pročitao taj tekst o petoro udruženih, onako, za sebe, upitao sam se ima li ljudi sa kojima bih na sličan način mogao da organizujem život, sutra, prekosutra. Nema, zasad, ali ne tvrdim da se neće nešto promeniti vremenom.

Generalno, ljudi se veoma često ponašaju neodgovorno, razlozi su svakakvi, neznanje, uticaj okoline, nedostupnost sredstava zaštite, preventive, nepromišljenost, ne samo kad su u pitanju seksualni odnosi i neželjene posledice već i u drugim situacijama, dobar broj infekcija bi se izbegao kada bi se pridržavali preventivnih mera, od najbanalnijih do visoko sofisticiranih, saobraćajne nesreće se ne bi događale kada bi propisi bili popuno jasni i nedvosmisleni i svi ih se pridržavali, međutim, ljudi su samo ljudi, nesavršeni, nezreli, nekad glupi, skloni riziku. Bolje je sprečiti rizični događaj nego rešavati posledice, ali ako je već došlo, ili preti da dođe, do loše posledice valja i posledicu sprečiti, i to je OK sve dok ne izaziva, nove, veće, probleme. Vidim da nisi apriori protiv abortusa, da si za afirmaciju drugih metoda planiranja i kontrole rađanja, što je sasvim u redu, ostaje ipak da se konstatuje da je bolje imati širi izbor nego sužen, a obrazovanje, informisanost, dostupnost sredstava zaštite jeste na prvom mestu, s tim što nikoga ko napravi grešku u životu ne bih osudio na posledice koje će vući čitavog života ukoliko ih se može rešiti.

"Glasanje nogama" nije samo po sebi socijalana već pre geografska mobilnost, kad se pojedinac iz srednjeg sloja siromašne države, Srbije, naprimer, preseli u Švedsku u potrazi za poslom on, lako moguće, iz gornje polovine društva po materijalnom bogatstvu prelazi u donju polovinu iako, verovatno, u apsolutnom iznosu stiče 3-5 X veća primanja u startu. U SFRJ je postojala povelika socijalna mobilnost, gradovi su se punili, sela praznila, zemljoradnjom se bavilo sve manje stanovništva, industrija i usluge zapošljavale sve više, školstvo je obuhvatalo sve veći procenat populacije, od najnižeg obrazovanja, sticanja osnovne pismenosti, do stručnog osposobljavanja i usavršavanja. Pada mi na pamet jedna paralela, da li je lakše biti najbolji Srbin u tenisu ili najbolji Kinez u tenisu, da bi bio najbolji Srbin u tenisu treba da budeš bilji od njih 7 miliona, da bi bio najbolji Kinez moraš da budeš bilji od njih milijardu i nešto, realno, verovatno više ljudi u Kini igra bar ponekad tenis nego što srbija ima stanovnika, Kinez treba mnogo više truda da uloži da bi se dokazao, da prođe sve cikluse takmičenja, pobeđuje i na kraju ne znači da je bolji takmičar od srpskog tenisera. Ima i drugih razlika, ako imam 100 evra mesečno na raspolaganju, to mi obezbeđuje da se prehranim da bih preživeo, tako mogu godinama, živim sa 100 evra, da bih zarađivao 500 treba mi 50 evra mesečno da platim školovanje, obuku, usavršavanje, ako to oduzmem od raspoloživih 100 biću gladan, bolestan, nesposoban za rad i učenje, zašto ne bi postojao neki fond pomoći, neka je i državni, imaće i ta država koristi od mog budućeg rada. Ponoviću, previše se opredeljujemo po sistemu ili/ili, dakle nešto odbacujemo, kad pređemo na razmišljanje i/i, imamo veći izbor, uvek sam više voleo izbor nego prinudu.

cEĐ

Jeste, koliko znam. U lepom je delu grada, ali ne znam koliko je praktično.

DebitaNT

Da li je, možda, umesto boldovanog unitarizma bolje reći etatizma, možda pogrešno tumačim, ali mislim da se rečeno odnosi na meru u kojoj neke odnose uređuje država, a ne i na način na koji država odlučuje, što u krajnjem ne utiče presudno na temu rasprave, ali je bolje ako smo precizniji u korišćenju i razumavanju termina. Kroz neke diskusije se, pored suprotstavljenih sistema, kapitalizam-socijalizam, a bez jasne granice gde jedno prestaje a drugo počinje, ističe i suprotstavljenost kapitalizma i države, dok ja vidim da upravo država omogućava finkcionisanje kapitalizma, dajući mu pravni okvir ali ponekad i protekcionističku zaštitu, prilagodljivost kapitalizma se oslanja, takođe, najviše na državne mere. Nasuprot, socijalizam u lenjinističko-saljinističko-maoističkom smislu, (namerni izbegavam, marksističkom), i pored svestrane podrške države nije uspeo, pitanje da li je maoistički socijalizam reformisan ili odbačen i stvoren novi, na sasvim novim osnovama, samo bez opšte oružane borbe. Izbegao sam i jugoslovenski koncept, po meni zanimljiv za analizu i proučavanje, ali ne dovoljno značajan za svetske procese, a obično se, na ovom forumu svaka akaliza jugoslovenskih događanja završi drugom pričom, najmanje ekonomskom i socijalnom. Pominjalo se stanje u Srbiji, zajednička ocena je loša, šta je uzrok lošoj oceni, kapitalizam na delu ili nedostatak kapitalizma? Rekao bih, imamo nedostatak države u oblastiuređenja ekonomije, uprave, prava, sloboda i višak države u upravljanju svim tim oblastima i to ne formalno uređenim načinom već jednostavnom uzurpacijom nekontrolisane vlasti. Stoga, ne može se ocenjivati jedan sistem koji ne možemo ni definisati, koji zavisi od (mrzo)volje pojedinca.

Prag, ovih dana:

Ja sam i dalje entuZAISTA.

Jeftina, obrazovana i efikasna radna snaga neće to biti večno ni kom sistemu, kao što je odbijala u Evropi i USA, Japanu i Koreji, tako će i u KINI, Indiji, dovoljno je ove dve zemlje, šta mislite koliki je to kupovni potencijal kad u dve zemlje sa tri milijarde stanovnika prosečna zarada naraste za 10-20%, kad postigne 50% zarada na zapadu ii kad sustigne zapad. Naravno, očenujem i odgovor da se to nikada neće desiti, ne znam, nisam vidovit, ali bolje je da se desi i za Zapad i za Aziju, da se nadmeću proizvodnjom i trgovinom nego sukobima, čak i unutrašnji sukobi u velikim zemljama, mnogoljudnim i ekonomski i vojno jakim je potencijalna opasnost za ceo svet, sukobi se lako prelivaju, borba se sa terena prenese na tribine, sa tribina na ulice...

Isključivost, kapitalizam je idealan, socijalizam je zlo koje treba uništiti, pokazuje se u nekim postovima i kroz ocenu da za sve evidentne dostignute vrednosti u zapadnim zemljama zaslužan kapitalizam a za se, isto tako evidentntne, nedostatke, uzrok je nedostatak kapitalizma, naravno i ostatku sveta, bez obzira ko je na vlasti. Pogrešne, nopoštene pretpostavke se koriste kao dokaz, naprimer, u socijalizmu svi imaju jednake plate je netačna, nisu bile jednake ni u "kolevci" socijalizma, SSSRu, ali jesu centralno određivane, ne znam kako je bilo u Kini do osandesetih, u Jugoslaviji je praksa centralnog određivanja visine plate, mesta rada i drugih uslova napuštena '53, taspon plata je u okviru osrednje firme išao do 1:7-9, uz naravno i druge privilegije koje su imali bolje plaćeni, pretpostavka je da su i stručniji i produktivniji, na nivou čitave zemlje ne znam statistiku, koliki je raspon bio, ali verujem da je dostizao barem 1:15. Drugo, korititi termin komunizam za sistem u SSSR i SFRJ je netačno, ni sam MArks ni rukovodsta ovih zemalja svoj sistem nisu smatrali za komunizam, komunizam je bio zapisan kao nekakav cilj za budućnost, famoznu bolju budućnost, da je sistem koji smo živeli bio socijalizam uz nešto sličnosti i ogromne razlike, kvantifikacija je stvar lične percepcije, za nekoga je to apsolutno isto jer imamo jednopartijski sistem, za nekog drugog Tito je revizionista jer je napustio Informbiro, uveo elemente tržišta, uveo participaciju zaposlenih u upravljanje preduzećem, sarađivao sa zapadom, jednom rečju izdao. Komunisti jesu proganjani i u USA, tokom i posle WWII, ali je interesantnije da su USA proganjale komuniste u Francuskoj, bilo je nakakvih pretnji i u Italiji, jer su u tim zemljama komunisti uspevali da na izborima ostvare mogućnost da uđu u vladu, odnosi USA i Francuske su dovlazili do ivice prekida diplomatskih odnosa ukoliko se izaberu ministri iz redova komunističke partije. Italijanski komunisti su dobre rezultate postizali na lokalnim izborima, imali vlast u mnogim velikim gradovima, valjda su birači znali šta rade ako istovremeno glasaju za komuniste u Rimu i za demohrišćane u italiji. Nego, reče neko da je socijalna politika u Norveškoj moguća samo uz naftni fond od hiljadu milijardi dolara, svakako da je fond značajan, ali Finska, Danska, Švedska nemaju naftni fond, imaju visoke poreze, mora se sve od negde finansirati i imaju dobre rezulltate, i razvijenu proizvodnju i visoku socijalnu sigurnost i dovoljno kapitalizma i dovoljno socijalizma, uz naravno, povremeno korigovanje recepta, dodaj kašićicu kapitalizma kad posustane proizvodnja, nacedi još socijalizma kad masa negoduje. NAjveći eksperiment nam se odvija pred očima, Kina, kapitalizam pod vođstvom komunista, videćemo konačan rezultat ali rast proizvodnje daje nadu da dovoljan broj ljudi postane minimalno zavisan od partije a maksimalno od svog rada, ja se nadam u nekom momentu i razvoju svesti o potrebi kompromisa koji će dovesti evolucijom da zamene jednopartijskog sistema višepartijskim. Deng Sjaping je izrekao onu, sad već čuvenu, nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe, ali nije svakako prvi koji je primenio takav pristup, upravo je evropska socijaldemokratija to primenjivala i pre Denga, naravno ne samo socijaldemokratija, i druge ideološki slične a i ideološki suprotstavljene partije kojim je nnapredak društva bar jednako važan kao i sopstveni baravak na vlasti, koji ne gledaju samo bolju već i rezultate.

Ne ulazeći u svaki detaljčić, slažem se, Norvešku poznajem površno, iz medija i poneke informacije od ljudi koji, kao ti, žive tamo. Nisam nimalo iznenađen da javna ili državna preduzeća u Norveškoj posluju pozitivno, verujem da bi tako bilo i kad Norveška ne bi imala hiljade milijardi od nafte, ali to ne govori ništa u prilog državnog vlasništva i državnog upravljanja, verujem, odnosno siguran sam, da bi te firme poslovale uspešno i da su u privatnom vlasništvu. Isto tako, siguran sam, ima i primera, da vlast u Srbiji ulazi u dilove sa privatnim vlasnicima sa ciljem učvršćivanja svoje vlasti i izvlačenja para iz budžeta i prebacivanje u lične džepove. Jasno je da su Pink, Hepi, Studio B, B92 i more drugih medija privatni, ali je jasno i kako su, večina njih došli do vlasništva i da rade u interesu vrha vlasti otvorenije nego RTS koji jeste i formalno u javnom vlasništvu. Imamo i privatnih firmi iz drugih oblasti, građevinarstvo, na primer, koje dobijaju poslove na svakom tenderu na kom se pojave, često su i jedini učesnici akoje posle postaju vlasnici čak i naučnih instituta, korupcija unutar kruga članova partije ili proširenog kruga sa pojedincima koji su, formalno, van partije ili nisu na istaknutim pozicijama u partiji daje iste rezultate. Ono što bih očekivao u slučaju EPSa i Telekoma je da ne bi ušli mali ili srednji igrači, njih bi morale da kupe ozbiljne firme iz branše koje nisu stvorene i registrovane juče da bi postale vlasnici pomenutih firmi, za očekivati je da čuvaju svoj ugled i pozicije na drugim tržištima, znam da ne postoji čvrsta garancija za to, primer FIAT. Ovu tvrdnju ne razumem, na koje firme se odnosi, Norveške, Srpske, sve javne bilo gde? U Srbiji to jednostavno nije tačno. Železnica je od WWII možda jedne godine poslovala na pozitivnoj nuli i to, mislim, da je u pitanju neka knjigovodstvena gimnastikaa ne stvarno pozitivno poslovanje.

Soroš i Rokfeler?

A, znači mi živimo u pravnoj državi, ovde vladaju zakoni a ne Vučići, što ne reče ranije...

Rečeno je već, najveću korist od Marksovog učenja imali su i imaju radnici u zapadnim, kapitalističkim, zemljama, a razlog za tto je što su na zapadu njegove "analize i prognoze" svatali ozbiljno, nisu ih odbacili u kompletu kao crnu kugu niti prihvatili kao sveto pismo. Marks je pisao o kapitalizmu u ranoj fazi, odnosu između rada i kapitala, procesu stvaranja vrednosti, udelu u raspodeli ostvarene dobiti, socijalnom statusu učesnika u proizvodnji, mogućim implikacijama. Moje površno znanje, kaže da Marks nije bio revolucionar, nije predvodio naoružane mase koje menjaju sistem, teorijski je postavio ciljeve društva i način kako se mogu ostvariti. Zašto se velika korist od njegovog učenja vidi na zapadu, najviše zato što se u tzv socijalističkim revolucijama, u Rusiji, Kini, Jugoslaviji, Kubi... pozivaju na Marksa bez kritičke analize dostignutog razvoja i uspostavljenih odnosa, pa se često, da bi se sdezavuisao bilo kakav značaj Marksovog rada sve kasnije prakse, Staljinova, Mao Ceova, Titova, Kastrova nazivaju Marksizmom mada su one to u veoma maloj meri. Osnosvno, socijalizam bi trebao da nastane iz kapitalizma jkada se on dovoljno razvije jer ne može nastatai društvo socijalne pravde bez materijalne osnove, jednakost u siromaštvu nije Marksov cilj, a ako bi poredili kapitalizam iz prve polovine 19. veka i današnji kapitalizam u zapadnoj i severnoj Evropi, pa imali bismo primer delimično, dobrim delom, ostvareni socijalizam bez ugrožavanja ekonomske osnove za dalji razvoj i rešavanje konflikta među učesnicima u društvu uglavnom mirnim putem, pritiscima, pregovorima, uviđanjem benefita sa obe, odnosno svih strana, a bez krvavih oružanih sukoba uz milionske žrtve. Moguće je društvo socijalne pravde u kapitalističkom sistemu, primer Danske, Švedske Finske to dokazuje, a moguć je i brz rast ekonomije i proizvodnje kao što Kina dokazuje, ima primera ekonomskog rasta i u diktaturama, Singapur, Čile pa i Tajvan i Koreja. Kapitalizam se može definisati analizom društava, uočavanjem pojava koje vode konfliktima većeg intenziteta koji mogu da ugroze čitavo društvo, kapitalizam nije gotova teorija, recept, koji se "zavodi", dosadašnja njegova prednost se ogledala u mogućnosti prilagođavanja realnim okolnostima, nasuprot pokušajima da se okolnosti prilagode zamišljenim ciljevima pa kad se pokaže nemogućim da se primeni najgrublja sila i ugroze životi miliona i uruši čitav siste.

Norveška je primer da se siromaštvo i surovost lakše podnosi kad se ima mnogo para. Nije privatizacija čarobni štapić, privatizuješ sve i zemlja odmah procveta, ali je mnogo zdraviji odnos kad postoje čisti računi, mislim da u Srbiji nema više državnih banaka, osim Poštanske štedionice, a nekad se govorilo da se banke nikako ne smeju privatizovati, odraće nam kožu sa leđa, ja vidim ipak bolju uslugu, a naravno, banke rade za profit a ne da obezbeđuju socijalni mir. Znam i da privatizacija ne eliminiše korupciju sama po sebi, primr mediji, ali već je pomenut primer TV B92 i TV Prva, privatne su ali su od predhodnih vlasnika kupljene koruptivnim poslovima, državnim parama preko Telekoma, takođe i manji mediji, lokalne televizije, novine, dobijaju novac za navodne poslove koje rade za državu, a svodi se na poslove za partiju na vlasti. Kad se EPS svede na ruinu, i sirovine i proizvodnja i prenos i prodaja, potrebne su decenije da se obnovi, a EPS nije samo značajan zbog neke zarade i plata zaposlenih, čitava privreda u mnogome zavisi od njega, verovatno da zznaš trenutnu situaciju, dokle nas je dovela jeftina struja, tzv briga za potrošače, imaćemo možda i dalje najnižu cenu struje ali nećemo imati struje, još gore, imaćemo visoke cene ali nedovoljno struje. Sve je to rezultat državnog vlasništva i upravljanja. Ne tvrdim da nema primera u svetu uspešnih državnih firmi, ali tema je Srbija.

Hteo sam da slikam cvet ali mi pčela uletela u kadar i pokvarila sliku:

Ja nisam protiv udruživana opozicije i u jednu kolonu sa samo jednim ciljem, rušenje trenutne vlasti, ali pričam o realnom stanju, nespremnosti opozicije da postigne minimum dogovora za tako nešto i da i ono malo što se dogovori i ispoštuje. Dobro, ne mogu u jednu kolonu, previše se razlikuju ideološki, ne mogu u dve, nepomirljive sujete, organizuju se u 6-7 kolona, koalicija i počnu da pucaju još tokom predizborne kampanje. Komentarišemo sastanak Đilasa sa Vučićem, OK, nije trebao da ide na svoju ruku, ali šta se promenilo u odnosu na dan pre satanka, već je pukao dogovor između Đilasa i Jeremića, Već je bilo glasova ko sa kom neće ni po koju cenu, posle sastanka imamo još jednu nepremostivu podelu, Neko nikako neće sa Đilasom, neko bi i mogao, ali da Đilas prihvati njegov program, neke stranke su pokušale da se još jednom okupe, postignu kakav-takav dogovor, većina nije ni došla na dogovor, drži se svojih principa, neće sa izdajnicima, hoće na dogovor samo ako dođu svi, hoću dogovor pod uslovom da se usvoji moj predlog, e jebi ga. Više glasača u Beogradu nije glasalo za SNS i SPS nego što jeste, nekih 70.000, ali to nije pretočeno u broj odbornika u skupštini, stranke koje nemaju podršku ni od 3% birača su uporne da odlučuju o potezima opozicije, a kad izbori prođu, ne pređu cenzus, kriv im je neko drugi, makar to bio i Đilas. Pa, dobro, sledeći put neka se organizuju u antiđilasovsku koaliciju, u koliko kolona misle da je optimalno da pobede i Vučića i Đilasa i najvećeg protivnika, sebe.

Recimo i da se složim sa boldovanim, praksa u SR pokazuje da firma koja stvara dobit služi kao krava muzara za partiju na vlasti, tako su Telekom i EPS došle do teških gubitaka, EpS je tehnički upropašten, Telekom je ušao u investicije koje nemaju veze sa mozgom i čiji je cilj da pare prebacuju iz državne firme u privatne džepove, pomenuo sam koliko je plaćeno pravo prenosa utakmica Premier lige. Država od, npr, EPSa ima prihod u budžet od poreza na plate zaposlenih, to su desetine hiljada ljudi, takse ili naknade za korišćenje prirodnih resursa, uglja, vode, PDV, šestina sume koju svi korisnici plate za struju ide državi kroz PDV i na kraju, porez na dobit. Telekom služi državi da guši rad SBBa, umesto da se širi konkurencija stvara se sve veći monopol. Javna preduzeća se koriste za partijsko zapošljavanje, nameštanje tendera, gušenje konkurencije, pogledaj stanje u Železnici, Javnim komunalnim preduzećima, sve je to na ivici totalne propasti, održava se u životu raznim finansijskim gimnastikama, para sve manje, oprema propada, usluge nikakve. Očekivati od ove vlasti, a i neke nove, u Srbiji da će odvojiti biznis i državni interes od interesa grupe na vlasti je nerealno.

Znam da su mogućnosti u IT raznolike, ostavljaju izbor i programerima, dizajnerima a i poslodavcima da ispregovaraju uslove, ne zasniva se razvoj čitavog sektora ni pojedine firme na prinudi, platiću radnika malo jer znam da nema izbora. Mnogi koji su pokušali tako su se našli na čistini jer su im potencijalni zaposlenici našli izbor, našli su bolje dok su poslodavci u poziciji daj šta daš. Sad je vruća tema šta sa EPSom, Vučić se kune da ne razmišlja o prodaji, kaže glupost je sada je prodavati što je možda i tačno, sada se ne može prodati po nekoj pristojnoj ceni, ali veća je glupost što nije prdata pre 5, 10 ,15 godina, bojim se da će za par godina moliti brata Sija da uzme EPS besplatno, dotle će i Telekom biti udavljen u dugovima. Dobro je da radnici i stručnjaci odlaze na zapad, da vide, nauče, zarade, dobro je i da dođu radnici i stručnjaci sa strane ovde, da rade i uče i uče nas ali i zarade da bi imali motiva i oni da ostanu i neki naši da se vrate sa više znanja i iskustva.

I koje ciljeve bi zastupala takva koalicija, sa kakvim programom, sa kojim ljudima? Pristojnost te "pristojne desnice" se ogleda u tome što njen lider nosi odelo i ne psuje na televiziji, evo da i ja budem pristojan, neću da kažem kakva mu je politika, a ima takvih blizu pola opozicije, pola i po broju stranaka i po osvojenim glasovima. Razumem sve lidere koji zameraju Đilasu na razgovoru sa Vučićem, ali osim par njih, niko i nije bio sa njim u koaliciji, kakve on ima obaveze prema ĆZavetnicima, zašto bi polagao račune POKSovima, uostalom, neka pokupe njegove glasove, ostavio im je veći prostor za delovanje, neka ponude nešto bolje. Od toj famoznog razgovora, veći deo opozicije se bavi Đilasom, više nego Vučićem. Valjali bi većini stranaka novi ljudi ali to ne znači da se stari sklone da dođu novi nego da se novi nametnu, da okupe saradnike, da privuku glasače. Meni na nešto takvo liči koalicija Moramo, odnosno sada ta nova stranka koja nastaje od dela koalicije, njihovo je da se nametnu, ne da čekaju da se skloni Tadić, Đilas...