vilhelmina

Pretpostavljam da ce koristiti neki od screening testova koje svako moze da koristi, npr MADRS-S ili DSM-5, pa kasnije ljude upucivati psihijatru, ako se pokaze potrebno. Ima tih testova i online, za selfscreening. To nije tako lose za pocetak, kao prvi korak u dijagnostikovanju depresije, jer ipak daje neke naznake u kom pravcu bi dalje trebalo ici. Problem ce biti, bar po mojoj proceni, da niko to nece uzimati zaozbiljno. To dalje znaci da sami lekari nece dati potrebna uputstva ljudima pre ispunjavanja testa, sto vec narusava validnost rezultata. Mnogi nece znati ni da protumace rezultate testa, jer ce ih mrzeti da procitaju prirucnik ili se na drugi nacin informisu sta i kako. Zato nisam bas optimista, ali opet bolje ista nego nista. Bar ce se na neki nacin skrenuti paznja na problem. Mozda ce ljudi i sami poceti da misle o tome, mozda neko shvati da nije lenj i razmazen, nego deprimiran. Mozda i sami lekari opste prakse, bar oni savesniji, pocnu i o tom aspektu zdravlja da vode vise racuna nego do sada. Neke vajde bi moglo da bude, cak i ako ne bude odradjeno perfektno.

Posao psihijatra i jeste da prepise lekove, i to onda kad dijagnostikuju bolest koja to zahteva. Razgovor s pacijentom je njima samo srestvo da postave dijagnozu, ne i sredstvo terapije. Barem je tako u Evropi, gde su psihijatri uglavnom u sistemu socijalnog osiguranja, dostupnog svim gradjanima. Pitanje je da li je tvojoj ex to uopste bilo potrebno, ili je bilo boljih nacina da joj se pomogne. Lekovi gde im mesto nije, mogu da naprave vise stete nego koristi. Gotovo da ne postoji psihijatrijski lek koji nema nuspojave. Nekada su lekovi, naravno, neophodni. Ali nisu u situacijama koje bi se u ostatku medicine moglo porediti s virusnom infekcijom, recimo prehladom, makar bila i neka teza. Te stvari prolaze same od sebe, ali je bitno spreciti da se ne iskomplikuju u nesto sto moze ozbiljnije da ugrozi zdravlje, pa i zivot. I kao sto ne ides kod lekara svaki put kad se prehladis, tako ne treba trcati ni psihijatru za svako emotivno stanje koje odstupa od normale i tek u nekom ogranicenom vidu remeti zivot. Koliko znam, u tom medjuprostoru izmedju potrebe za lekarskom intervencijom i samopomoci, u Srbiji jos ne postoje odgovarajuce alternative. Ovde kod mene ih ima, sto opet ne znaci da su lako dostupne, ali svakako je to bolje reseno. U laksim slucjavima, kao sto su ranije opisani povremeni napadi panike, anksioznost, pa i depresija koja nije stigla do nivoa dijagnoze... moze se dobiti pomoc od psihoterapeuta, koji je obicno psiholog, ali moze imati i drugo osnovno obrazovanje, s dodatnim obrazovanjem u psihoterapeutskim tehnikama. Postoji i nivo koji je jos nizi od psihoterapije, i ima pre svega preventivnu svrhu, dakle da spreci da stvar eskalira ili da uputi osobu dalje, psihoterapeutu ili psihijatru, zavisno od procene i potrebe. oze i obrnuto, da psihijatar salje pacijenta nizim nivoima u okviru zdravstvenog sistema, kad proceni da slucaj nije za njega, ali ni za otpisivanje. To se ovde zove kurator, i on u osnovi ima obrazovanje socijalnog radnika. Sama sam taj posao radila nekoliko godina. Sretala sam ljude u kriznim situacijama, kad dobiju tesku dijagnozu, ili u slucaju smrti bliskih ljudi, ili jednostavno kad su vec u bolnici zbog neceg drugog, pa pozele da otvore dusu. Ili ako sestra ili lekar procene da postoji potreba. Bilo je ovakvih kao gos´n Puzigaca, koji bi me napujdali samo tako, kao sta mi ovde upadas, ko te zvao 😀, ali i to je deo posla. Ponekad je i samo saznanje da postoji lako dostupna pomoc dovoljna da covek sam sagleda svoje potrebe i angazuje resurse da bi mu bilo bolje. Ili bar da shvati kad mu je potrebna pomoc psihoterapeuta ili psihijatra. Mislim da Srbiji nedostaju ti razliciti nivoi pomoci, posebno u delu prevencije ozbiljnijih psiholoskih poremecaja. Naravno, onda kad je prevencija delotvorna. Svakako da nije kod bipolarnog poremecaja, psihoza i slicnih bolesti, daleko bilo. Tu vec nema srece bez psihijatra i lekova.

Ima razlike izmedju deljenja saveta opste prakse i odgovaranja na konkretna pitanja. Zablude su uglavnom vezane za ovo potonje. Ja mogu govoriti samo za moju zemlju, i to ne mora obavezno biti vezano za struku. Moze i za socijalni ili penzioni sistem, mogucnost nalazenja stana, funkcionisanje zdravstvenog sistema, mogucnost skolovanja, ucenja jezika, priznavanja diploma, nalazenja posla, brigu o deci, starima i invalidima... Nista od toga nece uticati na neciju odluku da spakuje ili raspakuje vec spakovane kofere, ali moze koristiti na druge nacine. I moze biti zanimljiva tema za diskusiju, pa makar nikome i nicemu ne koristilo. Navescu ti par primera zabluda na koje ja smatram da je sasvim u redu reagovati i objasniti ljudima kako stvari stoje, a oni kako hoce. Naravno, nije obavezno. Onu gore medicinsku sestru nisam pomenula slucajno, jer sam nedavno dobila pitanje vezano za to. Pitalac je poznanik, nikakva bliska osoba. Pitanje je kakve su sanse njegove rodjake da nadje posao medicinske sestre u Svedskoj, pa da kasnije na osnovu toga dovede celu porodicu. On cuo da su dobre. Kad sam rekla da su ustvari male i nikakve, bar ne u struci, covek pocinje vidno da se nervira i nekako pokusava da me ubedi u suprotno. Navodi mi primer neke druge koja eto vec godinama radi kao sestra u starackom domu, sa srpskim obrazovanjem. Pitam ga sta ona tamo radi, on kaze (povisenim tonom) - pa neguje starce, sta bi drugo radila, to joj je struka. Probam da mu objasnim da joj to nije struka, jer posao negovateljice u starackom domu moze raditi bilo ko, ne trebaju nikakve posebne kvalifikacije. Covek tu vec lagano zapenio, pita sto ja njega lazem kad on zna da se u Svedskoj zna red, ne moze neko nestrucan da radi u zdravstvu. Ja ovakva uporna i tvrdoglava, nastavim da mu objasnjavam da staracki dom nije zdravstvena, vec socijalna ustanova i da je nega ljudi koji tamo zive nekvalifikovan posao. Nesto sasvim drugo su rehabilitacioni centri i odeljenja gerijatrije, u kojima se neki zadrze dugo, po vise meseci, ali tamo se ide s uputnicom lekara. Staracki dom to nije, njega odobrava socijalni radnik u opstini. Tu ga nekako ubedim, ali sad on ima novi argument. Kaze dobro, mozda je tako, ali ima nova lista deficitarnih zanimanja na sajtu svedske ambasade, i tamo pise da medicinske sestre i ostali deficitarni mogu da dodju i pocnu da rade bez boravisne i radne dozvole, pa da je tek naknadno traze. Jaooooo... Jeste, tako je, to su deficitarna zanimanja i ima ih mali milion. Osim medicinskih sestara, tamo su i lekari, vaspitaci, ucitelji i nastavnici, psiholozi, defektolozi... Sve su to deficitarna, ali i licencirana zanimanja, i zato se ne mogu raditi bez svedskog obrazovanja. Ne moram ni da kazem da me tip na kraju od...bao jer necu da pomognem, a i nemam pojma sta pricam. Naravno, mogla sam i da ga izbegnem, da se uopste ne upustam u razgovor, neka se snalazi kako zna. Ali ja tako ne radim.

Ne vidim cemu ovaj ton? Objasnila sam, uopste nije bitno da li je ladno al standard, ladno bez standarda ili standard bez ladnog. Poenta je u tome sto tip sam pita i sam odgovara. Valjda pitas kad nesto ne znas, pa cekas da ti onaj koga si pitao odgovori. Ali moze se znati i bez da se pita. Evo gore tebe, koja nikad nikom i nista ne sugerises, gde siris zablude 😉. Skandinavske zemlje (dakle, Svedska i Norveska) se vrlo razlikuju, a ako dodas i ostale tri nordijske, sarenilo je jos vece. Definitivno, zdravstveni radnici u Svedskoj su lose placeni, to ovde i ptice na grani znaju. Za IT je tesko reci, jer su razlike unutar sektora velike. Sto se tice savetovanja drugih, nije to samo kad te neko pita da li da se seli ili da ostane gde je. Niko normalan nece tako nesto ni pitati, a ni odgovarati na takvo pitanje. Ljudi pitaju konkretne stvari, npr kakve su sanse za posao medicinske sestre sa srpskim obrazovanjem u Svedskom. Naravno da cu reci da su nikakve, zasto bih ikoga zamajavala, ako vec znam koja pravila vaze i kako se primenjuju? Doduse, niko me to nije pitao, bar ne direktno, jer ljudi u Srbiji znaju da je ovde manjak sestara, da ih jedva cekaju, dele boravisne i radne dozvole sakom i kapom, i placaju suvim zlatom.

Pobogu, nije mi ni na kraj pameti da igram sah sa zemljacima 😂. Uopste se ne radi o povratku. U istom tom postu sam objasnila da ja i ne znam gde bih se to vracala, cak i kad bih htela. Ima drugih razloga, zbog kojih planiram kombinaciju s ex-yu kad odem u penziju, ali nijedan nije ni blizu tog sto si ti opisao. Prvo i osnovno, Svedska prolazi kroz proces reforme penzionog sistema, sto ce trajati jos par decenija dok se ne stigne do cilja. Cilj je da sve penzije budu u potpunosti zaradjene, ali to ne biva preko noci. Zato u ovom prelaznom periodu razlicite generacije odlaze u penziju pod razlicitim uslovima. Moglo bi se reci da je ta reforma nekom majka, a nekom maceha. Za moju generaciju, buduca penzija ce se sastojati od onog sto do dana odlaska osoba uspe da zaradi i od garantovanog dela. Garantovani deo sluzi da ljudi cije su ranije uplate za penziju odlazile u budzet, a ne kao danas u fondove, ne bi trpeli stetu. Taj garantovani deo je trenutno oko 800 eura za one koji su u trenutku penzionisanja ziveli u swe najmanje 40 godina, i srazmerno manje za one koji su tu krace vreme. U mom slucaju ce zivotni staz ovde biti 25 godina, a radni 24. Zato cu ukupno u prvih pet godina dobijati oko 800 eura, isto onoliko kao i neko ko je samo ziveo ovde 40 godina i nikad nije radio, a kasnije nesto manje od toga. Dodatni problem mi je i sto mi je prvih desetak godina ovde i prihod bio znatno manji nego sto je danas, pa je jasno da ce to biti prilicno mizerna penzija. No naravno, ovo je Svedska, pa i za to postoji resenje. Ljudi cije penzije ne dostizu egzistencijalni minimum, imaju pravo na razlicite vidove socijalne pomoci. ali tada nisi slobodan covek, jer moras da boravis ovde, ne smes duze da odsustvujes i moras da polazes racune o tome sta radis. To ne zelim i zato nameravam da deo godine provodim tamo gde ce mi zivot biti jeftiniji, i naravno da ce to biti zimski period, jer ovdasnja hladnoca i mrak uopste nisu prijatni. Neku alternativu tome ne vidim, a i ne mislim da je ovako lose, bar dok sam zdrava. Kad to vise ne budem, nece biti dileme gde cu se leciti.

Stvarno je sad nebitno sta sam mislila, ali da otklonim svaku dilemu, jedna od opcija je bila da topic nazovem "´ladno, al´standard". Problem je sto bi onda mnogi shvatili da je prica iskljucivo o Skandinaviji, pa sam ga nazvala drugacije. Ali ta recenica je odlicna ilustracija za ono o cemu sam zelela da se prica. Verujem da svi znaju scenu iz Lepa sela lepo gore, kad Dragan Petrovic to izgovara u vidu sopstvenog monologa, sedeci u onom kamionu pored sofera. Dakle, on sam pita "kako je kod vas u Svedskoj" i niti ne pokusava da dobije odgovor od coveka kojem se obraca, vec sam odgovara ono cuveno "´ladno jel´da... al´standard, jbg". Covek zna, ne vredi mu bilo sta objasnjavati. E, na to sam mislila. I jos sam mislila da bi to moglo da bude zanimljivo i drugima, jer ta prica je prisutna i vrlo aktualna u gotovo svim porodicama u Srbiji, na ulici, u medijima, u kafanama, na radnim mestima, u skolama i fakultetima... No jos jednom, stvarno je nebitno sto je otislo u drugom pravcu. bilo bi suvisno i sasvim nepotrebno je da sirimo diskusiju na tu temu.

Ma nije bitno, sad je vec zaziveo ovde i okey je. Samo se ascariev post namestio tako da sam pozelela da pojasnim da sam prilikom postavljanja topica imala u vidu zablude ljudi u Srbiji, a ne nase. Mi koji zivimo napolje mozemo imati razlicita iskustva i dozivljaje, ali to nisu zablude. Doduse, i mi sami nekad pridonosimo sirenju tih zabluda, ali licno mislim da je vise do slusalaca koji su skloni da cuju samo ono sto im prija uhu i sto zele da cuju.

Samo da napomenem, mada sad vise nije vazno. Ja sam ovaj topic i zamislila kao pricu o zabludama kod ljudi koji samo razmisljaju o emigraciji, za nju se pripremaju ili u nju upravo krecu. Zato sam je i postavila na Drustvu i razgovor je krenuo uopravo onako kako sam ga zamislila, jer su mu se prikljucili i ljudi koji zive u Srbiji. Pretpostavljala sam da ce se prebacivanjem na Dijasporu svesti na medjusobnu razmenu emigrantskih iskustava, sto se i desilo, ali sta da se radi. Pa kad je vec tako, da se prikljucim 😊. Meni je sam odlazak tesko pao, ali ne zbog neceg drugog nego zato sto sam ostavljala roditelje koji su vec tada bili veoma bolesni. Ne i posebno stari, bar ne iz ovdasnje perspektive, jer su bili u ranim sedamdesetim, ali onda mi se i to cinilo. I zaista se desilo da su oboje umrli u naredne tri godine, i da ja nijednom od njih nisam bila ni na sahrani. Pravo ocajanje je krenulo na jedno nedelju dana pre samog odlaska, i zavrsilo se u avionu, negde iznad Poljske. Nikada nakon toga nisam osetila zelju da se vratim, ili se pokajala sto sam otisla. No nikada nisam osecala ni posebnu euforiju oko svega toga. Nekako je sve izgledalo neminovno i sasvim logicno, zivot se nastavio na drugom mestu, ali to je svakako bio i ostao moj zivot. Na osecanje da sam stranac sam se navikla jos za onih petnaest iznudjenih godina, koje sam provela u Srbiji, nakon sto sam, opet iznudjeno, napustila mesto koje sam smatrala svojim domom. U medjuvremenu je negde nestala potreba da se ima takvo neko mesto, i danas ni na ovo ne gledam kao dom, niti postoji neko mesto za koje bih zelela da to postane. Uopste ne zelim da imam taj dom, da negde budem kod kuce. Valjda iz nekog potisnutog straha da ga opet ne izgubim, kao onomad pre trideset godina. Zivim u velikom i lepom gradu, kojem poznajem ulice, znam kako dise, a zahvaljujuci sadasnjem poslu, zalazim u domove i zivote velikog broja razlicitih ljudi, pa mogu da ga sagledam i iz uglova koji nisu i nikada nece biti moji. Zahvalna sam na tome, ali i duboko svesna da tako necu moci da zivim kad prestanem da radim, jer ce mi tada ovaj grad postati preskup. Zato spremam neku kombinaciju s ex-yu, gde cu moci da opstanem sa zaradjenom penzijom, ali jos ne znam gde ce tacno biti. Kandidati su Makedonija i Hrvatska i za sada je mrtva trka izmedju njih. Resice se u narednih desetak godina, koliko je ostalo do trenutka kad cu morati da donesem tu odluku. U medjuvremenu odlazim tamo jednom ili dva puta godisnje. U Srbiju vise ne idem, ali mi je zanimljivo da saznam sta se tamo dogadja. Zato ovaj forum, a pratim i Vreme. Dobijem neku generalnu sliku i to mi je dovoljno.

Ima jos jedna metoda samopomoci, sve popularnija ovde kod mene, a ne znam da li je stigla do Srbije. Tj vidim da se dosta pominje na netu, ali ne znam kako je u praksi. Mislim na mindfulnes, sto je ustvari samo korak dalje od fokusiranja na disanje, koje si opisao. I ja imam iskustvo s napadom panike. Dok mi se nije desilo, nisam verovala da to postoji, mislila da Svedjani tripuju nesto bez veze. Bilo je pre desetak godina, kad se ni po netu nije toliko pisalo o tome. Reagovala sam instiktivno, pokusavajuci da se samoizolujem, iskljucim, tako nekako. Nisam imala fizicke simptome koje ti opisujes, vec samo uzasan strah da cu umreti ovde i sada. Secam se najdramaticnijeg trenutka, jedne veceri kad sedim na aerodromu i cekam drugaricu. Na dva metra preko puta mene stoje one besplatne novine, i ja mislim kako bi mi pomoglo da ih uzmem i probam da se koncentrisem na citanje. Ali ne usudjujem se da se pomerim s mesta i predjem ta dva metra. Sve je pocelo na dva-tri dana pre toga, ispocetka kao osecaj nelogade, koji je sve vise rastao i eskalirao bas tada. Spas je dosao u vidu brbljive drugarice, koja je od prvog trenutka kad je stigla krenula da melje o nebitnim stvarima, i nije usta zatvorila do ujutro. Ubij me sad ako znam o cemu je pricala, ali me svaka rec opustala i vracala u stvarnost. A ta stvarnost nije bila ni blizu onako opasna kako mi se cinilo dok je to cudnos tanej trajalo. Drugarica nije bila nikakav psihoterapeut i KBT ekspert, cak nije tada ni znala sta mise dogadjalo, niti je ista primetila. Tek sam joj kasnije ispricala kako me je spasila. Mislim da bih danas znala da prepoznam rane znake, ako bi mi se nesto tako opet priblizavalo. Medjutim, nikada se nije ponovilo nista slicno. Mozda je to i zato sto sad vise vodim racuna o svom mentalnom zdravlju, jer prosto znam da nije neunistivo i da mu treba posvetiti bar onoliko paznje koliko i holesterolu i krvnom pritisku. Ne radim nista posebno, ali si vise ne dopustam zaletanje u poslu, za koje verujem da me onda odvelo u taj horror, ne ponovilo se. Kad uhvatim sebe da opet to radim ("samo jos ovo da zavrsim, i da pozovem onog, i da odgovorim na onaj mail....."), prekidam sve, izadjem da prosetam ili si poklonim 2-3 minuta mindfulness body scan-a. ne zanima me da saznam da li mi je to bas neophodno i sta bi se desilo da ne radim tako. Mozda nista, ali svakako ne skodi 🙂.

Zvucis kao Vucko 😁 (salim se, naravno, neces zameriti). Kod njega i njegovih odlaze samo mladi i obrazovani , pa se brinu ko ce da im pravi srpcad. Ja govorim o ljudima svih uzrasta, a statistika kaze da je sve vise onih koji se bas ne bi mogli nazvati mladima medju iseljenickom populacijom. Cak bih rekla da su mladi veci ziherasi i teze se odlucuju za nesigurne varijante, posebno za fizicke poslove. To ne znaci obavezno da su lenji. Pre bih rekla da su ambiciozniji, vise drze do sebe i manje su spremni da odustanu od svog obrazovanja. Mozda su i spretniji u trazenju toga sto zele, a svakako su trazeniji od strane ozbiljnih poslodavaca. Kod mene u Svedskoj najuocljivija (ne znam da li i najveca) je kategorija novopridoslih doseljenika od kasnih tridesetih pa dalje, obrazovanih i sa znanjem engleskom, ali ne i svedskog. Na njih se najvise i odnosi moja prica iz pocetnog posta. Ima mnogo razloga zbog kojih se odlucuju bas za Svedsku, a deo njih su zablude, one na koje ih niko ne upozori, jer nece da mraci. A ja licno ne mislim da bi neko odustao kad bi znao kako stvari zaista stoje, vec bi samo dolazili spremniji i manje vremena gubili na pocetno lutanje i snalazenje u novoj sredini. Osim u Svedskoj, postoji i velika grupa iseljenika u Nemacku i neke druge evropske zemlje, na koju bi se mogla odnositi moja prica. Tu su medicinske sestre, gerontodomacice i jos citav niz pomocnih poslova u javnom i privatnom sektoru na koje se odlucuju ne bas tako mladi ljudi iz Srbije. Ali ta grupa nekako nije uocljiva, pa se prica uglavnom svodi opet na te mlade i obrazovane. Mislim da je potpuna istina daleko od toga.

Da li stvarno mislis da nista o sebi ne otkrivas kada pises o svojim zdravstvenim problemima i o tome kako si se utronjao i u izvesnim godinama batalio pivo i krenuo na dijete i treninge? Tamo si izneo niz detalja o svojim brigama i strahovima, sto otvoreno, sto izmedju redova, od kojih bi neko nedobronameran mogao da sklopi pricu za forumsko proganjanje i razvlacenje u sledecih 20 godina. Zar ne? E sad, ti mozda vidis bitnu razliku izmedju pisanja o preskocenim obrocima, izgubljenim kilogramima, smanjenom holesterolu...., i price o egzistencijalnim pitanjima kao sto su strah od bolesti, nemoci i smrti. Mozda je i onaj nedobronamerni tako vidi, pa nece to iskoristiti na neki ruzan nacin. Ali ja je bas i ne vidim, meni su to iste price. Bar ja tako citam ono o cemu pises na tim topicima. Unapred se izvinjavam ako ces ovo sto sam napisala shvatiti kao pokusaj otvaranja neke prepirke, nedajboze konflikta. Ako ipak tako shvatis, slobodno udri, pomeni mi sve sto sam ikada rekla o sebi, pa cemo biti kvit. Prihvaticu to kao sasvim zasluzeno i necu siriti pricu na tu stranu 😊.

Sta smeta ako je guzva? Sto nas je vise, zabava je bolja 😁.

Naravno da nisu, ali u tome i jeste poenta. Niko se ne radja nedobronameran, to se postaje. A postaje se bas od gore pomenutog straha od otvaranja sopstvene duse, iz straha da ne budes povredjen, pa ljudi krenu da povredjuju druge, sve verujuci da ce tako zastiti sebe. Mozda i hoce od drugih, ali nece od samih sebe. To je vrsta samodestrukcije, trovanje samog sebe i sopstvene duse, koje nikada ne donosi potrebno zadovoljstvo, vec samo trazi novi materijal za prenos sopstvenih frustracija. A one se vracaju kao bumerang, cesto pre nego i stignu do onog drugog. Uzaludna rabota, ako mene pitas. Nedobronamernost u stvarnom svetu jos i mogu da razumem. Mozda nekom donese neku materijalnu dobit, da se nije dzaba trudio i trovao sopstvenu dusu. Ali na forumu? Sta to ikome moze da donese? I kako ikome, ko ima kakvu-takvu svest o sebi, to moze da naskodi?

Ja i kroz stvarni zivot idem otvorene duse. Sto bih je bas na forumu zatvarala? Da neko ne pomisli da sam slaba, ranjiva, emotivna i osetljiva? Pa ne mora niko toliko zaobilazno da ide i izvlaci zakljucke iz mog forumskog pisanja. Neka me lepo pita, pa cu mu reci da jesam sve ono pobrojano, i jos mnogo toga. So what? Da li stvarno mislis da su srecniji oni ljudi koji do podne lazu sebe, a od podne sve druge? I tako svakog dana? Ja mislim da je to velika muka. Nikad tu srece, harmonije, sve vreme trazis nekoga ili nesto da ti ispuni prazninu, a ona zjapi sve veca. Ovako lepo otvoris dusu, napustas u nju sve i svakoga, a onda pravis selekciju, cistis, pomeras stvari levo-desno, ponesto izbacis, drugo zadrzis, napravis mesta za novo... Ja uopste ne znam kako bih opstala da ne radim tako, da samo skupljam i nista ne pustam napolje. Mislim da bih eksplodirala negde na nekom cosku, kao onaj bombas samoubica, i jos usput pobila ko zna koliko neduznog naroda. Ovako su svi uz mene bezbedni, dobro i njima, a dobro i meni. Dakle, dobrodosli u moju sirom otvorenu dusu! Ko ume da postuje gostoprimstvo, moze da ostane koliko god zeli. Ko pravi rusvaj, leti napolje. Nista jednostavnije. Zivot je dovoljno komplikovan i bez toga da ga sami sebi dodatno zagorcavamo stalnim strahovima od svega i svacega, a posebno strahom od otkrivanja samih sebe, onakvih kakvi zaista jesmo. Nema u nasim dusama nista cega bi se trebalo stideti i sto bi trebalo sakrivati. Sta god da nosimo, uvek je bolje ono pravo i autenticno ljudsko, od nekog tamo laznjaka.

Kad bolje razmislim, nijedno od ta dva. Zal zato sto ima te neke nostalgije, pa i romantike u sebi, a zalost jer je formalna i vremenski ogranicena. Ali ionako je nebitno kako to nesto zovemo. Vaznije je kako s tim ziveti i rado bih nastavila razgovor na tu temu.

Moglo bi tako, oslikava ono na sta sam mislila i sto je sorg. Ali kao sto vidis, rec koja je vrlo retko u upotrebi. Zvuci nekako patetitcno, a ne bi trebalo.

Hehe, pa sve individualci 😊. A mogla bih, ovako na prvu loptu, da navedem najmanje jos tri razloga. Prvo, ovde su ogromnom vecinom decaci, a svi znamo da oni ne placu. Zatim, zivimo u vremenu kad je tuga postala bolest, hendikep, ne uklapa se u ono sto nam drugi namecu i sto sami od sebe ocekujemo, da kroz zivot skakucemo srecni i veseli. Tu je i uticaj prethodnog foruma, gde se ljude slalo u "ustanove zatvorenog tipa", nazivalo nelecenim psihoticarima i lepile ostale dijagnoze, a to sve u svrhu vredjanja sagovornika. Ali hajde da to probamo da promenimo. Tuga je proces. Koliko dugo ce trajati zaista je individualno, ali svi moraju da prodju istim putem. Dakle, zavisi od osobe, ali i od okolnosti, pre svega od pomoci i podrske koju covek za to vreme dobije, ali i od sopstvenog napora da iz toga izadje. Posebno tuga za izgubljenim milim i dragim, i meni je zanimljivo da ona u srpskom nema posebno ime, da bi se razlikovala od drugih vrsta tuge, onih koje nisu tako teske, onih koje nisu za nekim ili necim nenenadoknadivim. U svedskom je sorg, ne znam za druge jezike. Imati u tim trenucima nekog ko ume da aktivno slusa, licno mislim da to nema cenu. Sam covek tesko moze da stigne do one poslednje, cetvrte faze tuge za bliznjima, za koju takodjer ne znam srpski naziv (ako ga uopste ima), nego obicno zaglavi u nekoj od prve tri. Btw, pokusala sam da izguglam srpske nazive za cetiri faze tuge, onako kako ih ja poznajem, ali nema. Umesto toga neka popularna psihologija, koja govori o pet faza, ali tu se proces zavrsava s drugom fazom iz mojih knjiga. Kaze ovako ta njihova nauka: neverica, tuga, ljutnja, depresija i prihvaćanje. I kazu, to bi trebalo da prodje za dve godine, a ako ne prodje, potraziti pomoc psihijatra. Pogresnije ne moze da bude, ali ne bih sad da sirim. Mogu kasnije, ako bude interesovanja.

Ne moraju svi da se menjaju. Neki jedva docekaju da se nadju u sredini gde vlada nekakav red i gde nema tih cipela pred vratima. Doduse, u Svedskoj ces se saplesti o gomilu cipela cim predjes prag necije kuce ili stana. I ne dao ti bog da mu se usetas u dnevnu sobu u cipelama. Nema ni papuca, nego samo carape i nista drugo. Salu na stranu, mislim da je i to prevaspitavanje domacih stvar proslosti, ako ga je ikada i bilo. U mom gradu je vrlo malo mesanja domacih i novopridoslih imigranta. Uglavnom je nepostojece. Oni koji se nekako uguraju medju njih, to su oni koji su i pre emigracije bili civilizovani i nisu morali nista da uce, ili da se posebno prilagodjavaju sredini. Obicno su to i materijano boljestojeci ljudi, cije navike se ne razlikuju od navika domacih. Danas je svet u koji novi imigranti dolaze uredjen na taj nacin da nema opasnosti od sukoba kultura. Na srecu i jednih i drugih, pretpostavljam.

Vidim da si ti svoju migrantsku karijeru zapoceo dosta davno, ali to danas postaje sve cesci fenomen. Ljudi odlaze, ali se i vracaju. Samo to vise nije ono vracanje u nekadasnjem smislu, kad baja zaradi neku kintu radeci u inostrantstvu, pa onda dodje da "investira" u zavicaj, pa dodje televizija da ga intervjuise kao neko svetsko cudo. Mada na vuckovoj televiziji vrvi od takvih priloga, ali oni nemaju mnogo veze sa stvarnim zivotom, kao ni ostalo na toj televiziji. Ono sto se dogadja jeste da napustanje zemlje vise nije onako sudbinsko i konacno kao sto je moralo da bude kad je bilo teze otici. Tu mislim i na vize, i na troskove prevoza, i na osecaj da se odvajas od svega sto znas na dugo i neizvesno vreme, da ostajes bez tla pod nogama i ne znas kad ces se opet naci na cvrstom terenu. Secam se mog odlaska kad je sve u meni vristalo nekoliko dana pred odlazak i onda na aerodromu, od nekakvog osecaja da je kraj svemu sto sam bila i sto je bio moj zivot, mada taj zivot nije vredeo ni ovlas osvrtanja preko ramena, a kamoli onakve tuge i ocajanja. Danas se mozes spakovati u rucni prtljag i otici gde hoces, a posle preseliti ili ne preseliti ostale stvari, ma sve je hiljadu puta jednostavnije. Vidjam ljude koji ne prave nikakav big deal od svega, dosli da probaju pa ce posle da odluce da li ce da ostanu ili nece. Neki se ni toliko ne opterecuju, zive na dva i vise mesta i dobro im tako. I to ne samo oni mladji, vec i stariji, oni s porodicama. Doduse, tu obicno porodica ostaje kod kuce, a samo jedan ide okolo i zaradjuje za sve. Kod Poljaka je to tipicno, ali sve cesce vidjam to i kod naseg sveta. Ovako napisano zvuci dobro, stvarno nista lose. Ali medalja ima i drugu stranu. Pada mi na pamet jedan poznanik, ustvari cak i prijatelj, koji je dosao kao prethodnica cele porodice i bas onako zalegao da zeni i deci stvori uslove za dolazak. Radio od jutra do sutra, slao sve pare kuci, planirao sledece korake. I sta se desi? Porodici bas bilo dobro u Srbiji s parama koje su jedno 4-5 godina pristizale bez da se iko od njih oznojio, osim ovog nesretnika iz moje price. Kvalitet zivota im se znatno popravio i uopste vise nisu bili zainteresovani za selidbu. Na kraju se i on vratio. Ocigledno ta lakoca emigriranja ne ide bas svima u prilog. A sigurno je i razlog sto se velik broj novopridoslih ne trudi previse oko jezika, integracije i slicnog.

Ove izrasline ne pojedinim suvim granama su smola. To sto je ima toliko mnogo je znak da je stablo pod stresom. On moze biti izazvan bilo cime - virusnom, bakterijskom ili gljivicnom bolescu, ali i nekim incidentom u prethodnim godinama. Npr ako je jesen topla i vlazna, pa naglo naidju mrazevi, onda je stablo nespremno na njih jer je jos puno vlage i dolazi do izmrzlina. Moze biti i da je stablo imalo previse ploda prethodne godine, pa se iscrpilo. Mislim, svasta moze biti, ali ja bih ti rekla da mu pruzis jos neku sansu. Mozda se oporavi, jer ta smola i sluzi tome da izoluje ostecenja od ostatka stabla i da se steta ne siri. Doduse, ako je smola sveza, jos curi, znaci da negativni proces i dalje traje. To onda dodatno iscrpljuje stablo i ne dozvoljava mu da se oporavi.

Meni se cini dobra ideja da sve za pocetak ide na Drustvo. Posle, ako bude prevelika guzva i pokaze se potreba, moze da se deli i rasporedjuje nekako drugacije.

Vidim da je vec receno - ucinjeno i pretpostavljam da mi ne vredi da protestujem, ali valjda je u redu da kazem sta imam. Da sam mislila da je topicu tamo mesto, ja bih ga tamo i otvorila, a ne na drustvu. Ja mislim da je tema interesantna sirem krugu, sto pokazuje i spisak onih koji su se javili. Daleko od toga da su svi dijasporci. Osim toga, iz petnaestogodisnjeg iskustva znam da je pdf Dijaspora zabran u koji niko ko se s tim pojmom ne identifikuje, nema ni razlog da zalazi. A to krije jednu dodatnu opasnost, da se pdf privatizuje od uzeg kruga ljudi i da na njemu pocnu da vaze posebna pravila. Stvarno ne bih volela da se to desi, tim pre sto se lako prelije i na ostatak foruma. Mislite o tome 😉.

Jos jedna zanimljiva oblast, i jos jedan izvor zabluda. Malobrojni ljudi cije struke ovde imaju direktan prolaz i koji dolaze s unapred obezbedjenim poslom, ne znaju svedski i obicno ga nikad i ne nauce. Dobar primer je moj buduci zet, i mnogi kao on. Dosao pre 4 godine iz Hrvatske, preuzela ga poznata svedska firma u kojoj je radio i tamo, dakle interni prelaz. Jos se sprema da pocne da uci svedski, ali nikako da mu se ugodi tajming. Ne zna nijednu jedinu rec, a radi na visokoj poziciji, zaradjuje sjajno, druzi se s domacima, sve na engleskom. Naravno, IT je u pitanju. Na faksu sam imala profesora kojeg smo zamolili da predavanja drzi na engleskom, jer njegov svedski niko nije razumeo iako je tu bio 10+ godina. Tu bih mogla da dodam i sportske trenere, i ljude iz raznih tehnickih struka, od majstora do inzinjera, zatim vrhunske lekare i eksperte svih profila. Nikome od njih ne treba svedski, uvek je dovoljan engleski. Svedski je potreban onim s nepozeljnim kvalifikacijama, da bi mogli da rade nekvalifikovane poslove, a da pri tome ne bi zaglavili kod istog gazde, nego da bi mogli da ih menjaju. To bas i nije neka jaka motivacija da se uci pre dolaska, a i nemaju svi tu mogucnost, bar ne oni koji zive van Beograda.

To je jedna od zabluda zbog kojih sam pokrenula ovaj topic. Postoji ubedjenje da se obrazovanje, znanje i vestine vise cene na zapadu nego u Srbiji. To je tacno, ali sve to treba da bude dokumentovano na nacin koje su neke birokratske strukture propisale. A te strukture nisu nimalo fleksibilne i slepo se drze uputstava "odozgo", iako im je nominalno posao da vrse procenu necijeg obrazovanja. Traze gomilu dokumenata, prevedenih kod ovlascenog prevodioca, da ih kasnije ne bi ni pogledali, jer vec imaju spiskove sa skolama koje se priznaju i to je to. Tako se ponasaju drzavne ustanove koje vrse procenu, ali i sami poslodavci, jer im je tako sigurnije i lakse nego da se udubljuju u sopstvenu procenu i sami snose odgovornost za eventualnu gresku. Sto je najgore, isti princip primenjuju i univerziteti kad treba videti sta se priznaje kod eventualnog kompletiranja obrazovanja ili daljih studija. I svuda su EU obrazovanja neprikosovena, iako svi jako dobro znaju da je istocna Evropa prepuna privatnih skola i univerziteta na kojima se diploma moze kupiti, bas kao i u Srbiji. Nije da oni nemaju uvid u to o kojim univerzitetima se radi, pobogu vreme je dostupnosti informacija, a tu su i ljudi koji dolaze iz tih sredina i poznaju situaciju. Ali ovako im valjda lakse, comfort zone, a i ono sto gore pomenuh - odogovornost za slobodnu procenu ide procenjivacu, a ovako se uvek moze pozvati na propise. Ovde je nedavno bio skandal s fakultetima za medicinske sestre iz Rumunije. Pokazalo se da mnogi sa stalnim boravkom u Svedskoj naknadno tamo zavrsavaju i direktno dobijaju posao kao da su studirali u Svedskoj. Sto ne bi bio problem, takva su pravila, da neki novinari istrazivaci nisu iskopali za vise tih svrsenih studenata podatke o prihodu za vreme dok su kao studirali. Ispostavilo se da su radili u Svedskoj full time u isto to vreme kad su kao full time studirali u Rumuniji. Stvar jasna da ne moze biti jasnija, ali mislis da su se poslodavci potresli? Jok, za njih je papir - papir. Samo je jedan od njih sam dao otkaz jer mu se ime povlacilo po medijima, pa ga bilo blam pred kolegama. Jos bizarniji je slucaj mog prethodnog obrazovanja. Pre desetak godina sam radila procenu, dobila neki papir od nadlezne ustanove i s tim trazila posao u struci. Nikad nikakvog odgovora, ma ni "hvala za pokazano interesovanje". U medjuvremenu zavrsila domaci fakultet, a Hrvatska, odakle potice moja prva diploma, usla u EU. I odjednom je moje prethodno obrazovanje priznato, ne treba procena, liste kojima se rukovode drzavne ustanove, univerziteti i poslodavci su revidirane, i moje obrazovanje, isto ono koje nije vredelo nista, sad odjednom skocilo na listi pozeljnih i priznatih. Da sada trazim posao s njim, mnoga vrata bi mi bila otvorena, bez obzira sto je proslo 15 godina od kada sam poslednji put radila u toj struci.

Ja nisam pomenula nikakvo odbacivanje, nadam se da nisi nesto od mog pisanija tako shvatio. Ogromna vecina Svedjana nema nikakav problem s imigrantima, bar ne s onima koji rade i zive mirno. Problem je sto novopridosli imigrant retko ima priliku da sretne domaceg coveka u nekoj situaciji gde ce moci da zapocne komunikaciju, sklopi poznanstvo, nauci nesto od njega ili dobije preporuku za stan ili posao.. A da je to tako, prvo jezik, pa posao, pa emigracija, ne bi bas mnogo njih napustilo Srbiju i region, osim turisticki. Posebno ne bi dolazili u Svedsku, jer broj onih koji su s balkana tako ovde dosli je na nivou statisticke greske, a ima ih mnooogo i dolaze sve vise. Naravno, zahvaljujuci uglavnom EU pasosima koji im omogucavaju da ovde traze posao i pocnu da ga rade cim ga pronadju, bez zezanja s boravisnim i radnim dozvolama. I to je u pravilu nekvalifikovani posao, daleko od bilo koje i bilo cije struke. Pre EU-pasosa je cvetalo trziste fiktivnih brakova, ne znam koliko toga danas ima. Ti mozes reci da je to pogresan pristup, ali za mnoge je jedini. Mislim, ne bi bilo u redu nikome to zameriti jer svi znamo sta ljude muci u Srbiji i da to vrlo cesto nije zarada, bar ne na prvom mestu. Ali nisu svi lekari, a i da jesu, u mnogim EU zemljama bi im se isto hvatalo, jer samo Nemacka ima poseban program njihovog prijema. I donekle Norveska, ali kako vidim, sve manje. Dakle, ja govorim pre svega o obrazovanim ljudima koji se odlucuju na emigraciju iz razloga koje gore opisuju Doc Holiday, Duci i neki drugi, dakle ne materijalnih, a onda ovde opet naidju na mnogo od onog od cega su pobegli - nepotizam, drustvenu hijerarhiju u kojoj je za njih rezervisano dno, osecanje otudjenosti, nepripadanja, usamljenosti... I opet se ne pokaju, bas kao sto svojevremeno nisam ni ja, iako nista nije bilo onako kako sam ocekivala. Do tu ih razumem. Ono gde prestaje moje razumevanje je kad vidim da upravo ti ljudi nastavljaju sirenje bajki i legendi, i tako dovode u zabludu one koji jos nisu stigli. A kad ovi potonji stignu, onda ni oni nece da budu najgori i najneuspesniji, nego i oni dodaju ponesto celoj toj nerealnoj prici o univerzalnoj pravdi, striktnom postovanju zakona, nepostojecoj korupciji i ostalim blagodetima zapada u odnosu na nas u sve to ogrezli region. Ustvari svega toga ima i ovde i to se posebno lomi na novopridoslim imigrantima, ali se verovatno i lakse podnosi u situaciji kad je covek anoniman i moze da se izoluje u sopstvenu privatnost. Ali tu onda nema ni onoliko pozeljne integracije.