madafaka73

Zasad je to – to. Pratićemo situaciju na tržištu, postoje različita razmišljanja i viđenja“, dodao je Saša Obradović, posle višednevnog čitanja teme KKCZ prelaznik rok na vox92 forumu.

Ako već negde mora da se klasifikuje, Jaramaz nije plej, već bek šuter (slasher, pre svega). Hajde da kažemo kombo 2/1 i to je najbliže što će prići poziciji 1. Jedan meč ne znači ništa, posebno kada se vidi da je u njemu timski broj asista bio samo 12. Da li ga je Trinkijeri koristio na kecu? Jeste, naravno. Ali ne kao primarnu opciju, već kao zamenu za Gordića, kao i zbog pomeranje Pagea na dvojku. Više je Walden (uz Gordića kao primarnog pleja) provodio na kecu, nego Jaramaz. Upravo ta koncepcija spoljne linije Partizana i Trinkijerijevo umeće da često igra sa tri niska u petorci, dovelo do privida da Jaramaz igra na kecu. Međutim, kada se dečko gleda u kontinuitetu, jasno je šta je njegova pozicija. Ko je naš Jaramaz da nije Loyd? Pa Walden. Nije da me preterano interesuje Partizanova spoljna linija od prošle sezone, ovo pišem jer je jedan njihov igrač sada naš. Wolden je bio baš slab u direktnim pasovima koji su vodili do poena, tek 2 asista per game u 32 utakmice. Uz Halla koji ume da doda i Loyda koji je doveden prvenstveno da trpa, jasno je da nam treba još jedan dobar passer. Raspravljamo kakvog profila će biti taj igrač. Moj tip je defanzivni ball handler sa dobrim fizikalijama (tranzicija), a da ume da odigra pick.

Prilično dugačak i opširan tekst, ali vredi pročitati. KAKO OCENITI TALENAT - ROB MEURS Kako su se granice širom sveta otvorile i svet postao manji, procena talenta je postala oblast u koju elitni klubovi mnogo ulažu. 1998. Dirk Nowitzki je draftovan od strane Dallas Mavericksa kao relativno nepoznat (naročito u USA) igrač koji čak nije igrao ni u najboljoj nemačkoj ligi. Kada se vratimo u 2006. vidimo NBA i Evropske klubove koji imaju na tuce skauta koji traže vrhunske igrače širom planete, iako su šanse da će pronaći novog Novickog u najboljem slučaju mršave. Jedan od najboljih u poslu međunarodnog skautinga je Rob Meurs. Meurs je prvi koji je profesionalno počeo da se bavi skautingom i radio je za brojne NBA, NCAA i evropske klubove. Nakon dugogodišnje igračke i trenerske karijere u Holandiji, pre 18 godina je počeo da se bavi skautingom. Pre nego što je postao profesionalni skaut, 10 godina je radio kao nastavnik fizičkog u vojnoj školi u Holandiji. U ovoj seriji članaka, Meurs objašnjava svoje razmišljanje o proceni talenta, pitanje od vitalnog značaja za košarkaške trenere na svim nivoima. Treneri na svim nivoima, od mlađih selekcija pa do nacionalnih reprezentacija, moraju biti u stanju da prepoznaju mogućnosti i potencijal mladih igrača da igraju u vrhunskom rangu. Šta je talenat? Kada su me iz FIBA Evropa pitali kako objašnjavam to što mnogi talentovani mladi igrači iz mlađih nacionalnih selekcija nikad ne ispune očekivanja, a neki od njih i totalno iščeznu, moja prva reakcija je bila :"da li su oni stvarno bili toliko talentovani ili smo im mi prišili tu etiketu iako nikada nisu imali vrhunski potencijal?" Moja druga misao je bila "šta uopšte znači uspešan?" Pre diskusije o proceni talenta, neophodno je definisati reč talenat. Ne znam da li postoji prava definicija, ali kada pričamo o tome da li će igrači biti uspešni u budućnosti ili ne, prvo moramo znati šta uopšte predstavlja talenat? Mora da postoji odnos između talenta i postignutog uspeha. Da li je uspešan samo onaj ko igra u NBA, ili je dovoljan uspeh i biti zvezda evropske košarke? Šta je sa igračima koji nikada nisu postali zvezde, ali su celu karijeru proveli u vrhunskim timovima poput Reala, Barse, Efesa, CSKA, da li su ti igrači uspešni? Ako odete na bilo koji turnir mlađih reprezentativnih selekcija, naići ćete na veoma talentovane igrače koji će imati veoma dobre karijere, ali nikada neće biti NBA zvezde. Važno je razgraničiti da potraga za talentom ne znači obavezno i pronalazak budućeg NBA superstara ili vrhunskog evropskog igrača, već talentovani igrači mogu biti i oni koji će igrati na različitim nivoima u različitim ligama. Mislim da se svi slažemo da talenat ne predstavlja samo jednu stvar, već nekoliko različitih aspekata. Svi mi tražimo novog Jordana ili Nowitzkog iako ni oni nisu bili savršeni u svim aspektima igre. Mi jurimo utopiju - "Savršenog igrača". Ja talenat delim na 4 glavna dela: fizički talenat, mentalni talenat, veštinu i košarkašku inteligenciju, odnosno osećaj za igru. Fizički talenat Obično počinjem da ocenjujem igrače kada imaju 15, 16 godina i pažnju obraćam na stvari koje se teško menjaju tokom vremena, kao što je fizički talenat. Visina i veličina se ne uče, a struktura kostiju i zglobova se ne menja. Struktura mišića je takoće gotovo nepromenjiva - ne može se preći sa sporih na brzotrzajna mišićna vlakna. Očigledno je da igrač koji je eksplozivan i brz ima bolja košarkaška oruđa nego spor igrač. Ovo ne znači da se fizikalije ne mogu istrenirati, treningom u teretani postajete snažniji, veći i dobijate veću masu. Sa vežbama agilnosti možete ubrzati reakcije i poboljšati koordinaciju, ali ne možete promeniti tip tela i strukturu mišićnih vlakana. Brzina se veoma teško stiče treningom i teško unapređuje. Pažnju obraćam na telesni tip, agilnost, brzinu, skočnost, snagu i koordinaciju. Gledam ramena, kosti, zglobove, telesnu masnoću, strukturu mišića, veličinu šake i stopala, raspon ruku i dužinu nogu. Mislim da postoji idealna građa za košarkaša i dobar primer igrača približno idealne građe je Darko Miličić. On ima fizičke predispozicije za odličnog košarkaša jer ima odličnu građu sa jakim ramenima, dugim rukama i nogama, visinu, snagu, ne preveliku masu i dobru koordinaciju, drzinu i atletske sposobnosti. Za mene je on igrač odličnog fizičkog talenta, što ne znači obavezno da je generalno talentovan. Jedna od zemalja koja selektuje mlade igrače po njihovom fizičkom talentu je Srbija. Oni čak imaju i specijalizovane trenere čiji glavni zadatak je testiranje fizičkog potencijala mladih igrača, starosti od 10-12 godina. Oni su razvili seriju testova koje koriste u odabiru igrača (dok još ne postanu igrači) za različite košarkaške programe. Mentalni talenat Još jedan faktor koji se teško menja kod igrača je mentalni talenat, odnosno, šta se dešava u njihovim glavama. Čak i sportski psihijatri razbijaju glave smišljajući način kako ovaj talenat izmeriti i kako uticati na njega ili ga trenirati. Ja delim mentalni talenat na 3 dela. Prvo je ono što većina ljudi vidi kao radnu etiku i čvrstinu, kako se nose sa fizičkim delom igre, da li nastavljaju da igraju/treniraju kada su roviti, umorni, prebijeni i da li unose celog sebe u igru. Lično, više volim čvrste radnike, jer se na njih uvek možete osloniti da će dati sve od sebe i da se neće predati. Ako su i malo drski uz to, još bolje. Drugi deo mentalnog talenta je koliko igrač može da istrpi i kako reaguje na pritisak. Na primer, kako se ponaša kada se pobeđuje i gubi, kako podnosi kritiku, novinarsku hajku, saigrače koji pogreše, sudije, trenera, navijače i povrede. Treći deo ne mogu baš da definišem, zovem ga x-faktor, koliko stvarno igrač želi da pobedi i na šta je sve spreman da bi došao do krajnjeg cilja, da postane broj jedan. Šta će uraditi sa svojim društvenim životom, hobijima, drugim sportskim aktivnostima, školom, količinu uloženog vremena... Za takve igrače se ceo svet vrti oko njih. Svako oko njega treba da se orijentiše prema ovom sportisti i da služi njegovom krajnjem cilju. Ovi sportisti imaju veoma visok nivo samopouzdanja, oni znaju (a ne misle) da su najbolji i ponašaju se tako. Konstantno postavljaju visoke standarde i podižu letvicu, spremni su da celu godinu treniraju kako bi bili brži za jednu stotinku od protivnika, ostaju sat vremena posle treninga da vežbaju šut za tri poena da bi sledeće sezone imali jedan odsto bolji šut. I u sportu i u drugim aktivnostima, niko ne dostiže vrhunski nivo bez jedinstvenog stava prema uspehu i spremnosti za žrtvovanjem. Čak i ako to znači da neće provesti ni malo vremena sa porodicom, ili spremnost da gazi preko ljudi da bi došao do vrha, šta god je potrebno da bi postao najbolji. U sportu, ovakvi ljudi su često sebični i često nevoljeni. Ipak, to ne znači da su loši ljudi van terena i hale. Za mene je ovaj x faktor presudan i on pravi razliku između dobrog igrača i malog broja vrhunskih, koje mi skauti tražimo. Kako saznati više o mentalnim faktorima? Ja posmatram i procenjujem ponašanje na i van terena, pričam sa igračima, trenerima i novinarima. Pratim njegove reakcije prema saigračima, trenerima, sudijama i navijačima. Ponašanje u trenucima kada ne ide, da li će spustiti glavu ili pružiti dodatan napor. Posmatram govor tela, pokrete ruku i način na koji se oblači. Da li je skoncentrisan, kakve emocije pokazuje i da li ulazi u tuče. Da li će odustati, potonuti sa timom, može li iskočiti i poneti tim u teškim momentima, da li je lider ili pratilac, ali najviše od svega, verujem svojoj intuiciji. Volim čvrste, nezgodne (da ne kažem za'ebane) likove protiv kojih svako mrzi da igra, neke kao što je Ben Wallace. Najveći deo njegovog mentalnog sklopa se ne može istrenirati ili promeniti. U psihologiji je generalno prihvaćeno da se većina ovih osobina formira tokom ranog detinjstva i ostaje manje-više nepromenjiva nakon puberteta. To je kombinacija genetike i okoline. Kada osoba odraste, može u određenoj meri da racionalizuje svoje ponašanje, ali se ličnost pri tome ne menja, osim u slučaju oštećenja mozga. Mislim da je za trenere koji rade sa igračima mlađim od 15, 16 godina važno da rade na njihovom ponašanju, mentalnom treningu, disciplini,... Verujem da su neki delovi vezani za fizički talenat, kada mekši igrač fizički ojača ponekad postane i mentalno čvršći. Lično mislim da veći deo uspeha sportiste dolazi iz njegovog mentalnog talenta, a opet tako malo znamo o njemu, kako ga proceniti, predviditi i uticati na njega. Osećaj za igru Ključni aspekt u pronalaženju talenta je potraga za igračima koji imaju osećaj za igru. To nije samo osećaj koji igrač ima da bi doneo najbolju mogucu odluku, pronašao najbolju soluciju u deliću sekunde i razumeo postavke, vec i poznavanje sopstvenih mogućnosti, šta može, a šta ne može da uradi na terenu kao i poznavanje saigrača i protivnika. Koliko se samo puta trener iznervira kada njegov centar poželi da izigrava pleja, počne da dribla i upropasti akciju. Ili kad specijalac za odbranu poželi da pokaže da zna da poentira i počne da ređa promašaje. Ili kad krilo šutne trojku znajući da ne može da pogodi okean sa broda, ne shvatajući da je ostavljen sam, baš zato što ne zna da šutne. Za skaute i trenere je važno da zna da li igrač može da igra u okviru svojuh mogućnosti i ako ne, da li to može ispraviti. Poznavanje vrlina i mana saigrača, raspoloženja i toga da li je psihički u meču ili ne. Plej koji dodaje loptu visokom igraču koji postuje sa leve strane, ali nema nikakav levi ulaz. Ili plej koji primećuje da krilo ne može da promaši i konstantno mu dodaje loptu. Ili dodavač koji vidi da mu je saigrač u okviru distance sa koje može da pogodi pa mu doda loptu. Naročito u NBA, ali i na vrhunskom evropskom nivou, baš dobri igrači poznaju sve vrline i mane protivnika, proučavaju ih i koriste prednosti iz njih. Sećam se Chrisa Mullina iz Warriorsa, mogao je tačno da vam kaže sve o protivniku, kako se kreće, koju stranu preferira, da li bolje šutira sa leve ili desne strane itd. Igrač kao Jason Kid ide i korak dalje, on takode zna šta igrači koji čuvaju njegove saigrače mogu da urade i koristi to da uključi saigrače u utakmicu i omogući im lake šuteve. Neki igrači su odlični u prepoznavanju mismatcha i upotrebljavaju to u svoju ili korist svojih saigrača. Poznavanje postavke i koncepcije igre i predviđanje akcija. Ne trudite se samo da pravite završne pasove, već gledajte da napravite dodavanje koje će prethoditi asistenciji (jedan od razloga zašto se plejmejker ne može oceniti isključivo brojem asistencija. primedba prevodioca). Potrudite se da razvučete odbranu dobrom spoljnom igrom, kako bi centri imali više prostora. Sačekajte i donesite pravu odluku koju akciju kada pozvati. Naučite akcije, ali ih ne izvodite mehanički. Ovde dolazimo do kreativnosti igrača koja zavisi od njegove veštine i ogleda se u pronalaženju rešenja i pravih odluka u novim, neuvežbanim situacijama. Tajming i preuzimanje odgovornosti da se uradi nešto drugačije. Pravilna raspodela vremena za napad i čuvanje lopte kada treba. Očigledno je da pozicija igrača ima dosta veze sa njegovim osećajem za igru i sa tim šta se od njega očekuje. Plejmejkeri moraju biti treneri na terenu i imati najveću odgovornost u donošenju odluka, osim toga i lopta je najviše u njihovom posedu. Oni su začetak svake akcije koja rezultira košem. Visoki igrači u reketu su realizatori akcija i moraju znati kada i gde da se postave i odlučiti koji potez je najbolji u kojoj situaciji, ali teško da moraju razmišljati o saigračima, čak i kad su u boljoj poziciji. Osećaj za igru ima dosta veze sa kreativnim odlukama, koje delom mogu biti naučene, ali uglavnom su urođene. One imaju veze sa godinama i iskustvom, ali i sa košarkaškom IQ-om i inteligencijom uopšte. Što je češce igrač u teškoj situaciji, to bolje zna da je reši (za kraće vreme). Brzina odluka je veoma bitna. Mladim igračima treba više vremena da pronađu pravo rešenje, i često zakasne da urade pravu stvar. Isto tako i igračima koji dolaze iz nižeg ranga takmičenja treba vremena da se prilagode bržem tempu igre. Što je brža igra to je teže neiskusnim igracima. Trenerima i skautima nije uvek lako da prepoznaju osećaj za igru kod igrača, mogućnost donošenja pravih odluka i napredovanja, košarkaški IQ, da li drugi faktori utiču na njegove odluke, itd., za šta je potrebno više vremena nego za procenu fizičkih predispozicija, za šta je dosta nekoliko sekundi/minuta. Morate ga pratiti duže i videti u različitim situacijama. Kao trener i skaut morate stvarno razumeti igru, a onda se staviti u položaj igrača kojeg pratite. Da li bih i ja postupio isto, da li je igrač mogao bolje, da li su ga saigrači shvatili, da li je trener zahtevao od njega da igra na određeni način, da li su sudije imale uticaja, da li konstantno pravi iste greške, itd. Pažnju obratiti i na spoljašnje uticaje: šta se desilo pre meča, da li mu je žena trudna, da li dobija platu (stipendiju) na vreme, koliki je pritisak zbog važnosti meča,... Karakter igrača, da li je stidljiv ili ne, egoista, da li je spreman da rizikuje, da li oseća odgovornost, komunikativnost, da li je podložan uticajima. Kako reaguje na tajm-aut? Da li prihvata savete trenera i saigrača? Da li komunicira sa trenerom? Da li objašnjava akcije saigraču? Da li gleda snimke mečeva? Šta radi za vreme treninga, da li sasluša a onda proba da uradi nešto drugačije, da li traži od trenera pojašnjenje, da li sam uzima tablu i nacrta akciju? Osećaj za igru, više nego fizički i naročito mentalni talenat, i sposobnost donošenja pravih odluka se mogu donekle istrenirati, ali to nije lako i zahteva dosta vremena. Neki igrači nikad neće donositi dobre odluke, drugi taj segment mogu dosta unaprediti, ali generalno svi mogu makar malo napredovati, ako ništa drugo, u ponavljanju istih grešaka. Iskustvo je ključna reč, proba, stavljanje igrača i tim u različite situacije, zahtevanje od njih da razmišljaju, traženje rešenja uz davanje jednostavnih uputstava, puštanje snimaka, kako njihovih tako i ostalih mečeva. Postoji nekoliko različitih modela po kojima se uči i strategija o kojima ne želim da pišem u ovom članku. Jedna stvar koju želim da pomenem je aplikacija koja se koristi za obuku pilota borbenog aviona u Izraelu i koja je prilagođena košarkaškim situacijama. U veoma jednostavnoj igri (ne košarkaškoj) igrači uče pa predpostavljaju, donose odluke u deliću sekunde, prepoznaju situaciju, reše komplikovane probleme, itd. Program postaje teži kako igrač napreduje. To i nije pravi program, više koncept spoznajnog učenja košarke i dodatni način učenja koji se ne zasniva samo na satima treninga u sali i što je još važnije, mogućnost da se popravi način na koji igrač donosi odluke. Nivo veštine Veštinu je najlajše prepoznati i proceniti. Prilično je objektivno da li je igrač levoruk ili desnoruk, da li koristi krosover dribling, može li da pogodi van linije za tri poena, da li zna da doda od parket, da li koristi horog, može li da se kreće u odbrambenom stavu, itd. Svi treneri i skauti to vide, ali trik nije u prepoznavanju veštine, već na kojem će nivou i u kojim situacijama igrač biti u mogućnosti da ih koristi. Da li su neke veštine bitnije od drugih? Mislim da se svi slažemo da jesu. Igrač bez šuta ili ulaza je automatski limitiran na epizodistu. Igrač bez driblinga ne može biti kreativan u igri 1 na 1. Ako igrač ne zna da doda loptu ne može učestvovati u timskoj igri i praviće mnogo grešaka. Ali igrač koji nema dobar odraz ili je slab bloker i dalje može postati vrhunski igrač. Ne znam da li je iko ikada rangrao veštine po značaju, ali bi bilo dobro sprovesti istraživanje među trenerima i skautima kako oni gledaju na ovo. Verovatno se mišljenja razlikuju po državama i trenerskim filozofijama, čak i tamo gde zdrav razum govori koje veštine su najbitnije. Mentalni i fizički pritisak utiču na korišćenje veština. Igrač iz nižih liga koji krosoverom izbacuje protivnike istog uzrasta kao od šale na višem nivou takmičenja verovatno neće biti u stanju da uradi isto, jer su mu protivnici fizički jači i bolji defanzivci. Ulozi se sve više podižu i igrač dva puta promisli pre nego što načini potez i samim tim ga ne može ponoviti kako zna. Nevezano sa rangom takmičenja možete imati dva igrača istih veština, isto ih oceniti, a opet jedan od njih može igrati na nivou vrhunskog igrača, a drugi samo na nivou dobrog igrača. Mi skauti i treneri moramo da predpostavimo da li mlad vešt igrač može da radi isto i na višem nivou i/ili u konkurenciji starijih igrača i oceniti ga u skladu sa tim. Može li da se poboljša? Šta je definicija veštine, kako ona izgleda i koliko je efikasna? Na primer, nisko krilo sa ružnim šutem koji vas natera da zaplačete kada potegne za tri, ali kada pogledate statistiku, njegov procenat je 40%, da li je to loša veština? Nivo veštine se više odnosi na učinak, da li je šut, dribling ili pas efikasan, a ne kako estetski izgleda. Pitanje za trenere/skaute je da li bi bio efikasniji kada bi se promenio, možemo li ga poboljšati, možemo li igrača naterati da radi isto na višem nivou? To nas dovodi do dve teme o veštinama koje su bitne u procenivanju da li igrač može napredovati. Prvo, fizički limiti ili još dalje, medicinski limiti utiču na konačan nivo performansi. Šut je dobar primer: ako imate lošu koordinaciju mnogo je teže postati dobar šuter. Igrač sa limitiranom rotacijom ramena nikad neće biti u mogućnosti da šutira tako dobro kao igrač sa "glatkim" ramenima. Razmislite i o igračima sa jakim, mišićavim ramenima/torzom koji ne mogu da imaju dobar izbačaj. Koordinacija, snaga, brzina i fleksibilnost imaju veliki uticaj na učenje i korišćenje veština. Druga stvar je učenje motornih veština. Neki igrači će pokupiti veštine u trenutku, dok drugima treba mnogo ponavljanja pre nego što izgrade veštinu, ako ikada i uspeju. Sećam se mog školskog druga na koledžu za fizičku edukaciju, koji je nakon jedne demonstracije vežbe na vratilu seo, mentalno je uvežbao i popeo se na vratilo i odradio vežbu, dok je meni trebalo nekoliko dana da uspem, a ja nisam najgori u učenju motorike. Ne želim da prolazim kroz sve modele i strategije učenja motoričkih veština, ali su one bitan segment za procenu nečijeg napretka ili budućnosti igrača. Možda je ovo za neku drugu temu. Ono gde svi možemo da se složimo je da se veštine mogu uvežbati i to dosta. Neke veštine se uče od malena, dok fizički i mentalni trening mora početi u pravo doba. Ono što se trudimo da postignemo je izgradnja automatizma i kopije jednostavnih i kompleksnih motornih veština. Igrač ne sme da razmišlja o mehanici driblinga, dodavanja, šuta, itd za vreme meča, on to jednostavno treba da uradi, kao u vožnji automobila. Za skaute je interesantno da znaju poreklo igrača, zemlju iz koje dolazi i ko ga je i gde trenirao. Razlike u košarkaškoj kulturi, istoriji, filozofiji i stilu igre imaju veliki uticaj na veštine igrača. Bivše jugoslovenske zemlje su ulagale više u razvoj pravih košarkaških veština i kretnji i prave mehanike šuta, za razliku od većine zapadnoevropskih zemalja. U Evropi se generalno više daje na značaju dodavanje nego u Americi. U zemlji kao što je Litvanija gde je košarka gotovo religija provode sate i sate na razvoju jedne veštine, dok u mojoj zemlji rizikujete sudsku tužbu ako to zahtevate kao (košarkaški) trener. Generalno, veština se može naučiti i tu nastupa dobar trener sa svojom voljom i posvećenim vremenom i željom za radom sa mladim igračima. Fizički, mentalni, osećaj za igru i veština su 4 aspekta procene talenta, možda se može pridodati i sposobnost učenja. Mi skauti i treneri znamo sve ovo ali opet propustimo jako dobre igrače, proglasimo talentovanim igrače koji se nikad ne razviju ili čak potpuno nestanu. To nas vraća na ono "šta se dešava sa (takozvanim) talentovanim igračima koji nikada ne dostignu očekivani nivo". Već sam pominjao pitanje "da li je igrač za koga se dok je mlad proceni da je talentovan stvarno talenat, ili smo pogrešili u proceni?" Sada ću se osvrnuti na (spoljašnje) faktore koji utiču na karijeru talentovanog košarkaša. Odluke u karijeri Mnoštvo spoljnih faktora određuje da li će igrač biti uspešan, ali sve se svodi na donošenje dobrih odluka, kao uostalom i sve u životu. Ne kažem da je lako, često ne znate kakav će rezultat imati vaša odluka, odluka koja izgleda kao dobra u trenutku kada ste je doneli može lako da se pokaže kao loša u dužem periodu razvoja igrača. Planiranje karijere, kada doneti odluku, ko će biti uključen u nju, na šta se odnosi, ko je već prošao kroz to, gubitak jedne godine ne mora biti krucijalan za celu karijeru, koji su objektivni ciljevi u karijeri, itd. Podučavanje U procesu u kojem talenat postaje zvezda treneri su ključni faktor. Jako je bitno za mlade igrače koji pristupe timu gde je trener spreman da radi sa njima i usmeri ih u pravom smeru. Da li se ličnosti trenera i igrača poklapaju? Da li je čvrst, zahtevan, iskren, strpljiv, težak radnik? Šta je rezultat treniranja mladih igrača? Da li trener ima pritisak da osvoji prvenstvo ili obezbedi opstanak? Da li će koristiti igrača na pravi način kako bi se razvio ili će njime samo popunjavati rupe u timu? Da li je trener učitelj ili samo trener na terenu? Ko su mu pomoćnici? Samo zato što igrač ima 2,13 ne znači da mora da igra centra, možda može biti potencijalna trojka, ali uvek ima trenera koji to ne mogu (ne žele) da vide. Generalno, viđao sam greške trenera u proceni igrača i uklapanju u koncept tima. Jako je bitno da se igrač uklopi u sistem koji mu odgovara. Klubovi često dovode mlade igrače za koje procene da su talentovani i očekuju od njih da istog trenutka doprinesu timu. Ali stvari lako mogu poći naopako ako su igrač i trener pod pritiskom, tim izgubi par utakmica, i pre nego što se okrenete, igrač završi na klupi. Mnogi treneri misle da nisu dobili posao da bi razvijali igrače, već da bi donosili pobede, često je to konflikt interesa, pogotovo ako trener nema podršku kluba. Ima i trenera (i roditelja) koji žele da promene igrača po svaku cenu. Kao kad stavite krilnog igrača od 2,03 na četvorku ili nekoordinisano veliko dete na poziciju spoljnog igrača kako bi postao novi Nowitzki. Vreme na terenu Da li ovo uopšte moram da objašnjavam? Sati vežbanja Očigledno je da više sati u treningu daje bolje rezultate. U Evropi se od kluba do kluba razlikuje vreme koje mladi igrači provode vežbajući. Generalno (naravno uvek ima izuzetaka) u zemljama kao što su Holandija, Danska ili Engleska treninzi su 3-4 puta nedeljno po 2 sata, dok u Španiji, Francuskoj, Italiji ima bar 5 treninga nedeljno trajanja 2-3 sata, dok u baltičkim i istočnoevropskim zemljama treninzi su 5-6 dana u nedelji, po dva treninga dnevno. Talentovani igrači iz zemalja u kojima se više trenira imaju veće šanse da postanu vrhunski igrači.Da li ćete imati više vremena za rad sa mladim igračima ima veze sa košarkapkom kulturom, socijalnim i ekonomskim uslovima, smeštajnim uslovima, profesionalizmom,itd. Nivo takmičenja Za razvoj mladih igrača je bitna mogućnost da igra na nivou koji mu pruža izazov, ako ste talentovani 16-godišnjak bolje da se svako veče mučite sa 18-godišnjacima nego da dominirate u svakom meču u svom uzrastu. Takođe, ako imate bolje takmičenje, kao u Španiji ili Hrvatskoj u odnosu na Irsku ili Finsku, sigurno ćete se razviti na višem nivou. Stil igre Ako ste igrač tempa i odete u klub koji igra sporu igru na dug posed, to vam neće mnogo pomoći. Postaćete bolji u pozicionoj igri, ali ne i ako ste igrač koji voli bržu igru i trči i pucaj. Kao što francuski timovi, koji su puni atletama, igraju brzu, atletsku košarku i ako se nađete u takvom timu kao spor igrač koji preferira pozicionu igru, nikada nećete videti loptu i nećete razviti svoju igru. Fizički faktor Ako ste dominantan atleta ili fizički razbijač u mlađim kategorijama ne garantuje da isto možete raditi i na profesionalnom nivou. Mnogo puta se igrači koji su sa 16 godina fizički dominantni zanesu da ne moraju dalje da unapređuju dalje svoju igru, već da mogu da se oslanjaju na svoju snagu. Kako igrač raste, tako ga ostali fizički sustižu, možda zato što se sporije razvijaju ili zato što više rade, ili kompenzuju boljom veštinom, i fizička prednost iz mlađih dana nestaje. Ovo može da se razlikuje od regiona, od države do države, mediteranci se generalno brže fizički razviju nego deca u zapadnoj Evropi. Novac Novac je faktor u košarci koji utiče na sve igrače, ali ne bi trebalo da utiče na mlade igrače, nažalost, mnogo puta utiče i stvara negativan uticaj na razvoj mladog talenta. Ima dobrih agenata, savetnika, roditelja, trenera i drugih koji će reći klincu da će novac doći kasnije i da je sada vreme za razvoj, ali većina ima znak dolara ili sada znak evra u očima. Uložite prvo u budućnost da biste je kasnije unovčili. Kada bih hteo da budem advokat, morao bih da idem u školu i na fakultet pre nego što bih mogao da se bavim tim poslom i da zarađujem od njega. Ovo zanemarujemo u košarci, mnogo dece (roditelja) poludi kada vidi veliki ugovor. Koliko se samo puta desi da mlad igrač vidi svoju prvu (preplaćenu) platu i pomisli da je već uspeo, zadovolji se i prestane da još više radi. Kada mu se prvi ugovor završi, teško da ćete više ikada čuti za njega. Više nego ikada, košarka je posao i igra se po poslovnim pravilima, zbog uspeha i novca. Ako igrač doprinosi uspehu, pobedama, onda je nebo granica, više igra, prate ga slava, bonusi i bolji ugovori, ali ako igrač i tim ne uspeju sledi otkaz, bez obzira da li ste iskusni veteran ili mlad igrač. Košarkaški posao nije lep. Težak je, beskurpulozan i često vođen od strane vlasnika, uprave, koji su više fanovi nego košarkaški radnici, jedan dan ste heroj, a drugi ste bez posla ili na kraju klupe. Ako to utiče na veterane, kako će tek na mlade igrače. Novu eru evropske košarke predstavljaju veliki ugovori potpisani sa velikim obeštećenjem za mlade igrače, kojima se gotovo onemugućuje prelazak igrača ukoliko bi to bilo bolje za njegov razvoj (sa izuzetkom timova koji imaju razumevanje i koji su spremni da ulože vreme i možda ček izgube novac). Neki klubovi to rade da bi osigurali budućnost tima angažovanjem talentovanih igrača, ali takođe dosta klubova i/ili direktora/menadžera ne gledaju košarku kao igru, već kao fabriku igrača kao proizvoda koji može njima i klubu doneti dosta novca. Da li je moralno ili ne to ne znam, ali sigurno ima veliki uticaj na budućnost mladih talenata. Nisam protiv toga da ljudi/klubovi zarađuju od košarke i razumem da je košarka posao, ali to ne bi smelo da zaustavi razvoj mladog igrača i smanjiti mu šanse za karijeru, čak i ako bi klub pri tom bio na gubitku. Slava Još jedan uticaj na igrače ima okolina i ljudi koji ga okružuju, roditelji, prijatlji, trener, generalni menadžer kluba, mediji, svi oni mogu stvarno upropastiti igrača. Ljudi počni da govore: hej, ti si novi Nowitzki, mediji mu uskrate privatnost i ljudi su stalno oko njega. Osim ako nije stvarno mentalno jak i ako može da pregura sve to, igrač mora da nastavi da trenira i ostane sa obe noge na zemlji. To se često dešava, pogotovo u USA, kada srednjoškolski i koledž igrači postanu slavni, gde agenti i velike kompanije jure igrača kako bi potpisali ugovor sa njima. U USA je veći uticaj tv mreža kao što je ESPN, CBS ili FOX nego u Evropi, koje prave famu oko igrača, što i te kako utiče na njih. Takođe utiče i na trenere i skaute. Kada reporter velike sportske medijske kuće počne da piše o novoj NBA superzvezdi visokoj 2.20 iz malog mesta u Kazahstanu, svi pojure tamo da ne propuste klinca i za tren se cela priča prenaduva. Dete dospe na listu potencijalnih draft pikova, njegov agent pokazuje svima utakmicu života u kojoj je imao 43 poena i 26 skokova protiv grupe kepeca, fotografi lete u Kazahstan da donesu slike novog džina ispred male farme u sred ničega, novine pišu o siromašnoj farmerskoj porodici koja je dobila glavnu premiju, i svi počnu da pričaju o njemi i za tren se nađe na NBA draftu. Dve godine kasnije, nakon skupljanja miliona i prelazaka iz kluba u klub, on sedi na klupi, nedostaje mu farma i koze kod kuće, niko više nikada nije čuo za njega. Dečko živi srećan i bogat život, novinar piše poslednji članak o igraču nekada smatranim super starom i kako je sve moglo da se desi, agent broji novac od svog procenta. Slava slava slava. Kulturološko poreklo Generalno govoreći, ovo je faktor procene talenta koji utiče na mentalni talenat igrača. Na primer, razlika između srpskih i hrvatskih igrača. Prosečan Srbin odlazi u nemački tim i pokazuje veliko samopouzdanje, pošto je Srbin odrastao je u teškom okruženju i ima stav "Ja sam najbolji i pokazaću im". On traži loptu, "ja sam Srbin, onaj ko će da pogodi svaki šut" i svako poveruje i počne da mu dodaje loptu čime on postane i bolji nego što jeste. Hrvat je drugačiji, pošto dolazi iz okruženja gde nije morao toliko da se bori za opstanak, već je mogao da se provodi sa prijateljima na prelepoj obali Jadrana. Tako on ode tamo, dobar je igrač, razgleda oko sebe i počinje da se uklapa. Ne zahteva loptu, već čeka da je dobije, pravi je timski igrač, igra ok, svi ga vole, ali na kraju nikada ne ispuni svoj potencijal. Prosečan litvanski igrač prelazi očekivanja, jer je čvrst poput eksera i daje svaki put 150% sebe, ali njegova veština je možda na nižem nivou. Ako uzmete tipa iz Holandije on nikada nije bio u teškoj situaciji. Čak i sada su Holanđani razmaženi načinom života. Sve teče glatko, luksuzno se živi, ne brine se mnogo o novcu i čak kada nemate posao dobijate novac od države. Svako želi da se školujete, svi brinu o vama i postoji velika socijalna sigurnost. Ne morate da se borite za opstanak, nema potrebe da budete čvrsti. Osim toga, ko uopšte razmišlja o košarci u Holandiji. Ako uzmete dečka iz geta New Yorka ili Detroita, on mora da se bori da bi preživeo. Slično je sa Litvancima i Srbima. Oni su oduvek bili borci i mislim da je to definitivno nešto što utiče na šanse za uspeh. Ne znači da oni imaju više talenta od drugih, ali izvlače više iz njega teškim radom. Zato i ima toliko uspešnih srpskih i litvanskih igrača u Evropi na svim nivoima. Ako imate igrače iz Litvanije ili Srbije, znate da će uspeti na ovaj ili onaj način, da će uraditi sve da bi pobedili. Košarka im je svima u genima, košarka je takođe vrsta borbe i način da se dominira nekadašnjim vladarima. Ako ne mogu da te pobedim na bojištu jer to nije fer borba, pobediću te na košarkaškom terenu. Oni nalaze način da pokažu premoć i zato mnogo rade na svojim veštinama, kondiciji, čvrstini i igri. Oni sate i sate posvete usavršavanju jednog poteza. Mladi španski igrači se više razvijaju kroz samu igru. Oni razumeju košarku, kako da igraju u timu, kako da igraju odbranu i napad, tranziciju i uopšte razumeju igru. Sve je organizovanije, kao i generalno u Španiji, profesionalizam je na svim nivoima. Mislim da oni imaju jako dobar sistem razvijanja mladih igrača. Ako imate igrača koji je prošao kroz mlađe nacionalne selekcije Španije ili kroz sistem razvoja u profesionalnim klubovima, možete biti sigurni da razume košarku. Nekada sam trenirao u Kini, u kampu gde su mi igrači pre i posle meča zahvaljivali na tome što sam ih pustio da igraju. Praćenje vođe i poštovanje šefa je možda dobro u životu, ali ne i na terenu. Ovi igrači su bili ekstremno disciplinovani, radili su tačno ono što sam od njih tražio, nikad se nisu žalili, ali i ništa više od toga. Nikada nisu pitali trenera da li mogu da šutnu 100 dodatnih šuteva posle treninga, ili da li mogu da igraju ponovo, ovim načinom razvijate robote, a ne mlade kreative igrače i lica odgovorna prema sebi. Okruženje Okruženje je važno. Ako dovedete dete iz Afrike u Evropu, u mnogome je to veliki kulturološki šok. On nikada nije bio u sobi sa grejanjem, biće mu hladno zimi, hranu koju ne prepoznaje neće jesti, nove patike mogu biti dva broja veće, ali vam on to neće reći, sav novac šalje kući ili troši da zove porodicu i stoga ne može da brine sam o sebi, svi pričaju jezik svetlosnim godinama udaljen od njegovog maternjeg, i tako dalje, i tada se klub i trener čude zašto klinac tako očajno izgleda i ne igra dobro. Veoma je važno da se igrač uklopi u okruženje i kulturu. Ovih dana se dosta igrača dovodi iz drugih zemalja, granice su širom otvorene što je dobro jer stvara mogućnosti i bolje košarkaše, ali takođe može da se ispostavi lošim i da uništi budućnost mladog talenta i ličnosti. Iz mog ličnog iskustva u Belgiji, znam da je veoma važno da osim košarke, morate imati društvenu mrežu u koju ga možete uhvatiti ako skrene sa puta ili se pogubi. Možda je igrač ceo život proveo sa roditeljima i ovo mu je prvi put da je sam u drugoj zemlji, sada ima svoj auto, stan i kuhinju, itd. Ako se ne potrudite da mu pomognete da vodi svoje domaćinstvo, pere odeću, kuva, čisti kuću i vozi kad je gust saobraćaj, on se lako može izgubiti što će uticati na njegov košarkaški i ukupni razvoj kao košarkaša i osobe. Mislim da ima mnogo stvari koje mogu poći naopako u razvoju talenta. Mnogo igrača se izgubi, jer se dese stvari o kojima nismo uopšte razmišljali. Mislim da bismo svi morali da se unapredimo kao učitelji, treneri, članovi kluba, agenti, mediji, navijači, razmišljajući više o posledicama koje nastaju kada mladi igrači dođu u kompletno novu i drugačiju sredinu. Postati vrhunski sportista ne znači samo trenirati i igrati, već i sve oko toga. Odrastanje kao sportista, javna ličnost, mediji, navijači, sve to stavlja veliki pritisak na mladog igrača. Povrede Ponekad se igrači izgube zbog povreda. To mogu biti hronične povrede, povrede koje završavaju karijeru. Vrhunski sport je štetan za zdravlje na kratke ili duže staze. Morate stvarno voditi računa o vašem oruđu (telu i glavi), kao što stolar čuva svoj čekić, testeru i ostali alat, ako želite dugu karijeru i normalan život posle nje. Možete biti sigurni da ćete se jednog dana povrediti, zglobovi, kolena, leđa, ramena, sve može da se desi. Ne možete otpisati povrede, ali možete smanjiti šanse da se povredite, smanjite intenzitet povreda i ubrzati oporavak. Veća verovatnoća od povrede zavisi i od fizičkog stanja i to ne možete kontrolisati. Mršavi igrači preko 210cm su podložniji povredama leđa, kolena ili zglobova nego ono od 180cm. Težak bek visok 1,95 takođe ima veće šanse da povredi koleno ili zglob nego mršavi dvometraš. Takođe mislim da postoji snažna veza između mentalnog i fizičkog dela u odnosu prema povredama. Ne mislim na lažne povrede, gde igrač misli da je povređen ali mu nije ništa, mislim na psihički mekše igrače koji imaju veće šanse da zadobiju povredu i čiji oporavak duže traje. Oporavak od povrede nije samo težak fizički, već i psihički posao. Oporavak ide sporo, dva koraka napred jedan nazad. Igrač je sprečen da igra, mora da radi vežbe koje ne voli ili koje nemaju veze sa sportom kojim se bavi i sve u svemu, to je težak svakodnevni režim. Povređenom igraču treba vremena da veruje da je zalečio povredu, što apsolutno utiče na njegov razvoj, čak ga može i dovesti u pitanje. Odgovarajuća prva pomoć, medicinski tretman, hirurške intervencije, vežbe, medicina, fizioterapija, pomagala, itd, sve to ima uticaj na to da li će igrač izlečiti povredu ili će zauvek nestati iz košarkaškog vrha. Škola, karijera i socijalni život U većini zemalja košarka nije prioritet, biti uspešan u životu i dobro se osećati pri tome je mnogo važnije. Roditelji postavljaju školu ispred sporta, prvo morate da uradite domaći, pa tek onda na trening. To je legitimno, ali takođe može zaustaviti razvoj mladog igrača u poređenju sa decom koja vežbaju po ceo dan. Takođe i društveni život, da li ima devojku, izlasci, hobiji, kompjuterske igrice, itd, sve to utiče na razvoj talenata. To je izbor i u njemu nema ničeg dobrog ili lošeg. Ono što je loše je ako se droga ili alkohol upletu u priču, što se dešava širom Evrope, na severu, istoku, zapadu i jugu. To nije specifičan problem sportista, ali ima više uticaja na njih nego na ostale studente. To je realan problem i ja i verovatno svi koji su u košarci, mogu navesti mnoštvo primera mladih talenata koji su prestali igrati ili napredovati zbog droge ili alkohola. Mladi igrači mogu prestati sa košarkom iz različitih razloga. Oni mogu naći druge vrednosti u životu, novu profesiju, odlučiti se za sigurnost, promeniti sport, shvatiti da je profesionalni sport previše težak ili nepravedan, sukobiti se sa trenerom ili klubom i nestati sa internacionalne scene. Veoma je važna prilika da budućnost stvorite košarkom. Očigledno, ako odrastete u nekošarkaškoj zemlji poput Norveške, čak i ako posedujete talenat, vaše šanse da postanete profesionalac su mršave, osim ako vas ne angažuje tim iz npr. Španije ili Francuske, ili ako se odlučite za koledž u USA. Talenti iz npr. Rusije imaju dobru šansu da naprave karijeru u košarci i lakše mu je da zaradi od košarke. Prelaz iz juniora u seniore Neki odrastaju brže od drugih. To je obiman psihološki proces i za sportiste. Biti u društvu saigrača iz juniorskog tima, manje-više vršnjaka sa istim hobijima, prijateljima, školom, interesovanjima,... je potpuno drugačije od igranja u timu sa odraslim igračima, starijim, koji imaju porodice i sopstvenu decu, različitih hobija, sistema vrednosti, veće čvrstine i profesionalnosti. Treba dosta toga da bi se mladi igrači uklopili u seniorski tim, ali i među saigrače. Talenat u mlađim kategorijama ne znači i talenat na višem nivou. Možete biti dominantni u mlađim selekcijama, ali se morate razviti i naučiti da preživite u seniorskoj/pro kategoriji, ako to ne uradite, a ovde ne mislim samo na košarku, nikada nećete dostići viši nivo razvoja. Morate se navići na manju minutažu, ostati motivisani i boriti se za svaki minut. Koliko samo puta mlad igrač sedi na klupi i teško dobija minute koji su mu preko potrebni za sticanje iskustva i napredak, jer se svi slažemo da igranje razvija igrače. Koliko njih se može nositi sa tim i ne odustati pre kraja sezone? U mlađim kategorijama možete biti dobri i imati slobodu u završavanju akcija. Kada dođete u seniorski nivo sa profesionalcima i veteranim, nećete biti prva opcija. Možda uopšte i ne dobijete loptu, možda tek kao peta opcija. Loša sreća Bolje biti srećan nego pametan. Biti na pravom mestu u pravo vreme. Imati anđela čuvara na ramenu. Nemoguće je predvideti budućnost, uvek se desi nešto nepredviđeno. Marfijev zakon. Ali, to je život. Ako gledate šta sve može poći naopako u karijeri mladog talenta, čudo je da neko uopšte uspe. Zato se ne trebamo pitati "zašto stvarno talentovan igrač nije dospeo na vrh" već "kako je ovaj talentovan igrač uspeo", jer je to mnogo ređe nego ne uspeti. Ipak, najvažniji je sam igrač. Ako je stvarno talentovan i želi da bude igrač, naći će način da bude uspešan. Uh, umalo da zaboravim, KOŠARKA MORA DA BUDE ZABAVNA, od mladog početnika do starog veterana, i svih između. Ako nije, zaboravite da postanete dobar igrač.

Ne bih definisao tu pruženu ruku kao "nedočekanu", jer verujem da je niko iz Zvezde nije ni očekivao. Što samo pokazuje koliko je zatrovano sa obe strane, jer im verovatno ne bi ni palo na pamet da je takav gest Partizana uopšte moguć. Ne znam kako bi reagovali da se to zaista desilo. Možda bi prevagnuo razum , ili bar pragmatičnost. A možda i neki inat, pažljivo potpirivan sa strane ili iznutra, pa bi se to odbilo sa gordim gnušanjem. Kako god, neko je morao da povuče prvi korak, KKP kao gospoda i avangarda je to propustio. Kao što Čović, koji nije ni jedno ni drugo, konstantno to radi od kako je zaseo u fotelju KKCZ. I evo nas tu gde smo. Srećni kao malo dete kada je ciklus promena na našoj strani, tužni i kivni na sve kada nije. A mogli smo zajedno da jašemo talas stalno, umesto da se naizmenično u njemu davimo.

Pa umesto da se koljemo na svakom mestu i u svako vreme, odnosno diskvalifikujemo jedni druge po raznim osnovama itd, bolje da smo napravili nacionalni košarkaški front kada je bilo vreme za to i postavili uslov - i Partizan i Zvezda da dobiju licencu za EL ili da niko od srpskih timova ne dobije. Sve dok smo šizofreno podeljeni na dve polovine jednog mozga, nema sreće u zemlji Srbiji i šire, gde god Srbi da žive. Svake nedelje u određenom danu, a nekad i češće, Beograd bi bio centar vrhunske evropske košarke, što kao glavni grad i reprezent cele zemlje i trofejne nacije, svakako zaslužuje. Sve te domaćice i regionalne ligice bi polako padale u drugi plan, odnosno postale ono što treba da budu - sportska i viteška borba za prestiž u sopstvenom dvorištu, a ne gladijatorska borba na život i smrt koja sa sobom povlači neograničene količine mutnih radnji na svim nivoima i tako nas kao narod još dublje uvlači u podele, animozitet, daleko bilo i u nešto još gore. Naravno da bi napetost u narodu padala, bar po ovoj vrsti podele, a onda da se prepoznaju i druge i da se krene u čišćenje stvari. Ne ide da optužujem u ovom postu, ne uklapa se u ceo koncept onoga što sam hteo da kažem, ali moram napisati da je KKP kao klub koji je istorijski uspešniji od KKCZ morao da bude lider ovih promena. On to na žalost nije uspeo, nije video ili nije prepoznao, pa sada imamo obrnutu situaciju onoj kada je KKP valjda 13 sezona za redom igrao EL i upao u zamku zamodovoljnosti, gde drugi klub igra elitno takmičenje u kontinuitetu i takođe ga ne zanima druga polovina sopstvenog bića. Da, istog bića. Jer, koliko sam shavtio, i KKP i KKCZ su srpski timovi. Ili sam to loše shvatio. Ubačena nam je mantra - može biti samo jedan i mi smo to prihvatili kao ovce. Prvo vi, pa onda mi. Naslađujemo se našim igrama u eliti, istovremeno ponižavamo one druge koji igraju cipiripi kupove... I kao da ne znamo da se u jednom trenu uloge menjaju i oni koji su trpeli bivaju izdignuti i obrnuto, zarad nekog veštačkog balansa koji bi trebao da izniveliše energije. Taj tas na vagi nečija ruka koja nije naša, pomera kako i kada joj odgovara, a mi Srbi, ionako skloni ekstremnim osećanjima bez neke sredine, lako padamo iz velikih pobednika u još veće luzere. I tako u krug, do kraja vremena, ako se "oni" pitaju. Ne može se sada mnogo uraditi, dok se ne razreše neke mnogo veće stvari, dok ne dođu promene od vrha ka dnu, ili od neba ka zemlji. Ono što mi možemo, a mislim da bi i morali, je da budemo osvešćeni i spremni da te promene prepoznamo i prihvatimo i napokon postavimo stvari na prave osnove svuda, pa i u sportu. Ako ga tada, kao globalnog finansijskog fenomena, uopšte i bude bilo.

Uh, uh... Imaš od mene veliko poštovanje kao poznavaoca košarke, ali poslednja 2-3 tvoja posta (vezano za spoljnu liniju Zvezde) su mi baš onako čudna. Prvo, oko Loyda. Na papiru je on možda i najbolje pojačanje do sada i hajde da se svi složimo da će on biti neprikosnoven na poziciji beka šutera. Da li će to značiti oko 30 min po meču? Ne mora da znači, posebno ako se ima u vidu Saletov način igre i rotacije spoljnih igrača, zarad držanja tempa svih 40 minuta. Ali nema veze, hajde i to da uzmemo kao tačnu pretpostavku. U tom slučaju, jasno je da se neće juriti neki SG, jer to može da pokrpi Walden bez problema (npr. Loyd 25-30 min, Walden 10-15 min) i da mu ostane još bar 10 min na pleju. Hall će, kao backup plej, na toj poziciji imati 15-20 min, što ostavlja rupu od 10-15 minuta na kecu, koju neko mora pokriti. Taj neko je novi igrač i ubeđen sam da ćemo dosvesti još jednog koji je primarno organizator igre ili dobar dodavač, a tek sekundarno skorer. Taj četvrti je neophodan i po još jednoj stavci koju sam malo pre izneo - rotacija igrača na spoljnim linijama, duga sezona (mnogo utakmica) i trenerov stil. Pošto vidimo da dobri igrači na toj poziciji polako cure iz našeg dometa, vrlo je verovatno da ćemo dovesti nekog sličnog Hallu i da će on dobijati tih 10-15 minuta. Možda će taj novi igrač biti recimo defanzivni ball handler sa dobrim fizikalijama, od kojeg nećemo tražiti poene osim onih iz tranzicije, već pre svega odbranu na perimetru i distribuciju lopte, kretnje bez iste itd. Ako kojim slučajem dovedemo neku zver na kecu, onda cela rasprava gubi smisao, jer će biti kao uklesano u kamenu kako će izgledati minutaža našeg backcourta, sa sitnim nivelacijama u zavisnosti od meča do meča. Ne verujem u to, ali se nadam da će biti 🙂 Dobrić, Davidovac i Lazić ne mogu pokrivati SG ni na par minuta (osim u teškoj uslovljenosti zbog povreda ili problema sa ličnim greškama), jer bi to bilo spuštanje za po jednu poziciju na dole, suprotno trendu small balla gde pozicije idu za po jednu na gore, ali i najavljenoj filozofiji igre od strane našeg trenera koju je definisao kao modernu i brzu košarku sa tranzicionom igrom. Ni jednog od ova tri igrača na mogu da zamislim kako sa uspehom igraju SG u takvoj koncepciji naše igre, a Davidovca vidim mnogo jasnije kao 4, nego kao 2, ako već mora da klizi sa trojke na neku od strana. Kod Radanova sam i ranije pisao da ga vidim kao SG (mora da popravi šut), a ne kao SF, ali je pitanje koliko (i da li će uopšte) da se nametne novom treneru kroz ovaj trenažni/pripremni proces. Ja bih voleo da ga vidim u rosteru, ali teško da od njega možemo očekivati neki protagonizam u ovoj sezoni, odnosno neke ozbiljnije minute, posebno u EL. Njegova realnost je da uđe u roster kao treći SG, da napreduje tokom sezone i da se dokaže na više od par mečeva u ABA ligi. Treće, kao što sam pisao u prošlom svom postu, mislim da će Sale igrati određeni broj minuta sa tri beka u petorci. Možda kao taktičko rešenje od početka meča, ako skauting pokaže da protivniku ne odgovara brža igra, možda kao kec iz rukava u određenim delovima meča kada se želi ubrzati igra, juriti rezultat ili šutirati više za tri. Šta god bio razlog, mi ne možemo sebi dopusiti da igramo sa tri spoljna ako ih ukupno imamo tri. Velika potrošnja i akumuliran umor nam se mogu osvetiti. Još jedan razlog koji ide u prilog činjenici da ćemo dovesti još jednog igrača spolja. Možda ne sada i ne odmah, ali kasnije, kako se početak sezone bude približavao (kad god da bude) sigurno.

Prošle sezone Walden na 32 meča (ABA i EC) u proseku 2 asista. Mislio sam da je više, ali nije. Biće da je on doveden kao backup SG, u nekim momentima može i na combo beka (trebalo bi da je tu korsiniji od Đenke). Ali je upitno da li može na startnog pleja, posebno u EL. Verovatno ne i trebalo bi da jurimo tu poziciju, kao što i jurimo na osnovu informacija i na osnovu zdravog razuma. Ako Sale odluči da igra neki small ball sa tri beka, pičićemo brzu, tranzicionu košarku, gde će se pozicije preklapati i tu će se Corey dobro snaći. U postavljenom napadu, koji će većinski biti neki od motion offense postavki, dakle sa dosta kretnji bez lopte, na Waldenu je (ili bilo kome drugom) da baci pravovremeni završni pas. Neće se on mnogo koristiti kao passer, niti će se preterano forsirati pick kada je lopta kod njega u rukama. Treba ispoštovati njegove odlične procente za 3, dve sezone u kontinuitetu. Biće to ok.

Na jednom drugom forumu sam pisao o pozicijima u košarci u evolutivnom smislu, sa posebnim osvrtom na poziciju 4. Tada kada sam prvi put pisao (pre 5-6 godina), bilo je prilično aktuelno, nadam se da će biti i sada. EVOLUCIJA POZICIJE KRILNOG CENTRA U KOŠARCI O pozicijama u košarci "Basketball positions were made up so that people who didn’t understand the game could follow it." - Jalen Rose Nacionalna košarkaška asoscijacija u USA je ozvaničena tek posle II Svetskog rata (1946. godine kao BAA, od 1949. NBA), dakle kasnila je kao organizacija za bejzbolom (1876, odnosno 1901. godine), hokejom (1917. godine) i američkim fudbalom (1920. godine). Kako bi se što više približili potencijalnoj publici i omogućili joj lakše praćenje utakmica, nazivi pozicija u košarci su pozajmljeni iz već poznatih, gore navedenih sportova - centers, forwards i guards. Očekivano od pragmatičnih i profitu okrenutih Amerikanaca. Imena su bila ista, uloge u timu pak potpuno drugačije, ali moralo se krenuti od nečeg. Tako je stvorena paradigma košarke kao igre. Prateći američku nomenklaturu, osnovnih 5 pozicija u košarci su: point guard (plejmejker), shooting guard (bek šuter), small forward (krilo), power forward (krilni centar) i center (centar). Tokom vremena, pozicije su evoluirale kako se i sama igra menjala, u smislu menjanja "zacrtanih" i rigidnih karakteristika igrača po pozicijama sa početaka razvoja ovog sporta. Point guard je, recimo, do pojave Magic Johnsona uglavnom bio "rezervisan" za niske, brze, igrače tempa. Magic je veliki i po tome što je redefinisao poziciju plejmejkera jednom za uvek (uz sav respekt prema njegovim velikim prethodnicima poput Bob Cousy-ja ili Oscar Robertsona). Takođe, na pozicijama 2 i 3 je došlo do promena. Američki komentatori, analitičari, treneri i ostali radnici u košarci sve više nazivaju te dve pozicije jednim imenom - wings (krila). Tome je doprinela činjenica da su se karakteristike igrača na ovim pozicijama počele u toj meri preklapati, da su ih oni videli kao jedinstvenu poziciju, dupliranu na terenu. Centri su i dalje mahom najviši igrači u rosteru, ali i tu je došlo do velikih promena tokom prethodnih nekoliko decenija. Naime, nekada se smatralo da se ne može uzeti NBA titula bez dominantnog centra, to je bila era velikana u svakom smislu te reči poput Wilt Chamberlaina, Bill Russella, Kareem Abdul-Jabbara, koji su svoje timove vodili do šampionske slave... Međutim, u novijoj istoriji imali smo ere Bullsa (6 titula) i Pistonsa (2), a u skorijoj prošlosti šampionske timove Bostona (2008.), Dallasa (2011.), Miamia (2012, 2013.) i napokon vladajuće šampione iz 2015. GSW - sve redom bez dominantnog centra (a mogli bi da diskutujemo i o Spursima iz 2014, odnosno razmatramo da li je Duncan bio 4 ili 5 u tom rosteru). Sadašnje vreme - vreme hibrida Sada postaje prilično jasno da su ovih 5 bazičnih pozicija izašle iz početnih stereotipa i da su u košarci današnjice postale "fluidne", nestalne kategorije. To je delom i zbog pojave tzv. combo ili hibridnih pozicija, tj. graničnih pozicija između pet osnovnih. Tako sada imamo kombo-bekove, ili igrače koji su G/F, ili F/C, ili vrlo često SF/PF... (maestralni kouč Gregg Popovich je u svom šampionskom rosteru SA Spursa iz 2014. imao mnogo takvih tweenera, kao što su swingmani Danny Green i Kawhi Leonard (G/F), te Tim Duncan, Boris Diaw i Aron Baynes (F/C). Sve ovo bi moglo da podstakne pitanje: koliko zapravo danas imamo pozicija u košarci? Redefinisanje pozicija u košarci... Sledi jedan skorašnji, ali po mišljenjima mnogih previše hrabar pokušaj uvođenja revolucije u pozicije u košarci. U martu 2012. godine, MIT Sloan u Kembridžu je bio domaćin redovne Konferencije za analitiku u sportu (MIT Sloan Sports Analytics Conference - SSAC). Jednu od nagrada za održano predavanje u odeljku Evolucija sporta dobio je Muthu Alagappan, student završne godine na Univerzitetu Stanford. Budući da je bio na pripravničkom stažu u kompaniji Ayasdi, primenio je njihov softver za vizuelizaciju podataka metodom zvanom "topological data analysis" na 452 NBA igrača iz sezone 2011/12 i na taj način dobio klastere (grupe) igrača po određenim karakteristikama. Na osnovu tih grupa izveo je teoriju da u savremenoj košarci postoj čak 13 pozicija, a one su redom sledeće: 1. Offensive Ball-Handler, 2. Defensive Ball-Handler, 3. Combo Ball-Handler, 4. Shooting Ball-Handler, 5. Role-Playing Ball-Handler, 6. 3-Point Rebounder, 7. Scoring Rebounder, 8. Paint Protector, 9. Scoring Paint Protector, 10. NBA 1st-Team, 11. NBA 2nd-Team, 12. Role Player, 13. One-of-a-Kind. U skladu sa sadržajem, svoju prezentaciju je nazvao "From 5 to 13: Redefining the Positions in Basketball". Kasnije je svoj spisak od 13 pozicija skratio na 10, te nekima promenio nazive. Ostaje nejasno, bar meni, da li je on u svom radu izjednačio pojmove "pozicija" i "uloga" u timu. Kako god, pozicije u košarci su i dalje predmet beskrajne debate među stručnjacima, ali i "običnim" fanovima ove igre i svakako da to pitanje ostaje i dalje otvoreno. ...Ili možda igranje košarke bez pozicija? Danas je manje-više opšte poznata istina da pozicije u košarci, njihova imena ili oznake od 1 do 5, imaju veći značaj za medije, marketing i publiku nego za trenere i igrače. Kao posledica konstantnog ubrzavanja tempa igre, ali i sve većeg broja univerzalaca u košarci koji razvijaju široki spektar skilova, treneri se sve češće odlučuju da zanemare koncept pozicija i jednostavno postave svojih najboljih 5 igrača na parket. Ulazimo li u eru košarke bez pozicija? Sudeći po američkim koledž trenerima, mi smo u tu eru već zagazili duboko. Arizona State kouč Herb Sendek je rekao: "Ako govorimo o pozicijama, lepimo etikete koje nam pomažu u organizaciji tima, komunikaciji sa timom kroz uloge i obaveze u igri. Ali, ako pričamo o razlikama između shooting guarda i small forwarda, na primer, onda su one u najbolju ruku suptilne". UNLV kouč Dave Rice kaže: "Timovi su sve niži i više pridaju značaj skilovima, igraju sa po nekoliko momaka koji mogu da dodaju, driblaju, šire napad, koriste prostor... igraju jedni za druge". Uloge igrača, koje su na počecima košarke kao igre bile usko vezane za pozicije koje igraju, se sada prenose i na druge pozicije u timu. Posledica toga je da imamo 5 igrača od kojih svi znaju sve po malo. Legendarni kouč Duke-a Mike Krzyzewski je odavno poznat kao zagovornik igranja košarke van ili bez pozicija. Pored primene ove filozofije na svoj koledž tim, on je isto uradio i sa nacionalnom selekcijom USA, mora se reći sa velikim uspehom. Skoro da postoji konsenzus u američkim stručnim krugovima da je kouč K, uvođenjem i primenom small ball-a i ignorisanjem klasičnih košarkaških pozicija, nacionalnoj selekciji povratio primat na svetskoj sceni. Legendarni trener kaže: "U našoj igri nema pozicija. Imamo samo 5 momaka koji rade zajedno da bi sprečili drugih 5 momaka u kreiranju pozicije za šut". Naravno, igrači sa univerzalnim skilovima se nisu tek tako pojavili preko noći, Bogom dani. Iza ovog fenomena stoji ogroman individualan rad na poboljšanjima sopstvenih veština. Povezano sa tim, upravo je uloga individualnog trenera u svom zenitu od kako postoji košarka kao igra. Pored toga, došlo je do promene u svesti samih igrača koji počinju da odbacuju stereotipne predstave o poziciji i ulozi po kojima bi trebali da se ponašaju na terenu. Nekad, kada bi se pojavio izrazito visok klinac, treneri mlađih kategorija bi ga odmah stavlili ispod koša, učili centarskim pokretima i kako da šutira/poentira preko nižih igrača. Izgleda da današnji visoki klinci više ne žele da stoje na jednom mestu i ponavljaju istu rutinu iznova i iznova. Žele da driblaju, dodaju, šutiraju sa distance... Da se zaustavim malo u zanosu koji uvek donose nove ideje... i da ukažem na neke od opasnosti koje vrebaju kao posledica širenja ovog trenda. Svi znaju sve... ali niko ne zna to do kraja Kako i podnaslov kaže, postoji realna mogućnost da u skorijoj budućnosti imamo rostere od po 12 univerzalaca sličnih fizičkih i tehničkih karakteristika, koji svi od reda znaju da driblaju, dodaju loptu, skaču itd, ali niko od njih nije vrhunski u nekom od elemenata košarkaške igre. U današnjoj košarci, posebno u Evropi, većina timova vapi za jednim kvalitetnim univerzalcem koji bi bio podrška centarskoj liniji preko skokova, blokada, poena iz reketa, bekovima kod organizacije igre ili šutu sa distance, te krilnim igračima u korekcijama u odbrani... Jedan takav univerzalac, neko ko krpi rupe u ostatku petorke koja je na parketu, neko ko je komplementaran sa ostalom četvoricom - svakako da! Dvanaest takvih u timu, tj. petorica istovremeno na parketu - pa, nisam baš siguran. Zašto? Pa šta ako "prva petorka" ne pruža na parketu ono što je trener zamislio, koga trener da ubaci da bi ispravio određene propuste (recimo skok u napadu ili šut za tri)? Koga, kada su svi slični po karakteristikama i stvarima koje mogu da pruže u igri? Jednog po jednog, pa koga krene tog dana? Ili će se razviti neka više naučna metoda? Dalje, u takvom jednom sistemu sličnih po svemu igrača, postavlja se i pitanje vođe na terenu. Ko vuče svoj tim napred? Ko je Clutch? Jedan isti igrač ili se menjaju iz meča u meč? Ne želim da idem u bizarnost, ali vrlo je moguće da bi i psihološke osobine takvih igrača bila slične. Jer, ako imamo igrače sa sličnim procentima realizacije šuta za dva iz izolacije, ili pika - onda svi oni imaju pravo da traže privilegiju rešavanja utakmice sa podjednakim pravima. Dosta nejasna priča, ali ako je ikakvo olakšanje, 12 univerzalaca u jednom timu je verovatno utopija koja se nikada neće ostvariti. Nekoliko takvih, verovatno da, možda i cela petorka, ali će i dalje u košarci biti "specijalaca" koji određene stvari rade bolje (a ostale ne preterano slabije) od drugih čime zaslužuju mesto u rosteru. Istorijski osvrt na razvoj pozicije 4 Kao što sam ranije pisao, tokom svojih početaka košarka se oslanjala na centre. Vođeni logikom da procenat šuta raste što je igrač bliže košu, timovi su bili u fanatičnoj potrazi za dominantnim centrom oko koga bi gradili šampionski tim. U tom smislu, pozicija četvorke je posmatrana kao dopuna i potpora centru i ništa više od toga. Power forward je tipski bio jak, visok igrač sa dobrim skokom i defanzivnim karakteristikama. Ako je još mogao nešto da ubaci u napadu, to je bila ekstra dobit. A onda se pojavio Elvin Hayes, koga je kao prvog pika na draftu 1968. godine uzeo San Diego Rockets. U ruki sezoni The Big E je ubacivao prosečno 28.4 ppg (uz 17.1 reb) i tako pokazao da i četvorke mogu biti u fokusu svog tima kad su poeni u pitanju. Sjajne partije je nastavio da pruža tokom cele sledeće decenije, utirući put novim momcima na poziciji 4 u smislu veće ofanzivne uloge u svojim timovima. Tokom 80-ih u Boston Celtics-ima se pojavljuje (verovatno do danas neprevaziđen) tandem forwarda Larry Bird & Kevin McHale, koji su raznovrsnošću u igri, poentiranjima, skokovima, odbranom (posebno McHale) zadavali ogromne probleme u mečapu svim svojim protivnicima. Kevin " Black Hole" McHale je imao ogroman uticaj na Bostonove 3 titule prvaka NBA lige iz 5 finala koliko su igrali u eri Larry Birda. Sezona 1986/87. je bila zenit Kevinove karijere kada je statistika u pitanju: 26.1 ppg i 9.9 rpg. I dok je McHale bio na vrhuncu svoje moći, pojavila su se, godinu za godinom, dva buduća superstara na poziciji power forwarda: Charles Barkley (1984, 5. pik) i Karl Malone (1985, 13. pik). Obojica su imala neverovatan uticaj na razvoj ove pozicije i i uopšte na košaku kao igru. Iako visok samo 198 cm, sir Charles je bez problema igrao poziciju krilnog centra, pre svega zahvaljujući težini od 115 kg, ali i neverovatno jakim nogama koje su sa lakoćom tu masu dizale do nebeskih skokova. Tokom cele karijere je bio na prosecima većim od 22 ppg i 11 rpg, a tokom svog vrhunca od 5-6 sezona krajem 80-ih i početkom 90-ih, išao je preko 25 ppg i 11 rpg. Barkley je bio nazaustavljiv u tranziciji, dobar šuter sa svih pozicija, fantastičan skakač i jedan od prvih hibrida između SF i PF koji su ostavili veliki uticaj na eru u kojoj su igrali (prvi bi verovatno trebao da bude Elgin Baylor sa kraja 50-ih i kroz cele 60-te, sa 27.4 ppg i 13.5 rpg kroz karijeru!). I Karl Malone je bio fizički dominantan igrač koji je svojih 206cm i 113kg obilato koristio u igri pod obručem. Zahvaljujući genijalnom plejmejkeru i svom saigraču iz Utah Jazz-a Johnu Stocktonu, Karl je poenterski gledano profitirao iz svih mogućih oblika pick igre, razvijajući vremenom i odličan šut sa poludistance iz pick and pop-a. Ovaj tandem igrača je i do današnjeg dana ostao sinonim za pick and roll igru, jer su je praktično doveli do savršenstva, čime je na još jedan način The Mailman zapisao svoje ime u istoriju košarke. Drugi na All-time NBA listi po ukupnom broju poena, sa 25 ppg i 10 rpg u karijeri su još dve "sitnice" koje potvrđuju prethodnu tvrdnju. U dubokoj senci prethodne dvojice superstarova, 1986. godine se pojavio (na draftu tek 3. pik drugog kruga, ili ukupno 27. pik), pa i razvijao Dennis Rodman, još jedan igrač koji se šetao između pozicija niskog krila i krilnog centra, da bi kasnije u karijeri imao periode kada je igrao i centra. To možda ne bi delovalo čudno da Dennis nije visok samo 201cm i težak tek nešto više od 95kg! Na koju god forward poziciju da ga stavimo, moramo reći da je on bio jedan od najboljih skakača ikada u NBA, 13.1 rpg u karijeri govori u prilog tome, a u svom prajmu u prvoj polovini 90-ih, igrajući za Detroit, San Antonio i Chicago imao je čak 17 rpg. Dvema titulama koje je osvojio sa Detroit Pistonsima u eri Bad Boysa, Rodman je doprineo sa 9 ppg i 9.5 rpg, ali i procentom šuta blizu 60%. The Worm, neponovljiv igrač na parketu i van njega, koji je ovim prstenovima sa Pistonsima dodao i one iz drugog three-peata Bullsa. Taman za svaki prst ruke po jedan... Koliko god navedeni igrači bili veliki, a bili su veliki, ni jedan od njih nije bio dominantna figura košarke tog vremena, šou su im krali fantastični bekovi Magic Johnson, Michael Jordan, Isiah Thomas, krilo Larry Bird, ili pak centri Jabbar, Hakeem Olajuwon ili David Robinson koji su vodili svoje timove do šampionske slave. Ali to će se promeniti u budućnosti. Dvehiljadite su bile na pragu. Velikani su polako odlazili sa scene, Golden age košarke sa njima, počinjala je nova era košarke... Da bi opstala i napredovala do uloge lidera, pozicija 4 je morala da evoluira. Promene koje dovode do današnje dominacije "četvorki" Prvo i osnovno, sve promene koje su se dešavale u košarci od 1946. godine pa do današnjeg dana, promene pravila, kriterijuma suđenja i tome slično su bile gotovo isključivo motivisane većom zaradom, tj. novcem. To se postizalo kroz napore da se sama igra napravi što dopadljivijom publici koja plaća ulaznice po halama ili gleda košarku ispred TV ekrana. Atraktivnost se ogledala u sve bržoj, dinamičnijoj košarci, sa velikim brojem poena i favorizovanjem napadača u odnosu na odbranu. Defanzivne 3 sekunde, illegal defense, man-to-man defense kao isključivi vid odbrane (od 1977. do 2001. godine) su samo neke od takvih promena. Posebno značajna promena je uvođenje linije za 3 poena 1967. godine u ABA (American Basketball Association). Tadašnji komesar te lige, legendarni bivši igrač Minneapolis Lakersa George Mikan, je povodom uvođenja ove novine izjavio da će ona "pružiti nižim igračima šansu da poentiraju i otvore odbranu (tj. rašire igru), na veće zadovoljstvo navijača". Kao što je tada, a i u kasnijem periodu naglašavano, ovo pravilo (kao i ono o dozvoljenom zakucavanju u ABA, slam dunk) je bilo motivisano čistim marketingom, tj. željom ABA da parira NBA ligi po atraktivnosti, tj. prestižu među gledaocima, a ultimativni motiv je naravno bio novac. NBA je tek u sezoni 1979/80. uvela šut za 3 poena, a direktna posledica te odluke je bila prava eksplozija kvalitetnih igrača na pozicijama 1 i 2 tokom 80-ih. Trend se nastavio i 90-ih, a kulminirao pojavom najboljeg šutera svih vremena i najboljeg igrača na poziciji 2 ikada - Michael Jordan-a. Ako analiziramo kako je MJ poentirao, videćemo da je velika većina njegovih poena postizana šutem sa polu-distance ili ulazom. Oba načina poentiranja su direktno omogućena prethodnim promenama koje sam naveo u tekstu iznad - odbrana jedan na jedan dovodi do većeg broja ulaza, double team (udvajanje) je ograničeno, tj. ne sme se braniti prostor, pa dolazi do masovnog igranja tipskog napada - izolacije za vodeće igrače timova. MJ je, po jednom statističkom istraživanju (ali nekompletnom), u tri sezone od 1989. do 1992. godine imao procenat izolacija oko 45%. Analizirajući šta se to sve promenilo u NBA u poslednje vreme, a što se reflektovalo na očiglednu promenu u igri, ulozi i uticaju četvorki, može se zaključiti da su dve najveće, bazične promene sledeće: 1. dodatno ubrzanje igre realizovano kroz small ball 2. značajno veće fokusiranje na šut Manje-više direktno povezano sa ovim tendencijama je i promena u kriterijumu suđenja faula u reketu (više se toleriše kontakt nego ranije), dok je obrnuta situacija van reketa, u igri na perimetru. Usled toga, visoki igrači, posebno oni koji nisu baš fizički dominantni za poziciju koja im je dodeljena, su praktično bili prinuđeni da sve više izlaze iz "paint"-a i svoju sreću traže u igri sa polu-distance ili iza linije za tri. Njihovim izlaskom iz reketa igra u napadu je postala šira, a spacing veći, čemu su najviše doprineli momci na poziciji 4. Od tog momenta se sve više priča o tzv. stretch 4s, ili četvorkama koje su sposobne, pre svega zbog svog odličnog šuta za tri i/ili sa polu-distance, da šire igru, ubrzavaju je, unose raznovrsnost u svoj napadački arsenal, postižu više poena - jednom rečju prezentuju proizvod primamljive spoljašnjosti za svoje konzumente - publiku u halama ili pored TV. Izolacija i dalje? Ili ipak ne? Da vidimo kako ostale pozicije prate ove suštinske promene u ulozi savremenih četvorki. Na prvi pogled, najviše su na gubitku igrači na pozicijama 2 i 3, a to je posledica sve manjeg igranja izolacije kao vida napada koji se najčešće preko njih i primenjivao. Imamo zvaničan podatak da su prošlogodišnji šampioni GSW imali samo jednog igrača (Stephen Curry) sa frekvencijom odigranih izolacija preko 10%, dok je recimo Minnesota (završili kao poslednji tim Zapada) imala čak 4 igrača preko ovog praga i petog vrlo blizu. Da li je to relevantno i koliko za uspeh obe ekipe, ostaje da se raspravi do kraja. Umesto izolacija, aktuelni šampioni NBA su širili igru, imali brz protok lopte, napadali prazan prostor ofanzivnim kretnjama, iznuđivali rotacije u odbrani i konačno kažnjavali iste kroz poželjne po njih mismečeve. Ok, kakve veze to ima sa pričom o poziciji 4? Pa, Draymond Green, eto kakve. Power forward Warriorsa je bio jedan od najznačajnijih igrača na šampionskom putu ka prstenu. Bio je sekundarni plejmejker svog tima, odmah iza Stefa po broju poseda ili dodira sa loptom u toku utakmice. Dalje, imao je u proseku 2 ulaza po meču, što je odmah iza neprikosnovenih Splash brothersa (bekovi) i Barbose (bek), a više od Iguodale, Livingstona i Barnsa. Istovremeno, Green je dovoljno precizno šutirao za tri (33,7%) i to na velikom uzorku (odmah iza Splash brothersa po broju pokušaja za 3), da bi se moglo reći da je odrađivao i svoju stretch ulogu sasvim dobro. Dakle, kroz primer ovog igrača se najbolje vidi značaj i korist koju tim ima od savremene četvorke koja praktično radi sve na parketu - od organizacije napada do njegove realizacije, što šutem iz daljine, što nekim od vidova pick igre kroz koje se iskorišćava povoljan mismeč. Da pogledamo sada ekipu koja je vrlo često igrala izolaciju, a nije završila na dnu svoje divizije, naprotiv, došla je do velikog finala - Cleveland Cavaliers. U timu sa čak 5 igrača preko 10% frekvencije izolacije prednjači, a ko bi drugi, LeBron James. On je, posle Hardena, drugi u celoj NBA po ovom procentu (25.8%), igrajući svaki četvrti napad iz izolacije. Sasvim slučajno, LeBron se danas vodi kao legitimni power forward, iako mu je pozicija forwarda bliža po karakteristikama. A došao je u NBA kao guard. To je naravno zasluga prethodno pomenutog trenda igranja small ball-a, gde su se praktično pozicije pomerile za po jednu na gore - nekadašnje old school četvorke su se pomerile na poziciju 5, krila kao što su LeBron i Carmelo (takođe visokih 24.3% napada iz izolacije) odlaze na 4 itd. Da završim priču oko izolacije, visoko na NBA listi po ovom parametru nalaze se još sledeće četvorke: Giannis Antetokounmpo (18.7%), Michael Beasley (18.8%) i James Johnson (22.3%), što čini 5 igrača od prvih 15 koji najčešće igraju izolacije u svojim timovima. I taj podatak dovoljno govori o značaju koji ta pozicija ima u savremenoj košarci. Podvrste četvorki Složićemo se da je uloga Greena u tituli GSW-a velika, ali šta reći onda o uticaju koji su na titule svojih timova imali Dirk Nowitzki i LeBron James? LeBron je toliko podigao lestvicu da mnogi analitičari imaju problem na koju poziciju da ga smeste, često se govori da je on positionless (bez pozicije, nešto u šta košarka kao igra može da evoluira uskoro), a najbolji termin da ga opiše bi bio "Point forward" - kreator igre sa pozicije 4. U poslednje vreme tu poziciju (pokušava da) igra i Blake Griffin , a od evropskih igrača treba spomenuti Boris Diaw-a, kao i našeg Nemanju Bjelicu. Istorijski gledano, jedan od prvih Piont forwarda je bio John Johnson iz Seattle SuperSonicsa 70-ih godina. U 80-im godinama ova rola se ustalila kod legendarnog trenera Dona Nelsona, koji je tada vodio Milwaukee Buckse, kroz Marques Johnsona i Paul Presseya. Jedan od najboljih Point forwarda u istoriji košarke je bio Larry Bird iz Celticsa, a vrlo dobar na toj poziciji je bio i Scottie Pippen iz perioda u Blazersima posebno... Neki analitičari navode izraz "Off the ball forward combo" da bi opisali posebnu podgrupu savremenih hibridnih četvorki. To bi bio combo igrač (između 3 i 4) kojeg krasi velika energija i moć da njome pokrene svoj tim. On nema neke košgeterske sposobnosti ili prefinjenu tehniku, ali to nadomešćuje velikom borbenošću koje rezultira skokovima u oba pravca (iako je realno undersized), odličnom igrom u tranziciji i ulazima generalno. Kao prvi primeri ovakvog tipa hibridne četvorke navode se Shawn Marion, Josh Smith, Thaddeus Young, Andrei Kirilenko. "The Scoring Combo-Forward" bi bila sledeća podgrupa, jasno je iz samog naziva da su to pre svega skoreri koji koriste svoju hibridnu poziciju u mismečevima ispod koša (protiv fizički inferiornih trojki), ali i sa polu-distance (protiv tromijih četvorki). Primeri takvog profila su bili Antoine Walker, Shareef Abdur-Rahim i Antawn Jamison. "The stretch 4" se ovde navodi kao posebna podgrupa. Tvrdi se da su to mahom jednodimenzioni igrači koji se među sobom razlikuju i rangiraju po atleticizmu. Oni se oslanjaju na dobar šut spolja, tzv. "catch and shoot" mantru koju ponavljaju iz meča u meč. Rashard Lewis bi bio preteča atletske streč 4 i time cenjeniji od manje atletskih (kao što je recimo Ryan Anderson) koji praktično ne mogu da brane legitimne protivničke četvorke u reketu, ali imaju svoju funkciju u spomenutoj "catch and shoot" igri. Treba naravno spomenuti i neke od najboljih četvorki lige, bez obzira u koju kategoriju ih stavili: Anthony Davis, Kevin Love, La Marcus Aldridge, te veterani Tim Duncan, Serge Ibaka, Zack Randolph... sve redom igrači koji predvode svoje timove po poenima i skokovima i generalno imaju ogroman uticaj na igru. Dovoljno je samo pročitati ova imena, uz ona nabrojana ranije u tekstu i shvatiti da je pozicija 4 sasvim sigurno najuticajnija u današnjoj NBA košarci.

Simon... šta znam. Nisam očekivao dolazak takvog tipa igrača. Ne samo da će direktno trpeti Boriša (uncoachable igrač, očigledno), već i Davidovac (igrao na 3 ili 4) i Dobrić (ne može na beka, teško da je i za swingmana). Još ako dođe i Reath, to očekivano pojačanje na 4 je sve dalje. Ja pisao još pre dve sezone - ako ne umemo sa Borišom, pa pustimo da dečko ide negde, greota da propadne kod nas. Kapiram velike propuste u radu sa njim u mlađim kategorijama, kapiram i njegov mindset koji nije za ozbiljnog EL igrača, ali ne kapiram da nije mogao makar na silu da izgura neki svoj maksimum kapiranja tehnike/taktike, koji bi mu, uz onakvo telo i mekanu ruku, garantovao interes nekog srednje jakog evropskog kluba. Cela ta priča iz neprijatne i iritirajuće prelazi u mučnu. Naravno, Nebojša je u njemu video potencijalnu zlatnu koku, naročito posle uboda sa Kalinom i Gudurom, ali ni on, niti bilo koji trener pod njim nije imao muda da Boriši zaista pruži šansu u kontinuitetu, proguta dve-tri loše utakmice u nizu. Ali, to je savremeni profesionalni sport - niko nema vremena da nekoga čeka preko određene granice, posebno ako su rezultati ispred svega, pa i razvoja mladih perspektivnih igrača. Boriša sine, dozvolio si da pod Radonjom jedan Rebić (uz respekt prema kvalitetima koje ima) bude taj mlađi koga će trener forsirati. Dozvolio si da ti Kuridža i Faye uzimaju mesto, sada i Simon od stotinu ljeta, možda i Reath. Šta da ti kažem, možda je (krajnje) vreme da se rastajemo. Reatha nisam mnogo gledao, kao ni ostatak FMP-a, pa ne mogu u dublju analizu. Ali, ono što sam video je da on ispunjava neke zahteve potencijalnog pojačanja koje sam napisao pre neki dan - strech 4 ili 5 sa dobrim skokom. Iako on ispunjava te neke projektovane uslove u potpunosti, ostaje pitanje njegovog snalaženja na većoj sceni. Mislim da bi trebali uzeti rizik i potpisati ga i probati, možda bude pun pogodak. Popularno rečeno, low risk high reward situacija. Pod uslovom da potpišemo oba igrača, nama bi poziciju tzv. čevorke mogli da pokrivaju MJK, Simon, DeDa i Reath. Sasvim solidan izbor, gde su sva četvorica različiti profili igrača: MJK kao old school četvorka, Simon kao small ball opcija za bržu igru i taktičko kockanje, DeDa kao point forward i Reath kao strech 4. Ostao bi problem na centru, gde uz zakucanog startera Nnoka, imamo trenutno dve opcije - Kuza i Štimca, pri čemu kod obojice stoji znak pitanja, iz različlitih razloga. Jedan od njih dvojice će biti kod nas i sledeće sezone, jer ne verujem da ćemo juriti još jednog centra stranca, a ne verujem ni u neku veću minutažu Reatha na 5. I što više gledam ovaj naš skoro kompletiran roster, sve više mi se ta back up petica nameće kao ključno pitanje sezone. Na poziciji krila, imali bi Dobrića, Simona, Lazu i Davidovca, gde potencijalno može da trpi Dobrić, posebno ako se dovede neka četvorka, a Simon spusti na 3. Uz tri nova igrača i očekivanog četvrtog na spoljnim pozicijama, postaje jasno da nam je roster jako fleksibilan po pozicijama i po ulogama, što treneru daje prednost u velikom izboru taktičlkih ideja i rešenja. Bićemo dosta teži za skauting nego prethodnih godina, jer se sa jednom ili dve izmene potpuno menja koncepcija igre, a opet dovoljno raznovrsni da odgvorimo na protivničke postavke pred i u toku samog meča.

Mi u stvari treba da nadomestimo 3 igrača iz prošlogodišnje spoljne linije: Zoa, Barona i Puntera. Jer jedino su oni nešto vredeli, čak i na EL nivou. Besmisleno mi je pisati da treba da se nadomesti Filip, to može bilo koji random plej iz KLS (još gore upoređivati ga sa bilo kojim IGRAČEM). Na Lucasa takođe ne bih trošio mastilo, jer je dečko potpuno zalutao u naš roster, bolje da nismo nikoga ni dovodili jer nije doneo ama baš ništa, osim da Zo "dane dušom" 2 puta po 5 minuta u toku mečeva. Što je opet mogao bilo koji random plej iz KLS. Đenka je realno imao vrlo lošu sezonu, posebno u napadu gde sam njegovu prvu trojku u EL (posle valjda 20 i kusur promašaja) proslavio otvaranjem šampanjca. Evo, ja prvi stvarno ne mogu da napišem Loyd > Punter ili Loyd < Punter, sve jedno. Jer, Punter je igrao u ekipi bez sistema, doveden da vadi kestenje iz vatre i gde mu se sve greške opraštaju jer je doneo nešto što pre njega nismo imali ni u rosteru, ni u samoj igri. Isto je i kod poređenja Loyda sa Baronom. Malo bolja sistuacija je kod Halla, gde mogu samo da pretpostavim da će biti korisniji od svih prošlogodišnjih pokušaja na backup pleju. A najbolja je kod Zoa, gde sam gotovo siguran da ne možemo da dovedemo igrača takvih kvaliteta koje pokazuje na obe strane terena. O Waldenu mogu da kažem nešto tek kad kompletiramo spoljnu liniju, jer od tog četvrtog zavisi da li će on biti starter, zajedno sa Loydom. I sada, da li sve ovo što sam napisao u ovom pasusu ima ikakvu težinu? Naravno da nema, jer ono ludilo od sezone gde su nas vodila 3 trenera za 6 meseci i gde se postavka igre menjala iz meča u meč, bez nekih obrisa prepoznatljive filozofije, gde je prodefilovalo mnogo igrača i jedan koji to nije, teško da može da se uporedi sa dolazećom sezonom gde imamo trenera koji će od prvog dana forsirati jasan sistem igre. I što više vremena (utakmica) bude prolazilo, to će sistem biti prepoznatljiviji i igračima i navijačima. Jedina sličnost je u neizvesnosti: prošla se nije ni završila, a za ovu ne znamo kada će početi i kako će da gura. Ako postoji sistem, onda imena igrača i njihov rejting i nisu toliko presudni, već to da li zadovoljavaju kriterijum trenera, tj. neki minimum ispod kojeg on neće ići prilikom skautinga, pa ako već treba nešto porediti, onda da to bude između ta 4 igrača međusobno u odnosu na trenerov sistem... Ko šta može i koliko, ko je sa kim više ili manje kompatibilan i slično.

Walden, Hall, Loyd... Nije baš da je nebitno ko će biti četvrti na spoljnim pozicijama. Ne u smislu kakva će nam igra biti (jer je to prilično jasno dolaskom ovakvog trenera), već iz ugla predsezonskih ambicija, pre svega za EL. Pangos i Zo su van domašaja, kao i gomila etabliranih (preskupih) igrača, što ostavlja neke poput Walkupa kao čistu premiju za nas. Gledao sam dečka dosta prošle sezone, a i uživo u Areni sa nekih 5 metara od linije auta. Kao što ste pisali, Šaras je od njega napravio pleja, što je još jedan dokaz kakva je to trenerčina. Od jednog prosečnog i po poziciji/ulozi nedefinisanog igrača (combo koji ima od svega po malo) je uspeo za kratko vreme da napravi legitimnog EL pleja sa velikim impactom na igru ekipe, ali i sa sasvim dobrom statistikom. Kako je sezona odmicala, bio je sve sigurniji. Gledao sam ga kad stoji pored Barona, izgledao je kao da mu je stariji brat. Iako je razlika bila tek po 5 cm i kg, Walkup je delovao vidno stamenije na parketu, jači u svakom duelu, stabilniji u svakom bloku, svakom bumpu. Brze noge u odbrani i velika želja da je igra mu daju za pravo da bude razmatram kao defanzivni plus igrač, jer on ni po visini, ni po težini ne može biti po nas negativan matchup, čak i kada preuzme protivničku trojku ili lakšu četvorku. U napadu je igrao tu Šarasovu kontrolisanu košarku i dobro se snašao, bez divljanja i strpljivo tražeći najbolje rešenje, a kasnije kada je zaslužio trenerovo poverenje, dobio je i neophodnu slobodu da rešava po nahođenju. Njegovih 10-ak poena i 5-6 asista, uz 3-4 skoka i peglanje EL odbrane za nekih 20-25 minuta mi deluju sasvim prihvatljivo za nas. Uklapa se u sistem igre Obradovića, ali i u njegovu filozofiju rotiranja igrača na spoljnijm pozicijama jer nije neko ko traži minute i pažnju po svaku cenu, a na uštrb tima, već upravo suprotno od toga - hoće da igra za tim i na pobedu, ne gledajući na lične brojke po kolonama. Može da odgovori i na brz tempo, može i da uspori igru i odigra pozvanu akciju na postavljanu odbranu. Pick igru nisam zapazio u smislu klasične 2 vs 2 igre, on screen koristi ili da napadne obruč iz ulaza (gde jako finišira, često uz and one) ili da dobije prostor za šut za tri. Nije flashy igrač sa loptom, ball handling mu je tek na zadovoljavajućem nivou za EL, ali to što ima pametno koristi. Kapiram, kad bismo ga doveli, da bi bilo onih komentara "imamo spoljnu liniju kao da napadamo EC", ali u tom balansu backcourta može da leži naša prava snaga, pod uslovom da trener postavi stvari kako je zamsilio i gde svaki igrač ima svoje minute i protagonizam. Ako ne bude nekih baš pozitivnih iznenađenja (Jovke?), pa dovedemo Walkupa ili njemu sličnog igrača, moraćemo dodatnu kreativnost da potražimo i na drugim pozicijama. Nnoko, Laza, Radanov, Dobrić, MJK, Simanić će biti vojnici sa jasno definisanim ulogama, pa nam tako (kad dodamo i potencijalne Kuza i Štimca na prethodnu grupu) ostaje samo Davidovac. DeDa bi morao u ovakvoj postavci da igra point forwarda, ne neko "levo" krilo. Hvala Bogu, biće dovoljno kretnji bez lopte i blokova od lopte, pa će biti i opcija za Dekija kada je lopta kod njega u rukama. Njegova atletika je očigledno limitirana i on se više ne može gurati u wing igrače ili swingmane, pa bi možda sreću sa njim trebalo tražiti baš sa pozicije point forwarda. Ne bi bilo loše da nabaci još malo mase i snage, što bi mu uz tehniku koju ima, glavu i osećaj za pas ili finiširanje oko obruča, donelo i hustle bonus kod postovanja potencijalnog mismatcha. Ne treba zaboraviti da ima i šut za tri, kao dodatnu opciju za eksploataciju mismatcha spolja. Neka ISO za njega sa 45 stepeni kada se zavrti akcija i bekovi krenu da zuje po terenu, uz brzog Nnoka koji se otkriva u jednom koraku, bi mogao biti solidna postavka sa mnogo opcija sa Dekijem kao ball handlerom (povratni pas beku za šut ili ulaz, high-low sa Nnokom, bilo koja vrsta pick igre). On lepo čita odbranu, uglavnom ima pravovremen i precizan pas i mislim da ne bi pogrešili ako bi on dobio veću slobodu u kreaciji ove sezone. Sa druge strane, treba videti kako bi small ball sa Dekijem na 4 i Nnokom na 5, uz 3 beka delovao u odbrambenim zadacima. Ako spoljna linija bude čvrsta i izvrši adekvatan pritisak na perimetru, uz Nnoka koji može da štiti obruč i preuzima sve, Deki bi bio idealan korektor sa slabije strane, baš zbog prethodno istaknutog kvaliteta čitanja igre protivnika i dobre anticipacije. Mislim da bi to bilo sasvim dovoljno da DeDa ne bude minus igrač na low-postu u tih 4-5 minuta, dok se protivnički trener ne opasulji. Ako ostane keša i ako ima volje, treba juriti neku strech 5 ili 4/5. To bi nam dalo dodatna rešenja u napadu i otvorilo reket preotivnika, jer ćemo svakako imati potentan roster za napad iz ulaza, razne cutove i otvaranja iz blokova za laka polaganja.

Moram da podržim @Maverick88 povodom rasprave Dobrić - Dangubić. Danguba iz najboljih dana je bio jedan od 5-6 najboljih defanzivaca na spoljnim pozicijama u EL. Ipak, to je bilo davno i kao igrač koji isključivo zavisi od fizičke spreme i kontinuiranog rada i treninga, te postojanja sistema, nisam siguran da je u stanju da ponovi takvu odbranu na većem uzorku. Mada, EC će biti idealno mesto da se vraća lagano. Da je Trinkijeri ostao, onda bi ovaj potpis imao priličnu težinu (sistem), ovako sa Šćepanovićem (valjda) nisam siguran šta Partizan može od njega da očekuje. On i Zagorac će deliti minute na 3, ali će Rade biti starter i bitniji šraf gotovo izvesno. Dangubi će ostajati do 15 minuta po meču, pa šta uradi. Ipak, on se može koristiti i sa nominalno pozicije 2 ako je neophodno da pritisne protivničkog skorera, pa tako može i u tandemu sa Zagorcem na parketu, ali samo kao neki vid taktičkog iznenađenja i to na nekoliko minuta, jer bi u tom periodu kompletan teret ball handlinga pao na tog trećeg iz spoljne linije (npr CMM). Ako "izađe iz opanaka", a pod pritiskom solidne kinte koju je dobio, nema tu sreće za Partizan. Opet, sa druge strane, ako ga koriste isključivo kao neku vrstu def spec, nisam siguran koliko će sam Danga bii srećan. No to je njihova stvar, lično mu želim sve najbolje. Dangubine lateralne kretnje u odbrani su legendarne, meki pokreti i pravilan stav tela i ruku je bila milina gledati. To Dobrić ne može ni u snu jer je "tvrd" igrač bez fluidnosti pokreta. U skoku bi Danga trebao da je bolji, mada ume Dobrić na hustle da uzme gomilu (bitnih) skokova u napadu, što od Dange nisam viđao.Takođe, Danga igra bolju timsku odbranu, bolje kapira šta treba da radi i kada, rekao bih da je jednostavno pametniji i školovaniji u odbambenim zadacima. U napadačkim opcijama Dobrić je daleko ispred po skoro svim paramerima. Bolja trojka, bolji ulaz, veće srce. Dangim ofanzivni maksimum je bio u Radonjinoj poslednjoj sezoni kada ga je napokon naučio da nadribla u stranu i naskoči sa poludistance. Sa onakvim telom i odrazom ja bih kucao svaki napad, ali eto nisam dočekao da vidim Dangu kako se zaleće kroz reket i kida obruč ama baš ni jednom sa iks godina koliko je bio u Zvezdi. Šteta što nema taj drive koji ima Dobrić. I još jedna stvar - Dobrić ume da uđe u seriju poena i to je radio više puta, posebno one godine kada je poludeo u KLS i zatrpavao koga je stigao. Ok, niži rang takmičenja, ali to Danga ne bi mogao ni na terenu ispred zgrade. Ne treba zaboraviti da je Dobrić već dugi niz godina u elitnom takmičenju, da je nakupio u kontinuitetu dosta bitnih minuta i da je spremniji za jake mečeve od Dange, kome će ovo biti neki pokušaj revitalizacije karijere, pod uslovom da dobije dovoljno minuta, što je upitno.

Nisam zakačio tu Saletovu izjavu, ali ako si je preneo pravilno, onda tu nema dileme da se traži igrač sličan Waldenu, ali sa za nijansu boljim organizatorskim sposobnostima. Ili, ako želimo da budemo maliciozni, sa slabijim poenterskim učinkom (pokušaj da budem šaljiv, ne mora to da znači, naravno, možda ubodemo neku kompletnu zver za startera). Ali, nije to toliko ni bitno, uzeo sam da odgovorim jer želim da istaknem (po ko zna koji put, na trećem forumu po redu) nezadovoljstvo što se ovde i dalje robuje prastaroj nomenklaturi košarkaških pozicija, onoj koja se označava brojevima od 1 do 5, gde svaki broj ima jasnu ulogu i zadatak na parketu, a shodno tome i stroge zahteve tehničko/taktičke i fizičke prirode koje bi trebao da ispunjava. Tako je plej ili kec nizak i brz, pass first što bi rekli i ima jasan zadatak da razigrava ekipu i generalno uzima malo šuteva. Centar je jak i visok, sporiji i finišira isključivo ispod obruča. I ostale tri pozicije imaju svoje kalupe, da ne smaram. Naravno da je ovo krajnje rudimentarna podela, ali ne želim da idem u sitna crevca pa vas smaram sa istorijatom košarkaških pozicija, to ću možda okačiti na onom drugom topiku koji je započeo @Princeton21, naravno pod uslovom da autor topika misli da sličan upis tu ima mesta. Odavno je prošlo vreme takvih podela, pre svega u NBA, odakle kreće svaka novost i unapređenje košarke, što kao igre, što kao ekonomski isplativog proizvoda ili grane privrede sa enormnim zaradama. Primetili ste da smaram sa izrazom ball handler, provlači se kroz skoro svaki moj post. To je zato što ja ne razmišljam o košarci u rangu brojeva 1-5, već prihvatam trend da se igrači klasifikuju prema svojim kompetitivnim prednostima. Prevedeno na konkretan slučaj o kome si pitao, pretpostavljam da Sale traži još bar jednog brzog ball handlera koji vidi teren i ume da baci pravovremeni pas, kao završetak uspešne timske kretnje i pozvanog napada. Dalje, pretpostavljam da će naš novi trener dosta forsirati kretnje u napadu bez lopte, blokove od lopte takođe, utrčavanja i druge taktičke ideje i da mu za to trebaju igrači koji su brzi i dobri sa loptom, koji umeju da čitaju i da, ako zatreba skliznu u neku od podvarijanti pozvane akcije, ako se za to stvori mogućnost. Brzina ruku i nogu, ali i brzina razmišljanja će biti neophodna našoj spoljnoj liniji, ako želi da uspešno isprati filozofiju igre trenera koju je lično i najavio nekoliko puta od promocije na ovamo. Brzina opet, ali i kod tranzicije, gde ćemo sigurno juriti lagane poene iz nekih kontri, napada na nepostavljenu odbranu protivnika i tome slično, naravno sve kao rezultat dobre odbrane na perimetru pre svega, gde očekujem gomilu zamki, usmeravanja i iskakanja Nnoka kroz neki blitz npr. Dakle, umetnika poput MWilla ili Tea ima sve manje, ne zato što su novije generacije manje talentovane, već zato što se menja paradigma košarke kao igre već neko vreme. Može se pogledati savršena ofanzivna kretnja GSW pod Steve Kerrom, jel tu uopšte bitno da li završni pas daje Steph, Klay, Green ili neko drugi? I da li je bitno da uperimo prstom i kažemo: Da, Steph je plej, a u stvari Green ima više asista po meču... Ne kažem da ćemo igrati kao GSW iz šampionskih sezona, ali kažem da Sale ima moderno shvatanje košarke u koje će sigurno implementirati neke smernice koje sam prethodno nabrojao. Zato se nemojte čuditi ako ne dovedemo "klasičnog pleja" (šta god to značilo). Nasuprot tome, vrlo je moguće da ćemo igrati sa 4 po svemu slična spoljna igrača, čiji će forte biti brzina, snaga, ball handling, brza transformacija iz dobre odbrane u još bolji napad. Za kraj, svež primer kao ilustracija. Šta smo mi dobili od Zoa kao lidera spoljne linije? Vrhunski ball handling, sjajan prodor i dribling koji otvara odbranu, precizni i pravovremeni pasovi na bilo koji deo terena, odličnu tranziciju i kao neočekivani bonus sjajnu odbranu, kako individualnu, tako i timsku. Igrač kao nacrtan za Saletov sistem i da možemo da ga ikako zadržimo, dobili bi još boljeg igrača nego prošle sezone, jer bi njegova minutaža bila optimalna usled više kvalitetnih opcija koje mogu da ga zamene.

Da se razumemo, ovo sam pisao kao odgovor cenjenom forumašu Lakiju na pitanje oko pick igre Štimca. Pošto sam ga (nadam se opravdano) kritikovao, red je i da ga pohvalim za ono što dobro radi, jer niti sam, niti želim da budem isključiv kod bilo kod igrača, posebno onog koji je nosio Zvezdin dres (ok, ok Filip je bio izuzetak, tu nisam uspeo da nađem ništa pozitivno na EL nivou). Dakle, kratko ali slatko: Štime ima dobar osećaj za skok. Mada se i dalje dvoumim da li je taj njegov positioning posledica osećaja gde će lopta da padne ili jednostavno dotrči do neke tačke, pa mu lopta upadne u ruke. Šalu na stranu, on ima gabarit koji mu omogućava da se lepo zagradi i namesti, ima dugačke ruke i tako pokupi gomilu skokova u napadu npr. Dalje, solidna centarska tehnika - zakorak, roling, finte, up and under... Osećaj za tablu i generalno dobro finiširanje oko obruča. Kad do njega uspe da dođe. Old school centar koji je minus na terenu ako ne ubaci 15-ak poena i uhvati 7-8 skokova. Dobra stvar je što tačno znaš šta od njega možeš da dobiješ na obe strane terena, pa nema vađenja u fazonu nisam znao šta on (ne)može. Ložana je za domaću publiku, bar onaj deo u koji ja ne spadam, ali ima ljudi koji se pale na te njegove gestikulacije. E, da... I veliki je Zvezdaš 🙂

Bio dokon ovih par meseci i odgledao ponovo (skoro) sve naše EL tekme. Nije mi bio fokus baš na Štimcu, ali i njega sam zapazio nekoliko puta i to baš kod pick igre, što u odbrani, što u napadu. Prvo, potpuno je neupotrebljiv kod visokog picka kada napadamo jer niti može da ide na roll (prespor), niti na pop (premalo uzima šuteva iz pop-a kao rešenje). Ono što je mogao da radi npr. je da bar pokuša da speči ice odbranu na Zou i omogući mu ulaz u sredinu gde ima mnogo opcija, a i završava sa obe ruke. Ali, džaba jer Štime ne voli da se tare o protivnička znojava tela, kamo li da primi beka na grudi junačke ljudski, kako ti reče. U odbrani visokog pika je još slabiji. Koliko se sećam, on je uglavnom zonirao taj centralni pick, što je eufemizam za "ne može da odigra hedge and recover" ni pod razno. Mislim, može da pokuša hedge, ali zapne kod onoga recover. Bilo je nekih stidljivih pokušaja blitza, sa manje ili više uspeha, uglavnom manje i to ako se protivnički ball handler zbuni ili neko od naših uskoči sa strane pomoći pa pokrpi rupe. Kod switcha je tužan jer ne može nikoga da isprati nogama, ali može bar da napravi faul, što je vrlo retko činio. Uglavnom je to bilo praćenje pogledom igrača koji lagano polaže i dizanje ruku u vis u znak negodovanja, njegov već poznati trademark aka komunikacija sa publikom. Ako ostane kod nas, živ nisam da dočekam koju će mu Sale naći opciju za odbranu pick igre, a da liči na nešto. Biće pre da će cela petorka da radi za njega, što će ostavljati bar jednog kao duh samog šutera za tri.

Idemo... House of pain / Back from the dead Poz Ciganšture. Trebalo mi je 3 dana da pročitam ovaj topik i još 2 da ga svarim. Lepo ste ga začinili, od svega po malo. Kao prvo mokrenje posle seksa - prska se svuda okolo, a i malo je neprijatno 🙂 Elem, da ne davim sa uvodom previše, samo da dodam good to be back. Akutna tačka - Štimac. Kada smo ga dovodili u sred prošle/ove sezone našao sam neke evidentne razloge zašto nam je to bio razuman potez. Ako se sećate, porađali smo poene iz reketa. Kuz je počinjao pa presedeo ostatak utakmica, Ojo se mučio, a Gist blamirao u pokušajima da igra leđima ka košu, što je razumljivo jer on nikada i nije bio takav tip igrača. Izračunato je pravilno da ćemo dolaskom Štimca dobiti preko potrebne poene ispod koša, ali i razvući odbranu protivnika koja bi morala da se fokusira i na odbranu reketa - sve u svemu, dobili smo kud i kamo bolji balans unutrašnje i spoljne linije njegovim dolaskom. Nije to bio nikakav epohalan potpis, već samo jedan od pokušaja da se KATASTOFALNO selektiran tim, kojeg su vodila čak tri trenera u 6 meseci takmičenja, koliko-toliko dovede u red i popune neke od mnogobrojnih rupa. O odbrani Štimca je sve viđeno i pisano, da ne ponavljam. Sa tim balansom između poena koje on ubaci i koje primamo preko njega smo morali da živimo, jedno krajnje iznuđeno rešenje u skoro razbijenoj ekipi i kao takvo mi je bilo prihvatljivo. Međutim, sada je situacija potpuno drugačija. Doveli smo trenera koji se vidi kao dugoročno rešenje, sa željom da dobije dovoljno vremena za uspostavljanje svog sistema igre, a to je moderna brza evropska košarka, izuzetno fizički zahtevna na obe strane terena, a verujem i sa mali milion taktičkih, što individualnih što timskih, zadataka. Gde se u toj priči nalazi Štimac? Vrlo prosto, nigde. Ako produži sa nama i ove sezone, potpuno sam siguran da će se vrlo pažljivo birati povoljan matchup za njega, tj. da će mu minutaža bukvalno zavisiti od petorke protivnika u "jačim" utakmicama. Skoro sam siguran da ćemo dovesti jednu 4 na 5 opciju i da će taj igrač imati značajnu ulogu u timu. Nnoko bi trebao da pegla ono što zna, pre svega u odbrani. Rim protector, defanzivna kontrola skoka, želja da ide i na ofanzivni, dobar vertical i solidna masa, brze noga za poziciju, prikucavanje iz alley oopa, dobar pick na obe strane - nismo imali tako kompletnog modernog centra još od... pa nikada. Ima on svoje mane, naravno, ali neću o njima sada. Zo, Bili, Punter je vrlo respektabilan i EL legitiman trio na spoljnjoj liniji i biće teško to nadmašiti. Potpisivanje Waldena i Loyda je dobar početak te misije, ostaje da se vidi da li ćemo dodati još jednog ili verovatnije dva igrača, a od toga će zavisii i eksploatacija Davidovca ili Radanova kao pomoćnih ball handlera. Kad sam već kod ove stavke, iskreno se nadam da se nećemo mučiti kao prošle godine kada smo imali samo Zoa koji je bio (vrhunski) ball hadler i nikoga više. Kouč Obradović mi deluje kao neko ko voli da ima više igrača koji znaju da spuste loptu na parket, a da pri tome ne naprave korake, ili se ne daj Bože povrede. Biće brzog protoka lopte i dosta kretnji bez iste, ali svakako moramo imati nekoliko igrača koji mogu da nešto kreiraju za sebe, a ne da zavise od timskog napada. Ta dva pojačanja u spoljnjoj liniji treba tražiti kroz gore navedeni opis. Znamo i da Sale voli da rotira dosta i tako održava visok ritam tokom celog meča, pa ne treba očekivati izrazito veliku minutažu bilo koga od plejeva/bekova, osim ako neko ne podivlja kao Zo prošle sezone (treći put ga spominjem i da, nikada ga neću prežaliti). Posebno me zanima uloga i minutaže domaćih igrača, kao i njihov napredak tokom sezone. Moraju se naći minuti za Dobrića i Davidovca, verovatno obojica na poziciji 3. Radanova vidim na beku, a ne krilu. Za to bi morao značajno da popravi šut i da koristi svoje kompetitivne prednosti sa pozicije 2, koje jednostavno nema ako bude na krilu. Mada, odavno se (u NBA) pozicije 2 i 3 jednostavno izjednačavaju, jer struka smatra da je to isti tip igrača, pa ih zovu jednim imenom - wing. Godinama znamo da je on vrlo zanimljiv prospekt - dobar frame, ulaz, finiširanje oko koša, solidna brzina, drskost. Da nabaci madafaka šut i da pegla kao legit bek šuter u evropskoj košarci. Mali Uskoković (čujem prešao kod Miška) je tu da skuplja iskustvo i da briše parket na treninzima u duelima sa zverima koje ćemo imai na spoljnim pozicijama, sve dok ne ojača. Pratićemo i njega sa zadovoljstvom. MJK i Laza će biti korisne, pre svega defanzivne, poluge tima. Ne vidim ni jednog od trojke Ristić/Jovonović/Đorđević u rosteru, svakog iz određenih razloga. Kuz mi je misterija, kao i svima. A Simanić... Smoren dečko, viđao sam nekoliko puta u kraju ovih dana, govor tela na obećva, kao i facijalne ekspresije. A kad i jesu. Naravno, glavni fokus je na tome da ovo ludilo u svetu nekako utihne i da ćemo moći stvarno uživati u košarci sledeće sezone. Jer verujem da će imati šta da se vidi od Zvezde.

Ovde se izgleda treba izvinjavati što nismo uspeli da budemo jači i od protivnika i od sudija i od sopstvenih propusta. Što je najgore, od protivnika smo bili jači, dokazali to vođstvom od +6 u poslednjem minutu, kada smo praktično prelomili meč i gde je ostalo samo da ga privedemo kraju. Sopstveni propusti se mahom svode na to zašto nisu Bili/Đenka pravili faul pre šuta za 3. A ona rasprava odakle je Šakota trebao da izvede loptu je u najmanju ruku opskurna. Ostaje jedna stavka gde smo zaista poraženi, a to je protiv sudija. I to priznajem. Vezano za ovo, malo o političkoj korektnosti. Ovaj nakaradan pojam je jedan u nizu onih koje nam donosi još nakaradniji - "zapadna demokratija". Tolerantno društvo koje je u stvari duboko totalitarno, ljudske slobode koje praktično ne postoje za 90% populacije, prava manjinskih grupa koja su veća od prava tradicionalne i/ili nacionalne većine... Stvarno treba biti ultra bahat pa u jednu sintagmu spojiti reči "politika" i "korektnost", a onda to promovisati kao neku civilizacijsku vrednost. Kada god mogu i kada mi se ukaže mogućnost, izbegavam da budem politički korektan i trudim se da stvari nazovem pravim imenom. Zato moram i ovde da napišem da su sudijske odluke rešile pitanje pobednika, odnosno da smo očigledno pokradeni u finalu. Nije mi čak ni preterano krivo, jer sam ubeđen da ćemo ih dobiti kada bude bilo važnije, niti sam se nešto nervirao dok sam gledao meč. A ni kao čovek u zrelim godinama nisam preterano klubaški ostrašćen. Pišem na osnovu onoga što sam video, kao nako ko košarku prati preko 30 godina, intenzivno u poslednjih 25, na svim nivoima takmičenja, od domaćih pionira do NBA lige. Politička korektnost je vezana za pojmovni svet drušrtvenih pojava i kao takva korisno oružje da se napadne svako ko je malo "grublji" u svom izražavanju na bilo kom mestu gde za to ima potrebe. Ali ima još nešto što je mnogo opasnije, što je dublje, psihološki ubacivano u dugom vremenskom periodu u celokupan naš etnos - autošovinizam, a sa njim usko povezan takođe nametnuti osećaj krivice. To je toliko opasno za ceo narod da teško rečima mogu da objasnim, posebno na mestu kakvo je ovo i na temi koja za to nije predviđena. Zato ću izbeći detalje i ostaviti svakome da razmišlja ako želi, samo ću reći da je konstantno prebacivanje krivice na sebe, unižavanje svega što smatraš svojim ili sa čime imaš neku povezanost, preko čega gradiš pripadnost i identitet je daleko gora stvar i od opozitnog ekstrema, toliko prokazanog na ovim prostorima - preteranog hvaljenja, egoizma na ličnom planu ili šovinizma na nivou naroda ili nacije. I tako mi Cigani, kao i svi dobri Srbi, krećemo putem autošovinizma, večito se nekom pravdamo i tražimo krivicu u sebi za sve, pa i one globalne probleme planete na koje nemamo apsolutno nikakav uticaj. Zato su uvek pre i više krivi naši, u konkretnom slučaju i Šakota i Bili i Đenka i ko sve još ne, od nekog drugog iz protivničkog tabora. Ili iz onog, na papiru neutralnog - sudija. Prava mera u odnosu između kritike i samokritike je ključna. Zato služe rasprave koje se vode argumentima i ja sam pročitao mnogo kvalitetnih upisa koji ubedljivo dokazuju da smo oštećeni i samim tim sprečeni da se na sportski način izborimo za pobedu. Ili poraz, nebitno. A to smo, ubeđen sam, jedino i želeli - sportsku borbu gde će pobediti u tom trenutku bolji tim. Ovim stvaljam tačku na KRK 2020 i okrećem se Evroligi i Areni gde ću sutra biti da podržim klub u meču protiv CSKA.

Ljudi, Kup je ludilo, specifično takmičenje eliminacionog tipa gde se za trofej igraju 3 utakmice u 4 dana, uglavnom protiv vrlo motivisanih protivnika. Vrlo sam blizu stava da te utakmice i ne treba analizirati, slično partijama cuga u šahu. Jednostavno, ko koga prevari, ko je spremniji i srećniji u datom momentu. Bili ih je matirao u dva poteza, poređaj ponovo figure, pokreni sat, kreće nova partija. Ako se broje trofeji, a Zvezda ih uvek broji, onda je neki primarni cilj da se uzme Kup, na bilo koji način. A to kod nas baš deluje tako, na bilo koji način, jer smo pred ovo takmičenje i definitivno ostali bez projektovanog prvog centra, a bogami i bez prvog pleja. U tim uslovima, stvarno ne vidim kako može da se traži dlaka u jajetu i zahteva neka briljantna igra. Posebno protiv Mege, čiji trener ima samo dve profesionalne želje - da ode u NBA i da dobije Zvezdu. Kako stvari stoje, pre će mu se ispuniti ova prva. Kad sam kod Mege, čestitke igračima na borbi i želji, na momente i znanju. Dao je Laki neku grubu statistiku Lorenzovog šuta u poslednje vreme. Cifre su poražavajuće, verujem još više njegov +/-, to je i golim oko vidljivo. Međutim, ja bih ovde istakao nešto što ne ulazi direktno u statistiku, kao npr. odbrana cenrtralnog pika. U tom periodu kada Zo igra loše, na svaki pik se reaguje isto - niti ga Zo probija, niti se preuzima, već neka vrsta zoniranja sa usmeravanjem ballhandlera. To je, samo po sebi, legitimna opcija branjenja pika, ali ne znam samo na koga ga Zo usmerava? Odlaskom Kuza mi nemamo kvalitetne rim protectore, ni jednog. Nemamo ni brze na nogama centre, naprotiv. A i strana pomoći nam je vrlo, vrlo upitna. Tako da je ova odluka struke, mada naslonjena na fizičko stanje Lorenza i time uslovljena, vrlo problematična, posebno kada u petorci nisu Stratos ili Kuridža koji jedini mogu da zaliče na neku vrstu korektora u odbrani. Došli smo do toga da trenutno imamo legitimnog konkurenta za najbolju defanzivnu petorku EL koji ne može da brani ništa 1 na 1 i sa velikim problemima kod pika i na mnogo nižem nivou takmičenja. Iako nemam relevantne informacije, ipak bih bio bliži tvrdnji da je u pitanju zamor kombinovan sa povredama, a ne neki drugi razlozi. Onaj pokušaj kucanja protiv Mege mi je tračak nade da Zo želi, ali ne može. Tu smo došli do sledeće stavke koju treba preispitati, a ne važi samo za Lorenza, već se može posmatrati i preko Kuza - da li je bolje odmoriti igrača na određeni period, dati mu poseban režim treninga, terapije ako treba, ishrane itd, ili ga cimati po avionima i kamionima, vođen principom: neka proba, pa koliko može. Mi smo već izgubili Kuza birajući drugu opciju, ako izgubimo i Lorenza na isti način, drastično nam opadaju šanse u plej-ofu ABA. Ne bi to bio prvi pucanj u sopstvena kolena ove sezone, pa samim tim i nemam previše razloga da budem optimističan, ali eto, ostaje nada da će se neko ipak dozvati pameti i uraditi najbolju stvar da bi se Zo što pre vratio. Lukasa nikada nisam gledao, na highlightima je super - sve je pogodio. Šalu na stranu, tu ostaje veliko pitanje fizičke spreme zbog njegove pauze u takmičarskim mečevima. Ako je fizički spreman, mogao bi da odradi svoju rolu korektno i da donese svežu krv i energiju, kao što je to uradio Punter. Downside je što njegov dolazak povlači određena pomeranja u rosteru, gde je pre svega Đenka na udaru. I ono malo koša što je video do sada, može da zaboravi. Izgleda da će struka birati između Đenke i Dobrića, jer je Laza, naravno, nedodirljiv. Ali, hajde da kažem da se te spoljne pozicije mogu smatrati pokrivenim, posebno posle odlaska Filipa i dovođenja Lukasa, uz nadu u povratak Lorenza. Ono što je i dalje problem je centarska linija gde bukvalno možemo od 4 igrača miksom napraviti jednog kvalitetnog. To je nerešivi problem odlaskom Kuza i početnom selekcijom, tako da nam je dobar skauting protivnika i pametno korišćenje visokih najveći prioritet do kraja sezone.

Da iskoristim ovu pauzu u ABA i EL, odnosno period pred KRK, da napišem nešto malo drugačije. Možda tajming nije najsrećniji, ali eto, došla mi inspiracija da napišem, pa da ne propadnu neke misli i ideje. Što bi rekao tadašnji selektor fudbalske reprezentacije, g. Santrač - "posle bitke, svi su laki generali". Ova njegova nespretna konstrukcija mi je dobro došla zbog dve stvari. Prvo, da obeležim sklanjanje Filipa iz Zvezde skidanjem onoga LAKI iz profilne slike, a u vezi sa tim (debelo zakasnelim) činom pozdravim sve koji su doprineli, posebno Lakija. I drugo, da kao "laki general", bacim brz pregled perioda iza nas, jer uskoro će 10-godišnjica popularne sintagme "setite se gde smo bili 2011". Iz ugla iskrenog navijača Zvezde, kome je ona ispred bukvalno svakog pojedinca na kojeg gledam kao nešto prolazno, a u službi Zvezde, N. Čović je bio neminovnost te 2011. godine zbog prirode posla i tipa protivnika, kao i opšteg stanja u srpskoj košarci tih i prethodnih godina, što se može objasniti slikovitim izrazom - silazak u kanalizaciju i čišćenje onoga što tamo obično obitava. I zaista, teško bi se mogao naći bolji čovek za odrađivanje ovog posla. Međutim, posle "stavljanja tačke na crno-beli svet", što bi trebalo da se pročita kao privremeni prekid dominacije Partizana u lokalnoj i regionalnoj košarci, N. Čović je izgubio svrhu postojanja. Pošto on dolazi iz jedne mračne paradigme, odnosno reaktivnog sistema razmišljanja i delovanja, gde je realan ili umišljeni neprijatelj pokretač svih njegovih (re)akcija, onda je jasno da nestankom podjednako mračnog (arhi)neprijatelja slabi i njegova pokretačka snaga. Tada je trebao N. Čović da skine prljave čizme, dobije neku plaketu za svoj doprinos i skloni sa fokusa svetala košarakaške pozornice, vrati nazad u FMP i od njega napravi PRAVU filijalu, neko konačno "čistilište" za mlade i perspektivne domaće igrače, bez stranaca i bez takmičarskih ambicija, a Zvezda morala da se okrene proaktivnim rešenjima i tako prirodno uđe u novu etapu svog razvitka, ali i razvitka srpske košarke u celini. Pod tim podrazumevam prvenstveno rad na čišćenju svog dvorišta, inicijativu i pomoć u unapređenju rada KSS kroz razvitak košarkaških centara, sređivanja katastrofalne situacije u radu sa mlađim kategorijama, edukacija i motivacija mladih trenera za rad sa timovima svih uzrasnih dobi u Srbiji, pokretanje pitanja menadžerstva u košarci, ali i postavljanje jasnog, bar petogodišnjeg cilja KKCZ u regionu i Evropi. Dugotrajna i kvalitetna rešenja na polju struke i menadžmenta kluba je tada morao biti prioritet, a sa tim bi došlo i sve ostalo na sportskom planu, prvenstveno se oslanjajući na bezbroj domaćih talenata koji propadaju u predseniorskim uzrastima iz milion razloga, uz po kojeg stranca koji zaista pravi razliku. Ništa od toga se nije desilo, N. Čović se uklopio u despotsku vertikalu, kopirajući način vođenja države na vođenje jednog košarkaškog kluba. Tako vidimo da njemu ne treba ni trener, ni sportski direktor, ni skaut, ni portparol, jer on sve to on radi najbolje i sam vodi klub, kao što su mu, kao prvenstveno homo politicusu, ideološki uzori sami vodili nekada SFRJ, a sada Srbiju. Kao što su oni govorili - Jugoslavija, to sam ja, ili Srbija, to sam ja, tako i on kaže Zvezda, to sam ja. Normalno da je pogrešno procenio svoje mogućnosti i stabilnost svoje pozicije, zbog, paradoksalno za njega, nepoznavanja modusa operandi politike, za koju se ne kaže bezveze da je kurva. Politika vaga i procenjuje sa samo jednim ciljem - opstanak na vlasti, po svaku cenu i ne gledajući na posledice. Tako je ona tačka na crno-beli svet polako prešla u zarez, a uskoro preti da ukloni i to. "Mordor" je vaskrsao i svojim narastajućim hordama primetno preti da ugrozi zelene livade Čovićevog The Shire-a, bezbrižnu zemlju patuljastih stvorenja. A Čović kao reakciju na te probleme, bira jednog od njih, sebi posebno dragog, da krene na epski put borbe protiv Mordora i pridružuje ga svojoj družini. Naš Frodo nije išao bos po kamenju i trnju kao onaj iz trilogije, ali se upravo tako proveo, kao i cela družina. Naravno, iz drugog centra moći uloge se percepiraju potpuno suprotno. Njima je Mordor na našoj adresi, a svoju vojsku vide kao onu pravednu i svetlu, možda i malo osvetničku. Traže nazad svoje pravo kao nekoga ko je ustoličio košarku na ovim prostorima i doneo joj najveći klupski uspeh u istoriji. Spominju dominaciju i neko svoje prirodno pravo na tron. Smešna prepucavanja na temu ko je napravio košarku u Srbiji, ko je imao bolje igrače, više reprezantitavaca, veću dominaciju i tome slično, služe samo jednom cilju - da se održi razdor u Srbalja i po ovom osnovu, osnovu klupske pripadnosti, a da to omogući zacrtani ciklus smena na tronu, po principu - malo ovi, malo oni u ovom ili onom sportu, dok država propada, usitnjava se, narod strada i kopni nam rod. A Mordor u stvari nije ni kod jednih, ni kod drugih, već na nekom drugom mestu. Srbija je epska i legendarna zemlja. Zato nije ni čudo da se na skoro svaki segment njenog života sasvim opravdano mogu primeniti mnoge paralele sa epskim ostvarenjima na nivou svetske umetnosti, književnosti, filma. Meni pada na pamet još jedna, sa sjajnim ostvarenjem Highlender, gde kroz ceo film, a i kasnije nastavke, provejava poruka "Može biti samo jedan". I stvarno, tako su namestili stvari da u Srbiji može biti samo jedan tim u jednom momentu, jer ne daj Bože da se Srbi slože, odnosno radi se sve samo da se Vlasi ne dosete. Ova paradigma se ne može menjati sa dna piramide gde se naš osakaćeni i namučeni narod nalazi, već samo sa vrha. To prevazilazi naše moći, pa ne treba ni da se bavimo time. Ali ono što možemo da uradimo je da našu međusobnu borbu ostavimo samo na nivou sporta. Pošto je savremeni sport kao fenomen zamenio Arenu i gladijatore, ratnike i Krstaše, možda ne bi bilo loše da od svih ovih relikata prošlosti uzmemo bar jedan ideal, koji je bio nesumnjivo prisutan u Srba od pamtiveka, ideal viteštva, zaštitništva slabijih, samilosti i ljubavi prema svom rodu. Da ne bude da ostane samo na priči, evo za početak jednog konkretnog predloga koji bi mogao, ako se ostvari, primiriti obe strane, što je jedan od prioriteta sa mog stanovišta gledanja na sport kao samo jednog dela, svakako ne najvažnijeg, celog društva - naša dva kluba bi trebala da udruže snage i na sve načine izlobiraju dve licence za EL. Partizan ima pravo na to, jer je bio prvak Evrope, a i dugo godina igrao elitno evropsko talmičenje, Zvezda dokazala u periodu dok igra EL da joj je tu i mesto, a i Beograd i Srbija to zaslužuju. Imamo navijače, imamo Arenu, trebalo bi da imamo i podršku države, ako ni zbog čega drugog, ono zbog popularnosti odluke da se podrži napor naša dva najveća kluba. Tenzije će na taj način biti drastično smanjene i svedene na normalne okvire sportske borbe i nadmetanja, što i treba da bude, a ne borba na smrt i uništenje druge strane. Mogu samo da zamislim kakva bi nas dva spektakla čekala u dva evroligaška derbija... Time bi se diskretno udaljavali od regionalne lige i celog tog koncepta exYU po svaku cenu, dok ne sazri svest i kod nas, a posebno u entitetima oko nas, jer ne bismo više imali prioritet osvajanja iste, već je koristili kao razvojnu ligu i pripremu za EL, a istovremeno približavali srpskoj košarci i pokušali da rešimo neka od gorućih pitanja koja sam naveo gore u tekstu. Neko će reći da je ovo utopija, ja bih rekao da je ovo samo ideja koja bi mogla da se materijalizuje ako svi zajedno radimo na njoj, bez podmetanja klipova u točkove i bez koncepta da komšiji crkne krava. Ja ne vidim bolje rešenje, suštinski drugačije od ovoga što imamo, koje bi normalizovalo odnose unutar Srbije, za početak kroz košarku, a istovremeno omogućilo našim najboljim klubovima da zauzmu mesto koje im pripada.

Pogledah ceo meč Partizan - Budućnost, da vidim gde su naši potencijalni protivnici iz plej-ofa ABA u odnosu na naše dosadašnje iz EL. Partizan sam već gledao ove sezone i to desetak puta, mahom u EC i oba derbija. Ništa novo nisam video u ovom meču, Trinkijeri od početka sezone gura istu priču. Nema on mnogo manevarskog prostora da se prilagodi protivniku, ako ga uopšte ima, ali to nije toliko zbog selekcije rostera, već zbog te jedne dominantne ideje koju uporno gura ove godine, na obe strane parketa. Ona se ogleda u velikoj rotaciji igrača, učestvovanju svih 12 iz rostera u svakom meču. Pretpostavljam da to ima za cilj dve stvari: prvo i osnovno - stvaranje jedinstva i zajedništva, odnosno uključivanje svakog pojedinca u uspehe/neuspehe tima i drugo, držanje visokog energetskog nivoa, pre svega u odbrani, a zatim i tranziciji. Kao što se već pisalo, to može imati i pozitivnih i negativnih posledica po tim. Pozitivne su te što se dozira minutaža svakog igrača kroz sezonu, čime se čuvaju od premora, kao i prethodno napisano uvlačenje svakog pojedinca u timsku igru. I stvarno, ako se čitaju izjave Trinkijerija, može se videti taj akcenat koji on stavlja na jedinstvo i zajednništvo, ponavljajući to poput neke mantre. Negativni aspekt se ogleda u nemanju dominantnog pojedinca, praktično lidera tima, koji će preuzeti odgovornost kada bude stani pani. Međutim, skraćenjem rotacije, ovog puta prisilno, usled povreda Gordića i Redinga, vidimo da su i Volden (protiv Virtusa) i Jaramaz (protiv Budućnosti) iskočili kao lideri, što bi mogao biti neki putokaz Trinkijeriju kako se približavamo završnici sezone. Isto se može napisati i za frontcourt Partizana, gde se upornim rotacijama, često i kontraproduktivnim za tok pojedinačnog meča, ne dozvoljava neka duža minutaža u kontinuitetu ni jednom igraču, što dovodi do, po meni, nepotrebnog "seckanja" igre i naglih promena u odbrani, jer svakako nije isto kada posle 5 minuta Jankovića, umesto njega uđe Mozli, ili obrnuto. Menja se način branjenja pika, pre svega, ali i neke opcije u napadu postaju zatvorene (npr. Janković može da napadne direktno na koš, što licem, što leđima, dok se napad kada je Mozli u igri oslanja isključivo na alley-oop ili prikucavanje iz skoka u napadu). Ove i slične finese Trinkijerijeve taktike su ipak prilično vidljive i mogu reći da se Partizan vrlo lako i brzo može skautirati. Ali, to očigledno ne brine struku Partizana, jer se vode onom devizom - ok, skautirao si me, hajde me sada pobedi. U nekom potencijalnom duelu sa Zvezdom na tri pobede, što može biti samo u finalu, ja ne vidim koje to iznenađenje Trinkijeri može da izvuče iz šešira. Jedino što može da uradi, a to pišem iskreno, je da smanji rotaciju i zaigra sa 8-9 igrača u takvoj vrsti utakmica i siguran sam da će tako i biti. Jer Partizanov roster, uz dužno poštovanje prema trenutnom lideru ABA lige, nema izjednačen kvalitet na svih 12 igrača u rosteru i neminovan je pad u momentima kada su neki igrači na parketu, odnosno van njega. Posebno kada se uzme u obzir specifična težina i pritisak utakmica za trofeje, pa i igranje u EL sledeće godine, ako Partizan to ne ostvari preko EC, što će biti vrlo teško. Budućnost sam već manje gledao ove sezone, pa ne bih da pričam previše, ali mogu bar nešto. To je tim koji dosta trenira, imaju vremena za to i vidi se da su već sada dobro uigrani. Uloge su lepo raspoređene, imaju solidne fizikalije i dobar šut spolja. Kada su nas pobedili u Beogradu u prvom delu sezone, šutirali su odličnih 12/21, odnosno 57% za tri. Oni zaista dosta zavise od ovih procenata, ali je mnogo teško u utakmicama pod pritiskom i mentalnim i fizičikim u kontinuitetu držati ovakve procente. Cobbs i Ivanović kontrolišu tok napada, lopta je mnogo u njihovim rukama jer ostatak tima ima problem sa kreiranjem i za sebe i za druge. Zaustavljanjem ove dvojice, možda i preko deny igre, prilično se zaustavlja tok napada Budućnosti. Dača Nikolić je dosta napredovao, čak i u odbrani što mu je uvek bila slabija strana igre. Moderna streč 4 koja je dobra i u skoku i u protrčavanjima po čeonoj ili bilo kojoj drugoj vrsti kretanja bez lopte gde se oslobađa čuvara. Hasan Martin je prvi centar koji ima neke specifičnosti za koje se zna kako treba da se brane. Svakako da Partizan sa Mozlijem i Makaduom to može bolje i lakše, nego Zvezda sa Štimcem ili Ojom, ali ja njega ipak ne vidim kao neki odlučujući faktor u seriji. Na Šehovića se mora obratiti posebna pažnja, jer njegov 3&D je na odličnom ABA nivou, tačno ono što svakom timu treba. Kilparick i Bamforth su solidni igrači i ništa više od toga, ali se na njima svakako mora igrati ozbiljna odbrana. Ima Budućnost sa čime da se takmiči, to nije sporno. Ali, ja ne vidim toliku koncentraciju kvaliteta u timu, a i da budem iskren, ni na klupi, da bi ih smatrao nepobedivim protivnikom, čak i u slučaju prednosti domaćeg parketa. O igrama van parketa ne bih ovom prilikom. Eto, posle ove utakmice najzadovoljniji su svakako navijači Partizana jer su verovatno obezbedili prvo mesto pred plej-of ABA, ali moram reći da i ja kao Zvezdaš nisam nezadovoljan, gledajući presek stanja naša dva glavna konkurenta u regionalnom takmičenju. Zaista nisam video EL kvalitet u ove dve ekipe, ni timski, ni pojedinačni. Ono što sam video su dve ambiciozne grupe igrača, koje se ne štede i koje igraju pošteno i na svom maksimumu, ali često ambicija bez pokrića u kvalitetu nije dovoljna. U punom sastavu, sa svim zdravim i fizički spremnim igračima, Zvezda je favorit i nadam se da će to i dokazati.

Toliko žuči i teških reči zbog poraza od Himkija koga kao gosti nikada nismo dobili, u takmičenju gde smo sve realne šanse za plasman u plej-of izgubili nakon uzastopnih poraza kod kuće od Žalgirisa i Albe. Neki ovde ili imaju problem da shvate ovu situaciju ili po defoltu pišu iste postove posle svakog poraza. U napadima na g.Šakotu se svašta može pročitati. Hajde da i ja, iako sam se dugo suzdržavao, napišem nešto konkretno o našem treneru. Prvo da vidimo koji su glavni problemi Zvezde ove sezone, to smo valjda apsolvirali tokom vremena: - loša selekcija tima in general - ideja da Filip može da igra značajnu ulogu u ovoj sezoni - tri trenera tokom sezone i sve što ide uz to Pa da krenem redom, od selekcije. Da li je Šakota selektovao ovaj tim? Nije. Jedini njegov potez vezano za odabir igrača i to najdirektniji mogući je dovođenje Puntera. Ja ne bih rekao da je to promašaj. Može se reći da nam je trebao drugačiji profil spoljnog igrača, tj. bekap plej, ali onda ne možemo napadati Šakotu da je promašio sa svojim delom selekcije, već možemo govoriti da klub nije percepovao prioritet, a da je Šakota doveo ono što se moglo - Puntera na staro poznanstvo. Zvezda je jača sa Punterom, nije slabija i tu prestaje bilo koja odgovornost Šakote vezano za selekciju. Filip. Jeste Šakota izjavljivao ono što je izjavljivao, ali isto tako smo u praksi imali obrnutu situaciju - sve manja i manja minutaža za Filipa, što se završilo time da on ispadne iz rostera. Da li je to bila namazanost trenera koji je na iskustvo rešio ovaj problem, realna povreda ovog igrača ili je nešto treće po sredi, mene stvarno ne zanima. Bitno mi je da su stvari došle na svoje mesto, a ne vidim da Šakota plače za Filipom, niti ga uopšte spominje, ni u prošlom, ni u budućem vremenu vezano za Zvezdu. Ako je neko očekivao njegovu direktnu konfrontaciju sa Nebojšom, odmah po dolasku u klub, taj je ili mnogo naivan ili nerealan. Neke stvari, posebno one osetljive prirode, se rešavaju na određeni način, to Šakota zna, više od pola foruma ne zna, ili ne želi da prizna. Kakva je odgovornost Šakote što je on treći trener tima u ovoj sezoni? Nikakva. Dobio je ponudu koju je prihvatio. Ni jedan normalan trener, imao on 20 ili 70 godina, ne bi odbio šansu da vodi tim koji igra EL i koji je lider regiona. Ok, kako je Šakota rešio izuzetno veliki problem gomilanja igrača, preraspodele uloga i minutaže i to sve u hodu, dok nam gori pod nogama i u EL i u ABA, ne njegovom krivicom? Škartirao je Derika i Fayea, što su realno očekivani potezi, morao da prihvati Štimca kao do tada prvu opciju koja zapravo ima neke poene iz reketa i doveo beka šutera, tj. dobio poene i iza linije za tri. Nasledio je povredu Stratosa, pa onda dočekao i one Davidovca i Kuridže. Njegova reakcija je opet bila realna - davanje veće šanse Simaniću, koji to apsolutno nije iskoristio, odnosno počeo je da koristi i Gista i Jovanovića da igraju van svojih pozicija i pokrivaju kritičnu poziciju 4. Vidimo da oporavkom ova tri igrača Šakota vraća stvari na normalu - Jovanović ispada iz rotacije, a Gist se povlači sa pozicije 4 i počinje da se koristi na poziciji 5. Ovde govorim o reakcijama struke, ne o tome da li Gist može uopšte nešto na 5 i u kom momentu, jer trener mora da radi sa onim šta ima u datom momentu. Stalno je pričao da je neophodno odmoriti Lorenza, da čovek ima nenormalan napor, a to je možda bio i neki vid pritiska na Nebojšu da se dovede još jedan plej, što je na žalost izostalo. Probao je i sa Bilijem i sa Punterom i sa Đenkom, pa je na kraju opet povukao najlogičniji potez i kao bekap Lorenzu i definitivno ustoličio Đenku i time oveo neki red u našu spoljnu liniju, sa jasnim ulogama i minutažom. Na poziciji 5 je imao ogromne nasleđene probleme, posebno kada je stanje našeg projektovanog startnog centra u pianju. Da li se ovde shvata koliko je veliki problem odigrati pola sezone sa Kuzom na centru koji je spreman za 10-15 minuta po meču, nebitno ko je bio trener? Da li to može da se shvati ili je van domašaja kontemplacije? Da li može da se skapira koliko je veliki problem kada već prežaljenog Ojo-a moraš da vraćaš u roster i daješ mu minutažu, Boga pitaj sa koliko timskih treninga u prethodnom periodu? Da trpiš Štimca koji ne može skoro ništa da odbrani i da moliš Boga da ubaci svojih 15 poena da ne bi bio preveliki minus za tim? Da šetaš jednog veterana i slobodno mogu reći legendu EL Gista između pozicija 4 i 5? Naravno da Šakota sve ovo vidi i zna, bolje nego svi mi ovde zajedno, ali opet - on radi sa onim što ima, što mu je klub dao. Da, ima ono čuveno kontrapitanje - a ko ga je tukao po ušima da pristane da bude trener pod takvim uslovima? Što je zamena teza, jer je čovek prihvatio posao iako je znao da neće biti lako, imao je MUDA da praktično iz penzije dođe i pokuša da pomogne Zvezdi i na tome ja mogu samo sa poštovanjem da gledam. Jer pare nisu bile prioritet, ako ih do sada nije zaradio u dugačkoj karijeri, neće ni za jednu polusezonu pod Nebojšom Čovićem. I još nešto. G. Šakota je trener, šta god neko pričao, ali je g. Šakota i čovek u godinama i ako ništa drugo, onda zbog svojih godina nije zaslužio da bude vređan, pljuvan i omalovažavan, pa makar i na nekom forumu koji niko ili vrlo malo ljudi čita. Uostalom, sve te teške reči i uvrede ne govore apsolutno ništa o g. Šakoti, već isključivo o onome koji ih upućuje. Predugačak post, ali ne mogu sada da ga prekinem, jer bi bio nepotpun. Slede zamerke, koje se odnose na često kašnjenje u rekacijama kod traženja tajmauta, kod nekih šablonskih izmena i tome slično. Sve ove zamerke stoje i ja sam pisao o njima ranije. Kašnjenje u reakcijama je normalna pojava kada je neko bio određeni period van svog posla i kada treba vremena da se sinapse ponovo uspostave, da se uđe ponovo u fazon, da se izrazim žargonski. Kada će to biti? Ne znam, nadam se što pre, uostalom, tu smo pa ćemo pratiti. Šta je šablon? To je pokušaj uvođenja kakvog-takvog reda u haos. Nesumnjivo je da je g. Šakota nasledio haos, a ovo je njegov način da uvede neki red i da pokuša da iskontroliše situaciju koliko može, ne toliko na samom meču, već kao deo nekog dugoročnog plana, a to je ravnomerna potrošnja igrača i čuvanje istih za prioritetne mečeve, odnosno takmičenja. Da li će to dati rezultate na kraju ili neće, ja ne znam, to zavisi od mnogih faktora, ali čovek radi skoro sve ono što treba da se radi, u hodu, bez predaha od kako je došao u klub, bez pauze za neki reset, već naprotiv, u ludačkom ritmu igranja utakmica u kontinuitetu. I na sve to, on radi pod Nebojšom Čovićem, koje je sve samo ne lak za saradnju, pod lupom je ogromnog dela javnosti, ne samo zvezdaške i daleko od dobronamerne, sa koje god strane da dolaze kritike. Da rezimiram, po meni je g. Šakota, s obzrom na izuzetno nepovoljne okolnosti, do sada uradio dobar posao. U cajtnotu, pod pritiskom, bez neke vidne podrške od kako je stigao u klub. To bi trebalo da mu obezbedi ako ništa drugo, ono neki vid uzdržanosti od vređanja i preteranih kritika bar neko vreme i bar do onog momenta kada će po prvi put od kako vodi Zvezdu imati kompletan roster (osim bekap pleja, što nije mali hendikep, ali ajde), pa da vidimo šta može da uradi. Ne znam stvarno šta bi neki drugi trener, bukvalno bilo koji dostupan ili nedostupan u tom momentu, mogao značajno bolje da uradi. Mi smo imali sjajan niz pobeda u EL do nesrećnog vezanog domaćinstva i povreda Davidovca i Kuridže. Da su bili zdravi, a mi dobili oba meča, bili bi bar na sedmom mestu u EL sa realnim šansama da se nadamo plejofu. U ABA ima 6 pobeda u nizu, uključujući i derbi, a ne računajući neodigrani meč u Podgorici. Jedina dva poraza, od CedOlimpije i Zadra, su bila u periodu kada je tek došao u klub, u Zadru bez Lorenza, a u oba sa izrazito lošim učinkom Fiipa, posebno u Ljubljani. Treba zaista pokazati jednu ljudsku zrelost, pa sagledati stvari onakve kakve jesu, u konkretnom slučaju momenat kada g. Šakota dolazi u klub posle odlaska Tomića, pokušaja vođenje od strane Gavrilovića, sa svim problemima oko sastava rostera, Filipa, lošeg rezultatskog starta sezone. Da li će g. Šakota doneti trofeje, ja ne znam. Ali ako nešto prokleto znam, to je da on neće biti jedini i najveći krivac ako do toga ne dođe.

Ako se osvrnemo na period pre dovođenja Puntera (pa i ulaska Bilija u kakvu-takvu šutersku formu), jedan mučan, divlji period interregnuma kada je pozicija prvog trenera u pitanju, tu ne smemo tražiti dlaku u jajetu i pitati zašto Zo nema 10 asista po meču, jer je čovek bukvalno sam nosio tim do pobeda u EL, postizao u proseku preko 20 poena po meču i igrao sjajnu odbranu, klačovao... Međutim, tada je došlo do čuvene doselekcije. U jednom od mojih prethodnih postova sam pisao o preraspodeli uloga na spoljnim pozicijama dolaskom Puntera, iz čega se moglo zaključiti da se uloga Lorenza menja. Konkretno, od njega se traži da više asistira, manje poentira. Tu sam isto pisao da nisam baš ubeđen da je Zo ovo primio najbolje, što se vidi po njegovom forsiranju šuteva, lošoj selekciji istih i samim tim lošim procentima, a u krajnjoj liniji i manjim brojem postignutih poena. Kao i svaki stranac koji nema nameru da duže od jedne godine igra u Zvezdi (odnosno kao i svaki dobar igrač koji je bio lider tima u jednom periodu sezone), Zo traži svoje poene nazad, često i na silu, a to šteti i njemu i timu, pa se zato mora sa njim ozbiljno razgovarati, jer sve može otići predaleko i preduboko, čak i u neki vid autodestrukcije, ako to na vreme ne zaustavimo i ne nađemo pravo rešenje. Na sve to, on očigledno nije spreman 100%, to se vidi iz svakog njegovog pokreta, pa ako ni zbog čega drugog, ono zbog sopstvenog fizičkog stanja, Zo mora malo da povuče kočnicu i igra za tim, čeka svoju šansu kada bude fit, jer dugačka je sezona. A kako je to Zo igrao za tim u poslednje vreme? U poslednja 4 meča u ABA (Krka, Cibona, Igokea, Partizan) prosek mu je skoro 11 asista po meču (ne računam meč protiv Mege gde je igrao ispod 4 minuta), a u poslednja 2 u EL (Efes i Barsa) prosek mu je 8,5. Dakle u 6 skorijih mečeva, on ima skoro 10 asista po meču. Ako se to ne zove razigravanja saigrača, onda ne znam šta jeste. Ovaj sjajni igrač i nesumnjivi lider ovog tima pokazuje da i to ume da radi. Samo treba da shvati da je prošlo vreme kada je sve od njega zavisilo, da su se pojavili i Bili i Punter, pa i Đenka, DeDa i na kraju Stratos, koji će svi zajedno uzeti neke "njegove" poene. Isto toliko značajno, ni klub ne sme da se zajebava sa ovim, mora da prepozna situaciju i reaguje, jer mi ne smemo izgubiti Lorenza, već naprotiv, on mora biti prioritet iz mnogo razloga, od kojih su najbitniji da nemamo klasičnu zamenu za njega i činjenica da je Zo zaista kvalitetan two-way igrač na EL nivou.

Uh, svašta nešto se pisalo na ovoj našoj temi u poslednjih 24h. Hteo bih da dopunim par upisa, ali me mrzi da kvotujem sve na gomili, bio bi preobiman post. Zato samo par crtica. Fayea je unosila u obruč skoro svaka EL jača četvorka, gomilu poena smo primali iz reketa zbog njegove nemogućnosti da telom zadrži protivnika. Isto je sa Simanićem. A D. Braun je imao drugačijih defanzivnih problema, tako da ni jedna naša projektovana četvorka nije zadovoljila u odbrani na početku sezone. Isti ovaj Kuridža nas je uništavao sa niskog posta u dresu Primorske, da ne pričam o Novici u prvom derbiju, Budućnost nam "skakala po glavama", eto da ne bude da je samo problem na EL nivou. Promene su bile nužne i klub je prakično birao između Simanića i Fayea, gde je bilo jasno i logično ko će dobiti prednost. Na D. Brauna se ni tada ni sada nije ozbiljno računalo. Zato razumem odluku kluba, iako gajim simpatije prema Fayeu i njegovoj energiji na terenu u prošloj sezoni. Međutim, ne treba zaboraviti dve stvari: prvo, Faye je prošle sezone imao dobar napadački doprinos, nosio nas je na početku iste, dok je ove godine napadački bio u velikom kanalu, a nije imao čime da kompenzuje na drugoj strani parketa i drugo, otišao je Tomić koji ga je "otkrio" i doveo, verujem i štitio, odnosno insistirao da se sa njim produži ugovor i za ovu sezonu. Tako da je razlaz kluba i igrača bio neminovnost. Derbi Partizan hoće, a ne može. Zvezda može, a ne ume. Fascinantno je koliko smo poena primili (procentualno, mislim preko 80%) iz njihova dva glavna napadačka oružja, koje sam izdvojio u postu par dana pre derbija - šut za tri i poeni iz reketa posle visokog pika. Trinkijeri je imao "nacrtan" plan napadačke igre i to je koristio kako treba 38 minuta. Poslednja dva smo odigrali small ball i prelomili meč. DeDa je posle Singltona rešio i Novicu, toliko o tome da on ne može na 4. Biliju idu zasluge za ovu pobedu, kapa dole za vrhunsku igru u oba smera. Zo nije fit, nadam se da je neki sitniji problem i da neće eskalirati (kod jedne pauze na meču se vidi da skida neku vrstu pojasa i ostavlja na klupi, odnosno nastavlja igru bez njega jer mu verovatno smeta kod pokreta). Vidi se da se dozira i da je izgubio brzinu, a posebno šut sa distance, ali je opet pokazao klasu kroz highlights meča. Dolazi PAO kojem eventualna pobeda mnogo znači. Približila bi ih na dve pobede od prednosti domaćeg terena u plej-ofu, a što je još bitnije učvrstila ih u poziciji za isti, što je ipak glavni cilj ovog kluba. Što se nas tiče, velika mentalna i fizička potrošnja sa derbija, odnosno nedovoljno vremena za rekuperaciju, će biti glavni problem. Nije nam prvi put da kuburimo sa energijom u EL mečevima kod kuće. Kada se na ovo nadoveže izjava našeg trenera o promeni prioriteta u takmičenjima koje igramo, kao i činjenica da je PAO dobar EL tim, ne znam stvarno šta možemo da očekujemo od ove utakmice. Možda više minuta za igrače koji ih nisu imali u derbiju, Simanića, Dobrića i Ojo-a, kao i Puntera na uštrb Lorenza, koga moramo sačuvati za Bar. Može li Startos dobiti bar 10-ak minuta, da li je spreman za to? Hoće li se bilo ko iz kluba javiti i objasniti šta se dešava sa Kuzmićem, jer ovo kako i koliko se koristi je izrazito problematično i zabrinjavajuće? Mnogo pitanja, odgovra ni u tragovima. Ciganska sudbina iz sezone u sezonu.

Tekstovi su amaterski (npr. autor piše da Gist ima 1.6 tehničkih grešaka po meču u EL, odnosno 1.8 u ABA, valjda čovek ne razlikuje izgubljene lopte i tehničke greške), a jedino što je tužnije od ovog nivoa poznavanja košarke i činjenice da neko zapravo dobija neki novac za ovo što piše, je činjenica da ima ljudi koji takve tekstove shvataju ozbiljno. Ali, pohvalno je bar to što su autori ovih tekstova (ili autor) prepoznali da postoje problemi kod ova dva igrača, iako nisu bili ni blizu da objasne zašto je to tako. Oba ova igrača su eksplicitan primer kolateralne štete usled loše selekcije (i loše sreće, kada se uzme u obzir Kuzova nesreća pred početak sezone), odnosno pogrešne procene da Filip može igrati ovu sezonu, pa makar i 10-15 minuta po meču. Gist je doveden da bude drugi centar (posle Kuza, a pre njegove saobraćajke), da igra 15-ak minuta, možda i koji preko ako se ukaže potreba, a da ostalo krpi Ojo. Silom prilika kreće kao stratni centar, sa većim obavezama i većom minutažom nego što je planirano i on to u početku radi odlično - može se reći da je Gist vukao tim na početku sezone. Veća potrošnja, njegove godine, povreda ili "povreda", odlazak trenera, potencijalni problemi u svlačionnici - sve je to uticalo da Gist krene u slobodan pad u jednom momentu sezone. Nerealna očekivanja da od Gista imamo veliki broj poena u reketu (i to ni manje ni više nego "zidanjem", a ne preko pika gde je on najjači) i odsustvo prvog centra na iks vremena je nateralo klub da dovede Štimca. Pisao sam o njemu, ne bih da se ponavljam, samo da ponovo da je on minus igrač ako ne ubaci bar 15 poena na meču, jer ozbiljnu odbranu ne može da igra. Odnekud se pojavio i Jovanović, čisto da se ubaci i peti centar u priču, u fazonu - od viška glava ne boli. Na probleme sa centrima nadovezali su se oni sa čevorkama. D. Braun i Faye su škartirani, a Simanić nije na nivou EL u kontinuitetu, posebno kao starter. Onda dovođenje, pa povreda Kuridže, zatim duga pauza Startosa i dvonedeljna Davidovca su nam uskratili još tri potencijalne opcije za pokrivanje ove pozicije i eto nama Gista na 4. Dakle, čovek igra na 5 ono što ne može da igra i što nikada u karijeri nije igrao, a onda se prebacuje na poziciju 4 gde nije igrao 10 godina i traži se od njega da u odbrani juri streč ili small ball četvorke po liniji za 3. U takvom matchup-u smo loši ne samo u odbrani, već i u napadu, jer Gist ne može driblingom da napadne niže i brže igrače (videli smo kakav mu je ball handling tokom sezone, kada je skoro svaki put kada je poveo kontru ili spustio loptu u dribling kao po pravilu pravio greške), a ne može ni previše uspešno da ih ugura u reket i odigra leđima (veliki broj promašenih šuteva je imao u takvim situacijama) jer to nije njegova igra. Đenka je ista priča, samo na spoljnim pozicijama. Iluzija da Filip može biti faktor u igri u sezoni kada se pegla EL je bila rak rana tima koja je obeležila loš početak sezone, od koga se još uvek oporavljamo, sa realnim sumnjama da ćemo se uopšte i oporaviti. On je sklonjen (prekasno), ali nije dovedena zamena za Zoa. Dakle, samo delimično smo rešili problem na poziciji 1, suštinski - nismo ga ni rešili i opet trpimo posledice ove nerazumne odluke. Pokušalo se sa Bilijem još prošle sezone, pa se stekao utisak da on to može, ali ova godina je specifična jer igramo ponovo EL, a tu ne prolaze krpljenja pozicija na duži vremenski period, osim ako nisi Barsa koja 4 meseca igra bez pleja, ali koja ima sjajnog trenera i verovatno najskuplji roster u EL i gde je jedan Hanga, kao ball handler, bolji od svih naših igrača, osim Lorenza. Onda je došao red na Đenku da pokuša na poziciji jedan, a doveden je i Punter kao čisti bek šuter, čime je Đenkina uloga u timu zacementirana - prosečan ball handler sa lošim pasom koji ne gleda koš, a u odbrani defanzivni specijalac. Pomislio bi neko da smo tako klonirali Lazu i dobili dva identična profila igrača, ali da je bar tako. Laza je, iz meni nerazumljivih razloga, u celoj ovoj zbrci dobio mnogo veći prostor i slobodu u napadu, radio ono što zna, ali i dosta onoga što ne zna, pa je tako brat Đenka ostao na kraju niza igrača po USG%, odnosno prosečnom broju šuteva koji uzima po meču, a da ima pristojniju minutažu. Da se vratim na početak, odnosno iskoristim ove neuspele pokušaje sportskog novinarstva i kažem da ni Gist ni Đenka apsolutno nisu krivi ni za jednu lošu stvar koja im se spočitava ove sezone, već su žrtve loše selekcije, loše sreće i nerazumnih odluka koje nam se ponavljaju kroz sezonu.

Šablon g. Šakote se nastavlja, što bi se moglo pohvaliti iz nekog ugla doslednosti, ali svakako ne kada on vodi moj tim i kada to u kontinuitetu ima očigledne negativne posledice po isti. Juče je Đenka bio nacrtan za startera protiv Larkina, jer je jedini (uz bolesnog Lazića) na spoljnim pozicijama koji može da odigra dobru odbranu, pa čak i deny the ball ako zatreba, a da to nema neke velike posledice po naš napad. Mislim, ionako se Đenka profilisao kao neki def. spec. (na žalost), pa čemu onda njegovo sedenje na klupi dok je na parketu najbolji napadač EL. Neshvatljivih 5-6 minuta za Kuza u celom meču, ne bih želeo ni da počnem da razmišljam šta bi mogao biti razlog, samo se nadam da nije povreda. Jer protiv Plajsa i Šanlija, koji niti su preterano brzi, niti se izvlače mnogo napolje, mi bi imali solidnu opciju pod reketom. Simanić na Singltona, kraj vica. Iako smo se evidentno "čuvali" za derbi, a i da nismo teško bi dobili Efes u ovom momentu, ipak se moraju ispoštovati neke striktno košarkaške ideje i praćenje osnova skautinga, bar kada je matchup u pitanju. I na sve ove omaške u dodeljivanju pojedinačnih zadataka u odbrani, ne mogu da se ne setim izjave g. Šakote da je lakše zaustaviti igru protivnika, nego pojedince... A startovali smo meč upravo tako da naši pojedinci ne mogu zaustaviti njihove. Moram da pohvalim sjajnu rolu Davidovca koji je potpuno poništio Singltona u direktnom duelu i da opljunem po sudbini koja nam je u istom momentu sklonila sa terena dve najbolje četvorke u timu. Za mene lično ne bi bilo uopšte dileme do kraja sezone - na 4 bi se menjali Kuridža i DeDa, u zavisnosti od potrebe. Simanić da dobija minute u nekim manje važnim momentima meča, ne znam šta više da mislim o tom dečku. Gist na 4 samo u specifičnim momentima kada i ako protivnik ne igra sa streč 4 ili 5, jer Gist ne može nikoga sačuvati na liniji za 3. Ili kada nam je preko potreban skok u oba smera, pa time možemo kompenzovati neke propuste u odbrani spolja. E sad, kako rasporediti minutažu na 4 centra + Jovanović (koji mora van 12 do daljnjeg), je pitanje za one koji su ubacili 5 centara u roster. Primećujem potencijalne probleme na relaciji Zo - Punter u završnicama četvrtina ili mečeva kada je izbora realizatora u pitanju. Mislim da Lorenzu ne prija trenutni izbor g. Šakote (još manje Biliju), kao ni činjenica da u par mečeva ima više asista nego poena, što dovodi do njegove loše selekcije šuta. To treba rešiti unutar kluba što pre, dok ne preraste u neki ozbiljniji problem. Zo je najbolji igrač i lider ovog tima, to se nije promenilo dolaskom Puntera, ali je došlo do određenih pomeranja i to mora prihvatiti svaki igrač zarad timskog uspeha. Opet je Zvezda pokazala da može da se nosi sa svim protivnicima u EL, ali isto tako se opet pokazalo da je to samo na momente koji traju premalo da bi se ostvarivale pobede u kontinuitetu. Iako Đenka polako ulazi u fazon na poziciji Lorenzovog backup-a (na žalost u februaru, a ne recimo septembru), i dalje nam manjak ballhandlera u rosteru pravi problem kod timskog napada i tera na ISO igru koja je mač sa dve oštrice i zavisi od trenutne inspiracije naših napadača, koji ipak nisu elitni EL skoreri da bi se ovakva ideja mogla razumeti i prihvatiti. Ideja o Filipu u EL timu, višak centara i nemanje backup pleja su selekcioni propusti koji se ne mogu nadomestiti, mogu se samo ublažiti, što apsolutno zavisi od struke. Videće se na kraju, kada se podvuče crta, da li su oni dorasli tom teškom zadatku ili ne. Nama ostaje samo da se nadamo da jesu.