Kafana pod obručima

didžej hel · December 22, 2022

pascal siakam drops 52pts on knicks:

gggggggg · December 22, 2022

Snjofko · December 23, 2022

Jeste spreeemniiii

freethrow · December 23, 2022

Pokradeni mnogi potencijalni sudjelatelji.

Spoiler

fancy · December 23, 2022

Bring on Generacija 5 or we riot. :default_coffee:

Najavljuju iznenađenja... priznajem samo ako Brega i Točak nastupe zajedno i obrade nešto od Pekinške Patke.

Istočna Srbija izvisila, Nokaut i Demoni na aparatima :ajme:

Small Owl · December 23, 2022

19 hours ago, Chaos Is Me said:

Evo mojeg pisanija na temu najbolje muzike u 2022-oj, ide u spoiler jer kapiram da ne zanima svakoga, niti treba

Reveal hidden contents

Evo mene, eto vas (nekoliko), kao i uvek u ovo doba godine. Formulu znate: čitate na sopstvenu odgovornost i proćerdanih 15 minuta nikako ne mogu da vam nadoknadim, al možda posegnete za nekom preporukom odavde ili zajednički podelimo sentiment ka nekom od ovih albuma.

Kao i obično, krećemo sa negativnim emocijama i albumima koji su me razočarali (hint: da bi te nešto razočaralo moraš pre toga nešto lepo da očekuješ), ovo nije bilo lepo: Na prvom mestu verovatno novi Porcupine Tree, izrazito neinspirativan povratnički materijal, ništa me ne rade te pesme. Dalje, Cult of Luna formula se dosta ubajatila, znaju još uvek da mi ubodu žicu ali neko osveženje zvuka je preko potrebno. Rolo Tomassi su snimili isti album kao prethodni, samo malo gori, Golgothan Remains dosta posrnuli nakon odličnog debija, The Gathering izbacili najdosadniji album godine, Coheed and Cambria i The Dear Hunter su u debelom padu inspiracije, što se svakako može reći i za Behemoth. Očekivao sam više od novog Holy Fawn nakon izvrsnog debija, nova Fallujah je ok ali potpuno whatever tech death, In the Woods... novi baš slabo, a titulu za najveći po(d)bačaj verovatno odnose The Mars Volta, kapiram šta su hteli ali grozna muzika stvarno, kriza srednjih godina, šta li. Tu je i nekoliko albuma koji su se izgleda svideli svima osim meni, ne vidim ništa specijalno u njima - novi: Venom Prison, Zeal & Ardor, Allegaeon (koliko dosadan bend!), Desolate Shrine, Negative Plane, Conan, Ken Mode, Drug Church, and the list goes on…

Ok muziku ove godine izbacili su Wilderun, Cloud Rat, Persefone, Aeviterne, Haunter, Port Noir, White Ward, Soul Glo, Overo, Decapitated, Inclination, Altars, Revocation, Counterparts, Denzel Curry, Gaerea, Mortuous, Ithaca, Mantar, Birds in Row, Blackbraid, Freshwater, Spell, Gillian Carter, Panzerfaust - al nisam pao u nesvest od bilo čega gore navedenog.

Atmosfera se lagano zagreva poput bojlera punog kamenca jer sledi 15 albuma koji su mi se više svideli od svega osim onih najboljih 30, recommended listens:

AMORPHIS - halo (nije baš vrhunski ali je posle Under the red cloud njihov najbolji iz novije faze, odlične pesme, prepoznatljivi sastojci)

VEIN.FM - this world is going to ruin you (bes i intenzitet odvrnut do kraja)

DEATHSPELL OMEGA - the long defeat (odlični su i u ovoj "ljudskoj" verziji, repeated listen value mu je ipak za klasu slabiji od najboljih radova ovog čudovišnog projekta)

YEARNING - mmxxii (da je duži od 9 minuta i 4 sekunde bio bi na listi, golden era screamo)

CROWN COMPASS - the drought (meni bolji od većine Textures radova al nema neki x faktor kojim bi se izdvojio)

ULTHA - all that has never been true (post black koji taman ima tu dozu misterije koja daje svežinu zakucavanjima)

KARDASHEV - liminal rite (moderno ali raspoznatljivo, napucano ali ne bezdušno)

GREG PUCIATO - mirrorcell (super zaokružena ploča koja vuče na 90e ali sa modernim twistovima)

THOUGHTCRIMES - altered pasts (još jedan post TDEP projekat, post hardcore sa Dilindžer haosom i Deftones sentimentom)

DREADNOUGHT - the endless (ah ta atmosfera)

IMPERIAL TRIUMPHANT - spirit of ecstasy (možda i najbolji njihov do sad ali minus poeni jer više nema faktora iznenađenja kojim su kosili na prethodna 2 izdanja)

PHOBOPHILIC - enveloping absurdity (najbolje mi legao od svih caveman death metala)

THE ANTICHRIST IMPERIUM - volume III: the satan in his original glory (možda bi upao na listu da sam ga više slušao, nema greške sa rkekoke/voices ekipom)

ELDER - innate passage (za korak ispod najboljih radova, za dva koraka iznad neupečatljivog prethodnika)

SPIRITWORLD - deathwestern (nešto između Slayera i Hatebreeda, nije za intelekt već za fleksovanje i kafansku tuču)

Velike radosti, čvrste erekcije, ljute boli, bezgraničnu tugu, opijatski zanos, trajnu zabavu, kromanjonski entuzijazam…donosili su mi u ovoj godini sledeći albumi - top 30, po redosledu:

30. HATH - all that was promised (USA, progressive blackened death metal, Willowtip Records)

Momci iz Džersija na ATWP ostvarili su ozbiljan napredak u odnosu na solidan debi “Of rot and ruin”, imaju nešto što ih izdvaja iz mora modernih DM bendova, ne mogu tačno da objasnim šta ali me voze lagano i pouzdano poput ličnog šofera kojeg nikad nisam imao. Produkcija doprinosi utisku, robustna je i čvrsta, ali postoji taj atmosferski sloj koji dodatno izaziva bez da se izgubi oslonac na rifu i progresijama.

29. NORMA JEAN - deathrattle sing for me (USA, post hardcore / metalcore, Solid State Records)

Najeksperimentalnija NJ do sada, album nije na prvu loptu i treba mu dati više šansi. Mene su oni oduvek kupovali sposobnošću da napišu bengere, pamtljive pesme sa efektnim rifovima i sing along refrenima, ovde toga ne nedostaje međutim razni efekti i zvučni zidovi prikrivaju pomalo supstrat koji se ipak probija preko vrlo glasnog masteringa. Ovo je bend koji je promenio mali milion članova ali se okosnica oko pevača, Cory Brandana, stabilizovala pre koju godinu i deluje vrlo kompaktno. Kad smo kod Corya, čovek urla kao da mu je 25 a ne duplo više godina, ali tu je ta zrelost i rutina kada stići, kad uteći, a kad na strašnom mestu postojati.

28. GHOST - impera (Sweden, hard rock / heavy metal, Loma Vista / Spinefarm Records)

Polarizujući efekat koji Ghost stvara je davno ispričana priča. Mnogi površni normie metalac i roker iz KST-a ih obožava, mnogi naslušaniji metal elitista ih prezire ili laže da ih prezire, međutim istina je da su oni na ovom albumu konačno dostigli tu savršenu simbiozu sladunjavog metal rifa koji se pamti na keca i napucanog pop refrena koji puni stadione. Filera ovde nema ili su svedeni na najmanju moguću meru, tako da se fanbaza samo dodatno proširuje a rasprodate arene ređaju. Vrlo moguće da će Impera postati pravi klasik i da će je klinci svirati jednog dana u Studenjaku i po brucošijadama umesto čorboa i bajage. Dovoljno sam star da mi to ne smeta i da prihvatim ovaj album kao ono što on jeste - kolekcija hitova za svaku priliku.

27. ARTIFICIAL BRAIN - artificial brain (USA, progressive technical death metal, Profound Lore Records)

Čini mi se da je juče bilo kad sam na Cukerbergovoj i drugim platformama hvalio futuristički DM zvuk albuma “Infrared Horizon”, kad ono prošlo već 5 godina od tada. Selftitled je najbolji skup kompozicija ovih svežih predvodnika nekonvencionalnog smrt metala, njihova muzika je soundtrack borbe zlokobnih robota iz budućnosti, laserskih okršaja i planetarnih kratera. Kontrast futurizmu udara pećinski vokal Will Smitha (ne, nije onaj na koga mislite) što čitav koktel čini još uvrnutijim. Nažalost, ovaj vokal je bivši ali ova ploča ostaje kao znak da su neki ljudi u 2022-oj svirali muziku iz 3856-e.

26. 40 WATT SUN - perfect light (UK, alternative rock / doom rock, Svart Records)

Ko je ikad imao dodira sa pojanjem Patricka Walkera zna da čovek gađa tačno u levu srčanu pretkomoru. Novi 40WS album generalno nije drugačiji po sentimentu (mada se tu i tamo provuče doza optimizma i blagih jutarnjih sunčevih zrakova), ali je zvučno nešto ekspanzivniji od prethodnika, sa potpuno odbačenom distorzijom. “Until” je lagano najbolja pesma koju je Patrick napisao još od mučnih Warning dana i ujedno služi kao test da pokaže da li ste čovek ili kamen. Album nije tako konzistentan celom dužinom, ali vrhunci su mu mega emotivni i jednostavno prelepi. Nije za one sa slabijim srcem.

25. DOLDRUM - the knocking, or the story of the sound that preceded their disappearance (USA, progressive black metal, Katafalque)

Ne znam šta jedu i piju u Koloradu, doduše znam šta puše, ali činjenica je da je ova savezna država u poslednje vreme iznedrila gomilu fantastičnih izvođača koji pomeraju granice. Ovaj trio na svom debi LP-u maksimalno rasteže granice black metala i priča svoju čudnu, okultnu folklornu priču koristići se sopstvenim muzičkim jezikom koji je mističan, mračan ali jako zavodljiv. Veoma cenim muziku koja je pogodna za vizuelizaciju, a ovaj je album baš takav. Doldrum ne poštuju nikakva pravila a opet njihova muzika nije nipošto nekoherentna i razbacana. Jedva čekam da čujem šta nam donose u budućnosti jer ovo je jedan mnogo intrigantan početak.

24. CAVE IN - heavy pendulum (USA, alternative rock / sludge metal, Relapse Records)

Nisam očekivao novu Cave In muziku nakon što su objavili neubedljivu “Final Transmission” kolekciju kao omaž nesrećno stradalom basisti/harsh vokalisti Calebu Scofieldu, ali sam se kao fan potajno nadao da to nije izdanje sa kojim ovaj kultni bend odlazi u legendu. Kad ono međutim, Calebove dužnosti je preuzeo Nate Newton iz bratskog Converge (i još gomile drugih bendova al da ne dužim) i naravno nije mogla da postoji prirodnija zamena. Za Cave In zaista važi da im je svaki album različit, a ovog puta su se prikazali u najmasnijem izdanju do sada, teški sludge rifovi žežu na sve strane, postoji čak i neki Alice in Chains prizvuk na momente, no ipak je ostao prepoznatljiv smisao ovog benda za pesmu i melodiju tako da sve teče jako glatko. Iako je album veoma konzistentan u svom kvalitetu mada pomalo predugačak, hajlajtsi su tamo gde treba da budu, na početku, pri sredini i na sjajnom closeru. Srećan sam što su ove legende nastavile svoj rad i jedva čekam prvo live iskustvo sa njima za nekoliko meseci.

23. BLUT AUS NORD - disharmonium / undreamable abysses (France, atmospheric black metal, Debemur Morti Productions)

Za sve one kojima je Deathspell Omega ostala dužna na novom izdanju, srodni francuski mistici iz BAN su ponudili ovaj album koji je ujedno jedan od njihovih najboljih radova u bogatoj i monstruoznoj diskografiji. Nisam bio fan industrial momenata iz karijere Blut Aus Nord, a ovi neki post black izleti su bili isuviše mlaki znajući šta sve oni mogu da izrudare. Kao što samo ime albuma nagoveštava, Vindsval i ekipa nas vode u disharmonične beskonačne ambise i ovaj album mora da se sluša sa punom pažnjom, ma kako naporan, kompleksan i jeziv bio. Imam utisak da cilj ovog albuma nije da ga nekako mukom svariš i na kraju ispljuneš ostatak, nego da te on proguta i zarobi u svojim mračnim lavirintima. Ima li izlaza?

22. PIRI REIS - ritma (Malaysia, screamo, Moment of Collapse / React with Protest / Zegema Beach Records)

Znamo da jugoistočna Azija voli da ponudi čudnu umetnost, ali Piri Reis je mogao da bude iz bilo koje rupe, garaže, podruma ili skvota. Često se pitam zašto je screamo (ili emoviolence ili skramz) ostao na nivou težeg undergrounda čak iako su neki još ekstremniji subžanrovi pronašli svoju kakvu takvu nišu popularnosti. Možda je to zato što nema kompromisa, ili ćeš da iskašlješ pluća i iscediš svaku ćeliju emocije ili si deo neke veće agende gde se ne daješ 100% i gde radi veća ili manja fabrika. Slušajući ovaj album, osećam da ova mlada ekipa daje fudbalerskih 120% na emotivnom planu. Pesme variraju od pitkijih i melodičnijih do klasičnog haosa karakterističnog za ovu vrstu zvuka ali sve je skladno i zaokruženo.

21. SOILWORK - overgivenheten (Sweden, melodic death metal / groove metal, Nuclear Blast Records)

Uvek sam smatrao da je Soilwork precenjen bend, naročito njihova 2002-2010 faza koja je bila prilično popularna. Onda su nekako pronašli sebe na “The Living Infinite” duplom albumu, a negde malo pre toga je krenuo rad i na projektu The Night Flight Orchestra, koji je ukazao na još melodičniju, vintage i AOR stranu frontmena “Speed” Strida i gitariste Davida Anderssona koji se priključio Soilworku 2007e. Overgivenheten je kulminacija kombinovanja klasičnih Soilwork sastojka sa tNFO pričom i nikako nisam mogao biti spreman na ovako melodičnu i pitku ploču prepunu izuzetnih pesama. Zapravo, bio sam šokiran koliko mi se ovaj album svideo i nisam mogao da se oduprem njegovom catchy zagrljaju. Veoma tužno je da je David Andersson pre nekoliko meseci preminuo ali je makar kao epitaf ostao Overgivenheten, vrhunac Davidove i Speedove kolaboracije i prijateljstva.

20. WORMROT - hiss (Singapore, grindcore, Earache Records)

Iako ćete ovaj album pronaći na mnogim godišnjim listama, što underground tipa, što onima prilagođenijim mejnstrim publici, on se sa pravom tu nalazi. Singapurski bend je već neko vreme odličnom muzikom sebi krčio put ka grindcore tronu, ali su na Hiss pokazali da osim velike agresije i intenziteta karakterističnog za ovakav zvuk ovoga puta nude i nešto eklektičnije uticaje i prosto se oseća da su Wormrot iscedili sebe u ovu ploču najbolje što su mogli. Vizuelni tipovi će lako prepoznati ovaj album i po vrhunskom hiperrealističnom artworku, međutim i to je sekundarno kad je muzika ovako ubedljiva. Budućnost benda je neizvesna nakon izlaska pevača Arifa iz benda (očito nisu mogli ostati imuni na nešto ozbiljniji komercijalni uspeh), ali ostaje da uživamo u ovoj ploči jer teško da će uspeti sebe da nadmaše sve i da nastave sa radom. Hiss je jedan od onih albuma koji mogu postati ikonični.

19. MESSA - close (Italy, atmospheric doom metal, Svart Records)

Evo još jednog izdanka sjajnog Svart records na ovoj listi. Messa su skrenuli pažnju na sebe u doom krugovima prethodnom pločom “Feast for Water”, ali Close je napredak na svim poljima. Album je spor ali nakićen raznim orijentalnim ukrasima, i vizuelna i zvučna estetika asociraju na pesak i arapske predele, a Sarin vokal je hipnotišuće umirujući. Čitava stvar jako lepo teče, produkcija je topla i mekana, da bi se na kraju sve završilo jednim krešendom u black metal maniru čisto da se stvari malo dinamički prošaraju. Ovo je album za putovanja, posebno one duge, dosadne vožnje autoputem bratstva i jedinstva. Već vidim kako Messa dobija značajniji prostor i postaje bend čija će se izdanja nestrpljivo očekivati.

18. FACELESS BURIAL - at the foothills of deliration (Australia, death metal, Me Saco un Ojo Records)

Ponekad je sve što mi treba u životu dobri stari death metal i to ona verzija koja slavi velikane ovog divnog žanra. Ovaj trio iz Melburna ima iza sebe dva odlična albuma ali ATFOD je prirodna progresija, zrelije kompozicije, ubitačniji rifovi, konkretnije bas deonice i izvanredna produkcija koja se naročito oseti na bubnju. Ja uglavnom volim u mom smrt metalu da čujem drvo, prirodan zvuk doboša i činjenicu da je za palicama živ čovek umesto kompresovanog produkta studijske mađije. Faceless Burial sviraju death metal kakav treba da bude i ovo su sad već neke Blood Incantation teritorije, što mu za prethodnih desetak godina dođe kao nesumnjivi žig kvaliteta.

17. PSYCHONAUT - violate consensus reality (Belgium, progressive / post metal, Pelagic Records)

Ko je obraćao pažnju na ove moje škrabotine prethodnih godina, možda je ukačio ovu momčad iz Mehelena na koju sam ukazivao. Na svom drugom dugosvirajućem delu ponovo zadaju domaći zadatak svojim uzorima. Umesto da mamuzaju mrtvog konja i beskonačno ponavljaju proverenu ali olinjalu formulu (vidi gore pod Cult of Luna), Psihonauti upumpavaju u svoj post metal dosta prog uticaja, ne bežeći od karakterističnih kulminacija i momenata na koje bi čovek prirodno reagovao skačući kroz zatvoren prozor. Sve je odrađeno prilično iskusno i znalački, tako da se belgijski zanesenjaci uz DVNE, Glassing i još neke svrstavaju u onu grupaciju koja dokazuje da Isis nasleđe nije ispričana priča već da može da se dalje razvija.

16. THE CALLOUS DAOBOYS - celebrity therapist (USA, mathcore / post hardcore / metalcore, MNRK Heavy)

Iako su bivši članovi The Dillinger Escape Plan ove godine izbacili veoma respektabilne stvari (vidi gore pod Greg Puciato i Thoughtcrimes), češanje za Dilindžer svrabom (vratite se, smradovi!) ove godine najbolje je odradila ova groteskna ekipa iz Atlante. Svega ovde ima - i nepara i dissonance i haosa i ludila, ali bogami najubedljiviji pečat stavljaju sa radio friendly momentima kojima dokazuju da se veoma lako šaltaju kroz žanrove i uticaje. Najbolje od svega je što ovo nikako nije puka TDEP kopija, već bend koji gradi svoje ime guliverskim koracima, osobenim humorom, interesantnim imidžom i bombastičnim zvukom. Take notes.

15. DREAM UNENDING - song of salvation (USA / Canada, doom / death metal, 20 Buck Spin)

Nepunih godinu dana nakon što su pobrali lovorike debijem “Tide Turns Eternal” asocirajući na zlatni Peaceville period početkom 90ih, tandem pod firmom Dream Unending se vraća sa novim LP-em. Ovo je muzički raskošnija, bogatija i optimističnija verzija debija, al kad stvari idu dole, one odlaze u ponore. Mnogo je danas death dooma (kao i svega ostalog svakako), a za izdvojiti se iz tako hermetički zatvorenog zvuka trebaju ti specijalni sastojci. Ova se ploča nalazi na ispoliranijem delu spektruma i nekako imam utisak da može da dotakne i ljude koji nemaju nikakve veze sa ovakvom muzikom. A kad neki album nadiđe okvire žanra koji ga jasno determinišu, to je onda nešto dosta posebno.

14. GREYHAVEN - this bright and beautiful world (USA, post hardcore / metalcore, Equal Vision / Graphic Nature Records)

Iako Greyhaven nemaju spektakularno distinktivan zvuk, zapravo bi se pre moglo reći da su dosta derivativan bend, njihov treći album je pobeda. Pesme su toliko dobro komponovane i dobro rade i zasebno a još bolje kao celina, tako da imam utisak kao da ih je veštačka inteligencija izbacila nakon što su Every Time I Die, Underoath (iz najboljeg perioda) i Good Tiger ubačeni u blender. TBABW je totalna zaraza i pokazatelj da ne moraš biti unikat da bi bio pobednik, ako dovoljno dugo i pažljivo brusiš svoje veštine. Sva polja su ovde pokrivena, od haotičnih mathcore udara, do hit singlova koje ne možeš da zaboraviš. Zaključak je: daj mi dobre pesme i jebeš sve ostalo.

13. MISCREANCE - convergence (Italy, progressive death / thrash metal, Unspeakable Axe Records)

Letimičan pogled na promo fotke ovih Talijana jasno ukazuje na šta se ovi momci lože. Ko voli 90s prog death/thrash eru ne može da promaši sa Miscreance. Nepretencioznih pola sata trajanja albuma itekako utiču na ubedljivost materijala, filera nema već samo kompetentna svirka u kome svaki instrumentalista vrlo dobro zna gde je pošao i šta hoće. Mnogo volim kad bend radi u svoju korist ovakvim izborima. Album me kupio na keca jer se sluša kao bombon, taman si u fazonu jebote što je ovo dobro i brzo dođe kraj. A posle kraja zna se šta ide: repeat jedan lagani. Ili više njih, u mom slučaju.

12. MOON TOOTH - phototroph (USA, progressive metal, Pure Noise Records)

Bezveze stavljam žanrovsku odrednicu pored Moon Tooth imena, jerbo ovi nemaju repliku. Jedan od najunikatnijih bendova naše ere na svom trećem albumu dodatno brusi svoju formulu i pravi do sad svoju najbolju kolekciju pesama. Sva prepoznatljiva njihova ludila su prisutna, da ne ponavljam svoje reči kad sam izlagao utiske o prethodnoj ploči “Crux”, ali ovo je sad spakovano tako da su pesme još pamtljivije i raznovrsnije. Ponoviću samo da one-two punch u vidu John Carbonea i Nick Leea danas ne vidim da postoji na drugom mestu u ovakvom efektu. Najbolja stvar kod Moon Tooth je što mislim da i dalje nisu zadali taj završni udarac i imaju prostor za još malo unapređenja, samo zato su van top 10 ovog puta.

11. SIGH - shiki (Japan, avantgarde black / thrash metal, Peaceville Records)

Sa čuvenim japanskim avantgardistima, Sigh, jedino je sigurno da će na pitanje “Oćel’ biti lud’la?” odgovor biti potvrdan. Po mome sudu, imaju oni kroz diskografiju pogodaka i promašaja, jer jednostavno ne robuju nikakvim klišeima pa nisam fan baš svakog eksperimenta. Međutim, ovoga puta su nas obradovali možda i najkoherentnijom pločom do sada jer su svi trikovi, lokalni začini i mirođije ovde u službi pesama i uklopljeni na melodičnu black/thrash osnovu, a ne sami sebi cilj. Šiki šile vozi za sve pare, ne staje, možda mu ubedljivost daje upravo činjenica da ovde “metal” komponenta dominira nad “avantgarde” komponentom, dakle jedan direktan udar koji, iako miriše na daleku kuhinju dr Kawashime, ima fokus i preciznost.

10. FOXTAILS - fawn (USA, screamo / post hardcore, Skeletal Lightning Records)

Sada već zalazimo u opasne frekvencije i top 10 materijal. “Bunch of fucked up kids from Connecticut” kako sami sebe nazivaju ovi omladinci upravo odgovara onome što stvaraju. Foxtails mi deluju kao da ne prave nikakve kompromise u vezi svoje umetničke vizije, ne prave sebi idola niti bilo kakvog lika, niti poštuju 10 božijih zapovesti. Iako se njihova muzika najlakše može okarakterisati kao screamo, pre svega zbog prodornog i očajničkog vokala mlađane Megan Cadena-Fernandez, nema tu nekih velikih pravila. Imamo razigrane melodijice na blago distorziranom telekasteru, ritmičke zezalice, violinu koja dodaje tu melanholičnu notu, pesme krhke poput skupog porecelana kojeg bi Foxtails bez griže savesti razlupali potpuno nehajno i onako kako samo klince može da zabole organ. A od njihove muzike može da zaboli srce.

09. WAKE - thought form descent (Canada, melodic blackened death / post metal, Metal Blade Records)

Sjajni LP prethodnik “Devouring Ruin” je jasno označio tranziciju Wake iz prosečnog grindcore benda u nešto mnogo osobenije. Danas je teško objasniti šta to tačno oni sviraju iako zvuči poznato. Njihov novi album je veoma melodičan a težak milion tona, uopšte ne znam kako je to moguće. Najjača karika ovde je fluidnost kojom Wake skaču sa teme na temu, sa rifa na rif, stvarajući apokaliptičan vrtlog koji ima neku zavodljivu post pitkoću. Imao sam velika očekivanja, ali su ih, pošteno govreći, prevazišli. Vreme je za veliku scenu što će im, nadam se, Metal Blade i obezbediti.

08. CELESTE - assassine(s) (France, blackened sludge metal / post hardcore, Nuclear Blast Records)

A priča o malom bendu kome odlazak na veliki label nije naškodio već ih motivisao da izbace album karijere je priča o Assassine(s). Iako su Celeste zavređivali i ranije kultni status u uskim krugovima, to su u izvesnoj meri postigli ne samo mračnim, abrazivnim zvukom već i pažljivo negovanim umetničkim konceptom od koga nikad nisu odstupili. Iako sam već duže vreme fan benda, moram da priznam da mi nikada nije bilo lako da razlikujem njihove pesme kao jasno razgraničene delove zvučne siline kojom su udarali. Sve do sada. Assassine(s) je daleko najbolji Celeste album, kompozitorski na potpuno novom nivou bez da su izgubili i zrnce mraka i apokaliptičnosti po kojima su bili prepoznatljivi. Sada je to prava priča i punokrvni biser.

07. AN ABSTRACT ILLUSION - woe (Sweden, atmospheric progressive death metal, Willowtip Records)

Neki albumi su puke kolekcije pesama, boljih ili lošijih, međutim imamo i albume poput Woe koji su pravi monoliti. Priznajem da za An Abstract Illusion nisam znao do pre nekoliko meseci, a ja sam čovek koji voli iznenađenja. A ovo je veliko, epično, grandiozno iznenađenje koje malo ko može da ponudi. U ovih sat vremena soničnog putovanja spakovano je mnogo toga, takva konstelacija uvek sa sobom nosi ogroman rizik nekoherentnosti, razbacanosti i dezorijentisanosti. Ipak, mladi švedski trio je uspeo da sve stavi u balans i zaokruži ovaj ambiciozni poduhvat velikim, skoro orgazmičnim zvučnim trijumfom. Čitav album nosi auru konceptualne celine i samo na taj način ovu zver treba tretirati i konzumirati - nema prečica.

06. IMMOLATION - acts of god (USA, death metal, Nuclear Blast Records)

Dosta fanova smrt metala se uglavnom slaže oko dva najveća američka DM benda, to su Death i Morbid Angel. Oko trećeg uvek postoje polemike, zavisno od ličnih preferencija. Moja preferencija je Immolation, bend koji drži veoma konstantan nivo kvaliteta već 30+ godina. Imao sam bojazan da je 15 pesama za njihov jedanaesti LP previše, da su morale da rade makaze i da su se Robert Vigna i Ross Dolan sa kooperantima ovog puta malo zaigrali. Bojazan je postojala sve dok nisam čuo Acts of God prvi put. Ovde nema sekunde viška, a kada tako nešto postigneš posle ogromne kilometraže jasno je da si velikan. Ne samo da nema viška, već deluje da je paklena četvorka iz Yonkersa više nego ikad rešena da pečatira svoje mesto u DM panteonu. Vigna sa svojim prepoznatljivim, blago disonantnim ali instant urezivim rifovima ne greši, Dolan iz dubina muda proklinje organizovanu religiju kao da mu je 20, a Steve Shalaty za bubnjevima naprosto briljira. Produkcija na Immo albumima je znala da bude i ovakva i onakva, međutim ovde imamo pravu stvar, čvrstinu i isticanje vrlina benda bez da sve zvuči preproducirano i veštački. Alal vera.

05. ASHENSPIRE - hostile architecture (UK, avantgarde / progressive black metall, Code666 Records)

Jedan od creme de la creme albuma ove godine stiže iz Glazgova, Hostile Architecture je ujedno apsolutni unikat avangardnog muzičkog izraza ali i ogorčeni manifest anti-kapitalizma i u širem smislu anti-imperijalizma. Nisam čuo nikad nešto slično, pa i letimičan pogled na similar artist sekciju na bilo kojoj platformi potvrđuju tezu da ovaj bend ima nešto samo svoje. Bombastične i opore rečenice se ovde ispaljuju u liričkim rafalima a instrumentalna pratnja koja je krajnje nelinearna unosi nemir u slušaoca i stvara mu prelepu nelagodu. Najbolje od svega je što je čitav proizvod komponovan veoma pažljivo, nema ovde nikakve kakofonije i besmisla, naprotiv, neke izrazito pamtljive deonice samo dodatno potcrtavaju narativ i bodu u oko (ili bolje reći u uho). Izuzetna ploča.

04. BRUTUS - unison life (Belgium, post hardcore, Sargent House)

Trio iz Luvena je od samog starta miljenik medija koji prate ovakav zvuk. Krhka emocija ranjivog vokala Stefanie Mannaerts preko melanholičnih rifova u okviru pomalo neveštog izraza brzo je kupila publiku. Ja sam fan oba prethodna albuma, pa bio bih zadovoljan i da su samo nastavili u sličnom kvalitativnom maniru. Međutim, Brutus su sa Unison Life sve svoje sastojke podigli na viši nivo i izbacili album za klasu bolji od svega čime su se prethodno bavili. Ove pesme ne samo da instant uleću u uši, one instant uleću u srca. Neverovatan je autorski napredak koji su ostvarili ovde i sad govorimo o bendu koji mirne duše može da bude hedlajner ozbiljnih događaja. Dajte šansu ovome, kakvu god muziku da slušate. Mejnstrim potencijal ovde samo potvrđuje tezu da je ovo specijalan bend. Jeste, o du šev ljen.

03. MORROW - the quiet earth (UK, emo crust / sludge, Alerta Antifascista Records)

Morrow je jedan od pregršt projekata umetnika pod imenom Alex CF, nekadašnjeg frontmena kultnih Fall of Efrafa, koji je sa glavnim instrumentalistom Davidom okupio pogolemu ekipu kolaboranata, uglavnom prijatelja iz drugih bratskih bendova crust i sludge provenijencije. Alex je vrlo talentovan baja, volim njegove likovne radove i post-apokaliptične tekstove u kojima je priroda porazila čoveka, a sličan narativ je vezan i za Morrow, svet sutrašnjosti koji se vraća svojim primalnim oblicima u kojem obitavaju samo bića mnogo starija od ljudi. Međutim, ovo nije samo literaran rad već muzika ubija na mestu, smenjuju se melanholične i apokaliptične deonice, ogroman broj vokala daje posebnu teksturu zvuku, dinamika je fantastična i prati naraciju kako treba i ostavlja nas u emotivnim ruševinama ali sa jasno izraženim optimizmom da možemo stvoriti nešto lepše i istinski sveto. Alex i Dave su nadmašili sve svoje dosadašnje radove beskompromisnom umetničkom vizijom i činjenicom da uopšte nije bitno kakvim materijalnim sredstvima raspolažeš već šta nosiš u sebi.

02. DISILLUSION - ayam (Germany, progressive metal, Prophecy Productions)

Ovi progresivci iz Saksonije imaju dosta čudnu biografiju, iako se bliže 30-om rođendanu uskoro, Ayam je tek četvrti njihov album (ok, postojao je taj hiatus period od oko 5 godina). Iako je prethodni, povratnički album “The Liberation” bio sasvim ok, nije dostigao ni blizu visine na koje su se popelii kultnim debijem i draguljem melodičnog progresivnog zvuka “Back to Times of Splendor”. Andy Scmidt i ekipa se nisu dali obeshrabriti i nedavno su nam podarili još jedan dragulj za koji nisam verovao da imaju mogućnosti. Ayam je instant klasik, kompleksno delo prepuno melodičnosti, emocije, catchy momenata kojima ću se 1000 puta vraćati. Izlomljeni ritmovi i progresivan pristup nisu sami sebi cilj, pesme dišu i vode na bezbroj putovanja, jebote ježio sam se na slušanja ovog albuma. Osobeni Schmidtov bariton dodaje još jednu unikatnu karakteristiku. Ipak, najveća snaga ovog albuma je sjajan flow, melodije su na pravom mestu tu da podmažu hladnu proggy strukturu i nikada ali baš nikada ne postaju cheesy i jeftine. Disillusion su sa Ayam ne samo nadmašili svoj vrhunski debi već izbacili jedan od najboljih albuma u proteklih 10 godina u celoj muzici.

Album godine:

01. GOSPEL - the loser (USA, prog rock / screamo, Dog Knights Productions)

Ovaj kvartet iz Bruklina je stekao kultni status svojim one of a kind debijem “Moon is a dead world” iz 2005-e spajajući do tad nespojivo, prog i psychedelic rock sa haotičnim hardcore zvukom. Potom su se brzo rasformirali a onda nekoliko puta bezuspešno pokušavali ponovo da se sastave sve do 2018-e kada je konačno počeo rad na novoj muzici, prvo na 20-minutnom monolitu koji se ove godine uobličio u jednopesmeni EP “MVDM: The Magical Volumes Vol.1: The Magick Volume of Dark Madder” a potom i na LP-u koga ćemo upoznati pod imenom “The Loser”. Nisam kapirao baš Gospel kad sam bio mlađi i tek čuo njihov debi, bili su mi “čudni”. Vremenom su moji muzički afiniteti išli u takve ogranke čiji su udaljeni polovi upravo prog rock, pretenciozna, kompleksna, sofisticirana i nakinđurena muzika, te screamo, jednostavna, haotična, emocijom nabijena i ekstremna verzija punka. Gospel ne obitavaju između ova dva pola, nego ih oni tope i spajaju u jedno. Bend čiji su uticaji istovremeno Genesis i Envy, Mahavishnu Orchestra i Nirvana, The Cure i Primus ne može a da ne intrigira, pitanje je samo da li će uspeti u svom ambicioznom zadatku. The Loser je po svakom parametru bolji od debija, izraz je zrelih muzičara iz svetske metropole koji ne robuju nikakvim šablonima niti trendovima, odbačeni su od svih subkulturnih grupacija - za progere oni su neki tamo punk drekavci, za plačljive harkoraše oni su neka ćalačka muzika zasnovana na džemovanju. A oni nisu ništa od toga i sve su to. Ovo je stvarno jedinstven bend koji kao da je pravljen po mojoj meri u spoju mojih muzičkih afiniteta. Ne odmaže svakako ni bubnjarski performans godine. Gospel verovatno nikad neće svirati na velikim binama niti pucati na komercijalni uspeh, to bi kompromitovalo njihov kult. Ovo su muzičari sa margine, ovo je bend sa margine. Prokleto dobar bend sa margine.

Ako ste već stigli ovde, hvala na pažnji i dajte neke vaše preporuke.

Svaka tebi čast 🙂

Princeton · December 23, 2022

19 hours ago, RatzenStadt said:

Secate li se Liz Kembidz? Bila je nezaustavljiva u dresu Australije...

https://streamable.com/a6l0hk

Definitivno bih odigrao 1 na 1 partiju basketa s njom.
Ne, stvarno bih voleo.

Prosle sedmice u lokalnom baru bila DJ 🙂

BattleBender · December 23, 2022

On 12/21/2022 at 5:26 PM, nemanjaol said:

Lex je po meni pomalo priglup lik (za društvene stvari, kapiram da je vrhunski matematičar/informatičar) pitanja su mu često jako neinspirativna i nema nikaakv pushback kad priča sa sagovornicima. Ok nije on klasičan novinar koji treba da ih lovi, ali nekad imam osećaj da bi mogao i dr Nestorović da mu dođe u emisiju i da prosipa svoje priče, a Lex bi samo klimao glavom i bio u fazonu Fascinating... What to you think, can those aliens feel love?

Deluje mi i da je upao dosta u priču rata kultura, i da ga sad malo i koriste right wing grifteri kao platformu da prosipaju svoje stvari. A on jbg ne može te nijanse društvenog konteksta da pohvata pa pomalo biva i iskorišćen u tom procesu.

Moram da priznam da sam u poslednjih nekoliko meseci dosta slabije slušao, tako da se možda nešto tu promenilo. Ali ovako napamet bih rekao da taj proces može da ide samo još više u pravcu toga da postaje platforma za alternativnu antisistemsku desnicu koja se zapatila u Americi u toj grupi ljudi koji vole da se predstavljaju kao Free Thinkeri.

Može tu da bude još uvek i poneka dobra epizoda, sa zanimljivim gostima, al kažem malo su mi dosadni njegovi intervjui.

Što se tiče Hubermana on mi je tu bolji i može stvarno dosta stvari zanimljivih da se čuje kod njega. Samo mi je problem što se i on dosta trudi da bude kontraš i nekako se po difoltu zauzima za ideje koje ispadaju iz nekih mainstream struja u medicini. Ali mi je ok što čak i ako ima taj bias uvek naglasi kada nedostaju sveobuhvatnije studije i podaci. Mada verujem da nekim zagriženijim fanovima koji vole i slušaju tu celu Free Thinkers podcast struju te stvari promaknu i sve uzimaju zdravo za gotovo.

🤣

To je bas onpoint.
Slazem se za Lex-a da on ima svoje bagove, ali su meni ti bagovi bas human. Nije savrseno neposredan, nije savrseno snalazljiv i opusten pred kamerama. Cesto kad pokusava da iznese nekih svoj insight, gleda u sto, zazmuri jako, i to traje i po 10 sekundi cak.
Ali to je odlika regular persone. Mislim da je jako bitno sto je jedan takav postao planetarno poznat. Mislim da je mnogo dobro sto imas u odredjenoj meri trapavog i pomalo smotanog lika sa takvom platformom. Ali je smart, preispituje stvari, i to sto je smotan nije bitno. Ne znam da li si ispratio koliko je nacitan, ne samo o nauci, nego vec i istorija, psihologija, filozofija, svetska knjizevnost... Citao sam da ljudi koji su imali prilike da isprate neki njegov regularan dan kazu da to koliko on radi, i nacin na koji on predano radi, je nesto sto nikad nisu videli.

Sto se tice dozvoljavanja gostima da pricaju sta hoce, on dozvoljava dosta, ali iz potrebe da neko pokusava da iznosi argumente, makar delovali pogresno, zeli da se prisustvuje cinu nekog metod argumentovanja. Pa ako je nesto glupost, neka ispadne glupo zato sto je samo argumentovanje toga jako smesno. Sto je meni sjajno.
A sa druge strane, evo skoro je zaustavio Kanye-a i rekao mu "Ej, ne mozes tako da pricas, to je bullshit (to mu je bas rekao)" iako je veliki fan Kanye-ove muzike. U pitanju su bila nekakve Ye-ove ludosti.

Kao sto si vec rekao "can those aliens feel love", na kraju krajeva ja ga jako gotivim, poprilicno se i rilejtujem sa njim sto se tice tog optimizma i romantizma glede buducnosti nase vrste.
Bas mi je jedan od sefova skoro rekao (imali neku filozofosku diskusiju o buducnosti covecanstva) "I kinda envy you, you have very futuristic views of humanity , and you manage to look at it from the romantic side. It reminds me of Lex Fridman."

Sto se tice Huberman-a, i sa njim na neki svoj nacin mogu da se relate-ujem, cesto znam da imam, nesto ja smatram svesno, znacajnije prikazivanje odredjenog gledista ili insight-a, just for the sake of the argument, ili kako bi se skrenula paznja, na odredjeni fenomen. Znacajniji, posto iako to deluje nekad kao hiperbolisanje, ja takve stvari vise dozivljavam kao bold.
Naivno je nekad komentarisati strucne ljude. Lik je neuronaucnik, ekspert za neuropsihologiju i bihejvioralizam (kako god vec), predaje na Stemfodu...
Ali da maltene nikad ne istice to. Nikad ne koristi svoje obrazovanje kao sredstvo argumentovanja. Entuzijastican je povodom nekih stvari. Vrlo verovatno radi nekakve ekspiremente, istrazivanja i sl, i onda pod utiskom istraszivanja povodom odredjenog hormona dodje i prica o tome.
Generalno je lik bez ikakvih kompleksa. Maltene izgleda kao nekakav drvoseca, Ceca da ga uzme za spot u Idi dok si mlad...

Izvrsi misaoni eksperiment:
- Zamisli pre 10,15 godina Svet u kome je Lex poznat, i zamisli Svet u kome imas jakog i napucanog naucnika sa svetski poznatog koledza, koji dobro izgleda, i cija internet persona se ne vrti oko toga, nego oko toga sta prica.

Ja to ne mogu da zamislim. Niti likovi kao Lex dobiju svojih 5 minuta, niti postoje likovi kao sto su Huberman.