Muškarac pod pritiskom (Battle Time)

[DameTime]

4 minutes ago, Stiletto said:

Zašto bi se neko uopšte osećao "necenjeno" i "neprimećeno"? Ako se trudiš oko nečega, neka to bude zato što to zavređuje trud, a ne da bi ti neko vikao "bravo, majstore".

 

Pumpati ego je kao biti solo drinker.

 

Uh, moram da se ubacim ovde, iako nisam muškarac u dugogodišnjoj vezi/braku. 

 

Čovek je društveno i emocionalno biće, tako da je ta potreba za prepoznavanjem (od strane partnera, pa i prijatelja, članova porodice) u odnosu sa drugima sasvim prirodna. Ne znam zašto si to odmah izjednačio sa "pumpanjem ega". 

 

Koliko god da se čovek trudi da nešto radi jer smatra da je to vredno (što spada u intrinzičku motivaciju), opet na dugoročnom planu prija, čak je potrebno, da mu se povremeno verbalizuje ili na drugi način pokaže da je cenjen. Pre svega kao osoba. 

 

Spoiler

Sve ovo ne znači da smatram kako žena treba da pohvali muža svaki put kad usisa ili opere sudove, apsolutno ne. 

 

[JPM]

Team @DameTime!

 

Sad moj tejk na sve ovo.

 

Lažemo se ako mislimo da svima nama s vremena na vreme ne treba validacija truda. Mnogi to pričaju, ali često po ponašanju baš prepoznajem suprotno. Zato je, recimo, na poslu veoma dobro kada team lead zna da pohvali dobar posao nekog svog radnika. 

 

Svi smo mi u manjoj ili većoj meri sebični i egocentrici, i to se ne treba ignorisati, treba biti svestan toga.

 

Lepo je kad su motivi intrinsic, što kaže @Stiletto, ali je to takođe i retka pojava, a interakcija u društvu je takva da svi mi, ako već biramo da činimo nesebične stvari, to činimo svesni da onaj drugi ceni naš trud. U krajnjoj meri, Dokins je lepo to rekao, čak i najekstremniji činovi altruizma u sebi sadrže crv sebičnosti, jer čovek čini drugima ono što bi voleo da oni čine njemu, tako da je često taj čin zapravo sebičan na nivou zajednice, iako se na nivou jedinke čine kao altruizam.

[DameTime]

4 minutes ago, JPM said:

Lažemo se ako mislimo da svima nama s vremena na vreme ne treba validacija truda. Mnogi to pričaju, ali često po ponašanju baš prepoznajem suprotno.

 

U poslednje vreme su neki meni bliski ljudi prekidali dugogodišnje partnerske odnose i ovo je bilo u top 3 razloga, ako ne i glavni. S vremenom je nestalo prave intimnosti i doživljavali su da partner uzima zdravo za gotovo njihov trud i doprinos u vezi.

 

Da, ako živiš sa nekim, verovatnoća je da ćete podeliti zadatke između sebe, što ne znači da ne treba povremeno pokazati da ceniš sve što ta osoba radi. Pogotovo jer većina nas balansira sa karijerom tj. poslovnim obavezama.

 

Apropo tvoje situacije, moj savet bi bio da prvo razmisliš da li i ti svojoj ženi pokazuješ to što bi voleo da ona pokazuje tebi? Zašto ovo kažem, jer postoje ljudi tj. parovi koji jednostavno nisu naučeni da komuniciraju na taj način. A nisu naučeni, između ostalog, jer mi obrasce afektivne vezanosti preuzimamo od svojih roditelja.

 

Tako da može biti da to do sada nije bio deo vaše komunikacije u odnosu, što ne znači da ne može da se uvede, ako krenete da radite na tome. Iliti magična reč - komunikacija (može biti mnogo teže nego što se misli).

[JPM]

3 minutes ago, DameTime said:

Zašto ovo kažem, jer postoje ljudi tj. parovi koji jednostavno nisu naučeni da komuniciraju na taj način.

 

100% tačno. Naime, svi smo mi učeni da na neki način pokazujemo da nam je stalo. Tako je recimo moja majka mene naučila da je konstantna briga da li ja imam šta da jedem, zapravo pokazivanje ljubavi.

 

Nekom drugom je to potpuno nevažno. Neko emocije pokazuje poklonima, neko provedenim vremenom... na razne načine. I sad ako druga osoba ne prepoznaje tvoj način pokazivanja emocija, može se desiti da ona misli da je ti ne voliš. Tu naravno dolazi verbalizacija.

[DameTime]

2 minutes ago, JPM said:

Nekom drugom je to potpuno nevažno. Neko emocije pokazuje poklonima, neko provedenim vremenom... na razne načine. I sad ako druga osoba ne prepoznaje tvoj način pokazivanja emocija, može se desiti da ona misli da je ti ne voliš. Tu naravno dolazi verbalizacija.

 

To se zove love language. Ima ih 5 i uvek je poželjno da partneri to znaju jedno o drugom.

 

[JPM]

Ja sam ovo 1 i 5. Najviše 5, acts of service. Hvala za ovo.

 

Recimo, ovo receiving gifts meni bukvalno ništa ne znači. Zahvalim se, naravno, ali mislim da davanje novca za nešto ne pokazuje tvoju ljubav prema nekome. Zato mi je i besmisleno kupovanje cveća ženama za osmi mart, jer to kao da je neka dužnost a ne želja.

 

Ali zato bukvalno jurim kao lud da obezbedim hranu i recimo da imaju toplu vodu ili čistu garderobu, pa čak i peglam. I za supruug i za ćerkicu. To je moj način da im pokažem ljubav. Moguće je da zato budem tužan i razočaran time što nikad nisam dobio doručak u krevetu ili što se supruga baš i ne trudi da mi spremi omiljeno jelo.

 

Ok, ovo je korisno. Hvala.

[DameTime]

Just now, JPM said:

Ja sam ovo 1 i 5. Najviše 5, acts of service. Hvala za ovo.

 

Pretpostavila sam da je tako, na osnovu tvog pisanja. 😊

 

Nema na čemu. Možeš popričati sa suprugom, moguće je da ona ne zna koliko je to tebi važno, ali i da ti možda nisi prepoznao da je njoj neki drugi love language primarni. 

[dzoneee]

Ја вала купујем цвеће за 8. март и супрузи и сестри и мајци, али не само за тај дан него и за остале безвезне дане када ми се ћефне да их изненадим. Али све те неке завничне датуме разних догађаја и обележавање истих итекако прослављамо. И искрено мало ми иде на живце кад чујем "ма шта Нова година, ма шта 8. март, ма шта 1. мај, ма шта овај дан", онај дан... треба бити сваки дан такав... озбиљно? Не сери🙄 Па треба, али да ли је у пракси тако? У години имаш толико неких одвратних, досадних дана, па сада требамо и ове које служе колико толико да те покрену на неки начин да и њих претворимо у те рендом дане. Ок како ко жели, мени је лично безвезе такво размишљање. 

 

Иначе што се тиче овога са ове табеле ја сам свих 5. Ал буквално. Мени је ово све логично да треба да садржи једна квалитетна, нормална, добра веза или брак. Знам да није у пракси тако често, зависи од неких фактора. А са друге стране зависи и са каквим партнером си. Ок ово под 1 и 5 вероватно треба бити универзално. Док ове остале зависи са ким си и шта тај/та желе. Имаш партнера што не воле да се држе за руке док ходају или суптилно испољавају нежност ван 4 зида, ето и ово око поклона рецимо је у истој категорији. 

 

И не осећам никакав притисак по питању овога, све је природно. Као кад си жедан нпр. па узмеш да пијеш воду. 🤷‍♀️

[JPM]

[fancy]

 

On 1/26/2026 at 2:16 PM, JPM said:

Pitanje za oženjene muškarce (ili može i za one koji su u ozbiljnim vezama i već planiraju ženidbu). Da li ste se nekada osećali necenjeno u okviru porodice (veze), odnosno nedovoljno primećeno za trud koji ulažete. Ako jeste, kako to rešavate?

 

Ne rešava se instantno, nema magičnog rešenja, samo vreme...  sad možeš odmah da skočiš na zadnji red ovog posta.

 

On 1/26/2026 at 7:47 PM, JPM said:

 

Naravno, ne tvrdim ni u jednom trenutku da je ovo racionalan osecaj.

...

pa pokusavam da nadjem nacin da sam izadjem na kraj sa istim.

 

Osećaj je realan.

 

On 1/26/2026 at 8:19 PM, JPM said:

Drugari, prestanite da bijete oko zbuna...dajte neke savete kako se sa time konkretno boriti.

...

 

Posveti se sebi, napreduj, čekaj da dete odraste, isplaniraj razvod, nađi nekog ko će da te ceni.

 

Ova zadnja 2 možeš i obrnutim redosledom, ali ispoštuj proceduru do kraja.

 

p.s. ono treće je preporuka, ali ako se stvari pogoršavaju s vremenom tako da dođeš do stadijuma u kome ćeš previše da se kidaš da bi ostajao zbog deteta, pređi na tačku 4.

[zoran59]

On 1/26/2026 at 8:16 AM, JPM said:

Pitanje za oženjene muškarce (ili može i za one koji su u ozbiljnim vezama i već planiraju ženidbu). Da li ste se nekada osećali necenjeno u okviru porodice (veze), odnosno nedovoljno primećeno za trud koji ulažete. Ako jeste, kako to rešavate?

 

JPM, vec par dana premisljam da li da odgovorim ili ne. Prvo, da li da uopste odgovorim, pa onda da li da posaljem privatnu poruku ili ovde na javnom delu foruma. Poceo si nesto. Sa jedne strane, jesu to intimni i privatni osecaji, a sa druge - nema tu nista sramotno ili kriminalno, ne treba to sakrivati. Mozda je bolje podeliti, pa se nadje i neka podrska ili dobar savet. 

 

Opisani osecaj imam i sa njim zivim vec skoro pola veka. Volim suprugu a ona kaze da (jos uvek) voli mene. Lepo, a i bilo bi lepo da na tome ostane.

Ipak, uvek se nadje neki zajeb.

Kod mene, u porodici, vecu ulogu je igrala prakticnost nego emocije. Roditelji su se razveli kad sam bio klinac, kasnije su prerano umrli. Moglo bi se kazati da sam "emocionalni invalid."

Kod supruge, obrnuto.

Skoro svi problemi u braku (u aprilu ce se navrsiti 40 godina od potpisivanja) se svode na to da je ona cerka svojih roditelja, a manje supruga.  Prvo ce uloziti napor da resi probleme roditelja a moji problemi neka sacekaju. Jebote, tasta je vec dugo pokojna, a tast ima 92 i nikako da umre. Pa tako cekam da se supruga posveti meni. Jer ja sam posvecen samo njoj. OK, imamo cerku - no ona je odrasla, ima muza i zivi svoj zivot.

 

Pitanje sa kraja tvog posta, "kako to resavate?"

Resio sam tako da sam se pomirio sa sudbinom. Moja voljena vise voli oca nego mene. A ja sam zakljucio da mi je lepse da imam makar i samo 40% nje nego da nemam nista. I nije mi tesko da sa svoje strane ulazem 100%.

 

Moja (pokojna) tasta je bila najbolja/najlepsa zena na svetu. Na samrti, bukvalno minut pre nego je srce stalo, poslednje reci su bile: "bice bolje."

 

                                                                     

[fancy]

11 minutes ago, zoran59 said:

ja sam zakljucio da mi je lepse da imam makar i samo 40% nje nego da nemam nista. I nije mi tesko da sa svoje strane ulazem 100%.

 

Osnovna greška muškaraca je što se zadovoljavaju ovakvim stvarima i snižavaju svoju vrednost. 

Pozitivna povratna sprega dovodi do toga da ih onda žena (ne samo supruga nego žena s kojom su, devojka, što bi rekli) još manje ceni i to spiraluje na dole...

 

Dakle. Ako daješ 100% sebe ništa ispod 100% onog drugog ne može da održi vezu, a prihvatanje nečeg manje od toga samo vrišti "očaj". A to tek žene ne vole.

 

Ne znam kako je to kod starijih parova verovatno ima dosta "daj šta daš" ali meni je to neshvatljivo. 

 

Kad sam to osetio kod svoje gospođe pre nekoliko godina seli smo popričali predočio sam joj šta nas čeka kad mali za godinu-2 bude punoletan (ukoliko pre toga ne sretnem nekog bitnog), usput sredili finansije i nekretnine, sad smo (sam) na tački 5 doduše izgleda mi ipak bez 4, no videćemo 😁.

 

Effort mora biti jednak ili ću radije biti sâm.

 

@JPM nemoj me shvatiti pogrešno, ali od sebe ne smeš nikad da odustaneš, a ako se trud ne podeli jednako na obe strane, unutrašnje nezadovoljstvo će samo da raste, i bićeš jebeno nesrećan. 

Ne bih da završim sa "ukoliko ti pak to odgovara..." jer nikome iskreno ne mogu da želim da bude ni u vezi ni u braku u kome sâm mora da vuče za dvoje, ili nesrazmerno više od partnera.

 

[JPM]

Nema pogrešnog shvatanja, cenim iskreno mišljenje i čak sam siguran da si u pravu, @fancy, samo što valjda mnogi muškarci ne skupe hrabrost da budu skroz svoji jer je to put na kome moraš biti spreman da ćeš možda i ostati sam. Onda prave razne kompromise i to dovodi do sporog umiranja veze. 

 

@zoran59 Hvala što si podelio ovo sa mnom i sa nama. Evo podeliću i ja iskreno ono što mislim da je glavni problme.

 

Moja supruga i ja smo kognitivno savršen par. Sve ono što ja smatram važnim u životu, smatra i ona. Nikad nije potencirala neke stvari koje ja ne bih radio vezano za finansijku stavku života.

 

Naš problem je emotivne prirode. Naime, kako ja to vidim, a imam prilično dokaza za ono što mislim, i to neposrednih, mi smo iz emotivno potpuno drugačijih sredina potekli. Naime, moja majka je ono što se u psihologiji zove helikopter majka. Ona je stalno bdila nada mnom, uvek činila sve da budem namiren, nahranjen, okupan, čisto obučen i ispeglan. To naravno ima loše strane, a to je preterano mešanje u baš svaku stavku života svog deteta.

 

Majka moje supruge je sušta suprotnost. Nemarna, aljkava, hladna, bitan joj je samo posao, o tome jedino i ume da priča i tračari, potpuni fahidiot. Dok smo se zabavljali, supruga je često pričala o tome meni, ja tada nisam video crvene zastavice, ali sad ih vidim.

Naše dete često nema šta da jede dok ja ne dođem s posla, a i to što ima često "ni pas s maslom ne bi pojeo". Onda ja dođem, onako umoran, nemam skuvan ručak, stan razbacan, u haosu, supruga tipka nešto na laptopu. Kao da oko nje nije štroka i nered.

 

Često to ne primim oštro, jednostavno uzdahnem i pospremam sve, spremim detetu da jede i sve super. Ali nekad se desi da se osetim kao golo govno. Toliko truda i ništa. Ni jedan jedini znak pažnje. NIkad. Pre braka, i pre nego što smo postali par, ona se izuzetno trudila oko mene. Od tada ni jednom se nije potrudila da mi spremi topao obrok da imam kad se vratim kući.

 

Napomenuću, ja radim svaki radni dan, ona ima nastavu jednom nedeljno. Dakle 4 od 5 dana je kući.

 

I ajde sve to, ali kada vidim zapušteno, čupavo, musavo dete, srce me boli. Dešavalo se i da se razdere na nju kad mala plače. Ja nikad, pre bih sebi pucao u glavu, meni je to dete kao malo vode na dlanu.

 

Dejm je pogodila poentu. Na različite načine pokazujemo ljubav, ali ne kontamo najbolje međuseobni love language.

 

Druga stvar, to odrastanje u emotivno obogaljenoj porodici, ona samo prenosi kroz generacijsku traumu. A zna za to, čita daleko više nego ja.

 

Eto, nabacah neke stvari sad. Dakle nije bes, ne tera me na agresiju, nekad mi prosto srce prepukne, a tek kad čujem da izgovori nešto tipa "začepi derište!" i slično, bukvalno kao strela da me je probola.

 

I sad hajde, recite vi meni, možda sam ja mekušac, možda sam previše osetljiv, možda samo treba da očvrsnem, možda ni moj osećaj nije racionalan, ali da je stvaran, itekako jeste.

[JPM]

 

Da, da ne zaboravim, kao dodatak. Nemam uopšte problem ovo da delim, ja nisam ni blizu savršena osoba, ali mislim da sam prilično svestan svojih mana i vrlina, kao što i mislim da se o realnim problemima jako malo priča u našoj zajednici, valjda se ljudi boje osude ili čega već. Ali ćutanje je još gore, nakupiti tu potištenost samo je odličan put u neku bolest.

 

Ovako, možda bude bolje možda ne, ali bar probaš da nađeš savet.

 

Nekada sam mislio da je bolje biti što tolerantniji ali danas mislim da to nije tačno. Ne treba biti zadrt, ali ako si previše tolerantan i predugo ćutiš, ispadne baš loše.

 

 

Edited 1 hour ago by JPM