Psiho kauč

[Devil In My Pants]

Pa nemaju ni oni ne znam koliko mnogo posla. Zavisi verovatno i od grada se nalazi psihotarapeut. Ljudi u principu misle da sve znaju i da im takva pomoc nije potrebna, a kad ogroman porblem zakuca na vrata onda kuku lele. Mnogo stvari se moze srediti u drzavi sa tim, tu posebno mislim na ove drzavne, koji mozda i ne postoje ili se jako tesko dolazi do njih. To je oziljan problem, a koliko vidim ne bave se bas kvalitetno sa njim. Uglavnom dobijaju to novopceni da se uce,a mislim da bi trebalo svi psihotarapeuti da ucestvuju u tome sa odredjnim procentom.

 

@Kronostime Ima i to smisla sto kazes, ali za odredjene osobe, a i  gde u gradu da seces bukovinu.  Tako da je ovo u principu neumesna sala na ovakvom topiku i amatersko pristupanje problemu. Ti shvatas da nije problem samo u nervozi, ljudi imaju ogromne zivotne traume, a ti se sprdas sa tim. Ovo i jeste jedan od osnvnih problem, kada neko i dodje i zeli da resi problem, udje mu neki padobranac sa ovim, idi u sumu seci bukovinu i bice ti bolje.

[Kronostime]

@Pavaroti Sta sam sve u zivotu prosao ne mozes ni da naslutis, tako da vrlo dobro znam sta su traume, nervoza, impulsivnost. Naucio sam da se sa tim nosim prvenstveno samodisciplinom i radom, tako da sam sve to prevazisao. Ne sudi o nekome koga ne poznajes - to ti je moj savet.

[Devil In My Pants]

10 minutes ago, Kronostime said:

@Pavaroti Sta sam sve u zivotu prosao ne mozes ni da naslutis, tako da vrlo dobro znam sta su traume, nervoza, impulsivnost. Naucio sam da se sa tim nosim prvenstveno samodisciplinom i radom, tako da sam sve to prevazisao. Ne sudi o nekome koga ne poznajes - to ti je moj savet.

Niko to nije ni napisao. Mislim o tvom stanju i sta si prosao. 

Ovo je ipak osetljiva tema i ti dolazis sa komentarom, idite cepajte bukovinu sve ce Vas proci. Zbog toga sam pokusao da ti objasnim da takvi upadi na ovoj temi nisu potrebni. Nisam te cak ni osudjivao, vec sam ti samo napisao da se ne sprdas sa temom. 

Naravno da ne zelim da osudujem ljude koje ne poznajem. Napisi nesto vise o sebi i datoj temi i bices od pomoci. Kako si prevazisao nedace i ostalo.

[Kronostime]

Da bi prevazisao problem, prvo se moras suociti sa samim sobom: otkriti sta je uzrok problema, kako je to eskaliralo i da odlucis kako ces to da resis. Da resis, a ne da pobegnes od problema. Psihoterapeut ti je tu samo pomocnik koji ce te, korak po korak, provoditi kroz sve to - nista vise, nista manje. Nijedan problem nije neresiv, ma koliko to izgledalo, i resenje se nalazi u tebi. Postavi sebi to kao cilj i budi uporan u tome i resices problem i sam.

 

[Devil In My Pants]

Vidis kako mozes lepo da napises kad hoces. Slazem sa svim,samo ne sa zadnjom recenicom. Nekada je stvarno potrebna pomoc profesionalca. Mnogo manje zlodela bi bilo da su ljudi upicivani na njih a ne ''sami'' da rese probleme. Ima ko to moze, ali vecina nema tu snagu. Zavisi i od stepena problema, ali ovde pricamo o nesto vecim. 

Hvala na odgovoru,  vidim da mozes kad hoces da napises i nesto kvalitetno od obicne upadice.

[Kronostime]

Najveci problem je nagomilavanje negativnog u sebi, onako: kap po kap. To moze, do nekle, da se kontrolise, ali ce u jednom trenuktku biti previse nagomilanog i doci ce do pucanja,

To je osnovni razlog zasto, na izgled, mirni i tihi ljudi odjednom popizde i zapucaju na sve oko sebe.

Nemoj nikada sebi da dozvolis da ti se nagomila previse negativnog, vec izbaci to s vremena na vreme iz sebe i videces koliko ce ti biti lakse da se samokontrolises.

Veruj mi - been there, done that.

[Devil In My Pants]

@Kronostime Dobio sam taj savet vec i slazem se u potunosti. Ne samo negativnog, nego bilo kojih emocija nije dobro po osobu ali i organizam. Dosta teskih bolesti dolazi iz toga.

[Džudi]

8 hours ago, Kronostime said:

Naucio sam da se sa tim nosim prvenstveno samodisciplinom i radom, tako da sam sve to prevazisao

 

Razumem te. Ovo može da važi za ljude koji su fizički zdravi, ali psihički labilni kojii imaju samo psihičke poremećaje.

 

Šta da radim ja koja nemam psihičke već psihosomatske probleme? PTSP i depresija su nastali zbog ortopedskih problema, ortopedski problemi su nastali zbog spastičnog oblika CP koju je jedan čuveni ortoped promenio u kvadriplegiju...i kod mene se sve to vrti u krug a na depru utiču i neke ružne i tužne stvari.

 

Ja sam sve vreme samodisciplinovana, tj pazim na svaki svoj pokret kolena NON-STOP svih dana u nedelji, svih meseci, cele godine.

 

Da li znaš kako je to kad živiš sve vreme pod oprezom, sa strahom? 

 

Ne, ja iskreno ne želim to da saznaš, ni ti, ni svi ljudi koje znam i na netu i van neta. Nikome, bukvalno nikome to ne želim.. 

[ras kass]

Mozes ti da se nosis radim, problem je kada rad prestane i ostanes 1 na 1 sa mozgom....

Bio je skoro clanak na noizzu gde su pokusali pricama da podignu svest o depresiji, na to ide gomila komentara gde se depresivnim ljudima predlaze kopanje kanala i setnja kroz sumu...Ali jbg ipak je ovo drustvo koje je bilo spremno da lincuje lgbt osobe...

[Squabbit]

11 hours ago, Pletilja said:

Kao mlada zena, znala sam da u besu nemoci jednim potezom ruke zbrisem sve sa neke komode, stola, police.......pri tome, svesna da vidim predmete koje volim.....kao da sam kaznjavala sebe zbog te nemoci......posle sam naucila da odem u kupatilo, smotam najdeblji i najveci peskir i vristim u njega dok ne promuknem....mladost ludost,  Kad sam dovela sebe u red, bilo mi je dovoljno pranje prozora.....😄Odoh da sredim spajz, treba da donesem jednu odluku a tako najbolje sredjujem misli.

 

ne bih da se sprdam, ali krenuh da citam, stigoh do bolda i razocarah se.. 🙂

 

[Mama_mia]

11 hours ago, Džudi said:

 

 

U državnim ustanovama po šest i više meseci čeka se na psihoterapiju..

 

  

to znaci da ima mnogo precih slucajeva,

ko zna u kakvom su stanju ...jos je to i dobro ako su stigli na pravo mesto

 

vec dugo cujem da je bensedin najprodavaniji proizvod...izgleda takva je to psihoterapija, prepise bendzos i cao

 

 

[Angelia]

On 7/14/2019 at 5:14 PM, Džudi said:

Možda je ovo dobra tema za link..

 

https://ddl.rs/zdravlje/psihologija/6-nacina-da-se-mentalno-zastitite-od-drustvene-mreze/

 

Uglavnom se pridržavam ovih saveta.

 

 

Danas sam se opet setila ovog tvog posta. Pita me prijatelj danas "a zasto ti mene ne pratis na twitteru?"

Mmmmm mozda zato sto ja nemam twitter account....

[vilhelmina]

18 hours ago, Džudi said:

 

Najveći problem u Srbiji je što su privatni psihoterapeuti skupi, jedan razgovor je često nedovoljan a za više odlazaka mnogi od nas nemaju novca.

 

U državnim ustanovama po šest i više meseci čeka se na psihoterapiju..

 

  

 

Molim te da me ne shvatis pogresno, ali cini mi se da u Srbiji postoji pogresno shvatanje toga sta je uopste psihoterapija. Kod mene u swe se isto dugo ceka na pocetak terapije. Od prijave (uput lekara ili tvoja sopstvena zelja, svejedno) do pocetka, obicno prodje par meseci, bez obzira da li je drzavni ili privatni. I vrlo je skupo, jedna poseta oko 100 evra. Samo u izuzetnim slucajevima je pokriveno od strane socijalnog (opet nevezano da li je privatni ili drzavni), a i tada svega par poseta, max deset. I to nije zato sto je neko nehuman, nego sto je u tome sustina psihoterapije. Bar kako se ovde shvata, a Skandinavija u toj oblasti moze da bude primer i za druge.

Poenta je u tome da psihoterapija, kao i svaka druga terapija, mora da ima neki cilj. U prvih par poseta se taj cilj formulise u razgovoru izmedju terapeuta i osobe, a cilj nije cilj nego samo lepa zelja, ako se istovremeno ne odredi i vremenski rok u kojem ce se postici. Na psihoterapiju se ovde ne gleda kao na plakaonicu od koje ti je bolje par dana, nego kao na sredstvo koje osobi u duzem periodu omogucava da se oseca bolje, tako sto ce ta osoba nauciti da zivi sa svojim problemom. Ucenje kao ucenje, podrazumeva i motivaciju, domace zadatke i vrlo veliki napor od strane te osobe. Cilj je uvek da se prekine neki los obrazac, bilo da se radi o nekom ponasanju ili stavu (prema sebi, svojoj okolini, problemu uopste...). Ako terapeut u prvih par poseta ustanovi da se cilj ne moze postici u razumnom vremenu, iskreno ce ti to reci. To jeste pitanje etike, jer bez obzira da li placa socijalno ili ti sama, nije u redu da terapeut na neodredjeno vreme uzima pare, a rezultat se ne vidi. To ne znaci da terapeut nije dobar, nego da psihoterapija verovatno nije pravo sredstvo u konkretnom slucaju.

Da rezimiram, psihoterapija ima svoj pocetak (odredjivanje cilja i vremena u kojem ce se isti dostici), svoj osmisljen tok (metode, sredstva, tehnike, vezbe...) i kraj (evaluacija rezultata). Sve drugo su neformalni razgovori s osobom koja ume da slusa i da da dobar savet, ali to nije psihoterapija.

[Pletilja]

Nije covek bicikl pa mu promenis lanac, podmazes pedale i nastavis da vozis.....za psihoterapiju je potrebno vreme, to je putovanje sa saputnikom, teraperutom, ima svoje faze, tempo, ritam. Psihoterapija je i igra nadmudrivanja, pacijentovi obrasci ponasanja, osecanja,  su njegova sigurna zona koja se tesko napusta sve dok se ne stvori odnos poverenja u terapeuta a za to je potrebno vreme. 

Treba citati literaturu onih autora koji imaju ozbiljnu i dugotrajnu praksu, citati radove velikana kao sto su Frojd i Jung, steci elementarno saznanje o tome sta je psiha, kakvi su mehanizmi koji nase iskustvo obradjuju i ugradjuju u svest i posdvest. I to je rad za koji je potrebna dobra volja cak i kad nema funkcionalnih problema, put da se kroz samospoznaju  odnosi i funkcije podignu na visi i kavalitetniji nivo. Jednostavno, to je mentalna higijena. I potrebna je svima. 

 

 

[vilhelmina]

@Pletilja, ja sam samo ukratko opisala kako se psihoterapija definise u Svedskoj, a isto je i u ostatku zapadne Evrope. To je ono sto je racionalno i sto se moze ocekivati u zemljama u kojima je psihicko zdravlje koliko-toliko pokriveno sistemom socijalnog osiguranja. Van toga niko nikome ne brani da psihoterapiju definise kako hoce i da se njome bavi na nacin koji smatra da treba, kao sto ni pojedincima niko ne brani da izaberu terapeuta koji im odgovara i s njim ostvare dugorocan kontakt. Ali onda ce to tog pojedinca i da kosta onoliko koliko kosta angazovanje strucnjaka s visegodisnjim visokim obrazovanjem, koji uz to sve vreme mora da se usavrsava. Nije realno ocekivati da to bude neka suma koju prosecan covek moze da si priusti, bez obzira o kom delu svetu ili zdravstvenom sistemu govorili.

Zato o tome nisam ni govorila, vec o onom sto je realno i dostupno nama, obicnim smrtnicima. I nisam rekla da tako treba da bude, vec da tako jeste, i to ne samo u Srbiji. Ponajmanje sam poredila coveka s biciklom. Uostalom, sami psihoterapeuti definisu svoju misiju ovako kako sam opisala, bar oni koji rade u praksi i zive od svog posla. Jer kad bi funkcionisalo ovako kako vi opisujete, tesko da bi nahvatali vise od par pacijenata koji bi mogli da plate njihove usluge, za ceo svoj radni vek. Takodjer je nerealno ocekivanje da svako onaj ko zeli da svoje psihicko zdravlje podigne na visi nivo, ima mogucnost da si priusti psihoterapeuta koji ce ga pratiti kroz zivot. Nemojte se ljutiti na mene sto to konstatujem.

Edited July 20, 2019 by vilhelmina

[Devil In My Pants]

13 minutes ago, vilhelmina said:

@Pletilja, ja sam samo ukratko opisala kako se psihoterapija definise u Svedskoj, a isto je i u ostatku zapadne Evrope. To je ono sto je racionalno i sto se moze ocekivati u zemljama u kojima je psihicko zdravlje koliko-toliko pokriveno sistemom socijalnog osiguranja. Van toga niko nikome ne brani da psihoterapiju definise kako hoce i da se njome bavi na nacin koji smatra da treba, kao sto ni pojedincima niko ne brani da izaberu terapeuta koji im odgovara i s njim ostvare dugorocan kontakt. Ali onda ce to tog pojedinca i da kosta onoliko koliko kosta angazovanje strucnjaka s visegodisnjim visokim obrazovanjem, koji uz to sve vreme mora da se usavrsava. Nije realno ocekivati da to bude neka suma koju prosecan covek moze da si priusti, bez obzira o kom delu svetu ili zdravstvenom sistemu govorili.

Zato o tome nisam ni govorila, vec o onom sto je realno i dostupno nama, obicnim smrtnicima. I nisam rekla da tako treba da bude, vec da tako jeste, i to ne samo u Srbiji. Ponajmanje sam poredila coveka s biciklom. Uostalom, sami psihoterapeuti definisu svoju misiju ovako kako sam opisala, bar oni koji rade u praksi i zive od svog posla. Jer kad bi funkcionisalo ovako kako vi opisujete, tesko da bi nahvatali vise od par pacijenata koji bi mogli da plate njihove usluge, za ceo svoj radni vek. Takodjer je nerealno ocekivanje da svako onaj ko zeli da svoje psihicko zdravlje podigne na visi nivo, ima mogucnost da si priusti psihoterapeuta koji ce ga pratiti kroz zivot. Nemojte se ljutiti na mene sto to konstatujem.

 Lepo ti je sve napisala, kratko ali u centar. Ti onda odgovaras sa tekstom koji nema veze sa njenim odgovorom tebi. Valjda treba vise dati verujemo posto zivis u Svedskoj. Na sve to kazes da psihotarapeuti rade na nacin koji si ti napisala. Ako nisi psihotarapeut, sumnjam da imas pravo da tako nesto napises i sama sebi to potvrdis.

[vilhelmina]

2 minutes ago, Pavaroti said:

 Lepo ti je sve napisala, kratko ali u centar. Ti onda odgovaras sa tekstom koji nema veze sa njenim odgovorom tebi. Valjda treba vise dati verujemo posto zivis u Svedskoj. Na sve to kazes da psihotarapeuti rade na nacin koji si ti napisala. Ako nisi psihotarapeut, sumnjam da imas pravo da tako nesto napises i sama sebi to potvrdis.

 

Ne znam cime sam zasluzila ovako ruzan odgovor, ali svakako necu nastavljati ovu diskusiju.

Imam kvalifikacije s kojima mogu da radim kao psihoterapeut i radila sam to neko vreme. Sada radim nesto drugo, ali svakodnevno koristimta ista  znanja i vestine. Ne pricam napamet.

[Devil In My Pants]

Pa tako napisi onda. Stavi kvalifikacije i sta si radila da bi zauzela poziciju sa koje zelis da pises. Ja dugo koristim psihotarapeute i to je nesto normalno i sto bi trebalo svi da rade. Lepo je devojka napisala gore da je to proces, veoma dug, cak i neprestan. Nije nuzno da si teze bolestan ili uopste bolestan da bi te usluge i koristio.

Izvinite sko sam Vas uvredio, nije mi bila namera.

[Pletilja]

Draga Vili, vi ste moje oci i usi na severu a i sire.😘 Ono o biciklu je bilo na racun faktickog stanja koje ste opisali i u koje ne sumnjam, ako sam bila trapava, prastajte,  lep dan vam zelim.

[Mama_mia]

12 minutes ago, vilhelmina said:

 

Ne znam cime sam zasluzila ovako ruzan odgovor, ali svakako necu nastavljati ovu diskusiju.

Imam kvalifikacije s kojima mogu da radim kao psihoterapeut i radila sam to neko vreme. Sada radim nesto drugo, ali svakodnevno koristimta ista  znanja i vestine. Ne pricam napamet.

 

u tom slucaju znas da ne bi trebalo da se obazires na slucajne, nesmotrene i namerne provokacije i odustajes,

pa zamisli koliko su cudna ponasanja i nastupi rasprostranjeni,

cilj je suzbiti to `cudno` prosto da se ljudi ne bi saplitali jedno o drugo na svakom koraku, npr. on skoci ti ga zamolis da sedne, on drekne ti ga zamolis da spusti ton, on lupeta - zamolis ga da se usredsredi, on provocira ili skrece temu - ti ga vracas...ovo naravno sve vazi za blaze slucajeve koje je moguce kontrolisati bez obezbedjenja i koji pristojno reaguju na glas svog psihoterapeuta

 

i zaista ne vidim da si nesto lose odgovorila da bi se skakalo u odbranu onoga sto je napisala pletilja

 

cak mi je izgledalo kao da je svaka od vas napisala potpuno nezavisne postove

 

 

[Devil In My Pants]

Niko je nije napao, vec sam usao u dijalog. Sumnjam da je tacno to sto je napisala, a to nije napad vec konstatacija. Imao sam priliku da radim sa dosta njih a i da se druzim tokom zivota pa sam pomalo sumnjicav na izlaganje kolege forumasa. Dok je pletilja to dobro objasnila, pa mi neligicno da je neko poklopi sa argumentima koji su u najboljem slucaju tanki. Psiha je najbitniji deo coveka i na tome se uvek mora raditi.

[dude]

Toplo preporucujem knjigu Kad je Nice plakao, Irvina Jaloma. Lecenje razgovorom, ili kako je to nazvano, ciscenje dimnjaka. Sa mnostvom izuzetno inteligentnih dijaloga

 

https://www.delfi.rs/knjige/64682_kad_je_nice_plakao_knjiga_delfi_knjizare.html

[Džudi]

4 hours ago, vilhelmina said:

 

Molim te da me ne shvatis pogresno, ali cini mi se da u Srbiji postoji pogresno shvatanje toga sta je uopste psihoterapija. Kod mene u swe se isto dugo ceka na pocetak terapije. Od prijave (uput lekara ili tvoja sopstvena zelja, svejedno) do pocetka, obicno prodje par meseci, bez obzira da li je drzavni ili privatni. I vrlo je skupo, jedna poseta oko 100 evra. Samo u izuzetnim slucajevima je pokriveno od strane socijalnog (opet nevezano da li je privatni ili drzavni), a i tada svega par poseta, max deset. I to nije zato sto je neko nehuman, nego sto je u tome sustina psihoterapije. Bar kako se ovde shvata, a Skandinavija u toj oblasti moze da bude primer i za druge.

Poenta je u tome da psihoterapija, kao i svaka druga terapija, mora da ima neki cilj. U prvih par poseta se taj cilj formulise u razgovoru izmedju terapeuta i osobe, a cilj nije cilj nego samo lepa zelja, ako se istovremeno ne odredi i vremenski rok u kojem ce se postici. Na psihoterapiju se ovde ne gleda kao na plakaonicu od koje ti je bolje par dana, nego kao na sredstvo koje osobi u duzem periodu omogucava da se oseca bolje, tako sto ce ta osoba nauciti da zivi sa svojim problemom. Ucenje kao ucenje, podrazumeva i motivaciju, domace zadatke i vrlo veliki napor od strane te osobe. Cilj je uvek da se prekine neki los obrazac, bilo da se radi o nekom ponasanju ili stavu (prema sebi, svojoj okolini, problemu uopste...). Ako terapeut u prvih par poseta ustanovi da se cilj ne moze postici u razumnom vremenu, iskreno ce ti to reci. To jeste pitanje etike, jer bez obzira da li placa socijalno ili ti sama, nije u redu da terapeut na neodredjeno vreme uzima pare, a rezultat se ne vidi. To ne znaci da terapeut nije dobar, nego da psihoterapija verovatno nije pravo sredstvo u konkretnom slucaju.

Da rezimiram, psihoterapija ima svoj pocetak (odredjivanje cilja i vremena u kojem ce se isti dostici), svoj osmisljen tok (metode, sredstva, tehnike, vezbe...) i kraj (evaluacija rezultata). Sve drugo su neformalni razgovori s osobom koja ume da slusa i da da dobar savet, ali to nije psihoterapija.

 

Ne shvatam te pogrešno, razumem o čemu pišeš. 

 

Ja sam sa svojom prvom psih radila KBT i REBT terapiju i to nekoliko meseci. Dobijala sam domaće zadatke, uredno sam radila te zadatke. Terapija je trajala između 45-60 minuta.

 

I tada nisam čekala mesecima na tu terapiju. Ali, nikakav boljitak od te terapije nisam osetila.

 

Zašto je to tako? Zato što su se povrede kolena koje su i dovele do PTSP-a nastavile. Samim tim i danas imam flešbek fenomene i sve što prati PTSP. 

 

Ovde sam pronašla dva psihijatra koji rade samo sa onima koji imaju PTSP.  Jedan radi na VMA i traži da dolazim tamo popodne i da plaćam 2600 dinara. 

 

Drugog psih sam našla na netu, radi u jednoj klinici. Sa njim nisam kontaktirala.

 

I opet se vraćam na tu ex psih. Kada smo počele priču o PTSP-u i ostalom, rekla je da su moji roditelji napravili dve greške: morali su da pristanu na operaciju kada sam imala 13 godina i kada su se luksacije patele ponavljale na svaka dva meseca i druga greška je što me tada nisu vodili kod dečijeg psihologa.

 

Ne znam da li ove greške mogu sada da se isprave. Ne znam da li mi je potrebna psihoterapija ili samo operacija drugog kolena koja će me uveriti da mi se taj pakao više neće dešavati.

 

Nadam se da me razumeš. Imam psihosomatske probleme, ne psihičke poremećaje koje lako mogu da reše lekovi i pet psihoterapeutskih seansi.

[vilhelmina]

3 hours ago, Pletilja said:

Draga Vili, vi ste moje oci i usi na severu a i sire.😘 Ono o biciklu je bilo na racun faktickog stanja koje ste opisali i u koje ne sumnjam, ako sam bila trapava, prastajte,  lep dan vam zelim.

 

Taman posla, draga Pletilja, da ja vas ili vi mene ne razumete. Ali ocigledno je bilo potrebno da pojasnim zbog drugih sta psihoterapija moze, a sta ne moze, i sta je to uopste. Nije svaka poseta psihologu ili psihijatru psihoterapija, u tome je stvar. Nije ni svaki psiholog ili psihijatar psihoterapeut, kao sto nije ni svaki psihoterapeut psiholog ili psihijatar.

Ja sam, kao sto to verovatno znate, socijalni radnik. Sigurno znate i da sam to studirala u vreme kad malo ko to radi, jer sam u neko doba svog zivota resila da promenim struku. Pred kraj studija sam sticajem okolnosti radila praksu u bolnici i tu dosla na ideju da bi to moglo da bude moje buduce usmerenje u novoj struci. Prvi posao u struci sam dobila jos za vreme studija, pa se nakon zavrsetka nisam zurila da nadjem novi, vec sam vrlo strateski birala mesta na kojima bih mogla da nastavim obuku za psihoterapeuta, naravno uz posao. Dobila sam tu sansu u jednoj manjoj bolnici, za godinu dana stekla certifikat i nastavila to da radim jos dve godine. I dalje sebe vidim u tome, ali mozda nekad kasnije. Sad sam u svojoj osnovnoj struci, radim u opstini, u okviru brige o starima. Plata nije bila nebitan faktor kad sam odlucila da predjem iz zdravstva u opstinu, ali presudilo je ipak to sto sam videla kako to funkcionise u praksi. Funkcionise onako kako sam opisala, a iz ugla psihoterapeuta - jos gore. Meri vam se ucinak po satu, broje se pacijenti kao na traci, dokumentuje se svaki razgovor, podnose se izvestaji... Naravno, ne o onome sto je zasticeno obavezom cutanja, ali npr da li je pacijent zakljucio bolovanje i vratio se na posao, da li je imao recidiv ako je rec o nekoj ovisnosti ili kriminalu, da li je odradio terapiju do kraja ili je svojevoljno napustio, da li je osoba obolela od anoreksije pocela da jede... Od terapeuta se traze se vrlo konkretni rezultati, a boj poseta je ogranicen. Nigde se ne kaze na koliko, ali se zna sta je ocekivano, obicno desetak poseta u okviru dva do tri meseca.

Naravno, ima psihoterapeuta koji vrlo dobro unovce svoje kvalifikacije. To su obicno frilenseri, kojima je to skoro pa hobi. Drze predavanja o stresu, grupne seanse za zaposlene po firmama, life coaching i slicno. Ima jos jedna bitna stvar u svemu tome, za koju mislim da forumska javnost treba da sazna, ako vec nije. Psihoterapeuti se ne skoluju u okviru redovnih studija. To su obicno edukativni centri koje osnivaju akreditovana udruzenja psihoterapeuta, koja isto lepo zaradjuju na tome. Uslov je zavrsena medicina, psihologija ili neki od humanistickih studija (ne bilo koji, naravno, vec oni koji daju osnovu za nastavak). Trajanje obrazovanja je od jedna do cetiri godine, zavisno od toga za koliko i za koje tehnike se trazi certifikat. Za KBT je dovoljna jedna godina, pa zato vecina to i bira, me inkluded. Polaznici prvo sami treba da prodju jedan ciklus psihoterapije, a zatim se dobija pacijent s kojim se radi par meseci. Posle toga ide analiza svega toga, individualno i grupno, i na kraju zavrsni ispit i certifikat. Rad s pacijentom podrazumeva snimanje svih poseta kamerom, sto naravno znaci da je pacijent o tome obavesten i na to svojevoljno pristao. Obicno je za njih to izbor izmedju sanse da terapiju zapocnu odmah, sa studentom i kamerom, ili da cekaju nekoliko meseci, pa redovnim putem.

Put do certifikata psihoterapeuta je svuda vise-manje isti, ukljucujuci i Srbiju. Vecina edukativnih centara jeste medjunarodno akreditovana, pa su i certifikati medjunarodno priznati. I nacin rada psihoterapeuta se ne razlikuje bitno, bar na podrucju Evrope (pri tome ne mislim samo na EU). Dakle, da ne bude zabune, ovo gore se odnosi i na Srbiju, ne samo na Svedsku.

[vilhelmina]

2 hours ago, Džudi said:

 

 

I opet se vraćam na tu ex psih. Kada smo počele priču o PTSP-u i ostalom, rekla je da su moji roditelji napravili dve greške: morali su da pristanu na operaciju kada sam imala 13 godina i kada su se luksacije patele ponavljale na svaka dva meseca i druga greška je što me tada nisu vodili kod dečijeg psihologa.

 

Ne znam da li ove greške mogu sada da se isprave. Ne znam da li mi je potrebna psihoterapija ili samo operacija drugog kolena koja će me uveriti da mi se taj pakao više neće dešavati.

 

Nadam se da me razumeš. Imam psihosomatske probleme, ne psihičke poremećaje koje lako mogu da reše lekovi i pet psihoterapeutskih seansi.

 

Razumem te, naravno. Ali mi se cini da je tvoja dijagnoza PTSP prerano postavljena, pa moguce zato psihoterapija ne daje zeljene efekte. Po definiciji je to posttraumatski poremecaj, dakle uslov za dijagnozu je da je trauma zavrsena, a posledice nepreradjenih osecanja vezanih za traumatski dozivljaj i dalje traju i muce coveka. Ako i sama trauma i dalje traje, a kod tebe je to ocigledno slucaj, onda se i ne moze ocekivati da se jedan jos uvek aktivan proces zaokruzi bilo kakvom psihoterapijom. Ako imas mogucnosti za drugu operaciju, i ako ona nije vezana s nekim posebnim rizicima, ja bih ti licno savetovala da insistiras na tome, bez obzira da li je ortopedi ocenjuju kao neophodnu ili ne. Njima i tvom kolenu mozda i nije, ali tebi ocigledno jeste neophodna, da bi uopste mogla da pocnes da izlazis iz tog zacaranog kruga. I to ce biti proces koji trazi vreme, jer nece sve nestati samo od sebe onog trenutka kad se probudis posle operacije, ali ce bar psihoterapija imati nekog smisla. Ovako mi se cini da nema. Naravno, dopustam da gresim .

Edited July 20, 2019 by vilhelmina