Kinik

... ...

Sve te firme koje si nabrojao, a hteo si verovatno da istaknes godinu - to su bile male tvrtke, akcionarska drustva, i pre bi se reklo da su bili pioniri u svom poslu, a ne neki pokretaci 'industrijalizacije'. Bilo je toga i u Vojvodini, pa i u Srbiji i pre '18. i pre '41. To je vise bio kuriozum. Btw, secam se nekog godisnjaka iz BiH, iz doba K&K, valjda 1903, pa tamo reklama za rudarske parne bagere (Skoda?) Da ne govorimo o 'Singer' masinama koje su bile pojam progresa i obavezni deo miraza svake udavace (uz dukate). ...

... Mislio sam - sve oko hrane je samo navika. Eto, neki trose rizu svaki dan, mi - 'lebac. Nasem coveku kad na sto ne izneses hleba - kao da si ga marshnuo, odmah mu presedne jelo. Sto se tice tunjevine - u neka vremena pred 'raspad' vidim ja u prodavnici smrznute snicle tunjevine - nesto se nisu kupovale. Uzmem jedno 5-6 pakovanja. Kod kuce odmrznem, blago izdinstam, ocistim od onih tamnih delova i koze, pa u teglu sa maslinovim uljem, ruzmarinom i crnim maslinkama. Kad treba za spagete - voila! Ja i sada u frizideru imam teglu sa komadicima skuse spremljene na isti nacin. A razni sosovi - to je stvar trenutka / nadahnuca. Moj Late_Father je uvek voleo 'riblju butku' - tj. samo ribu sa rostilja, ali u komadeskama. Pa jedne godine u Bariju bazamo ribarijom - ja ga vodim - i vidim snicle argentinske sabljarke (smrznute), onako srcolikog oblika, velicine dva dlana i kazem Fatheru - e, ovo je riba za tebe. A on, nikad to nisam jeo, jesi li siguran. Na velikom balkonu su imali poveci rostilj, pa sam uprilicio nedeljni rucak na koji su pozvali neke likove - svima se dopalo, pa su zapisali naziv ribe (pesce spada) i recept. A vrlo je jednostavan i super ukusan. https://www.foodandwine.com/recipes/grilled-swordfish-steaks-with-basil-caper-butter Mislim, love italijani na Siciliji sabljarku, samo je mnogo skuplja neko smrznuta argentinska. ...

A hlebac? Doduse, bilo je nekih na 4umu - ti pizzu i spagete jedu sa 'lebom. ...

... Sta fali divnoj azijskoj rizi? Mogao bih se mesa i hleba odreci, ali ne ribe i rize. ...

... Ako imaju pare - neka otvaraju. ...

I u danasnjoj rusiji se vode slicne rasprave (ima kod pok. B. Crncevica o 'srpskim i ruskim bolima' koje jedni drugima pokazuju) - da je za vreme 'eseseserije' bilo bolje, pa mnogi navode neke sulude cene (nerealne), razne kataloge ministarstva gde je svega bilo (osim u prodavnicama), pa ima cak i grotesknih stvari. Neka nakaza iz sadasnjeg ministarstva, u zelji da zapusi usta kriticarima sovjetskih lazi izvali: mekusci, setite se kako su lenjingradjani uspeli da prezive blokadu! Mislim da nista monstruoznije nisam procitao. Toliko su neki spremni da idu daleko u odbrani ideoloskog ludila. --------------------------------------- Oko toga - 'da li je bila lijepa'? - (videti kod Dragana Stojnica) >> ... Bila je tako lijepa / uvijek se sjecam nje / bila je tako lijepa / kao tog jutra dan ... Divna je ona bila / kada sam ostao sam / vise se nismo sreli / jer nju je odnio dan ...<< Btw, 'lepote' i danas postoje, nisu se pomerile sa mesta, malo su se promenile. I ja se secam voznji camcem po Savi i Dunavu, kupanja na Savi / Adi (Dunav je zahebat!) pa i odlaska po hladno pivo do 'slepa u Zemunu'. Dodjes, napunis portabl frizider i lagano klipsas nazad. Moras da se cuvas guraca / tegljaca - prave veliki talas, i moras da pazis na uscu Save u Dunav. Mostly, uvek izbegavas marticu Dunava. Ili, recimo, Kornata. Kad sam konacno stigao, ukampovao se, seo u camac i malo se izvezao od obale. Obukao prsluk, vezao se uzetom za camac, bacio u more ... i plutao. Narednog dana, neki mi likovi rekli - komsija, gledali smo vas sinoc / nocas. To ostaje, kao i bes / ljutina zbog raznoraznih budalasa sa kojima sam morao da se fajtam. Vec pred kraj, samo bih ustao i napustio razgovor / kancelariju / pa i pregovore. Ako dizem charter avion (za firmu, a to je kostalo 2-3 tisuce necega) i pregovara se, gledam kako se kamion sa sajamskom konstrukcijom tovari u vojni transportni avion (tada je svasta moglo), a tockovi propadaju u trap od tezine; da idem po polupustinji ispred kamiona da vozac vidi gde je put (zamelo ga), da ne upadne u pesak - a ti da mi drndas o 'teslinom tajnom oruzju'!? Mrrsh, bRe! A onaj lik kupovao 'ukusnu konfekciju & tene', prvi u palanku? PS. Moj apsolutno najbolji fazon je bio posle jednog od putovanja po sovjetskoj Centralnoj Aziji. Neko me zamoli, kako se na lokalnom kaze 'dobrodosli', pa se raspitam na recepciji. A vec pocela 'nova vremena', sve manje rusa, sve vise lokalaca od kojih sam bolje govorio ruski. Tek ih pasos iznenadi. I prodje par meseci, ovde, normalno. barabe pohrlile da kupuju tamosnji pamuk (mislili - 'brza zarada'). No, to je berzanska roba, ide za Evropu i USofA, i svaka bala se evidentira. Pa da se umile, smisle neku pricu, rece mi sef - daj nadji neku pricu, ako ima, koja bi nas povezala. Setim se i kazem - ima. Bio neki lik koji je napisao uspomene, iz doba Timur-Lenka (gvozdenog copavca) pa i opisao zarobljene Bajazitove srbe koji su gradili po Timurovom carstvu, koje je i tamosnji hronicar zapamtio po otegnutim pesmama, sto ih je pojeo pesak istorije. Gde se i oni nasi, a i oni tamo iznenade - nisu znali. Prodje par mececi, kad opet sef sa tim 'drzavnim likom' - daj vidi na Net-u kako se kaze 'dobrodsli!' Hush kelibsiz! Ovi pali na doope. Sve ovo samo da se podvuce - koliko lutanja, bulaznjenja, sibicarenja da se opravda nesto sto je u startu bilo osudjeno na propast. Mislim - 'tvorevina' a ne neki ljudi. Sta fali 'hvaliteljima' propalog sisterma u zivotu? Nista. Sta fali 'kriticarima'? Nista. Pa u cem je onda problem? U propaloj pomijari? Pa i neka je propala. ...

'Divka', 'Kneipp', 'Cigura' su zamene za kafu. (kod nas je to proizvodio / proizvodi zagrebacki 'Franck', u svetu 'Nestle') Ili je od preprzenih zitarica (jecam / barley), ili od korena cikorije. Vrlo su zdrave, ne sadrze kofein, no kafopije ih smatraju za djubre. Docim, bolja je jedna solja 'Divke' sa mlekom, nego solja kafe, jer je mnogo zdravija. Te se zamene koriste u mnogim zemljama, i tradicionalno, i iz religioznih razloga, kao i zdravstvenih. ...

... A sta bi to kardinalno drugacije, posle svih ovih godina, trebalo 'procitati & razumeti'? ...

... Nema pite od zelena 'samoupravna' zita. ...

... >> ... Kad, a ne ako Juče napisah da je Šešelj ključna ličnost ovog mini-serijala, danas objašnjavam zbog čega tako mislim … Piše: Svetislav Basara 15. avgusta 2019. … uz napomenu da me je na ta mračna razmišljanja naveo paničarski tekst u mojoj (sve manje) omiljenoj žutari, Blicu, čiji je naslov pun tihe jeze glasio (otprilike, citiram po sećanju): „Ako bojkot ne uspe, znate li, crnjani, ko će biti glavna opoziciona stranka“, a da bi se Vlasi ipak dosetili ko bi to mogao biti, redakcija je uz tekst zapandrčila sliku Šešeljevog stomaka, drugi delovi tela nisu mogli da stanu, ali svi su dokonali o kome se tu radi. Žutara je pogrešila samo u jednoj, ali bitnoj stvari. Ako joj je namera bila da pravovremeno i objektivno informiše javnost, morala je umesto „ako“ napisati „kad“ jer bojkot (sve da se rogovi u vreći i slože u toj stvari) – tvrd vam stojim – neće uspeti zato što bojkot podrazumeva rad možda i naporniji od rada na izbornoj kampanji, a spremnosti za politički rad, pogotovo strpljiv, u takozvanoj „drugoj Srbiji“ nema, a ako neko drugačije kaže, taj kleveće i laže. Dakle – kad. Kad se (s bojkotom ili bez njega) otaljaju predstojeći izbori, opozicija će serbska – koja i sada postoji samo u televizorima u koje ih Vrhovno Biće pripušta „na kašičicu“ za potrebe svoje kampanje – završiti u ropotarnici istorije, da ne kažem baš u kontejneru u kome su završili ugovori s narodom, a tu će joj i biti mesto. Druga je stvar što ćemo ubrzo potom svi džumle završiti u ropotarnici istorije, a i nama će tu biti mesto. Ali ne krivim opoziciju, ne može ona biti bolja od sopstvene „izborne baze“, a ta baza je, kao i opozicija, inertna, lenja i korumpirana do srži. Već čujem glasove iz Ulice Strahinjića Bana. Kako, bre, korumpiran, šta to pričaš, „narod“ nema leba da jede, a ja glasovima „poručujem“ da narod nema leba da jede upravo zato što je korumpiran, siromaštvo je direktna posledica korupcije, kao što je i lukulovsko bogatstvo (izrazite manjine) stečeno korupcijom. Naš je vekovni problem (i to po svemu sudeći nerešiv) što se politički život u Srbiji (svih rednih brojeva i boja) svodi na borbu za kontrolu nad mehanizmima korupcije – na neumrlu nadu „širokih masa“ da će korumpiranost sendvičem, kad naši dođu na vlast, niti zamenjena korumpiranošću ferarijem – nipošto na borbu protiv korupcije. Ruku na srce, samo je (vrlo) malo drugačije bilo i posle petog oktobra, kad je Srbija bila najbliža – a ipak predaleko – uspostavljanju institucionalnosti, zakonitosti i uljuđenja. Kao što višenavratno pisah – stvar nisu uprskale poražene snage, one su se najpre stidljivo, potom u velikom stilu vratile na scenu Srpskog bulevarskog pozorišta, tek kada su „mangupi u našim redovima“ napravili korupcionašku psihodramu za koju su (ne)poražene snage bili mnogo veći majstori, šta majstori – velemajstori. Što reko „naš narod“ – to vam je pa smočite. ... << ...

... Vec sam pisao - ja sam sa nekim drustvom fotografa / kinomana redovno isao na Festival dokumentarnog filma koji se odrzavao u 'domu sindikata'. Sta je sve tamo moglo da se vidi na 'samoupravnu temu' - to je bilo nezamislivo! No, uradci na b/w 16mm filmu, manje poznata imena i teme, a na ekranu od horora do nadrealizma. Kad cuvar u nekom propalom makedonskom kombinatu izadje iz sovje kucice i povede ekupu da pokaze baraku sa arhivom, ali ih opomene - pazite, ovde ima puno golubova! Otvori on zakljucana vrata (na katanac!) a kroz vrata, prozore sune par stotina golubova. I kaze lik tuzno: pogledajte, svu su im arhivu zasrali! Ili kad na zboru radnih ljudi, u nekom rudniku iz_bosne, zali se neki jadnicak kome je odnelo ruku u proizvodnom procesu, kaze kako se rukovodstvo lecil, a njihove zhenturace operisue po poznatim bolnicama, a njemu nisu hteli da plate skuplju, funkcionalnu protezu, da moze sa rukom nesto da radi, a ne da je nosa kao drvenu lutku. Rudnicki pravnik obralaze resenje o odbijanju, nesto muca, petlja, srice (sta li je taj zavrsio?) i na kraju izvali - a neupuceni nece ni primetiti razliku. A u sali tajac. Trebalo je videti te rudarske face. I onda neko da mi drvi o 'вићи' & 'конфекцији'? ...

... Obracas se pogresnom 4umasu. ...

...

... Ne znam sta imas u bašči, no tebi ova dva drveta 'beze' od necega. Kod mene, nekada, je dunja begala od smokve. ...

... Sustina nije u tome da se bas nista nije proizvodilo, sustina je u tome da su i drugi ulagali isto toliko para a proizvodili vise, bolje i imali veci rast proizvodnje, zaposlenost i standard. I dok su se oni izvlacili iz bede, Ex_Yu je srljala u nju. Jednostavno - na tzv. 'soc.samoupravljanje' je bilo potroseno previse para, a da se ono uopste nije pokazalo. O tome svedoce statisticki podaci o zemljama koje su krenule od slicnog posleratnog nivoa kao i Ex_Yu, a vec sredinom 70-ih i 80-ih, prema svim parametrima je prevazisle. To je bilo jasno i protagonistima / 'korifejima samoupravljanja' koji su se pred raspad lako odrekli kako ideje, tako sitnih privilegija i vlasti, da bi podelili novac sa kriminalnom naZiJonskim gangsterajem. Na kvizu su osvojili prvo-drugo mesto sa bulumentom. Gangsterima malo vlasti, ovi njima malo para. A narod? Narod je u tom kvizu imenovao poginule. Pa se za 'jugose' sve svelo na onu staru: gde si bio - nigde, sta si radio - nista. A pare potrosili i tvorevinu razbucali, 'ebo ih 'вићa'! Lici na onaj stari jew witz: - kad sam bio mali, bili smo toliko siromasni, toliko siromasni, da sam se igrao samo sa svojim pishom! Ovde se to zvalo 'socijalisticko samoupravljanje'. ...

... >> ... Od krize do krize: Životni standard u Jugoslaviji 1955–1965** Ivana Dobrivojević* 11 Veliki privredni rast, pre svega zahvaljući novcu iz inostranih izvora, doveo je i do dugo najavljivanog povećanja standarda. Plate su rasle brže od porasta produktivnosti, a potrošnja stanovništva je u 1959. godini bila za 40 % veća nego u 1956.33 U istom periodu, prema zvaničnim podacima, nominalne plate radnika su porasle za 52 %, a realne za 39,3 %.34 Povećanje ličnih dohodaka pratilo i povećanje raspona plata između kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika. Kupovnu moć je dodatno podizana kreditima, a Jugosloveni su se, krajem 1950 – tih godina, zahvaljujući većem uvozu i domaćoj proizvodnji, sve više okretali potrošnji. Kupovana je konfekcija, nameštaj, bela tehnika – pre svega frižideri, šporeti, šivaće mašine, i sporadično televizori. Fabrika automobila Crvena Zastava iz Kragujevca počela je da proizvodi fiću, a rastao je i uvoz automobila.35 Iako je povećanje kupovne moći postalo jedan od prioriteta režima, orijentacija na potrošnju je kod pojednih partijskih kadrova izazivala negodovanje.36 „Vi znate“ govorio je Bakarić na V plenumu CK NO Hrvatske, „da je ljude odjedanput uhvatila manija, ustvari neke uže slojeve vrtoglavica, prvo neka manija, moda frižidera, pa automobila, pa građenja kućica. To nisu neki veliki slojevi, to nije širok krug ljudi, ali je to postalo jedna moda koja je uhvatila ljude (...) Na auto se više ne gleda kao na prevozno sredstvo, nego kao na sredstvo za vođenje nekih orgija i sredstvo za jurnjavu“.37 Ipak, prema nekim pokazateljima, navodi Patric Hyder Patterson, Jugoslavija je bila i dalje relativno nerazvijena. Naime, iako se u periodu 1950–1960. godine broj radio aparata utrostručio, a broj automobila u vlasništvu povećao sedam puta, ukupan broj radio uredjaja odnosno automobila na 1 000 stanovnika je bio simboličan (78 odnosno 2, 9).38 12 Međutim, uprkos primetnom napretku, životni standard je i dalje bio ispod željenog. U strukturi potrošnje ishrana je, zbog stalnog porasta cena, i dalje učestvovala se oko 50 %.39 Najveći rast su, usled osiromašenog stočnog fonda, ali i rascepkanosti unutrašnjeg tržišta, beležile cena mesa, što je prouzrokovalo pad već ionako skromne potrošnje ovog artikla. U strahu da će inflacija kompromitovati napore na unapređenju životnog standarda, režim je početkom 1958. godine posegnuo za kontrolom cena.40 I dok se primenom administrativnih mera inflacija mogla zauzdati, na očekivanja ljudi je bilo teško uticati. Delovalo je da je bolja budućnost iz govora partijskih funkcionera velikom delu (nekvalifikovanih) Jugoslovena neprestano izmiče. Uvećanje raspona u zaradama i prvi znaci raslojavanja do tada gotovo monolitnog društva, u uslovima sve veće orijentacije na potrošnju, izazivali su, naročito kod slabije plaćenih radnika, veliko nezadovoljstvo. Ulje na vatru dolivale su i novine u kojima se, gotovo svakodnevno, moglo čitati o proneverama, ogromnim troškovima putovanja i prikrivanju stvarne dobiti preduzeća.41 Partijski vrh, opijen privrednom konjukturom 1957. godine, nije obraćao mnogo pažnje na potencijalne izlive nezadovoljsta, sve dok ih iz te uspavanosti nije prenuo štrajk rudara u Trbovlju koji je pretio da zahvati ostale rudnike i preduzeća u Sloveniji.42 Svestan da je, zbog još uvek niske kupovne moći, štrajk u Trbovlju, „jedan od mnogih koji nam se mogu dogoditi“, Tito se, na proširenoj sednici Izvršnog biroa CK SKJ održanoj februara 1962, na posredan način, zauzeo za usporavanje ekonomske liberalizacije. Kritikovao je „rasipanje“, „odlaske u inostranstvo bez potreba“, „nepotrebno kupovanje automobila“ i njihovo korišćenje u lične svrhe, ali i „vrlo brzi tok u povećanju raspona plata“ koji je davao povoda radnicima „da govore da se kod nas opet stvara buržoazija“.43 Pokazalo se tako da se neracionalna privredna politika, vođena godinama, vraćala kao bumerang, i to ne samo na ekonomskom, već i na političkom planu. Olako davana obećanja o socijalnoj jednakosti i besklasnom društvu, ali i ubrzanom inudstrijskom razvoju nerazvijenih regiona, predstavljala su jedan od osnovnih uzročnika izneverenih očekivanja ne samo najsiromašnijih slojeva građana, već i lokalnih funkcionera. ... << ...

Ajde, nemoj mi reci! Briga me za tvoje opsesivne fantazije - zivis u nekoj shitholini i sve znas, dok svi drugi imaju problem? Ma jel to moguće? Dovoljno je da ti covek baci kosku pa ces veselo da potrcis za njom. Do malo pre su bili fakultetlije, pre toga obrazovanje sada su misice. Sta je sledece - Melanija? Zar covek da nabraja sve budalastine? Ali dobro je da postoji DT, on je kao frizbi koji izneses na igraliste a svi se klijenti nacisto uzmenire, spremni da se bace u trk, hvataju ga i donose, ... veselo masuci repom. ...

Geslo 'daj sta das' je i doveo Ex_Yu do propasti. Zato sto ako se nesto proizvodilo - to je trebalo da bude osmisljeno, sa doredjenim ciljem, a ne samo da se u neko mesto skoncentrise nekvalifikovana radna snaga, proizvode neke andramolje a naplacuju kao da su svetski proizvod. Jesi ti citao izjave likova koji su bili neki faktor u toj Ex_Yu? Jesi video da su kao Kinik govorili o nekim stvarima? Mislim, dokle treba da se pravimo blesavi? Na kraju krajeva nije taj sistem tajanstveno nestao u magli - svi smo (skoro svi) gledali njegovu propast, koje je predvidjana jos kad je, kao, izgledao, vitalan. A bio ne 'neoperabilan bolesnik'. Zar nisi procitao onu analizu, gde tacku po tacku razbucava povrsno piskaranje postavljaca teme? Na kraju krajeva - sta ce tred 'o secanjima' na ekonomiji? Znamo tu pesmu: 'pamtim to kao da je bilo danas ...' Eto, i u tom pesmuljku imas vise cinjenica o propasti Ex_Yu, nego u drljavini nekih koji su se uprli iz sve snage da lepo opisu lesinu. Ja tu propalu firmu tumacim ovako. Tamo, neke '45. grupa njih stigne na neku obalu. Sa jedne strane pusto kopno, a sa druge duboka voda. Pored obale neka skalamerija od camca. Pa oni jednom nogom zagaze u camac ... a drugom se cvrsto drze za obalu. Camac, to je 'camac' - to su neke nove ideje, to je put u neizvesnost. A obala, je 'obala', to su cvrsti i neprejebivi zakoni kroh hiljade godina koji se ne daju prilagoditi prema necijim zeljama. Sto je vreme vise proticalo - vise su morali da se raskrece - sa jedne strane nikako se nisu mogli odreci fantazije o 'zemlji dembeliji', a sa druge strane - ona obala, 'ti boga materijalistićkog' - ne pusta! A opet, ovima u camcu moras reci kud ste se zaputili, jos ce i da se podzeveljaju, pobune, bace vodje u more ... Nije pomagalo ni to sto je na camcu postojao 'I i II razred', sa putnicima, pa ni neka racionisanja sledovanja, jer su pored tog camca prolazili drugi camci, sa muzikom, terevenkama, vriskom i vatrometom. Ti su bili malo hrabriji pa su se otisnuli sa obale u neizvesnu plovidbu, pa su postigli pravu stvar. Mislim da niko nije preterano tugovao kad su ovi raskreceni iz camca konacno ljosnuli i potonuli. Sto bi ih se bilo ko sa zadovoljstvom secao, kao su njemu / njegovoj okolini tako surovo potrosili zivot? Kakav, bRe, hebeni 'вића'! IzboNbardovali su ga, dali im priliku da nesto nauce - no pazi qrtza mu, oni se opet uhvatili za 'вићу', drze 'motivacione' govorancije!? >> ... Od krize do krize: Životni standard u Jugoslaviji 1955–1965** Ivana Dobrivojević* 4 Razlozi privrednog zaokreta bili su ne samo ekonomske već i političke prirode. Optimistični tonovi u govorima partijskih rukovodilaca i izveštavanje jugoslovenske štampe o privrednim uspesima, nisu imali mnogo veze sa socijalističkom stvarnošću. Obećavano blagostanje je izmicalo, a kupovna moć građana bila je u neprestanom opadanju. U zvaničnim izveštajima je otvoreno „priznavano“ da posleratna potrošnja i standard života stanovništva imaju nepovoljnu tendenciju razvoja. „Umesto da postepeno rastu“, konstatovano je u jednom izveštaju, „oni su u poslednjim godinama u opadanju, s tim što su u celini na nižem nivou nego pre rata“. O siromaštvu je svedočila i zvanična statistika. Jugosloveni su najveći deo svojih prihoda trošili na hranu, a ishrana je, u većini porodica, bila jednolična. Živelo se na žitaricama, krompiru i ostalom povrću, dok je potrošnja mesa, jaja, šećera i masnoća bila mala.3 O razmerama siromaštva svedoči i podatak da su domaćinstva sa najmanjim prihodima čak četvrtinu raspoloživog novca trošila na hleb.4 Kvalitet i ponuda industrijskih proizvoda – pre svega tekstila, pokućstva i nameštaja bila je loša, a cene visoke, pa je ova roba kupovana sporadično. Začini, kafa i južno voće, artikli koji su minimalno trošeni i u međuratnom periodu, postali su sinonim za luksuz. Uvoz kafe je bio simboličan – 375 tona u prvom polugodištu 1954, naspram prosečnih 6 850 tona (1935–1938). Mala ponuda je uticala na cenu, pa je ovaj artikal bio čak pedeset puta skuplji nego pre rata. ... << D. Bane ne laze! Lazu ovi koji bi da razmenjuju slikice iz 'yugo-cokoladica', iako svi znamo da tu bile 'šećerne table' od karamela koje bi se u prodavnicama bez rashladnih vitrina ulepile - pa niti da odvojis slikicu, niti da pojedes to njesra. Ostanu ti lepljive ruke i umazana, prazna usta. E, to je simbol propale Ex_Yu ideoloske tvorevine, cije su bolesne ideje i sulude ideoloske ambicije u najvecoj mogucoj meri doprinele propasti i njenog stanovnistva. Ovo sada - to je samo posledica pedesetak godina ludiranja / mahnitanja. Moglo je biti i gore. U ostalom - svako je dobio sta je hteo i koliko je bio 'velik'. Sveo ga zivot na ono sto jeste. ...

... Kao i obicno - spekulises. Ti ne znas sta on voli. Samo nemoj da ispadne po onoj staroj: sta je babi milo, to joj se i snilo. ...

...

... Sa kojim to zavrsenim fakultetom se neko do kraja zivota davi u studentskom kreditu i realno zaradjuje 5-15$/h? ...

... >> ... Od krize do krize: Životni standard u Jugoslaviji 1955–1965** Ivana Dobrivojević* 1 „Imamo pogoršanje politčkog stanja i ozbiljne političke posledice zbog privrednih prilika u zemlji“, konstatovao je JBT, predsednik vlade FNRJ, a kasnije i predsednik Republike, na Politbirou novembra 1954. godine.1 Razlozi ovako duboke privredne krize bili su brojni. Prelazak na plansku privredu, zanemarivanje tržišnih principa i administrativno rukovođenje ekonomijom, zapostavljanje lake industrije i tercijarnog sektora, prelivanje svih raspoloživih sredstava iz poljoprivrede, mala iskorišćenost fabričkih kapaciteta ali i ogromni izadci za vojsku predstavljali su samo neke od osnovnih faktora odgovornih za privredni sunovrat 1954–1955 godine. O nerealnosti jugoslovenske investicione politike neumoljivo je svedočila zvanična statistika. Iako se za samo pet godina u državni budžet, što iz ekonomske pomoći zapadnih zemalja (pre svega Sjedinjenih Američkih Država) što iz kredita, slilo čak milijardu i trista miliona dolara, i dalje je manjkalo novca za završetak ključnih objekata. Politika lakomislenog zaduživanja u inostranstvu (počev od 1949. godine) skupo je plaćena, obzirom da je 1953. godine čak trećina jugoslovenskog izvoza iskorišćena za izmirivanje kreditnih obaveza. 2 Investiciona potrošnja je rasla brže od nacionalnog dohotka zemlje, a porast proizvodnje je uglavnom bio rezultat porasta zaposlenosti, a ne i porasta produktivnosti. Ostvareni privredni rast bio je ekstenzivan – proizvodnja je bila skupa, a većina preduzeća je rashode pokrivala neprestanim povećanjem cena, što je dovelo do opadanja ionako skromne kupovne moći građana. Na teško premostive ekonomske teškoće i finansijske nevolje, nadovezala se i suša koja je teško pogodila zemlju 1954. godine. U takvim okolnostima, bilo je izvesno da se ekonomska politika mora u potpunosti modifikovati. Ipak, partijski privredni čelnici, ali i lokalni funkcioneri, teško su se mirili sa odustajanjem od dosadašnje investicione politike. U nerazvijenim delovima zemlje verovalo se da industrijalizacija rešava sve probleme, pa je gotovo svaki narodni odbor razmišljao o podizanju „svoje“ fabrike, nevodeći mnogo računa o potencijalnoj isplativosti takvog ekonomskog poduhvata. ... << ...

... Nema veceg zadovoljstva nego citati razne parolaske mrsomude koji naricu za pomijarom koji su sami shebali ideoloskim baljezganjem, vukojebinskim budalastinama, primitivnim neradom i lopinstvom. To htelo da na seljacke opanke udari industrijske blokeje! Da od seljackih taljiga naprave 'gumarabu'. >> ... Štaviše, prema zvaničnoj teoretskoj listi troškova života Saveznog zavoda za statistiku prosečna realna plata kvalifikovanog radnika (u sklopu četvoročlane porodice) u 1956 godini je pokrivala oko 71, 1 % ukupnih troškova života. Zarada nekvalifikovanog radnika – samca podmirivala je tek 57, 1 % izdataka.12 Rezultati nedovoljno reprezentativne, ali svakako indikativne ankete sprvedene u trinaest niških preduzeća bili su porazni. Ispostavilo se da i radnici I kategorije, odnosno oni sa najvećim platama, mogli sebi i članovima porodice da kupe po jedno odelo i 1 – 2 para cipela godišnje, da se voze tramvajem jednom u deset dana i odu, zajedno sa članovima porodice, dva puta mesečno u bioskop i jednom u pozorište.13 Selektivno povećavanje plata u pojedinim sektorima tokom 1955. godine dovelo je do apsurdnih situacija – rudarski inžinjeri su bili manje plaćeni od elektroinžinjera, a pravnici u Vrhovnom republičkom sudu su zarađivali manje od onih zaposlenih u unutrašnjim poslovima. U posebno teškim prilikama su živeli učitelji obzirom da je život sa 7 – 8 000 dinara bio „mučan“. ... << ...

... Ne, nego je totalno nepregledno. Ko se da par minuta skroluje da bi pregledao sve? ...