Kinik

... Nemam o cemu da diskutujem sa zaverolozina koji samo mastaju da USofA crkne krava, da bi se ostvarili njihovi vlazni snovi. Hvala bogu, dovoljno znam jezik da mogu da pratim americke medije koji me interesuju, a i da vidim sustinu. Eno gore poznatog istoricara - treba pogledati njegove priloge o CA / LA / SF. To je horor, uprilicen od strane demokraturske gangsterske bande. Obicno to tako bude - daj budalasima sansu - upropastice sve sto imaju. Venezuela syndrom. ...

... ...

... U USofA gorivo 'ne mora' da bude jeftinije! Sumnjam da neka kompanija brine 'kako ce neko stici na posao'. Ona samo brine da poveca prodaju svig proizvoda, pa makar kupac spaljivao gorivo u nekom 'thirsty engine'. Njegov izbor. Ono je tamo jeftinije jer su drugi principi poslovanja - nema poreza koji dere kozu, nema stedljivosti na 0,5 litra goriva, nema krivih sokaka i 'masinica za mlevenje kafe od 600-1300 kubika' - sve je kolicina i promet. Kao u jevrejskom witzu - niska cena, veliki promet, poveca zarada. Hm, a 'rat u pustinji Kalahari' kao i opservacije oko 'tudjeg balkana' - to je samo jos jedan doprinos lokalnoj zaverologiji.

... Mnogi se i do dan-danas nisu oporavili od te traume! ...

... Evo maloumnika. Ludilo u cistom izdanju. Normalno da ih treba pustiti da laprdaju. Niko nije u stanju da upropasti 'coz kao njeni protagonisti! ...

... Cist 'gretenizam'. ...

... O cemu bi drugom naprdjivali u 'rvackoj pomijari nego o komuno-ustasluku. To im je polutanska sudbina, zaceta jos u Lepoglavi. https://sh.wikipedia.org/wiki/Saradnja_komunista_i_ustaša_1930-ih >> ... U septembru 1932. ustaše organizuju tzv. "Lički ustanak", odnosno napad na nekoliko žandarmerijskih stanica. Tada KPJ proglasom u partijskom organu Proleter »pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu«.[5] -------------------------------------------------- KPJ u istom proglasu poručuje da se komunisti bore protiv nacionalnog i socijalnog potlačivanja, za samoodređenje potlačenih naroda do otcejepljenja. Zbog toga oni uzimaju aktivnog učešća u ustaškom pokretu, vezujući nacionalno oslobodilačku borbu ustaša sa borbom širokih masa radnog naroda za rad, hljeb, zemlju i slobodu.[6] ---------------------------- U zatvoru Lepoglava početkom 1934. godine dolazi do stvaranja „Zajednice političkih osuđenika: hrvatskih nacionalnih revolucionara, makedonskih nacionalnih revolucionara i komunista“, u cilju zajedničke borbe protiv kraljeve „vojnofašističke“ diktature. Među istaknutim komunistima, članovima Zatvorske zajednice bili su Moša Pijade, Milovan Đilas, Andrija Hebrang, Petko Miletić i drugi. Zajednica je tada prihvatila Rezoluciju, u kojoj se osuđuje »zločinački režim vojno-fašističke diktature (…) tako zvane Jugoslavije«, koji ugnjetava seljake, radnike i potlačene nacije.[9] Zajednica političkih osuđenika je delovala u narednom periodu. O suradnji svjedoči i publikacija Robija - zapisci hrvatskih narodnih boraca, izdana u Zagrebu 1936. ... << Mislim klacicni komuno-fasisticki galimatijas! Jednostavno, ne zna se sa kime te dve ideoloske smrdljive radodajke nisu saradjivale, istovremeno izigravajuci neke 'moralne gromade', dok su sustinski bili samo pudlice koje su placali strani gospodari. I oni iz Berlina, i oni iz Msk. Ima tuznih primera da i danas to gledamo. Svu tu komuno-fasisticku pomijaru danas porediti sa USofA - to samo moze biti znak civilizacijske neutemeljenosti shitholina i njihovog maloumnog 'ucenja'. ...

... >> ... Jako opasna teza, proglasiti antifašizam za leftističku budalaštinu ... << Ne znam sta je tu opasno, osim sto nisti komoditet onih koji razmisljaju 'ili-ili / crno-belo', tj. jednostavno su intelektualno lenji. Takvo ponasanje meni lici na onu reklamu 'moja mama najbolje kuha', ili kad neko hvali devojku, dok drustvo gleda sa nevericom znajuci kakav je akrep, pri cemu se doticna nakaza trijumfalno smejulji. No njegov problem - on ce se buditi sa njom, a ne drustvo. katalaksija.com/2007/11/09/zasto-kazes-antifasizam-a-mislis-komunizam/ >> ... Šta god njegovi zagovornici danas tvrdili, antifašizam je oduvek bio prevashodno ideologija, a ne moralni i intelektualni stav. I to takva ideologija koja je pokušavala da zamagli i relativizuje zločine najtotalitarnijeg i najkrvavijeg režima u XX veku, komunizma. A moralnim i intelektualnim imperativom su je kroz istoriju XX veka smatrali prevashodno komunisti, jer liberalizmu i demokratiji odanim ljudima komunizam i fašizam su bili dva totalitarna čudovišta-blizanca, a ne principijelne alternative. ... << katalaksija.com/2015/05/09/zasto-nisam-antifasista/ >> ... Kad su na današnji dan pre 70 godina, savezničke vojske i definitivno slomile Hitlerovu tiraniju, verovatno niko nije verovao kako će njihova ideja o fizičkom i ideološkom uništenju fašizma, u svim njegovim oblicima, dobiti ovakav perverzan oblik kao danas. ---------------------------------- Zbog svih ovih činjenica, od kojih nisu sve nepoznate, nego svesno i zlonamerno iskrivljavane, glupo i naivno je danas koristiti komunističku ikonografiju – srpove, čekiće i crvene petokrake – kao simbol antifašističke borbe. Tragedija antifašizma počinje istog tog 9-tog maja 1945. godine, i to najpre sa paranoičnim politikama komunističkih zemalja. Staljin je prvi, ali ne i jedini, koji antifašizam koristio kao izgovor za brutalnost prema svim političkim protivnicima. (hint: 'Dahauski procesi' - ljude oslobodjene iz nacistickih konclogora su sudili kao 'fasiste' i streljali https://sl.wikipedia.org/wiki/Dachauski_procesi_(Slovenija)). -------------------- Na akademskom nivou su komunisti sa državnih univerziteta pokrenuli teoriju prema kojoj kapitalizam i slobodno tržište predstavljaju neki navodni oblik fašizma, dok se u isto vreme svesno prikriva istina o paktu nacista i komunista i njihovom sinhronizovanom divljanju po istoku i zapadu Evrope. --------------------- U svim kampanjama protiv ovih ljudi (tzv. 'narodni neprijatelji'), fašizam se jasno ističe kao ideja zbog koju su oni kažnjavani, osuđivani, javno ponižavani, ili bar isključeni sa svih funkcija na kojima su do tada bili. Evidentno je da je antifašizam bio jedan od instrumenata u rukama totalitarnih režima istočne Evrope koji je bio masovno korišćen u svrhu pljačke privatne imovine, uništavanje života i sudbina pojedinaca i njihovih porodica, sprovođenja torture svih vrsta i oblika… ili u najmanju ruku ponižavanja nepoželjnih pojedinaca i grupa. --------------------------- Na današnjoj proslavi (2015.) u Moskvi nema antifašista! Došli su samo oni koji prose jeftin ruski gas, autoritarci koje Putin štiti od demokratskih prevrata u vlastitim zemljama, kao i onih naivnih koji su se upecali na tradicionalni (neo)sovjetski antifašistički mamac. Takav antifašizam ne zaslužuje nikakvu pažnju, a kamo li podršku civilizovanih i razumnih ljudi. ... << ...

... https://pescanik.net/buducnost-politicke-filozofije/ Apstraktna ideja o nekom idealu - tzv. "drzavi blagostanja / jednakosti / regulisanom vlasnistvu / 'liberalnom egalitartizmu', distributivne pravde i redistribucije dobara" posle WWII je uzela maha i taman kad se poverovalo da se ostvarila krajem 70-ih, predmet proucavanja je pandrknuo i ostala je prazna ljustura. I dan-danas to cudo susti kao celofan / staniol na vetru. Svaki pokusaj ponovnog uspostavljanja / nametanja bi neminovno vodio do jos jedne forme totalitarizma, gde bi 'drzava / birokratija / partija / novo vodjstvo' - odlucivali o zivotu obicnih ljudi. Evo ilustracije, da ponovim jos jednom. https://www.youtube.com/watch?v=ztSmt7XBktI Raznorazne leftisticki reklameri i novokomponovani 'demkratski socijalsti' stalno govore kako je u osnovi njihovog delovanja - briga za coveka. To je blatantna laz. Tako mafijaski bosovi brinu o svojim 'vojnicima'. Da budu disciplinovani, izvrsavaju naredjenja i budu 'namireni'. http://katalaksija.com/2014/07/07/fasizam-2/ >> ... Međutim, bitno je znati da se to moderno objašnjenje nacionalizma i rata ne odnosi samo na vođe – već i na njihove sledbenike, i zato je potrebno postaviti sledeća pitanja: - Da li je narod odbacio liberalizam, kapitalizam i slobodnu trgovinu – i zamenio ih etatizmom (intervencionizmom ili socijalizmom), ekonomskim nacionalizmom, ratovima i revolucijama – zbog toga što je više želeo opasan život u bedi, nego dobar život u miru i sigurnosti? - Da li narod zaista više voli život u siromaštvu u kome će i svi ostali biti isto tako siromašni, od života u bogatstvu ali u kome će biti i onih koji su bogatiji od njih? - Da li ljudi biraju haos intervencionizma, socijalizma i beskrajnih ratova uprkos tome što su potpuno svesni toga da sve to zajedno donosi siromaštvo i nevolje i za njih same? Samo čovek bez osećanja za realnost, kaže Mizes, na ova pitanja može odgovoriti potvrdno. Potpuno je jasno da su ljudi odbacili liberalizam i kapitalizam samo zbog toga što su bili ubeđeni da će ih intervencionizam, socijalizam i ekonomski nacionalizam učiniti bogatijim, a ne siromašnijim. Socijalisti nikada narodu nisu rekli: mi želimo da vam snizimo životni standard. Protekcionisti nikada narodu ne kažu: vaše materijalno bogatstvo će biti manje zbog uvoznih carina. Intervencionisti ne predlažu svoje mere tako što će za njih reći da će one doneti štetne posledice za interese celog društva. Sasvim suprotno tome – sve te grupe stalno insistiraju na tome da će njihove politike njihove sledbenike učiniti bogatijim. -------------------- Potpuno je jasno da ljudi nisu podržali socijalizam da bi živeli u bedi i ratovali, već samo zbog toga što su bili uvereni da će im socijalizam omogućiti bolji život. U njihovim očima socijalizam, intervencionizam, etatizam i nacionalizam nisu mitovi, već doktrine koje im ukazuju na najbolje sredstvo za ostvarenje njihovih želja o lepšem i bogatijem životu. Međutim, tu se ne radi o pravim, već o lažnim doktrinama koje se zasnivaju:  ili na pogrešnim pretpostavkama;  ili na iskrivljenim činjenicama;  ili na pogrešnim ili nelogičnim zaključcima. Neoborivi logički dokazi sasvim jasno ukazuju na to da socijalizam nije društveni sistem pomoću koga ljudi mogu ostvariti svoje želje. Svi oni kojima je to jasno i koji jasno vide sve te greške – te doktrine sasvim ispravno smatraju mitovima, ali sve dok ne uspeju da svoje sugrađane ubede u neostvarljivost tih doktrina – one će dominirati javnim mnjenjem a političari i državnici će se njima rukovoditi. Ljudi su grešili u prošlosti, greše sada, grešiće i u budućnosti, ali oni ne greše zato što žele da greše. Ljudi žele uspeh, a ne neuspeh, i veoma dobro znaju šta će se dogoditi ako izaberu pogrešno sredstvo. Ljudi ne prave greške namerno niti traže mitove, već traže prave doktrine koje će im pomoći da izaberu najbolje sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva. ------------------------------------- Socijalisti se nikada ozbiljno ne bave ekonomskom naukom već samo onim što im može pomoći da se dokopaju ili ostanu na vlasti. Ako se to zna, onda je jasno da se njihova “ekonomska nauka” nikada nije ni zasnivala na činjenicama i logičkim dokazima, već isključivo na dogmama. Kao najvažnije socijalističke dogme Mizes identifikuje sledeće dogme: 1) Kapitalizam je nepošten sistem eksploatacije. On šteti interesima većine, a sve u korist povlašćene manjine. Profit je nešto što narodne mase bespotrebno moraju da plaćaju klasi parazita. Kapitalizam je uzrok siromaštva i on uvek vodi ka ratu. 2) Najvažniji zadatak državne vlasti je da sistem kapitalističkog i preduzetničkog upravljanja preduzećima zameni državnom upravom preduzećima. 3) Kontrola cena i uvođenje minimalne cene rada, bilo direktno putem državne administracije ili indirektno putem sindikata, je pravi način za permanentno povećanje životnog standarda potrošača. 4) Politika jeftinog novca (inflacionizam) je koristan metod za smanjenje dužničkog opterećenja narodnih masa, čime se stvaraju uslovi za opšti prosperitet. Štampanje novca nema nikakve veze sa pojavom ekonomskih depresija. Ekonomske krize su nešto što se događa samo u slobodnom tržišnom sistemu. 5) Svi oni koji poriču prethodne izjave i tvrde suprotno, tj. da upravo kapitalizam najbolje služi interesima narodnih masa, su samo zatucane apologete sebičnih interesa klase eksploatatora. Povratak na slobodno tržište, slobodnu trgovinu, zlatni standard i ekonomsku slobodu – je nemoguć. Na svu sreću, čovečanstvo se više nikada neće vratiti idejama devetnaestog veka. 6) Prednost spoljne trgovine se ogleda samo u izvozu. Uvoz je štetan i mora se sprečavati koliko god je to moguće. Za svaku državu najbolja je ona situacija kada država uopšte ne zavisi od uvoza. Dakle, svima onima koji znaju šta je prava ekonomija – potpuno je jasno o čemu se tu radi. Dok je nakon Drugog svetskog rata armija pseudoekonomista, pseudofilozofa i svih drugih pseudonaučnika govorila o “velikoj pobedi nad fašizmom”, Mizesu je bilo jasno da fašizam nije pobeđen jer fašizam nije ni Musolini, ni Hitler – već naopaka ideologija. U drugom svetskom ratu je poražena samo nemačka fašistička vlast, ali ne i naopaka totalitarna filozofija kojom su se fašisti rukovodili. Mizesu je bilo potpuno jasno da snage koje su stajale iza fašizma nisu pobeđene i da će se fašizam pojaviti opet, samo pod drugim sloganima i simbolima. ... << ...

... >> ... Bedni trip Gledajući vaktile šta radi JexS Tadić, posumnjao sam – i sumnju obznanio SNiS-u – da mu Koštunica krišom ubacuje LSD u kafu. Vreme je, međutim, pokazalo da sam ogrešio dušu i Koštunicu nabedio na pravdi Boga. Piše: Svetislav Basara, 07. novembra 2019. JexS-u nije bio potreban LSD – za vijagru ne garantujem – da bi jedan za drugim povlačio idiotske poteze koji su i njega (i nas sa njim) odveli u 3LPM. Za taj posao su mu bili dovoljni ego i bivši alterego (krle22). Gledajući pak šta se u Srbiji danas radi (priča i piše) dolazim u napast da Vrhovno Prevashodstvo osumnjičim da organizovano ubacuje LSD u vodovode srpskih kasaba uključujući prestonu, jer se OVO (svih boja) što se događa u nama i oko nas može opisati samo kao kolektivni bad trip, pojava sa kojom sam u mladosti imao dva-tri vrlo rđava iskustva, koja su u poređenju sa OVIM bednim tripom izgledala kao rajska vizija. Pojmovna zbrka koja pustoši Srbiju vaistinu je vavilonskih razmera. Upravo je iz te zbrke – koja je u Srbiji vajkadašnja, samo je pre sedam godina prešla u fazu lokomotive – izašlo i Vrhovno Prevashodstvo, ali otuda je bogme izašla i opozicija (bivša vlast), koja se protiv poluvojno organizovane Vrhovne zbrke „bori“ zbrkom tipa vavilonskih mačaka na jebalištu. Kako onomad rekoh – u sublesastom iščekivanju stvaranja „kritične mase“ kritična tačka bez povratka je odavno pređena, ubuduće će se, dakle, događati samo ono što bubanj determinizma kaže, neka vam ne daje lažne nade to što moja malenost šatro posprema pojmovni nered, to je samo zato što je članica esnafa džaba molera, kojima u ovakvim okolnostima posao cveta. Dakle ovako. Biti protiv Vučića (bilo koga uostalom) legitiman je politički stav – doduše u startu defanzivan, inferioran u odnosu na ofanzivni stav „za nešto“ – ali nije „građanska“ vrlina, pogotovo nije politički program, a pogotovo to nije kad se švindleraj, bezidejnost i beslovesnost (sa podrškom od 8,5 %) pokušaju ojačati i omasoviti talibanskom ideologijom „ko nije sa nama, taj je sa Vučićem“. Vrhovna politika je daleko od bilo čega dobrog – sve je bliža bad tripu – ali Vrhovno Prevashodstvo je savladalo osnovne političke veštine, uključujući najosnovniju – veštinu pridobijanja ljudi za svoju politiku. Svi su Vrhovnom dobri – i goli i bosi i kljasti i sakati i šuti i rogati, za razliku od probirljivih mačaka sa jebališta koje – ne znajući valjda šta da rade sa masovnošću podrške – birkaju, vrše selekciju i – još dok nisu na vlasti, a šta će raditi posle ne zna se – difamiraju, šikaniraju i prete svakom za koga im se makar učini da ima bilo kakvog kontakta sa državom poistovećenom sa Vrhovnim Prevashodstvom. Pa tako kad prof. Teodorović, koji je preko profesorstva i akademstva u tesnoj vezi sa državom (tj. Vučićem), Bajagi nabije na nos što je pevao na nekom gradskom (državnom) trandibalu, za rezultat ima da Bajaga (ako ima iole pameti, a siguran sam da ima) ni u snu neće glasati za bilo koga koga Teodorović „podržava“. I to s pravom. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju. ... << ... ...

... To sto nece decu - njihovo pravo i njihov izbor. Ali, objasnjenje je cist kretenizam. ...

... Ne verujem da na svetu postoji zemlja / mesto gde se godisnje odlazi na Adolfov grob, sve sa zastavama, cvecem i svecanim zakletvama 'da nastave njegovim putem', dok, eno u Msk. postoje dva mesta / groba gde se to redovno odrzava - no, zacudo to mnogima uopste ne smeta. Cak se radosno proglasavaju za sledbenike. Sa druge strane imamo, reklo bi se, ogorcenu bitku protiv izmisljenih leftistickih fantoma (tzv.' fasizam / rasizam / nacijonalizam' i ostali 'izmi') lazni reklamerski fajt za bolju / ukusniju 'smoki' grickalicu / onu hovnjivu nutelu u kojima se mnogi dave. U danasnje vreme sibati crknutu istorijsku leftisticku ragu, hvaliti se tzv. 'antifasizmom', stalno bacati neke kletve - smorne etikete, samo je posledica intelektualne lenjosti, sklonosti ka lazima i civilizacijskoj neutemeljenosti. ...

hint: Liliana Cavani - 'Il portiere di notte'. (a ima i kod Mizesa o nasilju i tiraniji, i sta se dogodi sa sociumom koji uvede principe ugnjetavanja i represije) Ostalo Robinsonovo bulaznjenje nije vredno komentara. To je leftisticka kloaka. ...

... >> ... Antifašizam – poslednje utočište nitkova? BY SLOBODAN RADOSAVLJEVIĆ / KATALAKSIJA, 08/05/2013 · Osuđivati fašizam je verovatno najlagodnije političko deklarisanje u civilizovanom svetu: ”fašizam” je diskurzivna kvalifikacija čija se upotrebna suština iscrpljuje u funkciji diskvalifikacije entiteta na koji se referira ‒ najjednostavnije moguće isključivanje prostim etiketiranjem. A s obzirom da ovo isključivanje teži da bude apsolutno, apsolutno nepriznavanje legitimiteta, posledica je potpuna ispražnjenost ovog antistava od bilo kakvog političkog i etičkog sadržaja. Tačnije, politički sadržaj postaje potpuno proizvoljan i demagoški ‒ ”Ja sam antifašista, dakle, ako se ne slažeš sa nekim mojim stavovima ‒ ti si fašista.” ”Antifašizam” tako može da se koristi za maskiranje apolitičnosti i/ili političke nepismenosti ‒ ”Evo, potvrdio sam svoju podršku civilizacijskoj samosvesti i stvarno bi bilo nepristojno dalje preispitivati moju političku nezainteresovanost i/ili intelektualnu lenjost.” Može se koristiti kao prividno opravdavanje običnog huliganstva ‒ ”Eno fašiste! Prebijmo ga!” Ali, može da se upotrebi i kao efikasno demagoško sredstvo za ”normalizaciju” političkih stavova i ideologija čija je politička, ideološka i etička vrednost jednaka fašizmu, pa čak i za ”normalizaciju” samog fašizma. Istorijski posmatrano, fašizam je nastao kao proizvod socijalističkog pokreta. I to ne zbog istorijsko-kontingentne činjenice da je Musolini bio pripadnik socijalističkog pokreta pre konstituisanja fašističkog, nego zbog činjenice da je fašizam nacionalizam strukturiran po socijalističkom obrascu, a samim tim suštinski spada među socijalističke ideologije – mlađi blizanac komunizma. U tom periodu je konzervativizam definitivno izgubio dominatnu poziciju nad političkim kontekstom, a ulogu orijentacione ideologije i kriterijuma za klasifikaciju političkog spektra preuzeo je socijalizam ustoličivši metafizičku povlašćenost kolektiva umesto poretka i hijerarhije. Iako je liberalizam trebalo da stupi na to mesto, nakon Atlantske revolucije (otpočela Holandskom, nastavila se Slavnom, vrhunila Američkom i prekinula se preobražajem u socijalizam Francuske revolucije ‒ protototalitarni “Teror” inspirisan Rusoom) konzervativizam se u Evropi defanzivno stabilizovao. Sve do Februarske revolucije u Rusiji, tog okasnelog i slabog izdanka Atlantske revolucije. 1917, u Rusiji, boljševici, nakon poraza na izborima, organizuju puč, preuzimaju vlast i pobeđuju u građanskom ratu uspostavivši prvu totalitarnu državu po meri radikalnog kolektivizma ‒ Sovjetski Savez. Događaj poznat kao Oktobarska revolucija, koja se često svodi na deset dana puča. U međuvremenu se strukturirala nova manifestacija kolektivizma ‒ scenario je ostao isti, samo je glavna uloga oduzeta klasi i poverena naciji. Musolinijevo kumstvo toj ideologiji je ozvaničeno 1922. u Italiji, kada su fašističke kolone umarširale na vlast. Hitler, koji nije uspeo da se pučem dočepa vlasti ‒ morao je da sačeka pobedu na izborima 1933, obogatio je ideološku baštinu pripisavši naciji rasni karakter. Postepeno su se nazivi za dve nemarksističke radikalno kolektivističke ideologije ‒ fašizam (bez rasističkih elemenata) i nacizam (fašizam prožet rasizmom) ‒ stopili u jednu generičku odrednicu obuhvatajući i sve druge nekomunističke kolektivizme, na primer politički konstituisan religiozni fundamentalizam (tzv. “klerofašizam”). Kominternovski komunisti su već uveliko socijaldemokrate (a socijaldemokrati komuniste, prvenstveno u Nemačkoj) nazivali socijal-fašistima, da bi vremenom, tokom druge polovine dvadesetog veka, fašista postao svaki politički protivnik čije stavove treba proglasiti neprihvatljivim. Na primer, svojevremeno je poznati marksistički teoretičar i filozof, Jirgen Habermas, prozvao i neke šestdesetosmaše ‒ levim fašistima. U počecima uspona fašizma u Evropi, mnogi su u njemu videli ideologiju kadru da parira komunizmu po mobilizacijskom potencijalu. Delom zbog kontekstualne dominacije kolektivizma i antikapitalizma nad političkim diskursom, delom zbog zaslepljenog antikomunizma, previđena je činjenica da sličnost u mogućnosti pokretanja masa proizlazi iz istovetnosti ideološke strukture. Evropski politički izbor je, praktično, sveden na izbor između dve varijacije na istu ideološku temu ‒ ili fašizam ili komunizam. Individualističke ideologije liberalizma su strukturno bile nevidljive opcije. 1932. je stvorena disfunkcionalna Antifašistička Akcija ‒ savez KPD (nemački komunisti) i SPD (socijaldemokrati) ‒ iako se KPD i dalje na nekim skupovima pojavljuje zajedno sa NSDAP, čak pokušava da preuzme SA. 1939. Sovjetski Savez i Treći Rajh sklapaju Pakt o nenapadanju. Drugi svetski rat je indukovao stvaranje antifašističke koalicije između demokratskih država (uglavnom engleskog govornog područja, gde je liberalizam opstao kulturološki, zbog duge tradicije, iako je u političkoj i ekonomskoj sferi privremeno marginalizovan), s jedne strane, i totalitarnog Sovjetskog saveza, s druge. Nakon pobede nad fašizmom (7. maja 1945. Nemačka je bezuslovno kapitulirala), tehnički naziv za taktičku koaliciju zadobio je etičku težinu, zbog moralnog užasa nacističkog holokausta. “Antifašizam” je postala lozinka za apsolutni etički prag ljudske civilizacije. Naravno, sovjetski propangandisti su brzo uočili mogućnost demagoške upotrebe naziva koji poseduje i jak vrednosni naboj i sadržajnu prazninu. Uz svesrdnu pomoć kako marksista, tako i “korisnih idiota”, igrajući istovremeno i na kartu semantičke disperzivnosti pojma suprotstavljenog antifašizmu (fašizam ‒ svaki nekomunistički kolektivizam), i na kartu prisutnosti moralnog batinašenja referenta koji se isključuje, uspeli su da intelektualnom mnjenju u mnogim demokratskim zemljama nametnu utisak da komunizam ima moralni monopol u pobedi nad fašizmom, uprkos svom etičkom deficitu. Tako je antifašizam, osim negativnog vrednovanja i osude fašizma, istovremeno postao sredstvo pozitivnog vrednovanja i propagiranja komunizma. Iako je logički neodrživo iz etičke neprihvatljivosti određene singularne ideologije izvoditi, po automatizmu, preporučljivost bilo koje druge, naročito ako je u pitanju manifestno različita ali strukturno identična ideologija, demokratska javna mnjenja su podlegla emotivnoj uceni i zanemarila logiku i zdrav razum. Zanemarila su činjenicu da je iz individualističke perspektive svaki kolektivizam nadređen pojedincu neprihvatljiv. Da je u bilo kom radikalnom kolektivizmu etika nemoguća. Nakon pada Berlinskog zida, kada je komunizam nestao iz relevantne političke realnosti ‒ ostavivši opis svoje baštine u Crnoj knjizi komunizma, antifašizam je opstao kao utočište onih koji više nisu mogli da zastupaju komunističku iluziju, ali nisu mogli ni da se suoče s realnošću, sa suštinskom identičnošću svih radikalno kolektivističkih ideologija, sa individualizmom kao opcijom. Neki su postali postmodernisti, neki cinici koji kritikuju sve postojeće odustavši od nuđenja bilo kakve artikulisane alternative, a neki su proleterizam (termin Dž. B. Šoa) zamenili nacionalizmom. Osnovni razlog ‒ resantiman spram kapitalizma. Pošto je kapitalizam ekonomski poredak koji počiva na individualističkim premisama, eksplicitnim prihvatanjem političkog individualizma morali bi, bar načelno, da u nekom obliku prihvate i kapitalizam. Pomeranje upotrebnog težišta sa promocije komunizma na očuvanje antikapitalističkog resantimana dovelo je do otvaranja manevarskog prostora i za nekomunistički antikapitalizam. Kabanica antifašizma je postala toliko iznošena i puna zakrpa da je čak i fašisti postalo moguće da je javno ogrne ‒ “holokaust je posledica rasizma, a izvorni fašizam nije rasistički, dakle, pravi fašizam je ‘antifašistički’, jer je rasistički fašizam devijantna senka fašističke Ideje”. ... << ...

... >> Current Affairs is an American bimonthly magazine that discusses political and cultural topics from a progressive worldview.[1] It is published in print and online, and supplemented by a podcast.[2] The publication describes its missions as "to produce the world's first readable political publication and to make life joyful again".[3] Its format was influenced by other magazines such as Jacobin and Spy.[4] The magazine has been praised by influential figures including Noam Chomsky and Glenn Greenwald.[5] Writings in Current Affairs include critiques and history of popular culture,[6][7][8] discussions of policy and its implementation,[9][10] and creative fixes for societal problems.[11][12] The magazine has also published several long deconstructions of works by popular right-wing figures such as Charles Murray,[13] Tucker Carlson,[14] and Jordan Peterson.[15] ... << ...

... >> ... “The problem with socialism is that you eventually run out of other people's money.” Margaret Thatcher ... << ...

… >> … Život i smrt Lovetta Fort-Whiteman-a 31.10.2019 Karina Cochrell-Fere: Potomak roba iz Severne Karoline umro je u SEVVOSTLAG-u od onoga, od cega su umirali njegovi preci na plantažama. Čovek je pogledao kroz prozor ambulante. Tamo - sivo kao cementni pod ćelije, ledeno januarsko nebo. Zatvorio je oči. Iznenada je nebo potpuno promenilo boju, razdvojilo se, ispunilo plavetnilom, a odnekud, iz sobe bolnicara, zvuk zamisljenog saksofona je ispunio celiju vibrirajućim stenjanjem do tavanice. Bio je zadovoljan što će se sve brzo završiti. Zvanično, umro je od "zatajenja srca", kako se navodi u umrlici. U stvari, potomak robova iz Severne Karoline, Lovett Fort-Whiteman, umro je u Sevvostlagu od iste stvari od koje su umirali njegovi preci na plantazama - od premlaćivanja i ropskog rada. Samo, ovde je bila i nepodnošljiva hladnoca. A umirao je jer su mu zbog neispunjene norme i odgovora, koji se stražaru nije dopao, izbili sve zube do poslednjeg. Dugo nije mogao da žvace svoj robijaski obrok, čak ni kada su mu ga davali. Negde 1925. godine Lovett Fort-Whitmana američki časopis Time nazvao je „najcrvenijim od svih crnaca“. Živeo je u Dallasu, Teksas. Bio je naocit muskarac, skoro dva metra visok, obrazovan, govorio je četiri jezika, radio je u Meksiku, gde je Meksikancima pomagao u borbi protiv latifundista, borio se za prava crnaca od 1915., obožavao džez, učestvovao u pokretu Harlem Renesans, igrao Othella u amaterskim predstavama i savršeno boksovao. Sklon teatralosti, nosio je rusku rubasku i čizme, šetao po Dallasu kao "crni kozak", kako su ga zvali. Oko 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD, aktivno organizovao njene kongrese i akcije. Saznavši za izgradnju besklasnog, pravednog društva oslobođenog rasne diskriminacije u SSSR-u, naučio je ruski jezik i otišao u Moskvu da gradi socijalizam, gde je postao istaknuta ličnost u Kominterni. Počeo je da se sastaje sa lepuskastom ruskom novinarkom iz Moscow Daily News, venčao se. Bio je srećan. Pisao je oduševljena pisma u domovinu. Tokom Velike depresije, mnogi crni strani stručnjaci našli su utočište i radili u SSSR-u. Vec 1933. osetio je da nešto nije u redu. Oko njega su ljudi počeli da nestaju. Ubrzo je dobio otkaz zbog „trockističkih stavova“, prijavljen od strane drugog crnog člana Kominterne - Patersona. Lovett je shvatio da je SSSR zamka i pokušavao da se vrati u SAD. Optužen je i za to. Međutim, čak i da je pobegao u SAD i ispricao komunistima o tome, bi bio obelezen i ne bi mu verovali. Zapadni komunisti idolizovali su SSSR i Staljina i napadali svakoga ko je sumnjao u veličinu onoga što se dešavalo u SSSR-u. Uhapšen je 1933. godine i poslan u logore u Kazahstanu, gde je radio kao učitelj. Negde 50-ih, FBI je resio da otkrije da li je američki državljanin Fort-Whiteman živ i gde može biti. Utvrđeno je da je u Kazahstanu njegov slučaj revidiran (razlog nije poznat) i da je transportovan u Norilsk, u Sevvostlag, gde je 1939. umro u 44. godini zivota. Izvor te informacije, koji je i sam oslobođen 1959. godine, rekao je da je bio s njim u istoj brigadi i da su potpuno bolesnog i iscrpljenog Lovetta prebijali zbog neispunjenja norme. Može se samo nagađati šta je nerviralo čuvare. Da, u SAD su ga mogli linčovati. A u SSSR-u je umirao samrtnik u društvu „oslobođenom od eksploatacije čoveka od čoveka“, gde je rukovodio „veliki oslobodilac potlačenog čovečanstva - Staljin“. Možda se pre smrti suocio sa spoznajom o stvarnosti. A mozda i ne. To i danas nisu svi shvatili. Karina Cochrell-Fere … << * https://en.wikipedia.org/wiki/Sevvostlag https://en.wikipedia.org/wiki/Lovett_Fort-Whiteman ... …

Daleko od toga da mi je toliko stalo do ovog 4uma (mada me je nekolicina likova pozivala da dodjem i pisem ovde), jednog od stotine mesta na Net-u, da bih sebi dopustio da zivim u Vox limbu, ili da trpim sikanu od nekoga prema kome nemam ni trunke postovanja. Nema potrebe za uvijanjem, izmisljanjem i zamenom teza - trebalo je otvoreno i jasno reci: ne dozvoljavamo odredjenu vrstu pisanja - zato sto mi se moze i jer tako hocu. Tacka. Mislim, cak je i to legitimno, mada je vise nego debilno. To samo odrazava palanacku patologiju dela drustva koje nije u stanju da se izbori sa frustracijom, sopstvenim civilizacijskim ogranicenjima, vec se ponasa kako je to precizno rekao V. Vuletic: >> ... Fokusiranost na temu, složićemo se, preduslov je bilo kakve plodne rasprave. Nažalost, nefokusiranost, zamena teza, izdvajanje pojedinih reči i rečenica iz konteksta, prevođenje polemike na lični nivo, omalovažavanje sagovornika, etiketiranje itd, neke su od osnovnih karakteristika polemičkih tekstova ne samo u medijima već i u stručnoj periodici koju sam analizirao. U tom smislu Dinić, sudeći na osnovu nekoliko tekstova, ne predstavlja izuzetak, već tipičan izdanak parohijalne kulture u kojoj se dijalog svodi na svađu, a polemika na odbranu sebe i svojih od onih „drugih“. Te druge valja demonizovati kako bi im se oduzeo svaki epitet ljudskosti, a time moralno opravdalo, pa i podstaklo verbalno i drugo nasilje. Posebno bitna odlika te kulture je isticanje sopstvene moralne uzvišenosti koja, kada se objektivno sagleda, ne predstavlja ništa drugo do loše prikrivenu odbranu sitnosopstvenih intresa bilo da su oni materijalne, političke ili statusne prirode. ... << Koliko sam ja upucen, lik Vesic predstavlja nekoga / neki politicki organ i govori onako kako on misli da treba. To sto se redovno pojavljuju raznorazne novinarske sakalude, opsednuti likovi koji bi da uviku druge u sopstveno ludilo i nametnu neku vrstu cenzure, jer ne mogu podneti teret istine - to je njihov problem. Svejedno mi je o cemu laprda opozicija - slobodno neka bulazni, ali da joj se ja pridruzim u toj sizofrenoj paranoji - to nece moci. Interesantno - ko je taj 'vrhovni presuditelj' koji odredjuje sta su 'besmisleni postovi, trolovanje, botovanje i sl. koje se nece tolerisati', i zasto se krije iza ociglednih budalastina i tako jadnih floskula? Sta znaci da je granica 'definitivno predjena'? Koja granica i ko ju je postavio? Gde pise da se neki politicki delatnik ne moze hvaliti, ili opljunuti? Ko brani tzv 'opoziciji' da vodi 'kvalitetnu raspravu sopstvenim projektima o idejama za dobrobit gradjana'? To sto medu njima postoji gomila mediokriteta koji nisu u stanju da beknu, osim da nekontrolisano histerisu i zavijaju po skupovima na koje malo ko ide - sto bi to bilo bitno nekome ko nije 'opozicija'? To da li nekom moje pisanje 'lici' ili 'ne lici' - sta se to mene tice? Ali, pretendovati da je ovo neki 'otvoreni 4um za demokratsku razmenu misljenja' a onda ga svesti na siledzijsko - imas da pises kako mi hocemo, samo svedoci o gresci u startu. Tako ne moze da potraje. Ovaj nesretni 4um se pretvorio u taloznik / muljacu za banovane otpatke sa B92. Uz svu vrisku i dreku kako je tamo bilo 'strasno / uzasno' - onaj 4um je bio gospodsko mesto sa pedigreom, imenom i autoritetom. Da ne govorim o tome kako je Moderacija na onom 4umu bila olicenje inteligencije u odnosu na neke odavde. Lokalni 4umski plankton, 'prhut', banovani sarenis, corbine corbe corba na vecitoj 'akciji', komicno tasti i mucavi, nemusti & neuki palanacki likovi koji ne mogu da sastave 10-15 suvislih recenica, histericari i isprazne femkaste histericarke, opsesivni & ostrasceni shitholinski ideoloski wannabe cvrstorukasi, ruralno-agresivni zapusteni psovaci sa 'organom' umesto mozga, pacijenti pobegli sa kauca, a neki bogami i elementarne seljacke zadribende - to je zalosno za citati. Da 'rukovodstvo 4uma' dozvoli sebi da cita tudje PM, i da ih brise iz sanduceta - sa tako necim sam se po prvi put sudario na Voxu! Svakome cu preporuciti da mu ne padne na pamet da se pojavi ovde. Ovo je dno dna, brlog. PS. Kao sto si verovatno primetio, nisam ni rec rekao o F-odeljenju, tj. 'podrumcetu'. Tek to je apsolutna bolescina. Sve 'kontributor do kontributora' ... moj do moga. Nema potrebe za odgovorom, jasno je - izabrao sam da odem. ...

...

A gde su zrna kleke? Recimo ovako: zec ti je fazan, a kunic - brojler. ...

A sto tu ne rade 'mladi studenti iz HR' - valjda se i njima otvaraju 'mogucnosti za zaradu i ulaganje u skolovanje'? Niko ne kaze katastrofa, samo se poziva na napise iz medija kako iz 'rvacke radna snaga, i mlade - beze? ...

Lik M. je bio ironican. Bas ste se zaleteli. ...

... Nesto malo oko 'uspomena' - pravih i naknadnih, iskonstruisanih. >> ... 1969. David Hepworth New Statesman, - 31.07.2019. ... Davno je to bilo. Ne znam nikog ko je doživeo tu godinu a žudi da se u nju vrati. Ali zahvaljujući potomcima i medijima, brodolomi i svetionici 1969. kao da su još življi u kolektivnom sećanju ljudi koji tada nisu bili rođeni. Nisu bili tu, ali su čitali knjige, gledali dokumentarce i verovatno imaju veću kolekciju uspomena u vidu majica nego bilo ko od preživelih. ... Mi koji smo bili tu često teško razlikujemo ono čega se sećamo od onog čega smo kasnije naučili da se sećamo. Događaji iz 1969. udaljeniji su od današnjeg dana nego događaji kojih se Anthony Powell prisećao kad je započeo Ples na muziku vremena pedesetih godina. On tu kaže: „Ništa tako ne potvrđuje bezvremenost Vremena kao one epizode ranog iskustva koje su u nekom kasnijem vremenu zapamćene kao tesno zbijene, a dok su se zaista događale, stvarale su iluziju da se beskonačno otežu.“ ... << Peščanik.net, 21.08.2019. ...

... >> ... Stejt department saopštio: Pompeo Vučiću rekao "uzajamno priznanje" Vašington -- Državni sekretar SAD Majk Pompeo je tokom susreta sa predsednikom Srbije ohrabrio Srbiju da se fokusira na svoj strateški cilj, članstvo u EU. Izvor: Tanjug, sreda, 21.08.2019. Takođe, kako stoji u saopštenju Stejt departmenta, Pompeo je rekao i da Srbija treba da se fokusira da obnovi dijalog sa Prištinom, saopštio je Stejt department. Pompeo i Vučić su razgovarali o zajedničkoj viziji stabilnog, bezbednog i prospreritetnog Zapadnog Balkana, kao i o nastavku američke podrške Srbiji na putu ka Evropskoj uniji. "Državni sekretar Pompeo je ohrabrio Srbiju da se fokusira na postizanje tog streteškog cilja ubrzanjem reformi, kao i da obnovi pregovore sa Kosovom o postizanju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa koji vodi uzajamnom priznavanju", navodi se u saopštenju Stejt departmenta. Pompeo je ponovio da obe strane treba da izbegavaju provokacije koje ometaju proces normalizacije i da se angažuju u duhu kompromisa i fleksibilnosti koji su neophodni da bi se postigao dogovor i iskoristili potencijali obe zemlje. Pompeo je istakao i dobre odnose SAD i Srbije. ... << ...

... >> ... Polemika bez dijaloga Vladimir Vuletić - 21/08/2019 Polemika produbljuje misao jer primorava autora da, odgovarajući na kritiku, ojača sopstvenu poziciju ili da napusti neplodnu tezu. Zato je u saznajnom smislu važno da kritika bude što jača jer od autora traži promišljeniji odgovor. Međutim, ako nema jake, treba se osvrnuti i na slabu kritiku. U tekstu „Klasizam bez klase“, Rastislav Dinić polemiše sa mojim tekstom objavljenim u Politici. Ako sam dobro razumeo, zameraju se dve stvari. Prvo, da govorim o klasizmu, a ne i o klasi. Drugo, da ne govorim o problemima koje se njemu čine važnijim od klasizma srednje klase. Kada je reč o prvoj primedbi, s obzirom da je klasizam izveden iz pojma klase deluje da ga ne može biti ako se prihvati teza da klase ne postoje. Međutim, nema potrebe ulaziti čak ni u debatu o smrti klase da bi se odbacio ovakav prigovor. Dovoljno je uputiti na razliku između klasne teorije i klasne analize pa razumeti da je moguće odbaciti klasnu teoriju i prihvatiti tezu o nepostojanju klase, a da se istovremeno koristi klasna analiza kao instrument za objašnjenje društvenih pojava. Drugim rečima, klasizam kao izraz samosvesti neke drustvene grupe koja u ekonomskoj strukturi ima specifičan položaj u odnosu na druge grupe postoji nezavisno od toga da li prihvatamo poziciju klasne teorije prema kojoj je klasa totalna društvena pojava koja ima epistemološki primat u analizi društva. Moguće je, dakle, govoriti o klasizmu čak i kada se ne govori o Klasama, kao što je moguće govoriti i o rasizmu uprkos tome što se negira postojanje osnovnog pojma. Što se drugog prigovora tiče, tačno je da ne dajem odgovore na pitanja koja Dinić postavlja. Zapravo lista pitanja na koja ne dajem odgovor je mnogo duža, takoreći beskonačna. Razlog je jednostavan. Da bi se odgovorilo na pitanje kojim se bavim – zašto, uprkos dugoročnom slabljenju svih drugih „izama“, u Srbiji poslednjih godina jedino jača klasizam srednje klase – pitanja koja ne pominjem saznajno, a ni logički nisu relevantna, pa o njima nema potrebe raspravljati. Fokusiranost na temu, složićemo se, preduslov je bilo kakve plodne rasprave. Nažalost, nefokusiranost, zamena teza, izdvajanje pojedinih reči i rečenica iz konteksta, prevođenje polemike na lični nivo, omalovažavanje sagovornika, etiketiranje itd, neke su od osnovnih karakteristika polemičkih tekstova ne samo u medijima već i u stručnoj periodici koju sam analizirao. U tom smislu Dinić, sudeći na osnovu nekoliko tekstova, ne predstavlja izuzetak, već tipičan izdanak parohijalne kulture u kojoj se dijalog svodi na svađu, a polemika na odbranu sebe i svojih od onih „drugih“. Te druge valja demonizovati kako bi im se oduzeo svaki epitet ljudskosti, a time moralno opravdalo, pa i podstaklo verbalno i drugo nasilje. Posebno bitna odlika te kulture je isticanje sopstvene moralne uzvišenosti koja, kada se objektivno sagleda, ne predstavlja ništa drugo do loše prikrivenu odbranu sitnosopstvenih intresa bilo da su oni materijalne, političke ili statusne prirode. Da parafraziram lorda Darendorfa, politički sistem je moguće promeniti za šest meseci, ali za promenu parohijalne kulture potrebno je bar šest decenija. Peščanik.net, 21.08.2019. ... << ...